Let u Svemirsku Bazu

    Uz pomoć hipnoze, kod pacijenata se oživljavaju sećanja na susrete sa vanzemaljcima, koji dolaze odnekud, iz svemira ili iz nekih nama nepoznatih prostorno-vremenskih dimenzija.

    'Mnogi koji sumnjaju da su bili oteti ili da su imali susret sa vanzemaljcima, dolaze u moju ordinaciju gde im putem hipnoze pomažem u oživljavanju sećanja pohranjenih negde duboko u podsvesti, - kaže dr. Edit Fiore, jedna od najpoznatijih americkih hipnoterapeutkinja, autorica bestselera 'Susreti', knjige koja sadrži fascinantna svedočanstva ljudi koji su pod najrazličitijim okolnostima bili žrtve vanzemaljaca.
    Edit Fiore je klinički psiholog, izvanredan terapeut i profesionalac u svom poslu. Slučajno se pre tridesetak godina počela baviti hipnozom. Na jednom vikend-seminaru o hipnozi, organizovanom u Big Suru, 1973. godine prvi put je doživela da bude hipnotisana i da nekog hipnotizira. Od tada se bavi hipnoterapijom i naučnim istraživanjima u kojima su vanzemaljci i leteći tanjiri u središtu pažnje. U tom je poslu stekla i ugled i slavu. Dr. Fiore je jedna od retkih terapeutkinja koja ta svoja saznanja i iskustva redovno razmenjuju sa ostalim naučnicima.
    Uostalom, to je bio i glavni razlog zašto se odlučila objaviti senzacionalnu knjigu 'Susreti', u kojoj ubedljivo dokazuje da su vanzemaljci deo naše stvarnosti. Pored uzbudljivih sećanja na dramatične susrete, u knjizi se detaljno objašnjava i tehnika prepoznavanja određenih naznaka koje upucuju na potencijalne žrtve dramatičnih susreta, a u zaključku knjige se navodi lista organizacija, i imena svih istraživača i hipnoterapeuta u Americi koji žrtvama mogu pomoći.


    Dr. Fiore iskreno veruje da na našoj planeti postoji veliki broj ljudi koji su imali 'susrete treće vrste' ali se, zbog izvanrednih sposobnosti vanzemaljaca, toga ne mogu prisetiti. Istražujući ove fenomene, američka je naučnica uspela doći do neverovatnog uverenja – vanzemaljci su prisutni među nama i permanentno vrše eksperimente na Zemljanima!
    Ona stoga poziva sve čitatelje da ispitaju svoja sećanja i da provere nisu li i oni eventualno bili žrtve zagonetnih bića. Pri tome, ona nudi precizne instrukcije i deset najčešćih znakova koji upućuju da je neko doživeo 'susret treće vrste':
■ nesposobnost računanja vremena;
■ noćne more ili snovi u kojima se javljuju vanzemaljci ili NLO-i;
■ poremećaji spavanja;
■ buđenje sa neobičnim osećajima u telu;
■ pojava misterioznih ožiljaka na telu;
■ osećaj da vas stalno neko posmatra, nadzire ili komunicira sa vama;
■ ako ste više puta videli NLO;
■ neodređena sećanja na bliske susrete sa alienima;
■ neobjašnjeno izlečenje bolesti;
■ reagovanje sa strahom ili uzbuđenjem prilikom spomena NLO-a ili vanzemaljaca.


    Prisećam se niza čudnih događanja. Veliki broj različitih kreatura što me nose iznad drveća. Ne znam kako se to događa... Oni me uopšte ne dotiču. Ne nose me fizički. Kao da sam letim...
    Tom je bio moj pacijent oko godinu dana kada sam prvi put otkrila uzroke njegovim problemima zbog kojih mi se javio. On je veoma blaga, inteligentna osoba, a po zanimanju je kompjuterski programer. Moju pomoć je prvi put zatražio zbog hronične depresije i nekoliko teških slomova živaca koje je pretrpeo. Međutim, pravi problem ležao je u njegovom nedostatku samopouzdanja i samopoštovanja. Terapija koju sam primenjivala nad Tomom je morala trajati mnogo duže. No, Tom je uskoro ozdravio i postigao sreću i uspeh, koje je i zasluživao.
- O čemu ste pisali u toj svojoj novoj knjizi, doktorice? - pitao me je Tom tokom svoje poslednje posete. Kada sam mu objasnila da su tema knjige kidnapovanja koja su izvršili vanzemaljci, on ju je s mnogo interesovanja počeo listati. Posle nekog vremena, primetila sam da je postao nervozan.
