Leteći Tanjiri Postoje!
Kada je postavljen za šefa Sekretarijata NLO odseka britanskog Ministarstva odbrane, Nik Poup uošte nije verovao u postojanje vanzemaljskih letelica, ali je ubrzo sasvim promenio miljenje. Bilo je jutro 29. jula 1991. godine kada je Nik Poup krenuo pločnikom na svoj novi posao. Prošao je pored policajca na početku Dauning strita i ušao u strogu, sivu zgradu u kojoj se nalazio glavni štab britanskog Ministarstva odbrane - MOD.
Osmeh na lice: 
NLO i Vanzemaljski Svet - Ostali Tekstovi
* Klik Gore na ikonu - Prikaz; * Ponovni Klik - Brisanje
Nik Pouop je već šest godina radio za MOD, ali, toga jutra se uputio u prostorije poznate pod nazivom Sekretarijat NLO odseka, čije je on sada postao šef. Bio je zadovoljan kada su mu javili da prelazi na novo radno mesto, mada niej ispoljavao neko naročito zanimanje za neidentifikovane objekte.
Mislio je da će pretežno imati posla sa mnoštvom čudnih ljudi koji su viđali neke čudne svetlosti na nebu. Ali, istinski se prevario. Nik Poup priča sledeće:
- MOji prehodnici u NLO odseku uglavnom su odgovarali na pisma ljudi koji su izveštavali o opažanjima, nudeći im konvencionalna objašnjenja, kao što suČ zvezde padalice, svetiljke od aviona i slično. Ali, ja sam odlučio da budem preduzimljiviji od njih. U početku se ta moja aktivnost svodila uglavnom na prikupljanje informacija o tome, na primer, da li je i gde vojska izvodila svoje vežbe u protiv vazdušnoj odbrani, da l isu lansirani neki meteorološki baloni i da li je u poslednje vreme zapažena pojačana meteorska aktivnost'.
Zapanjujuće je zaista, da niko iz NLO odseka nije ranije tako postupio. To je značilo da je on mogao da uradi i nešto više, a ne samo da pruža konvencionalna objašnjenja o NLO opažanjima - mogao je egzaktno da objasni 95% slučajeva. Ali, to je još uvek ostavljalo 5% neobjašnjenih. S obzirom a je oko 13 miliona ljudi širom sveta izvestilo da je videlo 'nešto na nebu', znači, 650.000 opažanja ostalo je neobjašnjeno. Kao savestan i metodičan čovek, Poup je osećao a neće valjano obaviti posao odbrane svoje zemlje ukoliko ne proveri bar britanske slučajeve.
Ne obazirući se na namrštene obrve nekolicine svojih kolega iz ministarstva, zagnjurio je glavu u literaturu koja se odnosila na tu temu. Tu su bile sve moguće knjige, izveštaji, dokumenti i specijalizovani NLO magazini kojih je mogao da se domogne. Uspostavio je kontakt sa ogromnim brojem istraživača koji su proučavali NLO fenomen. On kaže:
- Mene nije u mome skepticizmu poljulalo mišljenje drugih ljudi. Ono što je promenilo moj sta, bili su slučajevi koje sam ja lično istražio.
Postojala su dva čuvena istorijska opažanja koja su utrla put za promenu njegovog stava. Prvo, poznato kao 'britanski Rozvel', bio je incident u šumi Rendelshem. U tri sata ujutro 27. decembra 1980. godine, dva patrolna stražara iz zajedničke baze RAF-a i USAFA-a (britansko i američko ratno vazduhoplovstvo) u Vudbridžu, grofovija Safok, posmatrali su jedan trouglasti objekat 3*2 metra, metalnog izgleda koji je osvetljavao četinarsku šumu crvenom i plavom svetlošću. Kada je sledećeg dana jedna ekipa, predvođena pomoćnikom komandanta baze, potpukovnikom Čarlsom Holtom, otišla da istraži ovu stvar, našli su udubljenja u tlu i tragove nagorelosti na okolnom drveću. Ali, šta je najvažnije, i sami su videli neobični objekt. Tokom nekoliko časova pojavljivao se i odlazio pre nego što će, pulsirajući svojim raznobojnim svetiljkama, definitivno iščeznuti na nebu.
