Naslovni baner
Najnovije vesti -Vesti -NAJNOVIJE VESTI IZ SRBIJENAJNOVIJE VESTI IZ
CRNE GORENAJNOVIJE VESTI IZ BOSNE I
HERCEGOVINENAJNOVIJE VESTI IZ HRVATSKENAJNOVIJE VESTI IZ
MAKEDONIJENOVICE IZ SLOVENIJE IN TUJINE
Meni

Lisabonski Ugovor

   Nije ju moguće proučiti ni za dva života! Uz to što ima neverovatno složen sistem institucija sa svim onim većima, komisijama, odborima, pododborima i kojekakvim telima i kvazi-telima, Unija ima i tzv. 'pravnu stečevinu'. Pravnom stečevinom Europske unije naziva se celokupno zakonodavstvo i praksa EU, a obuhvaća sva prava i obveze država članica i institucija EU.

   GLOMAZNA PRAVNA STEČEVINA EVROPSKE UNIJE

O pravnoj stečevini Unije ne pregovara se: nove zemlje članice koje pristupaju Uniji moraju je prihvatiti u potpunosti. Pravna stečevina Europske unije ima više od 170.000 stranica i nije ju moguće proučiti ni za dva života.
    Pravna je stečevina - osim što nije nikakva 'stečevina', nego diktat što sve treba prihvatiti - naprosto ogromna i stalno se razvija (Službeni list EU, u kojem štampaju sve te brojne propise, izlazi zorom svakoga radnog dana) te obuhvata ove elemente:
■ sadržaj, načela i političke ciljeve ugovora,
■ primarno zakonodavstvo usvojeno na temelju ugovora te presude Suda Europskih zajednica,
■ sekundarno zakonodavstvo, tj. odredbe proizašle iz ugovora i donesene u postupcima odlučivanja u institucijama EU,
■ deklaracije i rezolucije koje je Europska unija usvojila,
■ mere koje se odnose na zajedničku vanjsku i sigurnosnu politiku,
■ mere koje se odnose na pravosuđe i unutarnje poslove,
■ međunarodne sporazume koje je sklopila Europska zajednica, kao i ugovore zaključene između država članica, a odnose se na aktivnosti Zajednice.
    Nove države članice u jelosti moraju prihvatiti pravnu stečevinu Unije (o njoj se ne pregovara). Ona obuhvaća sve ugovore o EU/EZ, celokupno sekundarno zakonodavstvo koje je danas na snazi, sve međunarodne ugovore koje sklapa EZ, sve presude suda EZ-a, kao i neobvezujuće propise. To golemo zlo, tu 'pravnu stečevinu' političari zemalja kandidata za EU usvajaju bez da su je uopšte pročitali. Jer to i nije moguće!
    Koliko je zapravo velika? Teško je definisati celokupnu pravnu stečevinu jer ona obuhvaća celi pravni poredak EU i čini oko 170.000 stranica teksta (od toga 100.000 samo u posljednjih 10 godina) objavljenih u Službenom listu EU. Svi su propisi dostupni u EU-bazi podataka na mrežnoj stranici eur-lex.europa.eu na kojoj su objavljeni svi dokumenti od 1951. naovamo i koja sadrži više od 2.815.000 dokumenata.
    Prema podacima nezavisnog londonsko-briselskog think tanka Open Europe, hiperprodukcija zakona ne pokazuje trend smanjivanja, a nastavi li ovim tempom, do 2020. Unija će uspeti proizvesti fascinantnih 351.000 stranica zakona! Kada bi se svo zakonodavstvo koje je Unija dosad donela složilo jedno do drugog bilo bi dugačko 193 kilometra. Kad bismo tako složili samo važeće zakonodavstvo, bilo bi dugačko 59,6 km. Ukupno zakonodavstvo, složeno jedno na drugo, bilo bi visoko 43,8 metara, dakle nadmašilo bi visinu Hriistovog spomenika iznad Rio de Janeira (38 m).

    Važeći zakoni bili bi visoki 11 m – više od dva londonska autobusa na sprat postavljena jedan na drugi. Težina Službenih listova EU u kojima su objavljeni propisi koji su trenutno na snazi je 285 kg, a ukupna težina svih Službenih listova EU je preko jedne tone, što predstavlja ekvivalent manjem kitu ili nosorogu.

