Magazin Dobrog Zdravlja - No 18

   Suočavamo se sa epidemijom kancera koji u osnovi potiče od zagađenja u ishrani i okruženju. Jedan od pet stanovnika SAD rizikuje da umre od kancera, a i druge industrijski razvijene zemlje imaju sličnu stopu smrtnosti. Ne kaže se bezveze da je 'industrijsko doba je hemijsko doba u kojem se pliva u moru kancerogena'.

    Dobra stvar u svemu tome j da nam to saznanje omogućava da preduzmemo aktivnu ulogu u smanjenju rizika od ove bolesti i to, putem promena u ishrani i u načinu života. Koji su to faktori koji doprinose razvoju kancera? Prema agenciji za zaštitu prirodne sredine SAD, 20% od oko 50.000 hemikalija u komercijalnoj upotrebi su potencijalno kancerogeni. Ove hemikalije ili direktno napadaju strukturu ćelija ili izazivaju imunološki sistem da oslobodi ogromne količie slobodnih radikala.     Slobodni radikali su nestabilni molekuli koji sadrže kiseonik. Radikalizovan atom kiseonika ima neuravnotežen broj elektrona i neprekidno pokušava da ukrade elektrone iz obližnjih atoma i molekula. U njihovom mahnitom napadu na molekularne susede, slobodni radikali mogu da izazovu veliko oštećenje kod normalnih ćelija i tkiva. Ironično je da imunološki sistem stvara slobodne radikale radi zaštite od spoljašnjih napadača. Međutim, ako ta borba traje predugo, može se desiti da destruktivni slobodni radikali preplave telo i okrenu se protiv samih organa koje je trebalo da štite.

    Procenjeno je da slobodni radikali napadaju DNK u svakoj ćeliji 10.000 puta dnevno. Normalno je da su DNK mehanizmi opravke tako efikasni da stopa oporavka dostiže 100%. Telo je građeno tako da obuzdava sopstvene slobodne radikale. Na nesreću, povećani napadi izazvani zagađivačima u okruženju i stresnim životom mogu da poremete ravnotežu. Pod neprekidnom navalom slobodnih radikala može doći do oštećenja napadnute DNK na način koji izaziva kancer.
    Možemo znatno da smanjimo rizik od raka ako izbegavamo supstance koje su poznati kancerogeni i ako preduzimamo aktivne korake za smanjenje aktivnosti slobodnih radikala u telu. Preporuke u vezi sa ishranom i životnim stilom koje dovode do smanjenja rizik od kancera su sledeće:

