Leteći Divovi

   Početkom novembra 1966. troje stanovnika Point Plezenta, u Virdžiniji, u SAD, prijavilo je kako su na dva kilometra ispred grada, nad šumom, videli čoveka sa krilima koji polako leti nad vrhovima stabala. Niko im nije poverovao, uz konstataciju da mora da su videli nešto većeg orla kako lebdi, vrebajući plen.
    Iskaz troje očevidaca, stoga, nije dobio nikakav publicitet. Ujutro, 12.novembra, deset dana nakon događaja u Point Plezantu, šestorica radnika koji su radili na mesnom groblju u Klajdeninu, videli su 'krilatog čoveka koji leti'. Tvrdili su da je nad njima preleteo na visini većoj od 10 metara, što je omogućilo da procene da je bio dug oko dva metra.
    Po njima, 'leteo je, a da krilima nije mahao, kao to obično rade ptice'. Dodali su da je tri puta obleteo oko njih, da bi zatim zamakao za brežuljak. Tvrdnja šestorice radnika da je čovek ptica imao 'krila čvrsta kao ona avionska' i da mu je 'pogled crvenih očiju bio zverski' propraćena je opaskom da mora da su oni dobro potegli flašu viskija.

    Ništa bolje nisu prošli ni bračni parovi Skarberi i Malet koji su izjavili da su videli letećeg čoveka dva dana uzastopno, i to 14. i 15. novembra 1966. nedaleko od mesta gde su ga videla i ona šestorica radnika. Skarberijevi i Maletovi opisali su ga na isti način kao i radnici, s tim da su izjavili da njegovu boju ne mogu da odrede, jer kao da ju je menjao.
    Kada su ga ugledali, 'stajao je na grobljanskom zidu, bio je visok oko dva metra, a krila su mu bila sklopljana na leđima. Spazio nas je kada i mi njega i nekoliko trenutaka nas je fiksirao vatreno crvenim očima', izjavila su oba bračna para.
    Ne kriju da su se uplašili i da su 'glavom bez obzira potrčali prema automobilu kojim su stigli do groblja'. U trenutku kada su 'uleteli u auto' i kada je Džon Skarberi pokrenuo motor, čovek ptica je raširio krila i vertikalno je uzleteo, a da krilima nije nijednom zamahnuo. Iskazi dva bračna para ostali su u uskom krugu njihovih prijatelja.
    Marsela Barnet, jedna od prijateljica Maletovih, htela je da proveri njihov iskaz, i 16.novembra je u pratnji bračnog para Vemsli otišla u obilazak oko groblja. Ona priča: -'Tačno na onom mestu na grobljanskom zidu koji su mi opisali prijatelji, i mi smo ugledali ono neverovatno stvorenje. Stajalo je uspravno. Krila mu nismo videli, ali gledalo nas je ukočenim, zlim pogledom, očima kao krv crvenim, koje kao da su isijavale crvenu svetlost. Zbog toga i nismo izašli iz automobila, što je možda bila naša sreća. Jer 'ono' je munjevito, kao raširilo krila, i odjednom mu noge više nisu bile na zidu. Dala sam pun gas i okrenula automobil. Počeli smo da bežimo. Vozila sam oko 150 kilometara na sat, pa ipak to biće nas je brzo sustizalo. Letelo je tik nad automobilom ispuštajući nekakve oštre krikove. Osetili smo utom i nekakav udarac o krov automobila, a onda se to krilato biće, koje uopšte nije mahalo krilima, velikom brzinom, leteći na samo dva metra nad zemljom, izgubilo iza brežuljaka. Kada sam stigla do kuće, na krovu automobila uočila sam dva paralelna udubljenja duga oko 30 i široka 10 centimetara.


    Sudeći po svemu, o ovome nije ništa znao ni farmer Tomas Uri čiji je posed od Klajdenina udaljen 75 kilometara. A ni on, ni bilo ko od članova njegove porodice, od početka novembra do 25. novembra niti su imali potrebe da odu iz grada, niti su sa bilo kime iz njega razgovarali telefonom.
    Pa ipak, 25.novembra u 7.15 sati, kada se Uri, na traktoru približavao parceli koju je trebalo da uzore, video je čoveka pticu. Tačnije, na ivici poljskog, zemljanog puta, pred sobom je uočio 'visokog čoveka, čudno sive boje koji kao da je bio obučen u nekakav uz telo pripijeni radni kombinezon'.
    - Gledali smo se nekoliko trenutaka. A onda je taj čovek odnekud raširio nešto nalik krutim krilima. Vertikalno, kao da je helikopter, uzleteo je, ali onim krilima nije napravio ni jedan jedini pokret. Uzleteo je nekih 200 metara i lebdeo je nad istim mestom. Tada se u tren okrenuo naglavačke i strmoglavio se prema meni i traktoru. Kao da je nameravao da se sjuri na mene. Tik nad mojom glavom, promenio je pravac leta i izbegao sudar. Ubrzao sam rad motora traktora do maksimuma u pokušaju da mu pobegnem, ali leteći čivek me je sa lakoćom pratio. Obletao je oko mene i kao da se zabavljao. Pratio me je dobrih 10 kilometra. Tek kada sam se približio kući, naglo je uzleteo velikom brzinom vertikalno u vis, povećao je brzinu i kao da je munja, nestao je na horizontu', ovo je izjavio Uri šerifu u Klajdeninu kome je prijavio slučaj predveče 25.novembra.

    Zbog straha od letećeg čoveka, on se sa porodicom preselio u grad, u kojem je ostao sve do proleća 1967. Ali, otkako su se vratili na farmu, nikada više nisu sreli čoveka pticu.
    Ali, zato se sa njim skoro sudarila Koni Karpenter, koja se 27.novembra automobilom vozila regionalnim putem K-187. Bila je nekih 120 kilometara udaljena od Klajdenina.
     - Odjednom, neposredno iza krivine, nasred puta, pred sobom, videla sam visokog čoveka. Pritisnula sam kočnicu da se ne bi smo sudarili, ali iznenada on je vertikalno uzleteo neposredno ispred mog vozila. Bilo je 10.30 časova, i leteći iznad mene nečim što mi je izgledalo kao kruta krila koja nije uopšte pokretao, pratio me je do 11.30. Tek kada se grad ukazao ispred mene, munjevito je skrenuo, leteo je još nekih 80 metara paralelno sa tlom, a onda je zamakao u šumu, ispričala je Karpenterova.
    Na mestu na kojem se, po njenom iskazu, leteći čovek izgubio u šumi, otkriveni su otisci nečega što bi mogla biti stopala, ili možda obuća ovog tajanstvenog krilatog bića u svemu slična čoveku. Tragovi su mogli da se prate 17 metara, a onda su, neobjašnjivo kako, jednostavno nestali. Nije isključeno da je na tom mestu čovek ptica ponovo uzleteo.
    Od slučaja Karpenterove, sa desetine raznih mesta u Virdžiniji, tokom decembra 1966. prijavljeno je uočavanje letećeg čoveka.


    Iskazi svih očevidaca u svemu su bili podudarni: biće u svemu nalik čoveku, ali sa krilima umesto ruku, plameno crvenih očiju, visoko oko dva metra, sive boje, leti i kreće se, po želji, velikom brzinom, ali i može da lebdi nad jednom tačkom.
    No, ovim tvrdnjama nije poklanjana skoro nikakva pažnja, jer se počelo verovati da je, uglavnom, rač o masovnoj histeriji i halucinaciji. Ali, zar baš tolikog broja ljudi?
    Međutim, situacija se bitno izmenila kad je reč o slučaju od 4.februara 1967. godine. Naime, toga dana u osam ujutro, grupa od devet vojnih pilota vazduhoplovne baze XW 12/57 negde u Virdžiniji, u okolini Galipolisa, koji su leteli nad obližnjom rekom, uočila je čoveka pticu. I on je leteo na visini od 1000 metara nad rekom, ali pratio je njen tok uzvodno. Piloti su o ovome obavestili bazu i odande im je naređeno da pokušaju da priđu toj 'letelici i da je prinude da sleti, a u slučaju potrebe i da je obore'.
    Čovek ptica je u tom trenutku leteo brzinom od 100 kilometara na sat i u letu je izvodio brojne vratolomije. Dok su se približavali čoveku ptici piloti su javili da ' njegova potpuno kruta krila bez ijednog pera na njima nisu se uopšte pomerala, kao da leti poput vazdušnih jedrilica'.
    Ali kada su mu se približili na 500 metara, leteće biće naglo je pikiralo prema površini reke. Za samo tri, četiri sekunde stiglo je tik iznad vode. Tada je munjevito ispravilo pravac leta i uzletelo je u visoko žbunje koje se nalazi duž obala. Piloti su javili u bazu da više ne mogu da ga slede i da su ga izgubili. Naređeno im je da mesto nestanka čoveka ptice nadleću do dolaska četiri helikoptera, ali čovek ptica je jednostavno nestao.


    Od ovog događaja, pa sve do novembra 1967. stotinak očevidaca iz Virdžinije, ali i iz Teksasa, Montane i države Vašington, prijavljivalo je susrete sa motmenima.
    A onda, oni su, iz do sada neobjašnjivih razloga, nestali. O njima se ništa nije čulo punih 20 godina. Do januara, a zatim maja 1987. kada je o ovoj pojavi javljeno tri puta sa isto toliko različitih mesta u Burkini Faso, u Africi. Tada opet nastaje zatišje koje je razbijeno 1997. prijavom da je čovek ptica, na kratko, viđen na dva mesta nad provincijom Ligurija u Italiji. Od tada, do sada, o tim bićima nama više nikakvih vesti.
    U međuvremenu, nekoliko desetina očevidaca pojave letećeg čoveka, ili možda više njih, podvrgnuto je različitim ispitivanjima i nastojanju da se dokuči da li su oni odista očevici. Svi rezultati tih ispitivanja ukazuju da su oni 'stvarno nešto videli i da su odista doživeli nekakve susrete'. A šta su to videli i s čim su se susretali, nije razjašnjeno.

  Odgovor na ovo pitanje ne uspeva, barem ne još uvek, da da ni nauka. Jer, po nekim stručnjacima moguće je da se radi o živim, biološkim bićima koja, svesna svoje specifičnosti, nastoje da, naročito u poslednje vreme, žive podalje od ljudi. Drugi ne isključuju tezu o živim bićima, ali dopuštaju verovatnoću da se radi o mutaciji ljudskih bića čiji uzrok nije jasan. Ima i mišljenja da je reč o ljudskim bićima koja su evoluirala u pravcu nešto različitom od naše evolucije. Ovo mišljenje ukazuje na činjenicu da se o krilatim ljudima govorilo još u drevnim legendama i pisanim dokumentima, počevši od keltskih, pa dalje.
    Ima i onih koji ne isključuju da se radi o rezultatima genetskog inženjeringa. S tim da bi on mogao biti ili naše, ili čak delo neke vanzemaljske civilizacije. Razume se, ima i onih koji smatraju da su ljudi ptice u stvari vanzemaljci koji se, iz nekih nepoznatih razloga, već decenijama nalaze među nama.
    Konačno, postoji i hipoteza da ljudi ptice uopšte nisu živa bića, već da je reč o robotima, takozvanim kiborzima. Ali, ostaje neobjašnjivo ko bi, sada, na našoj planeti bio u stanju da ih pravi. Tačnije, ko na Zemlji raspolaže tako naprednom tehnologijom. Možda oni koji tajno razvijaju vojne projekte i koji su uspeli da za vojne potrebe naprave i počnu da testiraju mašine koje mi obični smrtnici nazivamo ljudima pticama.
    Da li je ijedna od ovih teorija makar i približno tačna? Odgovora još nema?