- Kako se osećaš, dok to čitaš?
- Uznemireno. Osećam da su oni tu negde i da će me svakog trena ponovo oteti.
    Zastao je kao da se i sam iznenadio.
-A, šta ću onda ja uraditi?!... Možda je ono što ja osećam strah od kontakta sa vanzemaljcima. Ne želim da ponovno prođem kroz ista iskustva.
    Potom se nervozno nasmešio.
- Zvučim kao da sam već bio kidnapovan, zar ne?
- To me zasigurno ne bi nimalo iznenadilo, - odgovorila sam mu.
- Da li si ikada pre čitao neku knjigu na ovu temu?
- Da. Pročitao sam knjigu Whitleya Striebera pod nazivom ‘Communion’. Dok je on pisao o velikom užasu koji je osećao, ja sam se počeo osećati nekako čudno. Sve mi je zvučalo nekako poznato. Što sam više čitao knjigu, bio sam sve nervozniji. Isto sam se osećao, dobro se sećam, još kao dete. Mislim da sam bio nervozan najviše noću, kada bih ostajao sam.

    Poslednji put je to bilo kasno leto. Krenuo sam vani da nešto pojedem. A, onda sam, prema vlastitoj intuiciji, sasvim iznenada odlučio da krenem putem prema observatoriji Mt. Hamilton. Ima nekoliko mesta koje sam voleo posmatrati noću. Jedan deo te noći osećao sam se zaista dobro. Bila je to tiha, prelepa noć. Zaista sam uživao. Stajao sam s druge strane puta, a preko puta mene je bilo nekoliko veoma visokih stabala drveća. Bilo je mračno, i u tom trenutku mi se pojavila misao: ’Šta ako ONI sada dodu i kidnapuju me? (Nervozan smeh). To je zaista bio užasan, gnusan, nesnosan osećaj. Jedno vreme sam se uspešno borio s tim neugodnim osećajem, ali kako se on ponavljao, meni je bivalo sve teže i teže.
- Da li ti se često vraćao taj osećaj, Tome?
- Da. Tri-četiri puta godišnje.
- To mi zvuči kao da si imao kontakt s vanzemaljcima. Tvoj problem je u tome što se ti neugodni osežaji vražaju uvek kada se nađeš u sličnoj situaciji ili te nešto na bilo koji način podseti na to. Najbolja stvar koju bismo sada mogli uraditi je regresija.
- Odlično. Ali pre toga, moram vam reći da ja možda imam i dokaz koji govori da sam imao kontakt s vanzemaljcima. Radi se o grudvici u mom nosu. Nisam siguran šta je to, a nalazi se u mojoj desnoj nozdrvi. Izgleda da je hemisferičnog oblika i da je tvrda kao kost. Pojavila se preko noći...
- Kako se to dogodilo?, upitala sam znatiželjno.
- Jedne noći sam pošao na spavanje i nisam imao tu grudvicu u nosu, ali sam se sledećeg jutra probudio sa njom. Bilo je to krajem 1976. ili početkom 1977. godine. U to vreme sam operisao uho i odlučio sam da pitam doktora šta je to. No, kada mi je detaljno pogledao nos, doktor nije želeo ništa da komentariše. Imao sam osećaj da se i sam svemu čudi... Nakon toga sam odlučio da tu grudvicu ne diram.
- Sećaš li se da li ti je oko nosa ili po posteljini bilo krvi, ili drugih neobičnih znakova, ujutro kada si se probudio?
- Ne. Ništa nisam primetio.

    Odlučila sam da ga uspavam i uradim regresiju. Hipnotisala sam Toma i naredila njegovoj podsvesti da ga odvede do događaja koji je prouzrokovao njegove 'nervozne, gnusne, nesnosne osećaje'. Izbrojala sam do deset i zamolila ga da mi kaže svaku misao koja mu bude dolazila u glavu.

TOM: Nalazim se u šumskom području, veoma je mračno, noć je. Prilaze mi neka bića čiji izgled ne odgovara ovozemaljskim bićima. Njihove glave su zaobljene i donekle podsećaju na ljude, ali to nisu ljudi. Imaju manja, kraca tela i veoma, veoma su mršavi. Ne želim im se približiti i ne usuđujem se da ih izbliza pogledam.
DR.FIORE: Pokušaj se svega setiti.