■ Izbegavajte meso (čisto meso i piletinu)
    Svaka ćelija u našem tkivu sadrži membranu koja kontroliše ono što ulazi i izlazi iz ćelije. Ova membrana je uglavnom sačinjena od polinezasićenih masnih kiselina. Ne samo da polinezasićena masnoća lako oksidira - stvarajući tako slobodne radikale, već je i skladište za kancerogene i hemikalije rastvorljive u mastima - kao što su mnogi pesticidi i herbicidi. Kada konzumirate meseo, vareći ove hemijski koncentrisane masti, hemikalije se skladište u našoj masnoći, napadajući DNK strukturu i time izazivaju stvaranje slobodnih radikala.
■ Povećajte količine voća i povrća - po mogućnosti organskog
    Većina našeg voća i povrća takođe je protkana štetnim hemikalijama. Ipak, voće i povrće sadrži bioflavonoide za koje je poznato da imaju antioksidantna i antikancerogena svojstva. Zbog toga što biljke stvaraju kiseonik kao nusprodukt iskorištavanja sunčeve energije putem fotosinteze, one moraju da razviju snažnu antioksidantnu odbranu kako bi se odbranile o smrtonosne kombinacije sunčevih zraka i kiseonika. Antioksidantne supstancije koje je biljak proizvela radi kontrolisanja slobodnih radikala, podjednako dobro deluju i u ljudskom telu.
■ Normalizujte telesnu težinu
    Ljudi koji pate od viška težine, izloženi su - preko 25%, većoj stopi smrtnosti od kancera od njihovih vršnjaka normalne težine. Ovo je, po svemu sudeći, povezano sa obiljem kancerogena rastvorljivih u masti, koji, jednom uneti, ostaju trajno nataloženi u masnom tkivu.
■ Izbegavajte prerađenu hranu i veštačke zaslađivače i povećajte unos fibroznih vlakana
    Ishrana obogaćena fibroznim vlaknima pomaže u uklanjanju toksina iz tela. Slabo unošenje fibroznih vlakana i ishrana bogata životinjskim mastima, povezuje se sa kancerom debelog creva. To je još jedan razlog da se poveća količina svežeg voća i povrća u našoj ishrani.
■ Povećajte unos antioksidanata
    Sa razumevanjem uloge koju slobodni radikali igraju u ubrzavanju bolesti i starenja, identifikovane su određene supstancije koje pomažu uklanjanju ili čišćenju slobodnih radikala iz tela. To su vitamini E i C, beta - karoten, bioflavonoidi i selen.
■ Izbegavajte alkohol i duvan
    Alkohol samo može da poveća rizik od kancera povećavanjem aktivnosti slobodnih radikala, kao i pušenje koje odgovorno za 77% kancera pluća kod muškaraca i 43% kancera pluća kod žena.
■ Smanjite stres
    Količina slobodnih radikala drastično se povećava stresom. Pod stresom, nadbubrežna žlezda i hipofiza preplavljuju sisstem hormonima, a simpatetička grana autonomnog nervnog sistema mobiliše telo na defanzivnu akciju. To je takozvana 'reakcija borbe ili bega'. Ali, u našem savremenom svetu često ne postoji način da se oslobodimo viška energije izazvanog ovom reakcijom. Kad je pod stresom, fiziologija ostaje hiperprobuđena, stvarajući neprekidan tok slobodnih radikala. Zato je potrebno primenjivati tehnike za opuštanje i relaksaciju koje će da neutrališu stres ili ga barem smanje na najmanju moguću meru.
■ Redovno proćišćavajte telo tretmanima za podmlađivanje
    Uprkos koracima koje sada možemo da preduzmemo za eliminaciju toksina i slobodnih radikala, mnogi toksini, koje smo u prošlosti uneli u telo, i dalje se nalaze u našem tkivu i tu izazivaju probleme. Na primer, DDT, nekada široko korišćen sprej protiv komaraca, na kraju je zabranjen kao izuzetno toksični kancerogen. DDT pripada familiji dioksina - od kojih se mnogi i danas koriste, a koji su rastvorljivi u mastima. Danas, godinama nakon zabrane, otkriva se DDT u tkivu dojke brojnih žena kod kojih je otkriven kancer dojke. Jednom kada se ove hemikalije uskladište u masnom tkivu tela, savremena medicina nema sredstava da ih ukloni.
    Moguće je boriti se protiv rastuće epidemije. Sada, kada se napredak savremene medicine udružio sa razumevanjem i tretmanima najdrevnijeg tradicionalnog sistema prirodne - alternativne brige o zdravlju, možemo da iskoristimo prednosti oba sistema, a na nama je samo da preduzmemo odgovornost.

- PROSTATU ČUVA VITAMIN E - Vitamin E smanjuje rizik pjave raka prostate među pušačima. Istraživačka studija u Finskoj proučavala je uticaj doze od 50 miligrama na muškarce i utvrdila da za 2-5% smanjuje pojavu raka uopšte, a za 41% smanjuje smrtnost zbog raka prostate.
- KUPUS I BROKOLI ŠTITE JETRU - Naučnici tvrde da hemikalije otkrivene u kupusu i brokoliju mogu da zaštite ljude od raka jetre koji prouzrokuje hrna zagađena aflatoksinom. Napravili su i lek na toj bazi, a naučnici objašnjavaju da lek menja način na koji organizam razlaže aflatoksine čineći ih tako manje škodljivima. Utvrđeno je da lek stimuliše proizvodnju enzima zvanog kao 'Faza 2'. Enzimi nose aflatoksine i oni zbog toga ne štete jetri. Lek je testiran na 233 pacijenta u Čidongu u Kini, jer su ljudi u toj regji izloženi aflatoksinima, koji proizvodi gljiva asperigilus, a često se nađe u kukuruzu, kikirikiju, soja sosu i fermentisanom zrnevlju soje. Visoka doza ovog leka redukuje nivo aflatoksina za 51% posle samo mesec dana.
- SUVE ŠLJIVE NAJBOLJA ODBRANA - Suve šljive su verovatno najbolja odbrana od raka i bolesti srca. Tako tvrde naučnici u Bostonu. Cilj novog istraživanja je bio da se iznađe koje biljke imaju najviše antioksidanata, korisnih hemijskih spojeva koji s bore protiv slobodnih radikala i time čuvaju ćelije od oštećenja. IStraživanja su pokazala da ih najviše imaju suve šljive, suvo grožđe, borovnice i kupine. Veće količine antioksidanata sadrže i kelj, jagoda i spanać.