Ekipa je podnela izveštaj MOD-u, ali slučaj nikada nije bio detaljnije istražen. Uprkos tome što je objakat video veći broj iskusnih vojnih posmatrača, smatralo se da stvar nije od značaja za odbranu i slučaj je stavljen ad akta (možda samo za javnost).
Popup tvrdi da je to bila tragično propuštena prilika i kaže:
- Desilo se jedno od najznačajnijih opažanja na svetu i niko nije intervjuisao očevice i proverio radarske i radijacione podatke. Zato sam odlučio da ponovo otvorim istragu'.
Kada je Poup proverio radijaciju koju su registrovali Holt i njegov tim uz pomoć službe za odbranu od radijacije, ustanovio je da su udubljenja na tlu koja je načinio objekt pokazivala radijaciju deset puta veću od normalne!
Poup je bio svega nekoliko meseci na svom novom radnom mestu, a već se češkao po glavi. Da li je moguće da u NLO misteriji ima nečega više nego što je on to mislio? On kaže:
- Nisam mislio da ću naići na izveštaje vojnog personala o opažanju tih stvari. Zvuči nadmeno, ali ja sam smatrao da su se takve stvari dešavale samo ljudima koji su suviše duboko zavirili u čašu.
Drugi dobro poznati slučaj koji ga je zaintrigirao, bio je talas opažanja NLO-a iznad Belgije u noći 30-31. marta 1990. godine. I belgijska policija i NATO pakt uhvatili su objekat sa svojim radarskim ekranima. NATO je odobrio uzletanje svoja dva lovca F-16. Ti lovci bili su u mogućnosti da lete brzinom od 1.750 kilometara na čas, i našli su se u vazduhu za nekoliko trenutaka. Ali, ma koliko brzo da su locirali objekat na svome radaru, on je počeo da se udaljava neverovatnom brzinom. Posle 75 minuta vazdušnog lova, potpuno je iščezao.
Prema izveštaju policije, vazduhoplovaca i mnogobrojih građana, u pitanju je bila jedna džinovska letelica sa trouglastom formacijom raznobojnih svetiljkina donjoj strani. Belgijska vlada je priznala da nema pojma šta je to bilo. Trigodine kasnije, sličan talas opažanja desio se širom Britanije. Kada je Poup došao na posao u deset časova 31. marta 1993. godine, bio je bukvalno preplavljen izveštajima očevidaca. Najzanimljiviji izveštaj stigao je od jednog oficira RAF-ove baze u Soberiju.
Taj čovek, koji je van svake sumnje mogao da razlikuje avione od meteora, ugledao je jedan trouglasti objekat veličine nekoliko džambo džet aviona, kako leti prema njemu brzinom od nekoliko stotina kilometara na sat. Prešao je snopom svetlosti preko tla kao da traži nešto, a onda je sunuo uvis brzinom nekoliko puta većom nego što bi to bilo koji RAF-ov avion mogao da učini. Poup je na to rekao:
- Šta sam mogao da kažem tom čoveku? Teško da sam mogao mu sugerisati da je on video neki britanski avion.
Na opasku da je možda bila neka tajna amarička letelica, Poup je odgovrio:
- Koješta! Vi ne možete naprosto da uletite u tuđi vazdušni prostor, ugorzite diplomatske odnose i rizikujete da se izložite vatri protivavionske odbrane, samo zato da biste isprobali jednu blistavu novu igračku u vašem vojnom arselnalu. Kao upućen čovek, mogu vam kazatio da se takve stvari naprosto ne dešavaju. To je bio neki istinski NLO. Bilo je to nešto iznad svega onoga što mi imamo na našim projektantskim stolovima. Slučajevi kao što je taj, ubedili su me da se vanzemaljsko objašnjenje najbolje uklapa u činjenice. Nešto drugo naprosto nije moglo da bude.
Poup je sproveo dvonedeljnu istragu i poslao izveštaj pomoćniku načelnika protivvazdušne odbrane. Ljudi iz MOD-a saglasili su se sa njim - slučaj nije mogao a bude objašnjen. Al ise nisu saglasili sa Poupovom tvrdnjom da je posredi pretnja nacionalnoj bezbednosti. On dalje kaže povodom toga:
- Za mene je to bilo do te mere naglavce postavljeno da je naprosto bilo smešno. Ti ljudi su držali svoje glave u pesku. Oni su papagajski ponavljali 'NLO-i nemaju nikakav značaj za našu odbranu', ne razmišljajući o tome koliko su smešne njihove izjave.
Pristalice teze o zaveri ćutanja imaju svoje mišljenje o svmu tome, ali Poup ne želi ni da čuje za teoriju o nekakvom namernom zataškavanju. On kaže:
- Nekoliko oficira rekli su mi da kopam po terenu koji je najbolje ostaviti na miru. Ali oni to nisu učinili zato što su skrivali neku tajnu. Stvar se svodi isključivo na neznanje, predrasude i ukorenjeni sitem verovanja. Ljudima izgleda zastrašujuće da se upuštaju u istraživanje koje sugeriše a nismo sami u svemiru i tako uzdrmaju naš udoban pogled na svet'.
Mada je Poup kategoričan u tvrdnji da u Britaniji nije bilo nikakvog zataškavanja, on nije toliko siguran kada je u pitanju SAD i kaže:
- Sklon sam verovanju da su tamo neke stvari ostale neovoljno razjašnjene. Ali, ne želim da iznesem nikakve direktne optužbe o prikrivanju, zato što nisam bio umešan na zvaničnom nivou'.
Svojevremeno je u SAD bila organizovana istraga slična onoj koju je Poup obavio u Britaniji. Od 1948. godine, dr Alen Hajnek, profesor astronomije na Severnozapadnom univerzitetu u Ilinoisu, bio je angažovan od strane Američkog ratnog vazduhoplovstva da vodi dva istraživačka projekta o NLO-ima, 'Znak' i 'Plavu knjigu'. Dr Hajnek je, tokom 20-godišnje istrage došao do uverenja da NLO-i zaista postoje.
Ali, 1969. godine projekat Plava knjiga bio je obustavljen zbog nedostatka dokaza o postojanju NLO-a. Poup se puši od gneva pri pomisli na to i kaže:
- Ne želim da budem bogohulan, ali kako može isti establišment koji na novčanicama odštampa 'U Boga se uzdamo', da zaključi projekat Plava knjiga zbog nedostatka dokaza? Izvinite, molim lepo! Jesam li ja jedina osoba koja misli da u tome ima malčice hipokrizije?'
Ako je u početku bio skeptik u pogledu NLO opažanja, istinskim besom su ga ispunjavali ljudi koji su tvrdili da su bili u vanzemaljskim letelicama. Kako je on moao da obavlja ozbiljno, poštovanja dostojno istraživanje, kada su tu bile ćaknute osobe koje su čitavu stvar diskreditovale svojim pričama o vanzemaljskim otmičarima i programima međugalaktičkog razmnožavanja?
Uviđanje da ima nečega u pogledu NLO-a, izmenilo je sve. Užasnut od pomisli koliko je malo pažnje, pre svoga NLO osveđćenja 1993. godine posvećivao izveštajima o osobama koje su vanzemaljci kidnapovali, on se svim silama bacio na posao da ispravi nepravdu koju je naneo tim žrtvama. Polako, proneo se glas da je čovek iz ministarstva sada bio spreman da čuje vašu priču, ma koliko ona neverovatna bila.
Proveo je ogroman broj časova sa stotinama ljudi, slušajući pažljivo dok su mu oni ispredali svoje čudne priče. Često su bili toliko istraumatizovani svojim sećanjima, da su doživljavali nervno rastrojstvo. Kao što on naglašava, svaki slučaj je jedinstven, ali ipak postoje upadljive sličnosti među njima. Žrtve izveštavaju, ponekad pod hipnozom, kako su bile odvedene na neki svemirski brod ili su bile podvrgnute medicinskom tretmanu, sa fizičkim ožiljcima koji to potvrđuju.