TOM: Kada se to dogodilo, želeo sam pobeći, nisam želeo to dožiljavati, tako da moja sećanja nisu kompletirana. Odveden sam protiv vlastite volje. Da su mi dali da biram, svakako ne bih izabrao da budem s njima. Nisam spreman za takve vrste iskustava.
DR.FIORE: Gde si se nalazio kada su te odveli?
TOM: Upravo sam izašao iz kuće i krenuo prema dvorištu... A onda su me nepoznata bica odvela protiv moje volje. Poželeo sam da nikada nisam izašao. Da sam samo ostao unutra bio bih siguran. Ovako, osećao sam se potpuno nesigurno. Kroz glavu mi je prošla misao da - gde god da se nađem - više nikada neću biti siguran. Jedini način da se osećam siguran jeste da ne dozvolim sebi da poverujem da mi se ovo ikada dogodilo. To je veoma zastrašujuće osećanje. Nisam spreman s tim se nositi...

DR.FIORE: Pokušaj se setiti šta se tačno dogodilo!...
TOM: Nalazim se u nekoj prostoriji, na stolu, nag, i veoma sam nezadovoljan. Potpuno sam bespomoćan. Nemam sposobnost da bilo šta kontrolišem. Ne osećam bolove, ali mi je definitivno neugodno i plašim se. Mogu s mojim telom da rada sve što žele, a ja se tome ne mogu odupreti... Pipaju me i na određenim delovima tela pritiskaju nekim hladnim predmetom. U ruke uzimaju moje genitalije i posmatraju... (Pauza) Mrzim to!...
DR.FIORE: Nastavi! Šta se dalje događa?
TOM: Otimam se. Vrištim. Pokušavam se odupreti. Ali, nemoćan sam. Svaki pokušaj da se oduprem, potpuno je bezuspešan. Zbog toga sam očajan.
DR.FIORE: Ako želiš da se izlečiš i oslobodiš ove traume moraš se prosetiti svega što ti se dogadalo.
TOM: U meni se sada javlja otpor koji mi ne da da se sećam. Postoji jedan deo mene koji ne želi da se sećam... Oni mogu doći i oteti me kada god to žele.
DR.FIORE: Pokušajte se setiti kada se to prvi puta dogodilo.
TOM: Mislim da mi se to prvi put dogodilo kada sam bio veoma mlad. Bilo je rano predvečerje. Vidio sam nešto na nebu, a onda sam se našao u šumi. (Pauza) Sada je već malo kasnije. Hladno mi je i tresem se. A to je trenutak kada su me prvi put do gola svukli. Prisećam se niza čudnih događanja. Veliki broj različitih kreatura što me nose iznad drveća. Ne znam kako se to događa... Oni me uopšte ne dotiču. Ne nose me fizički. Kao da sam letim. To je istovremeno uzbudujuće i zastrašujuće iskustvo. Neverovatno! Mislim da je sve ovo samo san. Iako ne mogu da shvatim kako mi se sve ovo događa, svestan sam da je sve ovo istina... Da je stvarnost... Dole, ispod sebe, vidim krošnje drveća. Muči me osećaj da bih mogao pasti, a opet jedan deo mene sugeriše mi da se to neće i ne može dogoditi. Kada bih se samo moga opustiti... Možda bih u svemu ovome uživao...
DR. FIORE: Šta se sada događa?
TOM: Još uvek letim iznad drveća.
DR.FIORE: Nastavi iznositi svoja zapažanja.
TOM: Nepoznata bića su me na silu odvela do letelice koja lebdi u vazduhu. U ovom momentu gledam dole. Krošnje drveća su sasvim male. U letelicu ulazimo odozgo... Sada ulazimo u neku sobu ili kancelariju, veoma slabo osvetljenu. Jedina svetlost, crveno-narandžasta, dolazi iz nekog izvora sa strane. U prostoriji se nalaze najmanje tri-četiri bića. Zbog slabe osvetljenosti imam osećaj kao da su to senke koje se kreću. Ne želim gledati direktno u njih. U meni se javlja otpor prema njima. Preko mog tela stavljaju nešto kao ogrtač. Ne znam kako, ali ostajem nag. Zanimaju ih moje genitalije. To mi se ne sviđa...
DR. FIORE: Šta se sada događa?
