Lekovi i Hemikalije Pored Nas

   Do 90 odsto svakog leka kojeg Ijudi unose u svoja tela izlučuje se iz tela ili potpuno nepromenjeno, ili se razgrađuje na aktivne metabolite pre nego završi u WC školjci i kasnije u kanalizaciji, da bi konačno pronašlo put do izvora vode.

Ali u torn lancu događaja postoji još jedan korak: taj hemijski koktel na kraju nam se vraća svaki put kada odvrnemo slavinu u našoj kuhinji.
    Pored farmaceutskih Iekova, postoji još jedna grupa hemikalija koja se tiho sleva u naše izvore vode. Preko 10.000 hemijskih sastojaka koristi se u proizvodnji onoga što se zbirnim imenom zove proizvodi za ličnu higijenu. To su proizvodi bez kojih većina nas ne bi mogla zamisliti svoj život: hidratantne kreme, tonici za čišćenje kože, penušave kupke, šamponi, mirisi, dezodoransi, vodice za usta, kreme za sunčanje... Sada je dokazano da ogroman broj tih hemikalija utiče na naš endokrini, živčani, disajni i imunološki sistem. Ta kolekcija hemijskih materija sada je službeno poznata kao polutanti iz farmaceutskih proizvoda i proizvoda za lučnu higijenu (Pharmaceutical and Personal Care Pollutants - PPCP), što je naziv koji se uopšteno odnosi na sve proizvode koje pojedinci troše zbog vlastitog zdravlja ili kozmetičkih razloga.
    Pod PPCP spada širok, raznovrstan spektar od hiljada hemijskih materija, uključujući terapijske lekove koji se kupuju sa ili bez recepta, mirise, kozmetiku, sredstva za zaštitu od sunca, dijagnostička sredstva, dodatke prehrani, biofarmaceutske proizvode i mnoge druge materija. Sve do nedavno, malo ili nimalo pažnje pridavalo se posledicama zapanjujućih količina hemikalija koje se izlivaju u sudoper, odlaze s vodom kao ljudski izmet, ili se spiraju sa naših tela u slivnike. Prema dr. Kristianu G. Daughtonu, naučniku Agencije za zaštitu okoline i vodećem istraživaču na polju PPCP-a, 'količina farmaceutskih proizvoda i proizvoda za ličnu higijenu koja svake godine uđe u okolinu približno je jednaka količini pesticida koji se upotrebe svake godine'.
    Mnogi farmaceutski proizvodi i proizvodi za ličnu negu sadrže nerazgradive hemikalije i sastojke koji ostaju biološki aktivni čak i kada se bace na odlagališta otpada ili ispuste u vodene sisteme. Bolnice, lekarske ordinacije, veterinarske klinike, farme, pa čak i prosečna domaćinstva, glavni su izvori zagađenja PPCP-om.
    Ostali izvori su neupotrebljeni lekovi, koji se obično bacaju u zahod, curenje iz oštećenih septičkih jama i otpadne materije iz postrojenja za pročišćavanje otpadnih voda. Zaista je otrežnjujuća spoznaja da naše lične navike u vezi s uređivanjem, kao i naša zavisnost o farmaceutskim lekovima, mogu, koliko god mi toga bili nesvesni, doprinositi globalnom problemu s PPCP. Razumno je pretpostaviti da prisutnost PPCP-a u vodi za piće nije nova pojava - radi se samo o tome da je decenijama ostala neprimećena.
    Trenutne spoznaje o PPCP-u možemo zahvaliti izvanrednom napretku nauke koji je omogućio detekciju ovih materija u vodi i u infinitezimalnim koncentracijama. Taj napredak konačno je pobudio zanimanje za razmere prisutnosti i razgradivosti PPCP-a u vodi kao i njihov uticaj na vodene organizme i, što je najvaznije, njihov mogući uticaj na Ijudsko zdravlje.