   Nije nikakva novost da meteorološki faktori utiču na zdravlje čoveka. Gotovo svaki čovek je svestan činjenice na osnovu sopstvenog iskustva. Nauka danas pominje takozvane meteorološke bolesti u čijem nastajanju ili pogoršanju, vremenske prilike igraju značajnu ulogu i to ponekad u tolikoj meri da za mnoge mogu biti i kobne. Nije čudno zato da se u novije vreme sve više naučnika ozbiljno bavi ovom problematikom, pa je tako nastala jedna sasvim nova grana nauke, a to je - medicinska meteorologija. Najjednostavnije rečeno, bila bi to nauka koja je jednom nogom u medicini, a drugom u meteorologiji.
    Ispitivanja su pokazala da je svaki treći čovek meteozenzibilna osoba, takozvani - meteoropat, odnosno da je u manjoj ili većoj meri osetljiv, čak i kada je potpuno zdrav, na promene vremena. Takvi ljudi, poput nekog barometra, predosećaju dolazak lošeg vremena kao neku nelagodu, apatični su, lošeg raspoloženja, nervozni su, pa čak osećaju i organske tegobe.Međutim, kod bolesti kao što su: bronhijalna astma, različiti oblici zapaljena zglobova, akutna reumatska groznica, reumatoidni artritis, srčana oboljanja, čir na želucu i dvanaestercu, nagle promene vremena i vreme uopšte, mogu biti od presudnog značaja.

    Nauka još nije u stanju da objasni pojedinosti o načinu na koji meteorološki uslovi izazivaju poremećaje u organizmu. Ko meteorološki faktori od posebnog značaja, koji utiču na patološke komplikacije, pominju se ne samo pojednini vremenski faktori, kao temperatura, vlaga i vazdušni pritisak, već i čitav takozvani 'vremenski akord' tih faktora: kretanje vazduha, promene vazdušnog elektriciteta, sunčeve radijacije, vetrovi, industrijska zagađenost ... Međusobni uticaj dvaju tako složenih sistema, kao što su čovekovo telo i njegova psiha, izloženi su trećem sistemu - vremenskim prilikama, koji za posledicu imaju pojavu ili pogoršanje već postojećih bolesti. Neki naučnici smatraju da ti vemenski uticaji deluju preko vegetativnog nervnog sistema.
    I endokrine žlezde - žlezde sa unutrašnjim lučenjem, podložne su uticaju meteoroloških promena. Tako se smanjeno izlučivanje vode iz organizma putem bubrega u vreme prodora hladnih vazdušnih masa objašnjava delovanjem ovim meteoroloških promena na vazopresin - hormon koji reguliše izlučivanje vode u organizmu. U ovim slučajevima u oranizmu se luči veća količina ovog hormona od oubičajenih. Uočeni su i uticaji vremenskih promena na lučenje hormona štitne žlezde, kao i lučenje hormona gušterače - insulina.
    Meteorološke prilike utiču i na sastav krvi. Primećeno je da je utoku zime broj belih i crvenih krvnih zrnaca, kao i koncentracija hemoglobina, veći nego što je to u leto. Količina i sastav belančevina u krvi, kao i sposobnost zgrušavanja krvi, takođe pokazuje promene, zavisno od meteoroloških uslova. Istraživanja su pokazala da je opasnost od plućne embolije utoliko veća, ukoliko je promena atmosferskog pritiska i temperature veća.
    Lekari kažu da se opasnost od moždanog udara povećava prilikom iznenadnog pada atmosferskog pritiska, pojave vrućih i hladnih vetrova, naglih promena temperature, kao i u vreme punog meseca i sunčevih erupcija. Posebo su opasni prolasci fronta, bilo toplog, bilo hladnog vazduha, dok moždnih udara skoro da nema za vreme lepog i stabilnog vremena. Isto tako, naučnici su još pre više decenija dokazali uticaje toplog, suvog vetra nazvanog 'fen' na povećanje broja samoubistava.
    U dane u kojima puše 'fen' počini se više od 70% svih samoubistava u toku godine, a takođe se dogodi i 55% smrtnih slučajeva. Pod uticajem 'fena' dolazi do naglog porasta broja saobraćajnih nesreća, sukoba među ljudima i srčanih komlikacija. Zbog značajnog udela vremenskih prilika uopšt, na broj saobraćajnih nesreća, neke zemlje su uvele obavezu da maeteorolozi svakodnevno izveštavaju saobraćajnu policiju o vremenskim prilikama, predočavajući im dolazak kritičnog vremena, nakon čega se pojačavaju akcije i patrole saobraćajne policije. Uočeno je, naime, da u određenim danima, bez obzira na uslove na putevima, raste i do 20% proj saobraćajnih nesreća. Isto tako, pri prolazu hladnog fronta, raste broj nesreća, čak i kada nema nekog vidljivog vanjskog pogoršanja vremena. Vozači to najčešće opisuju kao 'nešto što lebdi u vazduhu' i utiče na smanjenje koncentracije i psihičkostanje uopšte. Na patološkom planu, decembar, januar i februar čine tromesečje kardiovaskularnih poremećaja, dok se prvi proletni dani podudaraju sa serijama 'ludih udara' i šizofreničnih kriza.
    Rezultati eksperimentalnih radova govore o uticaju meteoroloških faktora na opštu i lokalnu odbrambenu sposobnost organizma. Najizraženiji je negativan efekat hladnoće na sposobnost odbrane od infekcija. Ima čak i podataka na osnovu kojih punije osobe češće oboljevaju od nazeba u jesen, dok nazeb pogađa u većem procentu visoke i mršave u proleće.
    O delovanju klime i vremena pisao je još i otac medicine Hipokrat, ali, tek razvoj moderne meteorologije pruža nove šanse biometeorologiji, a bolesnicima osetljivim na promene vremena daje nadu da će moći spremnije dočekati 'vremenske neprijatelje'. Činjenica sa kojima nauka danas raspolaže ukazuju da detaljnija i usmerena ispitivanja dejstva vremena na organizam, pored opšte biološke imaju i medicinski značaj. Zato, znajući da vreme uopšte, a posebno vremenske promene, kojima se čovekov organizam teško prilagođava, ponekad može bitno uticati na opšte zdravstveno stanje pojedinca i njegovu bolest i zato savet: U slučaju vremenskih promena živite sporije, mirnije i opuštenije!   

   Godine 1881. na američkog predsednika Garfilda dva puta je pucao atentaro Ćarls Gito. Jedan metak je okrznuo predsednikovu ruku, a drugi se zaglavio negde u njegovom telu. Hitno je bio prebačen u Belu kuću, još dok je bio pri svesti i tokom sledećih 80 dana 16 lekara je kunsultovano u vezi njegovog stanja. Prvi lekar, Vilard Bils, zario je prst u rnu, a zatim u nju uvukao nesterilisanu sondu da ustanovi gde je metak. Bils nije pronašao metak, ali je naneo tako veliku štetu svojom sondom da je to lekare koji su kasnjije stigli navelo da poveruju da je posredi putanja kojom je metak krenuo. Zaključili su da je metak probio jetru i da zbog toga hirurški zahvat ne bi bio ni od kakve koristi. Zatim je jedan načelnik saniteta gurnuo svoj prst u ranu što je mogao dublje. a to isto načinio je malo kasnije još jedan načelnik, koji je svoj prst zario tako duboko da je stvarno probio predsednikovu jetru, koja uopšte nije bila pogođena metkom.

    Lekarski 'stručnjaci' su zaključili da će predsednik Garfild umreti kroz 24 sata. Njegova groznica se pojčala. pa su ga stavili na dijetu od mleka i rakije. Za to vreme hirurzi su nastavili da prstima čeprkaju i pretražuju po unutrašnjosti nejgovog tela. Onda je pozvan Aleksandar Grejem Bel da svojim detektorom metala pomogne u pronalaženju metka. Posle nekoliko pokušaja Bel je izjavio da je uspeo da locira metak i lekari su odlučili da izvrše rez na tom mestu i odstrane ga iz predsednikovog tela. Međutim, ono što je Belova oprema zapravo locirala bila je metalna opruga ispod dušeka!!!
    Metak je nastavio da im izmiče, a duboko i već gadno inficirana rana, verovatno kombinovana sa trovanjem krvi, učinila je da predsednik Garfild nekoliko dana kasnije dobije tešak i fatalan srčani napad. Nevešti lekari nekorektno su pripisali smrt kidanju krvnog suda u njegovom trbuhu. Tokom autopsije, sudski medicinari ustanovili su da se metak zaustavio podaleko od kičme i da bi predsednik preživeo da su ga lekari ostavili na miru. Na svome suđenju, Čarls Giti je tvrdio da on nije ubio predsednika i da sum u stvari, lekari krivi za njegovu smrt, ali je ipak osuđen na smrtnu kaznu koja je izvršena 30. juna 1882. godine.


    Jezivi pionirski pokušaji transfuzije krvi bili su obavljeni tokom XVII veka, mnogo pre nego što e ma kome palo na pamet da je tu tip krvne grupe od bitne važnosti. Na dan 23. novembra 1667. godine, članovi britanskog kraljevskog društva u Londonu, okupili su se da prisustvuju transfuziji 3.5 decilitara ovčije krvi u nesrećnog sveštenika Artura Koga. Semjuel Pepis, sekretar Admiraliteta i autor čuvenog dela 'Dnevnik i dopisivanje', zapisao je sledeće: 'Pacijent govori povezano, kaže da se oseća mnogo bolje, da je kao nov čovek, jedino što je malo poremećen u glavi'. Ubrzo posle toga sveštenik Kog je preminuo.
    I sam Pepis je iskusio jedinu internu hiruršku operaciju koja je bila izvodljiva pre XIX veka - litotomiju ili, odstranjivanja kamena iz bešike. Bio je položen na leđa, sa rukama vezanim za članke nogu, dok je hirur sondirao njegovu uretru kateterom, posle čega je drugom, jošp većom sondom, locirao kamen. Načinjen je veliki rez blizu pacijentovih prepona, a zatim je hirurg rasekao perineum - međicu i posegnu u bešiku, izvadivši kamen. U to vreme operacija je trajala najmanje jedan sat i gotovo polovina pacijenata nije uspevala da je preživi. Pepis je imao svega 22 godine kad je iz njega izvađen kamen velik kao teniska loptica, kako je zapisao vodeći litotomista Tomas Holister. Autor denvnika bio je srećan ishodom operacije, mada ga je ona načinila sterilnim, a kasnije je često izbacivao pesak u urinu i pokušavao da se izleči pijući čist terpentin (bistra, zapaljiva tečnost dobijena destilacijom smole četinara, primarno bora).
    Kada je 1685. godine engleski kralj Čarls II dobio napad dok se brijao, imao je 'sreće' da mu se ukaže najfinija medicinska nega toga vremena. Bio je okružen sa 14 lekara, koji su mu puštali krv, prisiljavali ga da žestoko povraća i davali mu jaka laksantivna sredstva (da izazovu proliv). Zatim su mu obrijali glavu, namazali mu je agensima koji stvaraju plikove, stavili mu na tabalne specijalne obloge načinjene od golubljeg izmeta, hranili ga veoma cenjenim kamenčićima iz mokraćne bešike koze i naterali ga da popije 40 kapi ekstrakta uzetog iz lobanje nekog mrtvog čoveka. Umro je dva dana kasnije, na opšte čuđenje lekara koji su ga 'lečili'.