TOM: Diraju me rukama, zatim nekim veoma hladnim instrumentima. Ubadaju me i sondiraju. Nešto stavljaju u moj polni organ. Sada se veoma neprijatno osećam iako me ništa ne boli. Pokušavam se opustiti, ali ne uspevam. Osećam psihičku bol, jer sam bespomoćan... (Plače) Neprijatno mi je o tome razmišljati. Želim da to već jednom stane... (i dalje plače) Pokušavaju mi objasniti da to čine za moje dobro. Pokušavam se odupreti. Sugerišu mi da se ne opirem jer bi mi to moglo prouzrokovati bol ili povredu... (Njegovo telo se opušta)
DR.FIORE: Da li su vam objasnili zašto to rade?
TOM: Ne sećam se. Mislim da sam premlad i da ne bih razumio. Rekli su mi da to neće imati nikakve negativne posledice. Ne želim više o tome... Želio bih zauvek blokirati taj deo mog sećanja.
DR.FIORE: Da li su ti oni sugerisali da blokiraš taj deo sećanja?
TOM: Oni su bili svesni moje želje da blokiram misli i pomogli su mi da to uradim.
DR.FIORE: Ako si video bića, pokušaj se setiti kako izgledaju.
TOM: Da, vidio sam ih. Oni se nalaze u prostoriji. Kreature su tamne, kao senke. Na sebi imaju neku vrstu odeće koja liči na ogrtač sa kapuljačom. Iz očuju im sija slaba svetlost, ali ipak mislim da je to reflektujuća svetlost. Nisu mnogo visoki. Ja sam malen i ne mogu ih porediti sa sobom. Manji su od mojih roditelja. Ne usuđujem se gledati ih izbliza. Imaji pljosnata, ravna lica...
Tom mi je kazao da postaje umoran i da bi svakog trena mogao zaspati, te sam stoga odlučila da prekinem s hipnozom. Međutim, za dva dana Tom me je ponovno nazvao i rekao da me mora odmah videti.
TOM: Osećao sam veliku uznemirenost kada sam posljednji put izlazio iz vaše ordinacije. Od tada je moja energija na nuli... Tako sam se osećao i juče, ali i danas.
DR.FIORE: To zvuči kao da poslednji put nismo ništa rešili?
    On potvrdno klimnuo glavom. Odmah sam ga podvrgnula hipnozi kako bih ga vratila na događaj koji je uzrokova njegovu uznemirenost.
TOM: To je NLO... U meni vladaju dva raspoloženja. Jedan deo mene odbija da prihvati činjenicu da sam imao susret s vanzemaljcima. Drugi deo mene je zainteresovan i želi da se s tim pomiri.
DR.FIORE: Pokušaj se setiti šta je uzrokovalo tvoju uznemirenost.
TOM: Moja reakcija na događanja je neverica pomešana sa jakim strahom. Plašim se šta će mi alieni uraditi. Uz to, potpuno sam nemoćan da bilo šta učinim.
DR.FIORE: Setite se drugih negativnih iskustva.
TOM: Nalazim se u autu sa svojim roditeljima. Još uvek sam dete. Sedim na zadnjem sedištu sa bratom i sestrom. Ponovo sam ugledao leteći tanjir. Ne sećam se tačno šta se pre dogodilo, ali sam se plašio. Neizmerno želim da me roditelji zaštite. Ali, svesnost da to oni nisu u stanju, pojačava moju bespomoćnost i u meni budi paniku.
DR.FIORE: I šta se dogodilo?
TOM: Zajedno sa bratom i sesrom odveden sam u letelicu. Moji roditelji su nesvesni tih događanja. To ih drži celo vreme dok smo mi na brodu.
DR.FIORE: I šta se onda događa?
TOM: Odvedeni smo na brod i ponovno smo podvrgnuti fizičkom ispitivanju. Ne znam gde su moj brat i sestra. Nisam znao da li su sa mnom na brodu ili su vraćeni natrag.
DR.FIORE: Dobro. A šta su tebi radili dok su te ispitivali?
TOM: Ponovno sam na stolu i osećam sondu... (Počinje drhtati) Sonda je ponovno u mom polnom organu i osećam da se proteže do abdomena. Opet se veoma neprijatno osećam. Isto se dogadalo i mom bratu i sestri. Sestra sve to lakše podnosi. Ona čak uspeva s alienima da komunicira...
DR.FIORE: I šta se onda dogodilo?
TOM: Razmišljao sam ako se ikada opet budem morao s tim suočiti, pokušaću razgovarati s njima i zatražiti da mi objasne zašto je za mene dobro to što mi čine... Tom je izgledao nekako napet kada se probudio iz hipnoze. Razgovarali smo neko vreme i onda sam primetila da se konačno opustio. Nakon pet minuta, primetila sam da se vratio u normalno stanje i da je spreman da ide. Dve nedelje kasnije, Tom me je nazvao i rekao da je mnogo opušteniji nego ranije. Takode se odlično nosio sa stresnim situacijama. Ipak, odlučili smo obaviti još jednu hipnozu...
TOM: Vidim neku vrstu broda na zemlji i aliene kako stoje oko njega. Ja se nalazim na maloj udaljenosti i posmatram ih.
DR.FIORE: Detaljno mi opiši letelicu.
TOM: Liči na disk, sa nekim ispupčenjem u centru. Vani je veoma mračno. Imam jake emocije, i letelica me previše ne interesuje. Svestan sam da je posmatram kriomice, iz nekog grmlja ili slično. Dete sam i imam 12 ili 13 godina... Polako se približavam brodu. Toliko sam blizu da ga čak diram rukama... Ne znam šta me je nateralo da se približim brodu. Oko mene su alieni. Sećam se da sam na neki čudan način razgovarao s njima. Samo je jedan bio višlji od mene. Njihova letelica je veoma, veoma velika.
DR.FIORE:I šta se sada događa?
TOM: Sada me uvode u brod i ja sam frustiran. Izvor moje frustracije leži u činjenici da moja znatiželja nije zadovoljena. Pitam se ko su i odakle su ova čudna stvorenja. Gde su krenuli, šta će mi učiniti?...
DR.FIORE: Vratimo se na iskustvo koje si preživio. Šta ti se sada događa i o čemu razmišljaš?
TOM: Pošto su preko mog nagog tela stavili neki instrument koji je čvrsto držao moje ruke i noge, osećam se nelagodno. Mogu sa mnom raditi sve što žele... U polni organ su mi stavili kateter i verovatno uzeli uzorak urina.
DR.FIORE: Kako ste vi reagirali na to?
TOM: I dalje imam osećaj da se nalazim pod njihovom kontrolom i da ne mogu ništa da preduzmem. Bespomoćan sam. To je nasilje... Imam jaku želju da sve ovo već jednom prestane...
DR.FIORE: Ko vam to radi? Pogledajte oko sebe i recite kako oni izgledaju?
TOM: Tu su najmanje tri ili četiri osobe. Lice na ljude, ali nisu ljudi. Koža im je svetla. Moje su visine. Glave su im pljosnate i mene podseća na saobraćajne znakove. Uši im nisu kao kod ljudi, a u njihove oči me je strah pogledati. Oči su im prekrivene nekom membranom... Kao kod ptica...
DR.FIORE: Šta ti radiš?
TOM: Ja ležim. Sa mene su konačno skinuli onaj grozni instrument koji je čvrsto držao moje ruke i noge. Sada mi nešto stavljaju preko glave. To je insrument čija je površina veoma tvrda. Mislim da je metalna. Pošto su me u međuvremenu prebacili u sedeći položaj, oko glave su mi stavili prstenastu spravu, stegnuvši njome moju lobanju. Osetio sam njen pritisak. Ništa me ne boli i manje se nelagodno osećam nego ranije.
DR.FIORE: I šta se sada događa?
TOM: U moj stomak su sada zaboli neku iglu, i to me je itekako iznenadilo. Isprva sam osetio malu, brzu reakciju, ali pošto je sve veoma brzo prošlo, nisam osetio nikakvu bol.
DR.FIORE: Da li su ti alieni sugerisali bilo što?
TOM: Ne. Ja sam sam sebi sugerisao da da je sve ovo samo san. Oni su nekako čuli moje misli i pokušavali ih odagnati... Ni sam ne znam na koji način. Sugerisali su mi da nema potrebe da razmišljam o tome jer ću ionako sve kasnije zaboraviti. Nisam to želeo zaboraviti, jer sam smatrao da će mi biti puno lakše ako budem mogao sve ovo razumeti i o tome razgovarati sa svojim prijateljima...
DR.FIORE: Pokušaj se setiti šta si radio nakon što si napustio brod?
TOM: Otišao sam kući. Bila je noć i osećao sam se uznemiren. Brinuo sam se šta ću reći roditeljima gde sam bio. Nisam znao šta da im kažem.
DR.FIORE: I kad si došao kući šta se dogodilo?
TOM: Dočekala me je majka i želela je znati gde sam bio i šta sam radio. Nisam joj mogao obasniti. Plašio sam se da mi neće poverovati. Zaista nisam znao šta da kažem.