     Činjenica je da niko zapravo ne zna kako bi ova smesa hemikalija mogla deiovati na naše zdravlje. Ali, postoji puno indicija. Mnoge hemikalije stvorene su da snažno utiču na ljudsku fiziologiju. Dr. Daughton upozorava da ne bi bilo iznenađujuće da one takode deluju na ribe, ptice, žabe i insekte. Međutim, za razliku od pesticida, ti lekovi - kao i šamponi, kreme za sunčanje i drugi proizvodi za ličnu negu - ne ispituju se s ciljem utvrđivanja učinka na okolinu pre nego što se puste na tržište. To je iznenađujuće, posebno zbog toga što neki farmaceutski proizvodi služe moduliranju endokrinih i imunoloških sistema.

    Iako se danas priznaje da su se PPCP infiltrirali u osetljive ekosisteme, sproveden je vrlo mali broj istraživanja o njihovim mogućim učincima. Ne postoje postrojenja namenjena ukl-njanju PCPP-a iz kanalizacijskih voda. Zapravo je nepoznato kakve to rizike donosi vodenim organizmima (kroz neprekidnu izloženost tokom celoga života) i ljudima (kroz dugotrajnu izloženost malim količinama u vodi za piće i kupanje). Dok se do danas najvećim problemom smatralo povećanje otpornosti patogena na antibiotike i narušavanje endokrinog sistema prirodnim i sintetičkim spolnim steroidima, posledice mnogih drugih PPCP-a ostaju nepoznate.


    Mnogi vladini dužnosnici s nelagodom raspravljaju o ovim opasnostima, a isto vredi i za vodo-snabdevače. U SAD ovo je nov, rastući ekološki problem. Malo se toga preduzima kako bi se ograničio unos lekova u izvore vode, a naučnici su zbunjeni ne samo razmerama problema i nedostatkom delotvornih sistema za testiranje i pročišćavanje voda, nego i malim brojem istraživanja. Međutim, u Evropi je reakcija bila znatno drugačija. Tokom 1980-ih pitanje PPCP-a postalo je predmetom ozbiljnog istra­živanja.
     Jedna studija u Nemačkoj, koja je bila na čelu ovih istraživanja, otkrila je PPCP u tretiranim i netretiranim kanalizacijskim vodama, površinskim vodama, podzemnim vodama i u vodi za piće. Najčešće su bili prisutni lekovi protiv upala i bolova, lekovi za sniženje holesterola, antikonvulzanti i hormoni iz oralnih kontracepcijskih piluia.
    U uzorcima iz 40 nemačikih reka otkriveni su ostaci 31 različitog PPCP-a. Istraživanje koje su sproveli Thomas Heberer i Hans-Jurgen Stan s Tehničkog Univerziteta u Berlinu otkrilo je značajne količine antibiotika, ibuprofena, lekova za sniženje holestero­la, hormona (estrogena) i hemoterapijskih materija u Berlinskim izvorima vode, dok je Švajcarski istraživač Hans-Rudolf Buser iz Švajcarske federalne istraživačke stanice u Wadenswilu pronašao lekove za sniženje holesterola u Švajcarskim jezerima. Britanski naučnici procenili su da svake godine više tona aspirina i tona derivata morfijuma proteče samo jednom rečicom u severoistočnom delu Londona.

    Prema Bentu Halling-Sorensenu, profesoru analitifičke hemije na Danskoj kraljevskoj farmaceutskoj školi: 'Između 30 i 90 odsto doze većine antibiotika koji se daju ljudima i životinjama izIučuje se urinom.' Problem je posebno akutan u uzgajanju ribe, gde 70 do 80 odsto upotrebljenih lekova završi u prirodnom okolišu. Problem PCPP-a u SAD-u dobio je na važnosti 2002. godine, kada su rezultati analize uzoraka iz 139 reka i potoka koje je sproveo Američki geološki ured pokazali da su u njima prisutne merljive, iako vrlo male količine PPCP-a na koje je obavljeno testiranje, pri čemu su najčešći bili steroidi i lekovi za koje nije potreban recept. Antibiotici, lekovi na recept, deterdženti, retardanti gorenja, pesticidi, te prirodni i sintetički hormoni ta­kode su bili prisutni.