LISABONSKI UGOVOR - ŠTA JE TO?

    Dosad smo već više puta spomenuli Lisabonski ugovor, pa ćemo ga na ovom mestu ukratko prikazati. No najprije moramo ukratko videti kako je uopšte Unija došla do svog temeljnog propisa - Lisabonskog ugovora. Bilo je još ugovora i drugih akata kojima se trasirao put uvođenja sveeuropske federacije, pa je najbolje da prikažemo kratku hronologiju pretvaranja Evrope u federaciju kroz najvažnije akte koji su doneseni i potpisani.

1952.- Pariški ugovor kojim je utemeljena Evropska zajednica za ugalj i čelik - Cilj: integracija industrije, pomirenje Nemačke i Francuske, saradnja...
1957.- Rimski ugovori kojima je utemeljena Evropska ekonomska zajednica. Cilj: daljnja integracija Evrope, ali još uvek kao 'ekonomske' zajednice
1986.- Jedinstveni evropski akt - Cilj: postizanje unutrašnjeg tržišta
1992.- Ugovor iz Mastrihta - Uspostavljena Evropska Unija, ekonomska i monetarna unija, jedinstvena valuta, zajednićka vanjska, sigurnosna i odbrambena politika. CIlj: razvoj procesa federalizacije
1997.- Ugovor iz Amsterdama
2001. - Ugovor iz Nice - Cilj: reforma ustanova radi proširenja Unije
29.okrobar 2004. - Države članice u Rimu potpisuju ugovor kojim se uspostavlja UStav Evrope - Cilj: pokušaj dovršavanja ustrojstva Evrope kao savezne države
maj-jun 2005. - Francuska i Holandija referendumom odbacuju ugovor
13.decembar 2007. Potpisivanje Lisabonskog ugovora od strane 27 država članica - Glavni posao oko federalizacije je završen
2007. do maja 2009. - Lisabonski ugovor ratificira 26 od 27 parlamenata država članica (u Irskoj nije dovoljna ratifikacija u Parlamentu, mora se sprovesti referendum)
12. maj 2008. - Referendum u Irskoj ne uspeva dobiti većinu potrebnu za ratifikaciju - Bilo bi zanimljivo videti bi li dobio većinu u ostalim zemljama članicama da je morao biti održan. Bizarno poimanje 'jednakosti' u Evropi - samo u jednoj zemlji sproveden je referendum (jer to traži Irski zakon). OStali narodi nisu ni imali šansu izjasniti se.
19. jun 2009. - Evropsko veće potvrdilo je da će se Evropska komisija i dalje sastojati od po jednog predstavika iz svake države članice. Predsednici država ili vlada ugovorili su pravno obavezujuća jamstva u odnosu na određena područja koja su identifikovale irske vlasti, kao što su oporezivanje, pravo na život, obrazovanje i porodica. I tradicionalnu irsku politiku vojne nautralnosti, jamstva koja Protokolom moraju biti uključena u Ugovore EU-a nakon stupanja na snagu Lisabonskog ugovora. Usvojena je i službena deklaracija o važnosti prava radnika i javnih službi.
2.oktobar 2009. - Drugi referendum u Irskoj - ovaj put uspešan.

