Lepota Je u Oku Posmatrača

     Zašto su nama neke osobe lepe a drugima nisu, ili nama ružne, a drugima simpatične? Da li je reč o modi, kulturnim običajima ili privlačnost prema nekome treba tražiti u nekim dubljim razlozima koji su u čoveku? Da li je to neka hemija ili možda i astrologija može da objani privlačnost između nekoga?

    Postoje li neke univezralne lepote koje su zajedničke svim ljudima? Naučnici širom sveta izučavaju ova pitanja, ali pitanje lepote nije zanimljivo samo naučnicima, već i, pre svega, kozmetičkoj industriji.
    Fizička dopadljivost igra važnu ulogu u odnosima sa drugima ljudima, sa bližnjima, sa onima sa kojima poslujemo i pogoduje uzajamnim ljubavnim sklonostima. Lapotu priželjkuju svi ljudi, a to pokazuju i mnogobrojni odlasci kod estetskih hirurga, i to, ne samo žena, već i muškaraca.
    Da li su merila za lepotu svuda ista ili je to od čoveka do čoveka? Očigledno da nisu svuda ista, a to pokazuju različiti načini odevanja, šminkanja i drugih obeležja na ljudima, zavisno od dela sveta i društvene sredine. Međutim, više eksperimenata koji su izvođeni u raznim istraživačkim ustanovama pružaju zbunjujuće rezultate.
    Kada se postavlja pitanje ženama na Balkanu, Kineskinjama i Indijkama da se opredele za najprivlačnijeg Mediteranca, one birju ljude iste do tem ere da se, samo na osnovu čitanja dobijenih odgovora, ne bi nikako moglo zaključiti da su u pitanju bila tri različita žirija. Da li treba zahvaliti tome što štampa, televizija i film popularišu 'univerzalne estetske modele' budući da je oličenje lepote datog trenutka - snažan smeđ muškarac ozbiljnog izgleda?

    Rođak Čarlsa Darvina i otac anglosaksonske eugenike, Frensis Galton, hteo je 1878. godine da utvrdi karakteristične crte kriminalaca. Nadao se da će u tome uspeti na taj način što će 'preraditi' fotografije kažnjenika kako bi pojačao izgled njihove ružnoće. Na njegovo veliko razočarenje, kompozitna slika dala je privlačnije portrete. To niej iznenadilo neke stručnjake koji smatraju da lepota treba da bude bliska onome što se smatra ili naziva 'prosečnim'. Prema njima, prirodna selekcija nije sklona ekstremima i favorizuje pojedinca prosečnog fizičkog izgleda. Za svakoga od nas bilo bi, dakle normalno da nas privlače osobe čiji je izgled blizak tom proseku.
    Antropolog Viktor Džonston ima darvinovso objašnjenje i on kaže da zakoni evolucije zahtevaju da svaka karakteristika, pa tako i konfiguracija lica, koja doprinosi trajnosti gena pojedinaca, postaje, pod uticajem prirodnog odabiranja, sve češća tokom generacija. Tako, očne duplje uspešno štite od bleska, dok fini sloj masnoće ispod kože štiti od hladnoće. Može se,dakle, očekivati da 'prosečno' lice među ljudima odražava najpovoljniju konfiguraciju za preživljavanje, to jest, najtraženiju u cilju reprodukcije.
    U tom slučaju, najvrednije karakteristike trebalo bi da budu različite, zavisno od velikih klimatskih zona. Međutim, to nije slučaj, pa Džonston predlaže drugu interpetaciju. Za njega, prirodna selekcija interveniše, ali bi druga komponenta evolucije bolje objasnila ovo, a to je seksualna selekcija.
    Kada individua ispoljava osobinu koja privlači suprotni pol, ona poboljšava svoje izglede za reprodukciju, odnosno za širenje te osobine u svojoj populaciji, čak i kada ta osobina ugrožava njen opstanak. U slučaju pauna, njegov rep je svakako hendikep - kada treba da se pobegne od napadača. Ali, ta nepogodnost je široko nadohnađena u onoj meri u kojoj mu rep obezbeđuje postojanost produženja njegove vrste i samo ljubavno zadovoljstvo. Logično, ta sklonost ženki ka velikim muškim repovima trebalo bi da evoluciju pauna obeleži još šarenijim i lepim repovima. Veličina i izgled paunovog raširenog repa je, dakle, plod kopromisa između prirodne i seksualne selekcije? Ali, zašto je izgled repa dopadljiviji nego neka druga osobina? Rep je, verovatno, znak dobrog paunovog zdravlja, vidljiv dokaz odsustva parazita, a to znači - povoljnih uslova za reprodukciju. Isti princip je na delu i kod ljudi.
    Ljudska bića više podležu osobinama koje ukazuju na najveću plodnost - žene više vole muškarce sa razvjenom bradom i donjom vilicom, sa gustim obrvama, što su znakovi povišene stope androgena (polnog hormona), uglavnom testosterona. Sa druge strane, muškarci cene ženska lica sa finom donjom vilicom, štoje dokaz niske stope androgena. Isto tako, mesnate usne imaju više uspeha, jer njihov sastav ukazuje na veću stopu estrogena, dakle, opet na veću plodnost. Isti način rasuđivanja tiče se i stasa. Najveća privlačnost lica, sa crtama markantnijim od onih kod prosečnih lica (visoko čelo, mesnate usne i diskretna brada kod žena) jesu, dakle, ljudska verzija paunovog repa.

    Izvesna ravnoteža uspostavlja se između seksualne selekcije, koja daje prednost razvoju crta karakterističnih za plodnost i prirodne selekcije čiji je favorit prosečnost, to jest, najbolja prilagodljivost različitim uslovima. Međutim, ideja da je privlačnost lica, u suštini, određena izborom ljubavnog partnera, vuče preteranom sužavanju problema. To bi značilo poricati prosto estetsko zadovoljstvo koje počiva na mehanizmima vizuelne percepcije, zajedničko svim ljudima. Kombinacija tih vizuelnih mehanizama i mahanizama koji se tiču izbora partnera, dopunjuju se.
    Da bi se otklonile i poslednje sumnje u pogledu instinktivnog karaktera merila lepote, trebalo bi pitanje psotaviti novorođenoj deci, koja su lišena svakog kulturnog uticaja, koja su imala prilike da vide samo ograničen broj lica. Upravo je to uradio Kertis Semjuels iz Centra za istraživanje ljudskog razvoja U Berkliju u Kaliforniji. On je tromesečnim bebama pokazao niz fotografija različitih lica. Jedna su izabrana po 'lepoti', a druga po 'ružmoći' - prema sudu grupe odraslih.
    Jedan osetljiv eksperimentalni uređaj mu je omogućio da pokaže da su bebe svoju pažnju više vezale za lica koja su i odrasli smatrali lepim. Bebe su ih, naime, duže posmatrale. Eksperiment je urađena sa licima svih boja kože i izbor novorođenčadi nikada se nije razlikovao od izbora odraslih osoba.
    Prema rečima stručnjaka, prosečno lice smatra se privlačnijim jer se doživljava kao blisko, čak i kada ranije nije bil oviđeno. Da bi se objasnila ta pojava, valjalo bi razumeti kako mozak prepoznaje lica. U toj oblasti, istraživanja su vrlo živa. Automatizacija identifikacije lica zanima posebno informatičku industriju, pre svga zbog elektronskog nadzora. Utvrđeno je da se već od četvrtog meseca života vizuelna informacija o licima prima brže i vernije desnom stranom mozga - prepoznavanju lioca ne doprinose detalji, već njegova celokupna konfiguracija.
    To verovanje objašnjava zašto prosečno lice, sastavljeno od uobičajenih crta, izgleda tako blisko. Takođe, ta pojava dolazi do izražaja kod percepcije koju jedna ljudska grupa može imati prema drugoj. Članovima date etničke grupe blizak je izvestan tip lica i vrlo brzo, za nekoliko milisekundi, identifikujenekoga ko im je sličan. Mnogo je teže uočiti lica koja pripadaju etničkoj skupini čija je facijalna konfiguracija drukčija. Otuda ono,sada već čuveno, da su nama Evropljanima svi Kinezi i Japanci isti, a sigurno i kod njih važi slično za nas.
    Gde je izvor zajedničkog ukusa koji određuje ko je lep, a ko je ružan? Kakvu ulogu igra taj zajednički ukus u promociji lepote? Neki stručnjaci su zaključili da u rešavanju enigme lepote odlučujuću ulogu ima simetrija! Ovome ide u prilog da su u eksperimentima, lica ocenjena kao najlepša, bila i najsimetričnija. Zbog ovoga su se mnogi naučnici prihvatili istraživanja u okviru kojih su pojedincima merili telesnu i likovnu simetriju, postavljajući im, usput, mnoštvo indiskretnih pitanja, vezanih za nihov temperament, intimni i društveni život. Pri tome su otkrili da su oni 'najsimetričniji' imali seksualni odnos sa većim brojem partnera, započinjući polne odnose dve, tri, godine ranije, nego oni što su bili manje simetrični.
    Da bi proverila taj zakon simetrije, naučnica Džidit Langloa, pozvala je više desetina osoba i tražila od njih da sude o atraktivnosti lica na neretuširanim fotografijama i tih istih lica, koja su kompjuterskom animacijom učinjena savršeno simetričnim. Učesnici eksperimenta nisu ništa znali o toj manipulaciji fotografijama. Sem nekoliko izuzetaka, ispitanici su ocenili da su kompjuterski transformirana lica manje privlačna od lica kod kojih nije bilo obrađivanja. Ova naučnica ne poriče da simetrija ima uticaja, naročiti u slučajevima izrazite asimetrije koja kvari normalan izgled lica, ali da simetrija nije dovoljna da svedoči o njegovoj privlačnosti.
    Uprkos naporima naučnika da uspostave biološkevarijante lepote, čovek odbija da se potvrgne njenoj animalnosti. Tako, pojmovi lepote variraju od epohe do epohe, svako vreme ima svoje lepotice i lepotane, uprkos nečijem velikom nosu, rastavljenim zubima ili tankoj liniji. Neke žene su slabe prema ćalavim muškarcima, dok ih se druge gnušaju. Neki muškarci odlepe na žene sa grbavim nosem, a drugi beže od njih.
    Možda je najbolje za kraj ipak reći da se o ukusima ne raspravlja i da je lepota u oku posmatrača! Neka i ostane tako.