    Milioni žena širom sveta uzimaju sintetičke estrogene kao oralne kontraceptive ili u sklopu hormonske nadomesne terapije. Estrogeni se takođe prepisuju muškarcima za tretiranje raka prostate. Prirodni i sintetički estrogeni u velikim količinama ulaze u postrojenja za pročišćavanje kanalizacijskih voda; isto vredi sa estrogenima slične hemikalije koje nastaju razgradnjom surfaktanata i sredstava za povećanje plastičnosti. Da li je moguće da bi steroidni hormoni mogli uticati na osetljive hormonalne receptore u živim bićima? Odgovor je 'DA'! Rezultati jednog kanadskog istraživanja pružili su konkretne dokaze o tome što može izazvati izloženost ovim hemikalijama. Kanadski su naučnici tri godine dodavali pilule za kontrolu začeća u jedan udaljen i nezagađen deo jezera Ontario odabran za istraživanje kako bi izmerili ovaj učinak. Rezultat: sve muške ribe u jezeru - od malih punoglavaca do velikih pastrva - bile su 'feminizirane', u smislu da su im se u telima počele abnormalno stvarati belančevine jaja. To je bio nepogrešiv znak hormonskog poremećaja. Feminizirane muške ribe danas se otkrivaju u rekama i potocima širom sveta!
    Kod rečnih vidri, žaba i ostalih vodenih životinja, učinak je isti: prisutnost ženskih hormona pripadnike muškog pola čini manje muškima - puno manje muškima. Na primer, u američkoj državi Vašington naučnici su otkrili da sintetičiki estrogeni drastično smanjuju plodnost muške dugine pastrve. Još jedan izvor kontaminacije hormonima je stočarstvo. U američkim tovilištima ima 30 miliouna grla stoke s hormonskim implantatima iz kojih hormoni cure u potoke i podzemne vode. Otpadne vode s endokrinim disruptorima uzrokovale su 'znatne promene u reproduktivnoj biologiji' riba na području neposredno nizvodno od velikog tovilišta u Nebraski. Muzjaci riba imali su za oko trećinu manje testosterona i približno upola manje testise od riba uzvodno od tovilišta koje nisu bile izložene. Ženke su imale oko dva posto manje estrogena i četiri odsto više testosterona od ženki iz nekontaminiranih delova potoka. Pored toga, laboratorijski testovi potvrdili su da su otpadne vode iz tovilišta sadržavale kompleksnu i snažnu mešavinu androgena (muških polnih hormona) i estrogena (ženskih hormona).

     Teo Colborn, viši naučnik u organizaciji World Wide Fund for Nature - WWF, i koautor knjige Our Stolen Future, vrlo je zabrinut što se farmaceutski estrogeni mešaju s hemikalijama koje su već prisutne u potocima. To možete uporediti s nuspojavama leka koji se izdaje na recept - ne možete znati kakva će biti njegova interakcija s lekovima bez recepta koje uzimate. Na primer, bisfenol A, komponenta plastike, uzrokuje da ženke miševa uđu u pubertet ranije nego što je to normalno. Bisfenol A stvara slabu vezu s receptorima estrogena u telu. On može poremetiti prirodni komunikacijski sistem stanice i izazvati njeno prebrzo umnožavanje. To, pak, pobuđuje zabrinutost u vezi s rakom dojke kod žena. Što se događa ako se ovaj spoj, koji je aktivan kod niskih nivoa izloženosti, u vodi kombinuje s estrogenom iz kontracepcijskih pilula? U ovom trenutku, to je još uvek nejasno. Naučnici se boje da bi to moglo imati dugoročne učinke po zdravlje.
    I dalje se povećava broj dokaza da materije slične hormonima utiču na ljude. Istraživanja su pokazala da prosečni Englez stvara tri puta manje sperme od jednog hrčka. Prosečan broj spermatozoida kod muškaraca u poslednjih je 50 godina pao na manje od pola - s oko 160 miliona po mililitru semena na 66 miliona. Je li moguće da voda zagađena estrogenom doprinosi naglom padu broja spermatozoida kod ljudi? U Evropi, istraživači su utvrdili vezu između pada broja spermatozoida i nivoa estrogenskih hormona u okolišu. Šta je sa učincima na žene i decu? Nažalost, sve veći broj slučajeva raka dojki i maternice, ranog puberteta i hipospadije (urođenog defekta uretre i polnog organa) otkrivaju izuzetno uznemirujuću sliku. Nije teško zamisliti kako bi neprirodno izlaganje moćnim estrogenskim hormonima kao i estrogenima sličnim spojevima moglo ozbiljno i nepopravljivo narušavati vitalnu hormonsku signalizaciju kod odraslih ljudi, kao i kod još osetljivije dece i beba.


    Ispuštanje antibiotika u vodotoke posebno je zabrinjavajuća pojava. Naučnici iz Centra za kontrolu bolesti otkrili su osam antibiotika u vodenom okolišu: trimetoprim, sulfametazin, sulfametoksazol, sulfadimetoksin, eritromicin, roksimtromicin, linkomicin i enrofloksacin. Pored toga, američki farmeri koriste 70 odsto svih proizvedenih antibiotika za preventivno tretiranje i kao promotore rasta na svojim kravama, svinjama i kokošima. Goleme količine antibioticima zasićenih izmetina i mokraće domaćih životinja na kraju pronalaze put do vodotoka i podzemnih voda. Otkrivanje antibiotika u vodi za piće posebno je zabrinjavajuće. Prisutnost tih hemikalija u okolišu može dovesti do razvoja otpornih sojeva bakterija, što doprinosi nedelotvornosti antibi­otika. Neki od otkrivenih antibiotika bili su lekovi klase 1 (oni koji se koriste kada drugi antibiotici ne deluju). Zbog čega su ostali antibiotici manje delotvorni? Po tom pitanju nema kontroverzi: lekari prepisuju i farmeri koriste prevelike koIičine antibiotika. Bakteriofobna javnost danas svake godine potroši milione kilograma triklosana, antimikrobnog agensa širokog spektra. Triklosan je derivat herbicida 2,4-D. To je aktivni sastojak prisutan u hiljadama proizvoda kao što su antibakterijski sapuni, dezodoransi, vodice za usta, spužve i sredstva za čišćenje u domaćinstvu. Popularnost triklosana doprinela je problemu otpornosti na antibiotike. Kao da tiklosanom izazvana otpornost na antibiotike nije dovoljna, istraživači sa univerzitetaa u Minesoti otkrili su da kada se triklosan u vodi izlaže Sunčevoj svetlosti, pretvara se u dioksin. Kada se prvo izloži suncu, triklosan postaje blago toksična hemikalija. Problem nastaje kada ga se tretira hlorom u postrojenjima za tretiranje vode; tada se razgrađuje na nešto još snažnije. Posebno je ironično to što nikada nije dokazano da su proizvodi tretirani triklosanom superiorni običnom sapunu i vodi.


    Procenjuje se da je u Americi u 2002. godini izdano oko 157 miliona recepata za antidepresive! To je puno 'pilula sreće'. Najpopularnija vrsta su selektivni inhibitori reapsorpcije serotonina (SSRI), medu kojima su Prozac, Zoloft, Luvox i Seroxat/Paxil. U augustu 2004. godine, glavni naslovi u Britaniji objavili su da je Prozac pronađen u vodi za piće u Ujedinjenom Kraljevstvu. Borci za očuvanje okoliša opisali su situaciju kao 'tajno masovno tretiranje bezbržzne javnosti'. Kako se u Ujedinjenom Kraljevstvu, baš kao i u SAD, ne vrši nikakva kontrola nivoa Prozaca ili drugih PPCP, sprema se ozbiljna kriza javnog zdravstva. U Ujedinjenom Kraljevstvu se broj prepisanih antidepresiva povećao za 166 odsto u odnosu na 1991. - na 24 miliona recepta godišnje. Mnoge zemlje širom sveta doživele su eksponencijalni porast upotrebe Prozaca i drugih sličnih antidepresiva.
    Što bi za nas mogla značiti voda za piće obogaćena Prozacom? Istraživanja na životinjama pružaju određen uvid. Ograničena istraživanja pokazuju da SSRI lekovi izazivaju određena ponašanja kod rakova i školjkaša. Na primer, reproduktivne funkcije školjkaša, uključujući i mrešćenje, sazrevanje i izleganje, regulisani su serotoninom. Istraživači su otkrili tragove Prozaca i drugih antidepresiva u jetri, mišicu i mozgu teksaških sunčanica (Lepomus macrochirus), kao i tragove kod ljudi koji ne uzimaju Prozac, ali jedu ribu. Izlaganje niskim nivoima fluoksetina, aktivnog sastojka Pro­zaca, usporava razvoj kod riba i metamorfozu kod žaba. Istraži­vači ozbiljno sumnjaju da rezultati impliciraju poremećaje funk­cije štitnjače. Naučnici kažu: 'Znamo da razine hormona štitne žlezde postižu maksimum u klimaksu metamorfoze, kada se ruke i noge formiraju, a rep resorbira. Verujemo da fluoksetin inhibira štitnjaču, zato ćemo sledeci put meriti razine hormona štitnjače'. Niko zapravo ne zna kakav bi mogao biti učinak kada čitava populacija, uključujuci trudne žene i decu, dobiva tragove lekova protiv depresije u svojoj vodi za piće. Međutim, poznato je da ozbiljne nuspojave SSRI-a uključuju depresiju, nesanicu, halucinacije, autodestruktivno ponašanje i agresivnost. U stvari, postoji više pitanja o mogućim nuspojavama od PPCP-a kod ljudskih bića i vodenog života nego što ima odgovora. Zaista je zastrašujuć zadatak utvrditi koje su moguće štetne posledice od samo jednog PPCP-a. a kamoli od hiljade njih koji se nalaze u našim vodovodnim sistemima. A kakve bi mogle biti posledice svih onih nebrojenih mogućih kombinacija lekova? Sve je to veliko pitanje.


    Problem ove sveprisutne kategorije polutanata iz farmaceutskih proizvoda i proizvoda za ličnu negu jasno je identifikovan. Škakljivo pitanje je šta preduzeti u vezi s tim. Najočiglednija mera bila bi birati netoksične proizvode za ličnu negu. Oni su bolji za vaše telo i za okolinu. Smanjivanje zavisnosti o farmaceutskim lekovima korištenjem prirodnih terapija još je jedan očigledan korak koji bi trebalo preduzeti. Takode, koristite političke procese i objavite što mislite na lokalnoj, državnoj i nacionalnoj razini. Podržavajte organizacije koje se bave zaštitom okoliša. Jedno praktično rešenje za problem bacanja lekova u kanalizaciju bio bi program povrata farmaceutskih proizvoda, poput onog koji se sprovodi u nekoliko evropskih zemalja, te Australiji i Kanadi. Država Majn, SAD, nedavno je zakonski odredila stvaranje programa povrata lekova poštom u kojem se ljudima daju omotnice koje mogu upotrebiti za slanje nepotrošenih lekova Upravi za suzbijanje zloupotrebe droga. Međutim, za ostatak SAD-a rešenje je prilidno složeno, budući da ne postoji ni osnovni set propisa ni smernice za postupanje s neupotrebljenim lekovima.
    U bliskoj budućnosti nazire se dodavanje još većeg broja farmaceutskih lekova. Proizvođači lekova trenutno ciljaju na oko 500 poznatih biohemijskih receptora u ljudskom telu. 0čekuje se da će taj broj uskoro porasti za čak 20 puta - na 10.000 ciljeva. Dr. Daughton iznosi uznemirujuću misao. 'Enorman raspon farmaceutskih proizvoda postajaće sve raznovrsniji i širi s napretkom u mapiranju ljudskog genoma. To ce izazvati eksponencijalni porast već vrlo velikog spektra hemijskih klasa, svake sa specifičnim načinom biohemijskog delovanja, od kojih su mnogi slabo proučeni.' Što je s postrojenjima za pročišćavanje kanalizacijskih voda? Prema Billu Turneru, povereniku za prirodne resurse države New Mexico: 'Dobro je poznata činjenica da konvencionalne tehnologije tretiranja kanalizacijskih voda ne uklanjaju lekove i ostatke hemikalija u potpunosti. Druge metode, kao što je filtriranje aktiviranim ugljikom ili tretiranje ultraljubičastim zrakama verovatno bi uklonile lekove, ali mogle bi biti skupe. Reverzna osmoza takode uklanja mnoge velike molekule PCPP-a, ali je to skupo rešenje za komunalna postrojenja. Me­đutim, još uvek ostaje pitanje odlaganja otpada: samih upotrebljenih membrana i preostale zagađene vode. Druge opcije mogle bi uključivati tretiranja UV zrakama ili ozonom; i jedno i drugo manje je skupo od reverzne osmoze. No i tretiranje UV zrakama i tretiranje ozo­nom uzrokuju stvaranje brojnih oksidacijskih proizvoda, povećavajući time broj prisutnih hemikalija. Dakle, ako se ne možemo osloniti na sisteme za pročišćavanje kanaliza­cijskih voda, znači da zapravo svako od nas mora sam pronaći rešenje. 0čigledno je da domaćinstva, restorani, bolnice, škole i kompanije moraju spoznati važnost raspolaganja vodom koja je čista ne samo od pesticida i teških metala, nego i od PPCP-a.
    Dokazano je da su najdelotvorniji sistemi za pročišćavanje vode koji uklanjaju sve ove polutante, uključujući i PPCP, flitracijski sistemi s aktiviranim ugljikom. Mogu se nabaviti sistemi za filtriranje vaše vode za piće, ali bilo bi daleko mudrije ugraditi sistem za celo domaćinstvo. Budući da se kožom hemikalije apsorbiraju 600 puta delotvornije nego gutanjem, sva voda za kupanje, kao i voda za piće, trebala bi biti adekvatno filtrirana. Investicija u visoko kvalitetan vodeni sistem za celu kuću s filtracijom pomoću aktiviranog ugljika koji pročišćava svu vodu koja se koristi u vašem domu, tj. vodu za piće, kupanje i pranje, bila bi vaša najbolja linija obrane. Ako ništa drugo, ko­ristite filtracijski sistem na principu aktiviranog ugljika za svu vašu vodu za piće. Možda će jednom doći dan kada će farmaceutske kompanije preuzeti odgovornost za životni ciklus njihovih proizvoda, kada će vlada doneti zakone o zaštiti od PPCP-a, i kada će biti razvijene i ugrađene nove tehnologije za pročišćavanje kanalizacijskih voda. Ali, u ovom trenutku, čini se da smo prepušteni sami sebi. U svetu povezanosti, još jednom nas se na bolan načln podseća da ništa što činimo nije izolovano od svega ostalog. Naši najuobičajeniji izbori, u ovom slučaju lekovi koje gutamo i proizvodi za ličnu negu koje koristirno, mogu imati doživotne posledice ne samo po nas, nego i po sve bezbrižne ljude i prirodu nizvodno od nas. Setite se, svako živi nizvodno od nekog drugog.