    Transformacija Evrope u federaciju je dovršena.
    Lisabonski je ugovor, zapravo, propali Ustav Evrope pod drugim imenom, put zaobilaženja referenduma i jasan dokaz da se eurokrati boje ljudi koje bi trebali zastupati. Dana 29.oktobra 2004. predstavnici zemalja članica potpisuju u Rimu ugovor kojim se uspostavlja Ustav Evrope (kojeg je napisao Valéry Marie René Georges Giscard d’Estaing, bivši francuski predsednik i vrlo eminentni član Grupe Bilderberg), ali Francuska i Holandija 2005. na referendumu odbacuju ugovor o Ustavu. Zato 2007. Unija organizuje potpisivanje 'Lisabonskog sporazuma'. Evropska se unija dosledno pridržava pravila: 'ako ne možeš ući kroz vrata, pokušaj kroz prozor!'
    Lisabonski je ugovor povratak na scenu propalog Ustava Evrope, i to, kako je lepo pojasnila Angela Merkel, 'korištenjem različite terminologije bez menjanja zakonskog sadržaja'. Dakle, čista prevara. No je li Lisabonski ugovor stvarno Ustav Evrope pod drugim imenom?
    Kada ga se prelista, vidi se da on, među ostalim, odobrava celu sudsku praksu Evropskog suda u Luksemburgu, pa tako i presude koje objašnjavaju da je evropski zakonski sistem zapravo ustavni sistem (prva je presuda iz 1986., a od 1991. Sud to otvoreno izjavljuje). Tako da nema dvojbe: Evropska je unija nedemokratsko federalno carstvo sa sakatim parlamentom i Ustavom koji se zove Lisabonski ugovor. I to je to. Od 2007.-2009. Lisabonski ugovor ratificiraju parlamenti 26 zemalja-članica, ali ga 2008. Irska na referendumu odbacuje. Samo u Irskoj je predviđen referendum (jer to predviđa irski zakon), a ostale građane EU nije se uopšte ništa pitalo! Ko zna kako bi oni glasali! Ali naravno, u Evropi su uvek neki jednakiji od drugih... Referendum u Irskoj ponavlja se 2009. i ovaj put uspijeva. Uzurpacija nacionalnih suvereniteta ide dalje.
    Što se zapravo dogodilo u Irskoj? Irska je u procesu usvajanja Lisabonskog sporazuma bila vrlo značajan činilac, budući da se radi o jedinoj zemlji u kojoj je i za Lisabonski sporazum bio u skladu sa zakonom nužan referendum. Poltronske oligarhijske vrhuške u ostalim zemljama članicama lako su progurale 'Ustav pod drugim imenom' kroz parlamentarnu proceduru, ali se Irska pokazala kao prilično tvrd orah.
Što se to dogodilo u Irskoj? U junu 2008. Irci su prvi put odbili Lisabonski sporazum i tako zapravo pokazali isti stav kao i Francuzi i Holanđani 2005. kad su odbijali Ustav s kojim Lisabonski ugovor deli po nekim procenama čak 96% sadržaja. No, u petak 2. oktobra 2009. Irski je narod glasao za Lisabonski sporazum. Što se promenilo u međuvremenu, zašto je došlo do promene kod irskih glasača? Ponajpre, umešala se svemoćna Evropska komisija i izvršila nezakonit uticaj na Irski referendum, među ostalim i na način da je platila da se njen pamflet od 16 strana - vodič kroz Lisabonski ugovor - ubaci u nacionalne novine. Taj pamflet štampali su u čak 1,1 milion primeraka, a trošak od 139.000 funta su, razume se, podmirili porezni obveznici. Pamfletić je sadržavao tipičnu unijsku propagandu, na primere: 'Danas članice EU uživaju bogatstvo prednosti: slobodno tržište s valutom koja omogućava jednostavnije i efikasnije trgovanje, stvaranje milona radnih mesta, poboljšanje prava radnika, slobodno kretanje ljudi i čišću okolinu... itd. itd. Unija se, dakako, pravdala da je pamflet bio namenjen isključivo 'informisanju' irskog stanovništva. No EU je zapravo indoktrinaciju dovela do savršenstva, kao i financiranje te indoktrinacije od strane samih građana! Na takvo nezakonito trošenje novca evropskih poreznih obveznika upozoravali su i mnogi irski političari, no sve je bilo uzalud. Skupina 'Evropa za Irsku' čak je - u dogovoru s Ryanairom, koji se takođe svrstao u žestoke promotore Evropske unije - omogućila irskim državljanima nastanjenima u Briselu (u velikom broju radilo se o irskim radnicima institucija Unije) besplatne letove za Dublin, ali pod uslovom da pismeno obećaju da će glasati za Lisabonski sporazum!
    I to nije sve. Irski su glasači bili izloženi nezapamćenoj indoktrinacijskoj kampanji, pretnjama i lažima. To je uključivalo i propagandu koja je trubila o tome kako će, u slučaju da glasa protiv Sporazuma, 'irski narod sam sebe osuditi na ekonomsku izolaciju'. Takođe, zajedno s političarima u nezapamćenu propagandnu kampanju uključile su se i mega-korporacije. Ryanair je tako potrošio čak pola milijuna eura na kampanju za Lisabonski sporazum, a Intel nekoliko stotina hiljada eura. Multimilijarderska farmaceutska kompanija Pfizer pripretila je Ircima da će 'kapital odleteti iz Irske' budu li glasali protiv Sporazuma. Onda su nadležni još promenili i pravila o nepristranosti irskih medija, i put usvajanju Lisabonskog sporazuma u Irskoj bio je otvoren.
    Sramotni 'Lisabonski sporazum' formalno legalizuje birokratski imperijalizam Evropske unije. Kako je tekla 'rasprava' o Lisabonskom ugovoru, možete pogledati na YouTube-u. Lisabonski ugovor u Evroparlamentu prihvaćen je većinom glasova. Ta je većina odbila Amandman 34 koji je zahtevao referendum o Ugovoru u svakoj zemlji članici. Oborili su čak i Amandman 32 koji je glasio: 'Evropski parlament obavezuje se priznati ishod referenduma u Irskoj'. Ovo jasno pokazuje da se eurokrati boje referenduma, odnosno da se boje ljudi koje bi trebali zastupati.

RAĐANJE EVROPSKE FEDERACIJE

    Evropska unija na temelju Lisabonskog ugovora stiče međunarodnu pravnu osobnost koju je ranije imala samo Evropska zajednica koja Lisabonskim ugovorom nestaje i kao pravni pojam, ali uopšte i kao pojam u europskoj integraciji. Tako Evropska unija postaje subjekt međunarodnog prava te na temelju međunarodnog prava može sticati prava i preuzimati obaveze. Lisabonski je ugovor zapravo ugovor o izmenama i dopunama druga dva ugovora o EU, punim nazivom Ugovor iz Lisabona o izmenama i dopunama Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o uspostavi evropske zajednice, zamršen i nečitak dokument na 150 stranica. Donesen je samo zato da se izbegne donošenje Ustava Evrope, jer je za to potreban referendum u zemljama-članicama. Ugovor prolazi i ratifikacijom u nacionalnim parlamentima (osim u Irskoj). Lisabonski je ugovor put zaobilaženja referenduma – put donošenja odluke o sudbini naroda bez da ga se išta o tome pita. Lisabonski ugovor, ili sporazum, zapravo nije nikakav ugovor ni sporazum. Nego namerno vrlo težak i nerazumljiv tekst kojeg možete pročitati samo tako da imate u rukama sve druge dokumente koje on menja ili dopunjuje. Kako bi još više zamaglila stvar, Unija je odlučila da ne štampa pročišćene tekstove u zemljama članicama na njihovim jezicima pre no što ugovor odobri svih 27 zemalja. Komitet za ustavne poslove Evropskog parlamenta jednoglasno je odlučio i jasno naglasio da želi čitku i razumljivu pročišćenu verziju teksta. Ali Veće nije želelo da se to dogodi. Zašto? Jer se nije želelo da se taj dokument pročita, nego da ga se potpiše. Lisabonskim ugovorom zemlje-članice i formalno gube mnoga obeležja vlastite državnosti – vanjske granice, jedinstven novac, jedinstveno tržište i vrhovnu zakonodavnu i političku vlast nad jasno određenim teritorijem. Državama članicama, kako kaže unijska elita, 'osigurava se stavljanje Uniji na raspolaganje civilnih i vojnih kapaciteta koji su potrebni za sprovođenje zajedničke sigurnosne i obrambene politike, te definira ulogu Evropske sigurnosne agencije'. Još 1999. godine predsednik Komisije Romano Prodi je istaknuo: 'Dva stupa nacionalne države su mač i valuta, a mi smo to promenili.'
    Tokom dugih desetljeća traje, potpisivanjem različitih ugovora, sporo ali konzistentno prenošenje ovlasti s nacionalnih država na vlast u Briselu. Lisabonskim ugovorom 'EU postaje jedinstvena pravna osoba'. Zapravo, federalizacija je dovršena. Ako iko sumnja u to što se događa, neka razmotri činjenice: EU ima vladu, parlament, predsednika, sud, valutu, zastavu, himnu, a sastoji se od država-članica... Pa što je to, pobogu, nego savezna država?! Ako netko slučajno sumnja u to da je Evropska unija politički (a ne samo ekonomski) savez, odnosno da je ona zapravo savezna država (federacija), mora se podsetiti reči Joške Fišera, nekadašnjeg nemačkog ministra vanjskih poslova koji je, u svom govoru na Humboldtovu univerzitetu u Berlinu 12. maja 2000. godine istaknuo: 'Konačna integracija u evropsku federaciju biće naš zadnji korak. Novi europski sporazum koji je zametak Ustava Evropske federacije usvojiće upravo ta skupina država. Na podlozi rešenja iz tog sporazuma Federacija će razviti svoje institucije, ustanoviti jednoglasnu vladu u okvirima Evropske unije (...), izabrati moćan parlament i neposredno izabrati predsednika. 'Avangarda' predstavlja svojevrsan pritisak, silu koja će okončati političku integraciju (...) Celovita integracija Evropske unije zavisiće u prvom redu od Francuske i Nemačke.'
    Ulaskom u EU, a sukladno Lisabonskom ugovoru, Srbija bi izgubila gotovo sve atribute samostalne države i, s obzirom na svoje stanovništvo od oko 7,5 miliona građana, postala bi jedna od provincija unutar te goleme multinacionalne federacije. Teksta Lisabonskog ugovora na srpskom jeziku nema. Zašto? Pa zar našim vlastima nije u interesu da se građani upoznaju s ustavom države kojoj pristupaju? Ako je pristupanje Srbije Evropskoj uniji nešto jako dobro za njezine građane, zašto tim njezinim građanima nije dostupan celovit i pročišćen tekst famoznog Lisabonskog ugovora – tj. Ustava federalne države kojoj pristupa – na srbskom jeziku?