Za Poupa su naročito interesantni izveštaji gradskih žitelja. On iznosi priču o osobi pod pseudonimom Patsi, koja se jednog popodneva sunčala u londkonskom parku i odjednom ustanovila da lebdi iznad svoga sopstvenoga tela. To je mogao da bude san ili halucinacija, ali je ona iz toga doživljaja izašla sa velikim ožiljkom na unutrašnjoj strani butine, štop je imalo za posledicu da nije mogla da hoda bez štaka, što je potpuno zbunilo lekare koji su je pregledali.
Ožiljci ukazuju da se nešt odesilo pre na fizičkom nego na čisto psihološkom planu. Ali, čini se da bi bilo suviše nategnuto sugerisati da je do toga došlo usled vanzemaljske intervencije. Možda je ključ za objašnjenje histerija, kod koje su potisnute psihološke traume manifestuju fizički. Ili je u pitanju neka vrsta nestabilnosti u mozgu. Neki naučnici su dokazali da stimulacija slepoočnog režnja može da izazove zastrašujuću impresiju nekog čudnog prisustva, naporedo sa senzacijom uzdizanja u vazduh.
Popup priznaje da, za razliku od NLO fenomena, nema nikakvih video snimaka, fotografija, radarskih ili radijacijskih podataka koji bi potkrepili te izveštaje o kidnapovanju. Ali, on insistira na iskrenosti kod tih ljudi, kod kojih je retko kada registrovan neki mentalni poremećaj. On navodi eksperiment dr Elizabet Slejter iz 1983. godine koja je, nakon testiranja jedne gupe kidnapovanih osoba upoređenih sa kontrolnom grupom, ustanovila da ti ljudi nisu pokazivali nikave znake psihopatologije.
Danas postoji opšti konzenzus, uključujući mišljenja astronjoma i astrofizičara, da s obzirom na milione potencijalno nastanjenim planeta, život mora da postoji tamo negde u svemiru. Ali, malo na s je koji istinski verujemo da nas vanzemaljci posećuju, a još manje, da nas kidnapuju. Možda mi kolektivno odbacujemo takvu mogućnost zato što naprosto ne možemo utuviti sebi u glavu ideju o realnosti vanzemlajskih posetilaca i njihovih civilizacija u svemiru.
Poup tvrdi da su mu mnogi članovi RAF-ovog personala potajno rekli da su viđali neidentifikovane leteće objekte, ali da se oni plaše da će ispasti smešni ako se javno izjasne. Ipak, i u gornjim ešalonima moći sve je prisutnija svest o važnosti ovog problema. Tokom poslednjih godina u Parlamentima mnogih zemalja je bilo postavljeno mnogo pitanja u vezi sa NLO-ima.
Mada ukazuje da imamo znatno više dokaza za postojanje vanzemaljaca nego za postojanje Boga, Poup priznaje da će porota ostati nema sve dok se vanzemaljci ne spuste na travnjak ispred Bele kuće
NLO i Vanzemaljski Svet - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
- MOji prehodnici u NLO odseku uglavnom su odgovarali na pisma ljudi koji su izveštavali o opažanjima, nudeći im konvencionalna objašnjenja, kao što suČ zvezde padalice, svetiljke od aviona i slično. Ali, ja sam odlučio da budem preduzimljiviji od njih. U početku se ta moja aktivnost svodila uglavnom na prikupljanje informacija o tome, na primer, da li je i gde vojska izvodila svoje vežbe u protiv vazdušnoj odbrani, da l isu lansirani neki meteorološki baloni i da li je u poslednje vreme zapažena pojačana meteorska aktivnost'.
Zapanjujuće je zaista, da niko iz NLO odseka nije ranije tako postupio. To je značilo da je on mogao da uradi i nešto više, a ne samo da pruža konvencionalna objašnjenja o NLO opažanjima - mogao je egzaktno da objasni 95% slučajeva. Ali, to je još uvek ostavljalo 5% neobjašnjenih. S obzirom a je oko 13 miliona ljudi širom sveta izvestilo da je videlo 'nešto na nebu', znači, 650.000 opažanja ostalo je neobjašnjeno. Kao savestan i metodičan čovek, Poup je osećao a neće valjano obaviti posao odbrane svoje zemlje ukoliko ne proveri bar britanske slučajeve.
- Mene nije u mome skepticizmu poljulalo mišljenje drugih ljudi. Ono što je promenilo moj sta, bili su slučajevi koje sam ja lično istražio.
Postojala su dva čuvena istorijska opažanja koja su utrla put za promenu njegovog stava. Prvo, poznato kao 'britanski Rozvel', bio je incident u šumi Rendelshem. U tri sata ujutro 27. decembra 1980. godine, dva patrolna stražara iz zajedničke baze RAF-a i USAFA-a (britansko i američko ratno vazduhoplovstvo) u Vudbridžu, grofovija Safok, posmatrali su jedan trouglasti objekat 3*2 metra, metalnog izgleda koji je osvetljavao četinarsku šumu crvenom i plavom svetlošću. Kada je sledećeg dana jedna ekipa, predvođena pomoćnikom komandanta baze, potpukovnikom Čarlsom Holtom, otišla da istraži ovu stvar, našli su udubljenja u tlu i tragove nagorelosti na okolnom drveću. Ali, šta je najvažnije, i sami su videli neobični objekt. Tokom nekoliko časova pojavljivao se i odlazio pre nego što će, pulsirajući svojim raznobojnim svetiljkama, definitivno iščeznuti na nebu.
Ekipa je podnela izveštaj MOD-u, ali slučaj nikada nije bio detaljnije istražen. Uprkos tome što je objakat video veći broj iskusnih vojnih posmatrača, smatralo se da stvar nije od značaja za odbranu i slučaj je stavljen ad akta (možda samo za javnost).
Popup tvrdi da je to bila tragično propuštena prilika i kaže:
- Desilo se jedno od najznačajnijih opažanja na svetu i niko nije intervjuisao očevice i proverio radarske i radijacione podatke. Zato sam odlučio da ponovo otvorim istragu'.
Kada je Poup proverio radijaciju koju su registrovali Holt i njegov tim uz pomoć službe za odbranu od radijacije, ustanovio je da su udubljenja na tlu koja je načinio objekt pokazivala radijaciju deset puta veću od normalne!
Poup je bio svega nekoliko meseci na svom novom radnom mestu, a već se češkao po glavi. Da li je moguće da u NLO misteriji ima nečega više nego što je on to mislio? On kaže:
- Nisam mislio da ću naići na izveštaje vojnog personala o opažanju tih stvari. Zvuči nadmeno, ali ja sam smatrao da su se takve stvari dešavale samo ljudima koji su suviše duboko zavirili u čašu.
Drugi dobro poznati slučaj koji ga je zaintrigirao, bio je talas opažanja NLO-a iznad Belgije u noći 30-31. marta 1990. godine. I belgijska policija i NATO pakt uhvatili su objekat sa svojim radarskim ekranima. NATO je odobrio uzletanje svoja dva lovca F-16. Ti lovci bili su u mogućnosti da lete brzinom od 1.750 kilometara na čas, i našli su se u vazduhu za nekoliko trenutaka. Ali, ma koliko brzo da su locirali objekat na svome radaru, on je počeo da se udaljava neverovatnom brzinom. Posle 75 minuta vazdušnog lova, potpuno je iščezao.
Taj čovek, koji je van svake sumnje mogao da razlikuje avione od meteora, ugledao je jedan trouglasti objekat veličine nekoliko džambo džet aviona, kako leti prema njemu brzinom od nekoliko stotina kilometara na sat. Prešao je snopom svetlosti preko tla kao da traži nešto, a onda je sunuo uvis brzinom nekoliko puta većom nego što bi to bilo koji RAF-ov avion mogao da učini. Poup je na to rekao:
- Šta sam mogao da kažem tom čoveku? Teško da sam mogao mu sugerisati da je on video neki britanski avion.
Na opasku da je možda bila neka tajna amarička letelica, Poup je odgovrio:
- Koješta! Vi ne možete naprosto da uletite u tuđi vazdušni prostor, ugorzite diplomatske odnose i rizikujete da se izložite vatri protivavionske odbrane, samo zato da biste isprobali jednu blistavu novu igračku u vašem vojnom arselnalu. Kao upućen čovek, mogu vam kazatio da se takve stvari naprosto ne dešavaju. To je bio neki istinski NLO. Bilo je to nešto iznad svega onoga što mi imamo na našim projektantskim stolovima. Slučajevi kao što je taj, ubedili su me da se vanzemaljsko objašnjenje najbolje uklapa u činjenice. Nešto drugo naprosto nije moglo da bude.
Poup je sproveo dvonedeljnu istragu i poslao izveštaj pomoćniku načelnika protivvazdušne odbrane. Ljudi iz MOD-a saglasili su se sa njim - slučaj nije mogao a bude objašnjen. Al ise nisu saglasili sa Poupovom tvrdnjom da je posredi pretnja nacionalnoj bezbednosti. On dalje kaže povodom toga:
- Za mene je to bilo do te mere naglavce postavljeno da je naprosto bilo smešno. Ti ljudi su držali svoje glave u pesku. Oni su papagajski ponavljali 'NLO-i nemaju nikakav značaj za našu odbranu', ne razmišljajući o tome koliko su smešne njihove izjave.
- Nekoliko oficira rekli su mi da kopam po terenu koji je najbolje ostaviti na miru. Ali oni to nisu učinili zato što su skrivali neku tajnu. Stvar se svodi isključivo na neznanje, predrasude i ukorenjeni sitem verovanja. Ljudima izgleda zastrašujuće da se upuštaju u istraživanje koje sugeriše a nismo sami u svemiru i tako uzdrmaju naš udoban pogled na svet'.
Mada je Poup kategoričan u tvrdnji da u Britaniji nije bilo nikakvog zataškavanja, on nije toliko siguran kada je u pitanju SAD i kaže:
- Sklon sam verovanju da su tamo neke stvari ostale neovoljno razjašnjene. Ali, ne želim da iznesem nikakve direktne optužbe o prikrivanju, zato što nisam bio umešan na zvaničnom nivou'.
Svojevremeno je u SAD bila organizovana istraga slična onoj koju je Poup obavio u Britaniji. Od 1948. godine, dr Alen Hajnek, profesor astronomije na Severnozapadnom univerzitetu u Ilinoisu, bio je angažovan od strane Američkog ratnog vazduhoplovstva da vodi dva istraživačka projekta o NLO-ima, 'Znak' i 'Plavu knjigu'. Dr Hajnek je, tokom 20-godišnje istrage došao do uverenja da NLO-i zaista postoje.
Ali, 1969. godine projekat Plava knjiga bio je obustavljen zbog nedostatka dokaza o postojanju NLO-a. Poup se puši od gneva pri pomisli na to i kaže:
- Ne želim da budem bogohulan, ali kako može isti establišment koji na novčanicama odštampa 'U Boga se uzdamo', da zaključi projekat Plava knjiga zbog nedostatka dokaza? Izvinite, molim lepo! Jesam li ja jedina osoba koja misli da u tome ima malčice hipokrizije?'
Ako je u početku bio skeptik u pogledu NLO opažanja, istinskim besom su ga ispunjavali ljudi koji su tvrdili da su bili u vanzemaljskim letelicama. Kako je on moao da obavlja ozbiljno, poštovanja dostojno istraživanje, kada su tu bile ćaknute osobe koje su čitavu stvar diskreditovale svojim pričama o vanzemaljskim otmičarima i programima međugalaktičkog razmnožavanja?
Uviđanje da ima nečega u pogledu NLO-a, izmenilo je sve. Užasnut od pomisli koliko je malo pažnje, pre svoga NLO osveđćenja 1993. godine posvećivao izveštajima o osobama koje su vanzemaljci kidnapovali, on se svim silama bacio na posao da ispravi nepravdu koju je naneo tim žrtvama. Polako, proneo se glas da je čovek iz ministarstva sada bio spreman da čuje vašu priču, ma koliko ona neverovatna bila.
Proveo je ogroman broj časova sa stotinama ljudi, slušajući pažljivo dok su mu oni ispredali svoje čudne priče. Često su bili toliko istraumatizovani svojim sećanjima, da su doživljavali nervno rastrojstvo. Kao što on naglašava, svaki slučaj je jedinstven, ali ipak postoje upadljive sličnosti među njima. Žrtve izveštavaju, ponekad pod hipnozom, kako su bile odvedene na neki svemirski brod ili su bile podvrgnute medicinskom tretmanu, sa fizičkim ožiljcima koji to potvrđuju.
Za Poupa su naročito interesantni izveštaji gradskih žitelja. On iznosi priču o osobi pod pseudonimom Patsi, koja se jednog popodneva sunčala u londkonskom parku i odjednom ustanovila da lebdi iznad svoga sopstvenoga tela. To je mogao da bude san ili halucinacija, ali je ona iz toga doživljaja izašla sa velikim ožiljkom na unutrašnjoj strani butine, štop je imalo za posledicu da nije mogla da hoda bez štaka, što je potpuno zbunilo lekare koji su je pregledali.
Ožiljci ukazuju da se nešt odesilo pre na fizičkom nego na čisto psihološkom planu. Ali, čini se da bi bilo suviše nategnuto sugerisati da je do toga došlo usled vanzemaljske intervencije. Možda je ključ za objašnjenje histerija, kod koje su potisnute psihološke traume manifestuju fizički. Ili je u pitanju neka vrsta nestabilnosti u mozgu. Neki naučnici su dokazali da stimulacija slepoočnog režnja može da izazove zastrašujuću impresiju nekog čudnog prisustva, naporedo sa senzacijom uzdizanja u vazduh.
Popup priznaje da, za razliku od NLO fenomena, nema nikakvih video snimaka, fotografija, radarskih ili radijacijskih podataka koji bi potkrepili te izveštaje o kidnapovanju. Ali, on insistira na iskrenosti kod tih ljudi, kod kojih je retko kada registrovan neki mentalni poremećaj. On navodi eksperiment dr Elizabet Slejter iz 1983. godine koja je, nakon testiranja jedne gupe kidnapovanih osoba upoređenih sa kontrolnom grupom, ustanovila da ti ljudi nisu pokazivali nikave znake psihopatologije.
Danas postoji opšti konzenzus, uključujući mišljenja astronjoma i astrofizičara, da s obzirom na milione potencijalno nastanjenim planeta, život mora da postoji tamo negde u svemiru. Ali, malo na s je koji istinski verujemo da nas vanzemaljci posećuju, a još manje, da nas kidnapuju. Možda mi kolektivno odbacujemo takvu mogućnost zato što naprosto ne možemo utuviti sebi u glavu ideju o realnosti vanzemlajskih posetilaca i njihovih civilizacija u svemiru.
Poup tvrdi da su mu mnogi članovi RAF-ovog personala potajno rekli da su viđali neidentifikovane leteće objekte, ali da se oni plaše da će ispasti smešni ako se javno izjasne. Ipak, i u gornjim ešalonima moći sve je prisutnija svest o važnosti ovog problema. Tokom poslednjih godina u Parlamentima mnogih zemalja je bilo postavljeno mnogo pitanja u vezi sa NLO-ima.
Mada ukazuje da imamo znatno više dokaza za postojanje vanzemaljaca nego za postojanje Boga, Poup priznaje da će porota ostati nema sve dok se vanzemaljci ne spuste na travnjak ispred Bele kuće
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
NLO i Vanzemaljski Svet - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