    Godine 1686. francuski kralj Luj XIV imao je tešku operaciju analnih fistula. Dva puta su ga sekli bez ikakvih anestetika, ali sa dvora se pronela vest da je on herojski podneo operaciju. Jedna grupa francuskih kaluđerica u samostanu Sen-sir čula je za njegov oporavak i napisala pesmicu Dieu Sauvez le Roi - Bog je spasao kralja. Jedan putujući Englez čuo je tu melodiju i zapisao je, a kada se vratio kući preeo je pesmicu i dao joj naslov God Save the King - Bog neka čuva kralja. Tako se britanska nacionalna himna razvila iz jedne pesmice koja je bila napisana u čast uspešne operacije hemoroida francuskog kralja!!!
    Slavni admiral Horacio Nelson strašno se plašio morske bolesti i ta fobija ga je pratila tokom čitave njegove mornaričke karijere. Uz to, bio je i zavisnik od opijuma! Njegov problem poticao je iz vremena kda mu je bila amputirana desna ruka, bez anestetika na palubi broda 'Tezej', 25. jula 1797. godine. Nelsona je silno uznemirio osećaj hladnog skalpela koji mu seče meseo, pa je naredio da se sve amputacije izvršene na brodovima pod njegovom komandom obavljaju toplim noževima!
    Godine 1846. slavni engleski inženjer Isambard Kingdom Brunel, slučajno je progutao jedan zlatnik, koji mu se zaglavio u dušniku i ostao tamo šest nedelja. Kada lekovi za izazivanje povraćanja nisu uspeli da zlatnik isteraju napolje, Brunelov hirurg je pokušao da obavi traheotomiju - operativno otvaranje dušnika, kako bi vazduh mogao slobodno da struji dok on nastoji da izvadi zlatnik. Ali, ni to nije uspelo. Na kraju je zlatnik bio izbačen jednim mnogo temeljitijim metodom - inženjera su vezali za sto sa šarkama, nagnu za 45stepeni, a onda ga je hirurg tresnuo žestoko po leđima. Na Brunelova veliko olakšanje, zlatnik je izleteo napolje.
    Pre otkrivanja anestika, kada su dve važne osobine dobrog hirurga bile brze ruke i gvozdeni stomak, često se nije znalo ko više pati, hirurg ili pacijent. Jer, hirurzi su neosporno bili osetljiva i osećajna ljudska bića koja su radila svesna činjenica da urkos najboljim namerama nanose užasan bol pacijentima. Najveštiji engleski hirurg svog vremena, ser Astil Kuper, jednom je briznuo u plač kada mu se jedno bolesno dete osmehnulo sa puno poverenja u trenutku dok je spremao da ga operiše.  Lični hirurg kraljice Karoline, Vilijam Čezelden, povraćao je pre svake operacije. I uvek je opremao svog asistenta časovnikom, nastojeći da trajanje operacije bude kraće od tri minuta. Mada su mnoge operacije trajale otprilike jedan sat, Napoleonov čuveni glavni hirurg, Dominik Lorej, mogao je da aputira nogu za manje od 15 sekundi. Škotski hirurg iz XIX veka i povermeni kradljivac leševa Rober Lister, važio je za najboljeg hirurga Evrope. Njegov ličnio rekord za aputaciju noge iznosio je 28 sekundi, mada je prilikom te operacije slučajno odsekao dva prsta svog asistenta i pacijentovo levo jajce.
    Ako je verovati zvaničnim izveštajima o ovakvim događajima, pacijenti kraljevske krvi su ne samo znatno hrabriji od nas ostalih, nego ih i njihov odgoj prisiljava da budu i mnogo učtiviji. Kada je kralju Džordžu IV bila 1821. godine dstranjena jedna lojna cista iz glave, bez upotrebe ikakvih anestetika, on je nehajnim glasom upitao hirurga, Astlija Kupera: 'Dakle, kako nazivate ove tumore'? U znak kraljeve zahvalnosti, običniAstli postao je sir Astli. Kada je kraljici Viktoriji bio isceđen jedan veoma gadan gnojni čir ispod pazuha, ona je, pribravši se od hloroforma, primetila: 'Veoma neprijatan zadatak profesore Lister, opavljen na inzvanredno prijatan način'.
    Prva operacija pod anestezijom bila je obavljena 7. novembra 1846. u Opštoj bolnici u Masačusetsu, kada je 21-godišnja služavka Alis Mohen ostala od sveoje desne noge. Operaciju je obavio doktor Džordž Hejvud, a asistirali su mu Endru Morton i njegova nova naprava - inhalator etera. Kada je amputacija bila uspešno završena, Hejvud je, razumljivo, bio veoma zadovoljan samim sobom i nije mogao odoleti, a da to ne ispolji. Nagnuo se prema devojci i rekao: 'Pretpostavljam da si spavala, Alis', a pacijentkinja mu je odgovorila: 'Misli mda jesam gospodine'. Doktor je rekao: 'Pa, ti znaš zašto smo te doveli ovamo? Jesi li spremna da čuješ?' Devojka je rekla da je spremna, na šta je Hejvud istrgnuo nogu iz strugotine gde je ležala i trijumfalno zamlatarao njome pred devočinim nosem, govoreći: 'Završeno je, Alis!'. Nema izveštaja o njenom odgovoru.

   Ova dijeta postala je popularna i na ovim prostorima. Potiče iz jedne američke bolnice za srčane bolesnike, a posebno se preporučuje onima koji su primorani da u najkraćem roku drastično smanje telesnu težinu. Pošto joj je osnovni cilj sagorevanje viška masnoća u organizmu, moguda je koriste i sviostali. Tako je stekla popularnost, jer po zdravoj logici, ako je nešto preporučljivo za srčane bolesnike, onda to sigurno mora da odgovara i zdravima.
    Prvi simptomi da unosimo više hranljivih materija nego što je organizmu potrebno su: groznica, kašalj, dijareja - proliv, često mokrenje, nenormalno znojenje, drhtavica i nervoza. Učestalost i intenzitet ovih tegoba zavise od količine nepotrebno unetog viška hrane i pića, odnosno od viška neizlučenih toksičnih materija.
    Ova dijeta je predviđena za nedelju dana, ali se može prema želji i potrebama držati i duže. Glavna stvar ovde za sagorevanje masti je varivo od kupusa, čija je priprema više nego jednostavna. U posudu od 4-5 litara iseći 6 velikih glavica luka ili praziluka, 2 zelene babure - paprike, stavite 1-2 velike konzerve paradajza ili 6-12 komada paradajza, 2-3 veza celera - samo stabljike, jednu glavicu kupusa težine od oko 2 kilograma, jednu kesicu supe od luka, 4 kocke za supu od povrća - goveđa ili pileća, biber, peršun, kari i ostale začine po želji.
    Povrće se seče na sitnije komade, a voda se nalije tek da ogrezne. Varivo mora prvo da dobro ključa 10 minuta, a posle, da se na blagoj vatri kuva sve dok ne postane meko. Ova količina variva predviđena je za dve osobe, i biće dovoljna za tri dana. Jede se u kombinaciji sa drugim namirnicama prema planu koji sledi. Ciklus traje nedelju dana. Za to vreme varivo jedite kolio god možete, u bilo koje doba dana. Ono ne dodaje kalorije, već što ga više jedete, to više kilograma gubite!

■ 1. DAN - Uz varivo od kupusa jesti sve vrst evoća, osim banana. Lubenice i dinje imaju manje kalorija od većine ostalog voća. Pije se nazaslađen čaj od crvene ribizle ili voda.
■ 2. DAN - Kao dodatak varivu od kupusa jede se sveže, sirovo ili kuvano povrće, a naročito ono sa zelenim lišćem. Nipošto pasulj, grašak ili kukuruz. Za glavni obrok častićete sebe sa dva krompira srednje veličine sa buterom. Voće preskočiti.
■ 3. DAN - Uz varivo od kupusa jede se voće i povrće i sve ono što ste jeli u prva dva dana, ali obavezno preskočite krompir. Već posle trećeg dana, ukoliko ste bili disciplinovani, trebalo bi da izgubite između 2-3 kilograma.
■ 4. DAN - Na redu su banane i posno mleko, naravno uz variv. Može se pojesti čak i do 8 banana i popiti mleka koliko god želite.
■ 5. DAN - Uz varivo se jede govedina i paradajz. Može se pojesti 280-550 grama govedine i cela konzerva paradajza, odnosno 6 komada svežeg paradajza. Treba popiti najmanje šest čaša vode kako bi se izbacila mokraćna kiselina.
■ 6. DAN - Uz varivo od kupusa, koje mora obavezno da se uzme barem jednom u toku ana, jede se govedina i povrće. Ako želite možete uzeti čak 2-3 poveća parčeta sa povrćem. Preskočite krompir. Umesto govedine, petog i šestog dana može da se koristi piletina bez kožice i riba. Ali ne oba dana pošto je telu potreban visok procenat proteina koji sadrži goveđe meso.
■ 7. DAN - Jede se integralni pirinač i povrće, a pije se nezaslađeni voćni sok. I ovog puta se dobro, dobro najedite.

    Posle sedmog dana dijete, ako ste se zaista striktno pridržavali uputstva, trebao bi da ste izgubili između 4.5 - 7.5 kilograma. Ako ste oslabili više od 5 kilograma, napravite pauzu dva dana pre nego što ponovo započnete sedmodnevni ciklus dijete. Pored gubitka kilograma, dijeta će organizam osloboditi nečistoća i osećaćete se bolje nego ikada i biti u savršenoj kondiciji. Dijetu možete da držite toliko dugo koliko želite, a možete je ponoviti prema potrebi. Ako se jave problemi sa stolicom, uzmite šolju mekinja. Što se tiče kafe, iako sme da se pije, ustanovićete da posle trećeg dana nećete imati potrebe za kofeinom.
    U toku dijete ne jede se prženo, niti se uzima hleb, ne pije se alkohol, niti gazirana pića, čak ni ona bez šećera. Pije se voda, nezaslađeni čaj, kafa, nezaslađeni voćni sokovi, sok od ribizle i obrano mleko, kako je navedeno po danima. Ako ste pod lekarskom terapijom, lekove nastavite da uzimate ne obazirući se na dijetu koju sprovodite.
    Manje improvizacije su takođe dozvoljene. Već od druge nedelje jelovnik možete da proširite po sledećim receptima.
■ Pirinač sa povrćem, za 5-7 osoba - Ovo jelo je od velike koristi kod prevelikog umora, kao i kod artritisa i reumatizma. Pripremiti:
- 1 luk srednje veličine
- 5 listova kupusa
- 3 stabljike celera
- 1 kašičicu ulja od susama
- 1/2 kašičice morske soli
- 7 šolja već skuvanog integralnog pirinča
    Luk treba iseći na polumesece, kupus u sitne rezance, a stabljike celera ukoso. Zagrejati ulje u sudu i dinstati luk sa malo soli dok ne postane providan. Dodati kupus i celer sa ostatkom soli i ostaviti da se dinsta 10 minuta. Zatim, prekriti povrće pirinčem i ako je suviše suv dodati vode, pokriti i kuvati dok para ne počne da prodire kroz pirinač. Promešati, opet pokriti i ostaviti na vatri još 5 minuta ili dok pirinač ne postane topao. Skloniti sa vatre i posuti sa soja sosom i ukrasiti peršunom. Servirati toplo ili jako vruće. U receptu dijete koristi se integralni pirinač - za sedmi dan, pa će možda mnogima dobro doći i recept za spremanje pirinča.
    Integralni pirinač je dobar i koristan kod svih bolesti i svih stanja. Pripremiti:
- 4 šolje integralnog pirinča
- 4-5 šolja vode
- 1/4 - 1/2 kašičice morske soli
    Prati pirinač dok voda ne bude bistra, potopiti ga u 4-5 šolja vode na 5 sati ili preko noći, dodati so. U loncu kuvati na blagoj vatri 20 minuta. Zatim malo pojačati vatru i kuvati 30-60 minuta (vreme kuvanja zavisi od dužine potapanja i vrste pirinča, jer ga ima puno vrsta). Skinuti sa vatre i ostaviti da odstoji 10 minuta. Sinuti poklopac i promešati pirinač od dna prema vrhu, Služi se topao ili jako vruć.
    Nije dalek put do zdravlja i lepog izgleda, samo on treba da bude naš cilj i naš lični izbor. Treba se za njega opredeliti i slediti ga. Sve ostalo je lako i doći će samo po ssebi.

■ Čaj je u Kini u IV veku upotrebljavan kao lekovita biljka. Posle 200 godina Kinezi su otkrili da se od njega može spravljati ukusan napitak. Hiljadu godina kasnije za čaj su se zainteresovali i Evropljani.
■ Čajem se odavno leče mnoga oboljenja: zubobolja, bolesti očiju, prehlada, skorbut, reuma ... Ruski i japanski lekari tvrde da se čajem mogu lečiti i oboljenja nastala radijacijom, kao i neke vrste raka. Ukupno čaj leči više od 50 bolesti.
■ Čaj se kao napitak širio dosta sporo, ali, već 1820. godine u Evropi i Americi potrošeno je milion i sedamsto hiljada kilograma čaja. To je bilo vreme kada on počinje da ulazi u modu, a posebno kod imućnijih slojeva.
■ Čaj ublažava umor i omogućuje da se lakše podnosi glad i zbog toga su vojnici odavno zainteresovani za njega. Svaki vojnik u britanskoj armiji potroši dnevno 25 grama čaja, jer je toliko po tamošnjim vojnim pravilima propisano.
■ Portugalci su bili prvi Evropljani koji su doneli čaj iz Azije. Bilo je to 1957. godine. Samo godinu dana kasnije, čaj se pio i u Veneciji i u Dubrovniku. Holanđani su ga prihvatili 1610. godine, a Rusi 1638. godine, kada je caru Mihailu poslat iz Mongolije poklon od oko 70 kilograma čaja. Ali, na teritoriji Rusije azijski narodi su davno pre tog doba upotrebljavali čaj.
■ U Engleskoj čaj je počeo da se pije 1664. godine, pošto su trgovci istočno indijske kompanije prethodno poklonili kralju Čarlsu II dve funte čaja. U Gruziji se čaj pojavio 1770. godine, kada je carica Katarina II poklonila gruzijskom caru Irakliju samovar i servis za čaj.
■ U našim krajevima koji su se do 1918. godine - izuzimajući Dubrovnik i okolinu, nalazili pod vlašću Austrije i Mađarske, čaj se počeo piti krajem XVII veka. U Srbiji, Makedoniji, Crnoj GOri i BiH, čaj se pojavljuje u XVIII veku, ali do njegove masovnije upotrebe čekaće se sve do sredine XIX veka.
■ U početku su tajnu proizvodnje čaja znali samo Kinezi. U IX veku za nju su saznali i Japanci. Počev od 1824. godine Holanđani gaje čaj u Indoneziji, na ostrvu Javi. Indija tek 1834. godine počinje da kultiviše čajni žbun, a od 1842. Šri Lanka.
■ Prvo mesto po godišnjoj potrošnji čaja postanovniku zauzima Engleska - 4.500 grama, a onda sledi Kanada - 1.270 grama, HOlandija - 770 grama, Egipat - 700, Japan - 690, Rusija - 690, SAD - 450, Indija - 290, Šri Lanka - 200, Pakistan - 160 grama.
    U crnom čaju ima 12-16% tanina, a u zelenom - 25%.