POTKOPAVANJE NACIONALNIH DRŽAVA

    Niti jednoj diktatorskoj federaciji ne odgovaraju jake i samostalne nacionalne države u njenom sastavu. U svojoj doslednoj borbi protiv samostalnosti evropskih zemalja Unija se naročito koristi

(a) metodom razmeštanja resursa i
(b) politikom regionalizma.

    Svojom doslednom liberalno-kapitalističkom politikom Unija radi ono što radi svaka imperija: razmešta resurse (industrijske, financijske itd.) onako kako njoj odgovara. Recimo, u Ujedinjenom Kraljevstvu na delu je jačanje financijskog sektora, ali uz potiskivanje industrije.
    Takvom politikom Unija postiže da tokom vremena pojedine zemlje postanu poprilično nesamostalne i sledom toga prinuđene, kako bi imale sve komponente, graditi 'zajedničku budućnost' u međuzavisnosti s ostalima. 'Ujedinjeni u različitosti!' Daljnji instrument za slabljenje i potkopavanje nacionalnih država je sistem euroregija. Arhitekti Unije vide tu državnu tvorevinu ne kao uniju država, nego kao uniju regija. Evropa briše granice među državama, ali stvara novu regionalnu arhitekturu.
    U tu svrhu Evropa potiče formiranje regija sa širokom autonomijom, opravdavajući to borbom protiv 'centralizacije'. Osnovala je poseban program prekogranične suradnje Interreg i dodijelila mu 7,8 mlrd € za tekuće sedmogodišnje razdoblje. Premda regionalizam u pravilu u sebi sadrži borbu protiv svih zala centralizirane države, ipak ima načina da se izrodi u svoju vlastitu suprotnost. Temelje regionalizma kakvog promiče Evropska unija pojasnio nam je drug Staljin: 'Svet treba podeliti u regionalne skupine kao prelaznu fazu prema svetskoj vladi. Osećaja pripadnosti određenoj naciji stanovništvo će se pre odreći u korist neke nejasne regionalne pripadnosti negoli u korist svetske vlasti. Kasnije će regionalne celine moći potpasti pod jednu objedinjujuću svetsku vlast.'  - Josif Visarionovič Staljin, Marksizam i nacionalno pitanje, 1942.
    Korišćen tekst sa: http://europskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News
Novi Svetski PoredakNovi Svetski Poredak - Ostali Tekstovi
Ponuda TemaPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu