vrh
Meni

Levitacija

      Let na sopstveni pogon! Gledajući ptice, čovek je oduvek zamišljao sebe kako lebdi u vazduhu. Međutim, njegove fizičke osobine, kao i gravitacija, učinili su svoje. Čovek stoji čvrsto na zemlji, osim, ako ipak ne postoje načini za lebdenje, kao i ljudi kojima je to 'u krvi'. U svakom slučaju, ovde se radi o jednom fenomenu koji stoji u suprotnosti sa temeljnim zakonima prirode, barem onakvim kakve mi poznajemo. Ali da li poznajemo baš sve? Uzmimo kao primer Josifa de Kopertina (1603-1663). O tom katoličkom svecu postoji oko 100 izveštaja očevidaca koji su bili ubeđeni da su posmatrali ovog kaluđera kako lebdi.
 
      


           Godine 1645. španski ambasador je posetio kaluđera u njegovoj ćeliji u Asiziju, pokrajina Peruđa u srednjoj Italiji. Španas je zatim svojoj ženi oduševljeno pričao kako je imao sreću da upozna jednog novog svetog Franju Asiškog. Sada je i gospođa ambasorka izrazila želju da upozna Josifa. Čestiti kaluđer dobio je naređenje da se uglednoj dami predstavi u crkvi. Ali kad je stupio u Božju kuću, njegov pogled se usredsredio na jedan kip Device Marije. Odjednom, tako glasi istorijski izveštaj, on se odigao od tla i odlebdeo dvanaest koraka iznad glave prisutnih, sve dok nije stigao do postolja na kojem je kip stajao. Tu je počeo žarko i odsutnog duha da se moli. To je potvrdio veći broj svedoka.
    Drugom prilikom kaluđer je otišao na šetnju u prirodi. Odjednom je odlebdeo u vis - naprosto tako - i spustio se na granu jednog maslinovog stabla, gde je pola sata klečao i usrdno se molio. Kad se njegov zanos okončao, jedan sveštenik morao je doneti merdevine da zbunjenom kaluđeru pomogne da siđe sa drveta.
    Kad je Prospero Lambertini, kasnije papa Benedikt XIV, otpočeo pripreme za proglašenje Josifa de Kupertina za sveca, i on je u prvi mah bio sluđen izveštajem o čudesnim podvizima tog kaluđera. Poznat kao realista, Lambertini je temeljno proučio debeli svežanj iskaza očevidaca. Na kraju je ipak kapitulirao i rezignirano napisao u svome obrazloženju: 'Očevici, u čiju se čestitost ne može posumnjati, posvedočili su da je zaista dolazilo do čudnih i čestih uzdizanja u vazduh...' I tako je 1767. godine Kopertino bio proglašen za sveca.
    Sličan je i slučaj Tereze Avilske (1515-1582). Ta španska kamelićanka (pripadnica monaškog prosjačkog reda) izveštava u svojoj autobiografiji da je ponekad tokom žarkih molitvi lebdela iznad tla. 'Činilo se, kad bih pokušala da se oduprem, da me nekakva velika sila ispod mojih stopala diže uvis. Priznajem, to me je u početku ispunjavalo velikim strahom. Kad čovek vidi svoje sopstveno telo kako se otrže od Zemlje..., njegova sposobnost zapažanja ne biva izgubljena. U svakom slučaju, ja sam bila kadra da vidim sebe odignutu visoko u vazduh'.
    Ubrzo posle smrti sestre redovnice desetak očevidaca posvedočilo je pred španskom inkvizicijom da su posmatrali Terezu dok je lebdela. Evo iskaza sestre Ane: 'Bila sam na podijumu za hor, gde sam čekala da zvono zazvoni, kad je naša sveta majka ušla i kleknula... Dok sam gledala, ona se uzdigla oko pedeset centimetara iznad tla, a da pri tome nije stopalima dodirivala pod. Bila sam zaprepašćena, a ona je drhtala čitavim svojim telom. Prišla sam joj i provukla svoje ruke ispod njenih stopala... Onda je ona odjednom krenula naniže i spustila se na svoje noge. Okrenula se prema meni i upitala me da li sam sve vreme tu stajala. Odgovorila sam potvrdno, i ona mi je naredila da nikome ne govorim o tome šta sam videla...'

TEORIJA O DIJAMAGNETIZMU

    Da li se u ovim slučajevima radilo o istinskoj levitaciji? Ili su to bile samo halucinacije? Ili samo priželjkivanje želje za lebdenjem u vazduhu? To što ljudi povremeno podležu halucinaciji, odnosno masovnoj halucinaciji, svakako je lakše potvrditi nego savladati silu zemljine teže.
    Godine 1918. jedan je psiholog, L.H.Horton, izvršio eksperiment tokom kojeg je grupu od 30 učesnika ubeđivao da ih može naučiti veštini levitacije. Osmoro od polaznika njegovog kursa stvarno je poverovalo da su lebdeli. Jedna žena grčevito se uhvatila za stolicu na kojoj je sedela, jer je u poslednjem trenutku odlučila da se ipak ne odigne u vazduh. Drugi jedan učenik prekinuo je eksperiment - zbog paničnog straha od letenja.
    Takve reakcije iznenađuju, jer je lebdenje, odnosno letenje sopstvenom snagom prastari san čovečanstva. Levitacija se ne nalazi slučajno na repertoaru onih scenskih mađioničara koji drže do svog renomea. I na Internetu je taj san već bio prezentiran. U rubrikama o magiji, i početnici i iskusni praktikanti mađioničarstva nadugačko i naširoko pričaju o svim magičnim trikovima svog zanata.
    Nisu samo mađioničari i mističari zainteresovani za levitaciju. I ozbiljni naučnici bave se proučavanjem tog fenomena. U uglednom astronomskom časopisu 'Ikarus' na vrlo stručan način objašnjava se da se čestice prašine na Mesecu i asteroidima nalaze u jednom stanju lebdenja - uprkos tome što ta nebeska tela poseduju sopstvenu gravitaciju.


    Prema kazivanju nekih naučnika kojima se može verovati, levitacija postoji i na makroskopskom - za nas, dakle, vidljivom području. Fenomen koji iza toga stoji zove se dijamagnetizam. Pod njim se podrazumeva jedna slaba magnetska sposobnost, koja se može registrovati i kod naizgled nemagnetskih predmeta. Dijamagnetizam se, ipak, razlikuje od običnog magnetizma u jednoj važnoj stvari: on ne privlači, nego odbija. Voda važi za osobito dijamagnetičnu. Ako neki dijamagnetičan predmet izložite snažnom magnetskom polju, on će, zbog svoje odbojne snage, zapravo lebdeti.
    Godine 1997. britanski i holandski naučnici su u časopisu 'Science News' izvestili da su u šupljem prostoru jednog veoma snažnog okruglog magneta jednu žabu doveli u stanje levitiranja. Do sada su naučnici uspeli da levitiraju i skakavce, biljke i čistu vodu. Isti princip se primenjuje i kod Maglev-vozova (magnetska levitacija).

TAJNA GIZE I BERMUDSKOG TROUGLA

    Predstavnici graničnih područja nauke rado potežu dijamagnetizam kao objašnjenje za neke druge, manje fundirane levitacije. jedan istraživač iz Kalifornije, dr Ričard Lefors Klark, zastupa teoriju da u magnetskom polju Zemlje postoje 'magnetski neutralne zone', u kojima je prirodni dijamagnetizam snažno izražen. Na tim osetljivim mestima, tako tvrdi Klark, Zemljina gravitacija može se lakše savladati. Giza u Egiptu, Stounhendž u Engleskoj i čuveni Bermudski trougao spadaju, po njegovom mišljenju, u te zone. Tako se može objasniti činjenica da su prilikom gradnje piramida i u Stounhendžu mogli da se pomeraju kameni blokovi teški i po nekoliko tona. A u Bermudskom trouglu, tvrdi Klark, brodovi i avioni su, zahvaljujući dijamagnetizmu, bivali odbacivani u svemir.
    Malo je teže objasniti slučaj takozvanog Koralnog zamka u Houstedu na Floridi (slika desno dole). Izgradio ga je jedan letonski doseljenik, Ed Ledskalnin (1887-1951) bez ičije pomoći, između 1920. i 1940. godine. Do danas još niko nije objasnio kako je Ledskalnin uspeo da 1.100 tona koralnog kamena pretvori u velelepnu vilu. Već i sam spoljni zid visok tri metra pravo je čudo: svaka od džinovskih kamenčuga koja je u njega ugrađena teška je oko šest tona.
    Nema nijednog svedoka koji bi mogao ustvrditi da je uhvatio na delu vrednog, svega jedan i po metar visokog Letonca. Isto tako, nije se našao nijedan dokaz da je on za svoj teški rad koristio bilo kakve mašine. Kad su ćutljivog čoveka upitali kako je uspeo da sagradi svoju veličanstvenu palatu, on je tajanstveno odgovarao da je samo primenio zakone težine i snage poluge. Između ostalog, govorio je o 'magnetskim strujama', o kojima je objavio i jednu brošuru. Za dr Ričarda Leforsa Klarka stvar je jasna: lokacija na Floridi na kojoj je sagrađena zagonetna kuća spada u magnetski neutralne zone Zemljine površine.

ZAGONETNI ŠKOTLANĐANIN

    U diskusiji o levitaciji ime Viktora Šaubergera (slika levo) ne sme se izostaviti. Taj čudni austrijski šumar (1887-1958) došao je prilikom posmatranja vodenih vrtloga i vazdušnih oluja do ubeđenja da su voda i vazduh najprirodniji izvori energije. Povodom toga, mozgao je sledeće: ako bi čovek na pravi način upregao te sile, mogao bi potpuno da zanemari destruktivnu energiju motora sa unutrašnjim sagorevanjem i energiju atoma.
    Voda i vazduh, postulirao je on, u stanju su da ukinu silu teže. Jedan jednostavan primer: kad čovek stavi jaje u čašu napunjenu vodom, jaje će potonuti. Ali ako promućkate vodu štapićem, onda će se jaje ponovo uzdići: vodeni kovitlac stvara energiju i diže jaje naviše.
    Njegova predstava o vodi kao pogonskom materijalu zaintrigirala je i naciste. Viktora Šaubergera je lično Hitler pozvao 1934. godine da dođe na razgovor u Berlin. Trebalo je da Šauberger radi za Treći rajh, ali do realizacije nije došlo. Ipak, 1943. godine Šaubergera su uhapsili članovi zloglasne SS-grupe (esesovci) i prisilili ga da konstruiše avionski motor koji bi kao pogonsko gorivo koristio isključivo vodu.
    Šauberger je sagradio dva prototipa jednog aviona u minijaturnim razmerama koji su radili zahvaljujući nekakvom tajanstvenom kovitlanju energije vode. Ali oba su se, navodno, raspala prilikom probnog leta. Kada je već bio izbačen iz službe, komentarisao je kasnije Šauberger: 'Letenje nije nikakav problem, ali kočenje jeste'.
    Najnezgodnija stvar kod levitacije i njoj sličnih pojava je ta što jedva da postoji neki naučnik od ugleda koji je sopstvenim očima posmatrao čin levitacije i ubedljivo ga potvrdio. Jedan od malobrojnih bio je prirodnjak Vilijam Kruks. On se detaljno pozabavio natprirodnim sposobnostima Škotlanđanina Denijela Danglasa Houma (1833-1886). Do danas je Houm (slika desno) jedini spiritista 19. veka koji nikada nije bio raskrinkan kao varalica. Skromni Škot - koji, usput rečeno, nikada nije uzimao novac za svoje seanse - raspolagao je zapanjujućim sposobnostima.
Za vreme njegovih predstava stolovi su se odizali sa poda, muzički instrumenti su svirali a di ih niko nije dodirnuo. Ali, najčudnije od svega bile su njegove levitacije.
    Lista svedoka je duga i impozantna. Između ostalih tu su: Napoleon III, car Aleksandar II, pesnički bračni par Robert i Elizabet Brauning. Na dan 13.decembra 1863. godine, na primer, Houm se u jednom stanu na trećem spratu odigao sa poda, odlebdeo kroz prozor napolje i posle kraćeg vremena vratio se u kuću kroz drugi prozor. Među pristurnima bili su dva engleska lorda i jedan pomorski kapetan - svi okoreli skeptici.
    Vilijam Kruks je u više mahova uzimao pod lupu taj zagonetni medijum, posmatrajući Houma kako se odiže u vazduh. Najlepše u svemu - za razliku od drugih spiritista - bilo je to što je Škotlanđanin svoja čuda izvodio pri punoj svetlosti. Pa ipak, Kruks nije nikada uspeo da otkrije ni najmanji trag obmane. A istraživač ser Ernest Benet izjavio je jednom novinaru pred kraj svog života: 'Na tom istom tepihu na kojem vi sada stojite video sam Houma kako pri punoj dnevnoj svetlosti lebdi osamnaest inča (50 centimetara) iznad tla. Uverio sam se potpuno u taj fenomen.'

DVA TIBETANSKA KALUĐERA

    Na kraju dogodovština koju je doživeo prirodnjak Herbet Benson. On je 1984. godine od Dalaj Lame dobio dozvolu da prisustvuje jednom izvođenju levitacije. Dva tibetanska kaluđera trebalo je u prisustvu svih očevidaca da se uzdignu u vazduh. Jedan kaluđer je imao 35 godina, a drugi 70. Najpre su izvodili veoma zahtevne vežbe disanja i gimnasticiranja - a zatim je trebalo da usledi veliki događaj. Ali, ništa se nije desilo. Ma koliko da su se dvojica izvođača uspinjala, stvar naprosto nije išla.
    Kad je Benson kasnije upitao starijeg od dvojice kaluđera da li veruje da će mu jednog dana poći za rukom sposobnost levitacije, on mu je duhovito odgovorio: 'Čemu to? Danas postoje avioni.'


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane