Lečenje Pijavicama - Hirudoterapija

   Puštanje krvi jedan je od najstarijih terapijskih postupaka. Verovatno ga je primenjivao još i pračovek. Ovaj postupak se sačuvao delimično i u savremenoj medicini i čak doživljava naučnu verifikaciju. Do pojave specijalizovane zdravstvene zaštite i ustanova, puštanjem krvi bavili su se ljudi raznih profesija, a najčešće su to bili - berberi.

    Prema arhivi berberskog esnafa, sve do 80-tih godina XIX veka, svaki berberin je morao da nauči i da vadi zub, da obavlja manje operacije na koži, da klistira, da stavlja pijavice i da zna o prvoj pomoći pri prelomu kostiju, smrzavanju i slično. Ovako naučeni berberi nazivani su ranar, hirurg, lekarski ili hirurški pomoćnik. Indikacije za puštanje krvi u našoj narodnoj medicini bile su brojne, a intervenisalo se na različitim venskim krvnim sudovima. Prema Hipokratu, inače krv treba vaditi iz onog krvnog suda koji je najbliži obolelom organu.
    U narodnom iskustvu ovaj postupak se najčešće preporučuje kod šloga - krv se vadi iz leve ruke, kad neko 'poremeti pameću' - iz desne noge, ili kod zapaljenja mozga - krv se vadi iz čeonih krvnih sudova. Ima i mišljenja da se kod šloga, tifusa i raznih zapaljenja pušta krv iz desne ruke, a kad neko nije pri pameti, prvo iz leve ruke id esne noge, a na kraju i iz glave. U slučaju da prva intervencija ne pomogne, postupak se ponavljao posle nekoliko dana ili čak i meseci. Veruje se da je najprikladniji mesec u godini za ovakve intervencije bio maj, mada su se u slučaju potrebe, intervencije obavljale i u druge mesece.

    Hirurški instrumenti koji su upotrebljavani u narodnoj medicini bili su: makaze, mašina za šišanje, brijač, čark-vrsta nožića sa oprugom, specijalni nož-sprava sa 6 do 18 i više sečiva, juneći rog koji se kasnije zamenio sa metalnim, staklenim ili porcelanskim kupicama sličnim malim čašama, lavor, traka ili duži tanji peškir za stezanje vene i čisto platno ili vata za brisanje i zaustavljanje krvi. Za zaustavljanje krvi upotrebljavana je još i 'gvozdena voda' - gvožđev hlorid. Prema nekim istraživačima narodne medicine, rog se upotrebljavao najviše u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. U Crnoj Gori nož za ove intervencije se zvao 'nešper'.
    Za puštanje krvi pomoću pijavica nisu bili potrebni posebni instrumenti. Sve do 'modernih' dana, brojne berberske radnje raspolagale su pijavicama za ovu svrhu. Pri lokalnom vađenju krvi stavljana je na određeno mesto pijavica, a ako se želelo postići jače delovanje na opštu cirkulaciju, tada se stavljalo i do 20 pijavica. Koža je prvo oprana, a zatim mazana rastvorom šećera ili mlekom. Pijavice su stavljane u čašu sa otvorom prislonjenim na kožu. Svaka pijavica je ovako pila 5-10 grama krvi. Ako pijavica posle jednog sata još nije otpala, olakšavalo se njeno otpadanje tako što se kvasila sirćetom ili rastvorom kuhinjske soli. Posle skidanje pijavice, krvarenje je trajalo još neko vreme, zbog delovanja hirudina, antikoagulantne materije koja se luči iz pljuvačnih žlezda pijavica.
    Puštanje krvi obavljano je uglavnom na ekstremitetima. Samo veštiji majstori intervenisali su na čelu i ispod jezika, pošto se strogo moralo voditi računa koliko će krvi da isteče. Krvni sud se najčešće zasecao 'čarkom'-nožićem sa oprugom ili brijačem i dozvoljeno je bilo da u takvim slučajevima istekne najviše pola litre krvi. Prilikom rada na ekstremitetima, prvo je pritezana vena iznad mesta na kome se želi pustiti krv, čime se postiže smanjenje cirkulacije i trenutno proširenje vene ispod mesta podvezivanja. Kod osoba sa tankim venama, mesto je prvo trljano rukom. Postepenim potiskivanjem opruge na 'čarku' oslobađalo se sečivo. Vodilo se računa i o tome da venu treba zaseći pod dužini, jer u slučaju poprečnog presecenja može doći do krvoliptanja i smrti. Krv je puštana da ističe dok joj boja ne postane svetlija.
    Kao pomoćnosredstvo za nakupljanje krvi - najčešće u pregibu lakta, koristio se rog. Širi otvor roga stavljan je na ruku, a kroz uži se ustima izvlačio vazduh, usled čega se krv nakupljala ispod šireg otvora roga. Kada se krv tako nakupi potkožno, berberin bi tek onda zasecao kožu. U Crnoj Gori se rogom puštala krv tako što je najčešće stavljan na potiljačni deo, ali na već napravljen rez, pa je, us stvari, služio samo iza izvlačenje i sisanje krvi. Ovakav način puštanja krvi bio je tamo vrlo popularan, tako da su i mnogi Albanci dolazili na lečenje.

    Puštanje krvi imalo je ponekad teške posledice, čak i smrtonosne, s obzirom na to da su dijagnozu postavljali berberi ili narodni praktičari. Ako je dijagnoza pogođena, dolazilo je do poboljšanja, a u protivnom do nesvestice, povraćanja i kardiovaskularnih smetnji. Puštanje krvi, ne treba zaboraviti, imalo je svoje istorijsko opravdanje u razvoju medicine i uspešno je lečilo izvesne bolesti, sve dok savremena naučna medicina nije razradila nove terapijske postupke, bezbolnije za pacijenta i jednostavnije za lekara.
    U savremenoj medicini danas puštanje krvi primenjuje se kod hipertenzije - visokok krvnog pritiska, plućnih edema, kod nekih srčanih bolesti. Najčešće se krv vadi ubadanjem širokih igala u vene podlaktice. Količina izvađene krvi kreće se obično od 150-500 mililitara. Smatra se da puštanje krvi deluje na smanjenje ukupne količine krvi, odnosno sniženje krvnog pritika, i to, venskog za 20%, arterijskog za 6-8%, pri čemu deluju i vazomotorni i osmoregulatorni refleksi. Puštanje krvi izaziva i promene hemijskog sastava i fizičkih svojstvava krvi, a dolazi i do citoloških promena. Naročito su važne promene metabolizma vode i soli u krvi.
    U naučnoj medicini, međutim, pijavice su izuzetno retko korišćene za lečenje i to kod tromboflebitisa udova, bolne staze jetre, kod hronične srčane insuficijencije, plućne staze i glaukoma. Dugo je smatrano da se delovanje pijavica svodi na lokalno vađenje krvi, čime se rasterećuju unutrašnji organi. Nije se razmišljalo i o drugim učincima hirudinoterapije (hirudines - pijavica), kao što je sprečavanje koagulacije krvi i refleksno delovanje na čitav protok. Poslednjih godina lečenje pijavicama doživljava izvesnu renesansu. U pojedine hiruršketretmane pijavice se ponovo uključuju, tako da su u Americi i Velikoj Britaniji postale popularne bio farme za gajenje pijavica.
    U Velikoj Britaniji, Francuskoj i SAD, u mnogim bolnicama gde se vrše mikrohirurški zahvati, pijavice su postale pomoćno sredstvo. Nakon što hirurzi izvedu mukotrpno i precizno spajanje otkinutih ekstremiteta, prstiju na rukama i nogama, stopala ili šaka, tada na scenu stupaju pijavice. Hirurzi su otkrili da se na mestu spajanja otkinutih ekstremiteta ubrzo stvara mreža novostvorenih krvnih sudova koji su skloni da se začepe. Prisustvo pijavica na tom mestu spajanja tkiva sprečava začepljenje mladih vena i tako omogućava cirkulaciju krvi u otkinutim ekstremitetima, a time pomažu njegovo srastanje.
    Kako pijavica sprečava začepljenje krvnih sudova? Kada se stavi na željeno mesto ona prijanja i isisava određenu količinu krvi, što izaziva blago lokalno krvarenje. Kada krvarenje prestane, novoformirani krvni sudovi se brže obnavljaju, ne začepljuju se i ubrzano zarastaju.

    Koliko su neistražene mogućnosti primene pijavica u hirurgiji, toliko obećava primena u farmaceutskoj industriji. U 'pljuvački' koju luči pijavica nalazi se supstanca 'hirudin' koja sprečava koagulaciju krvi. Ona je izdvojena iz pijavica koje žive u Evropi, dok je slična supstanca - 'hementin', nađena u pijavicama iz Amazona. Ona ima svojstvo da već stvorene trombe - razlaže!
    Istraživači smatraju da se iz sekreta pijavica može izdvojiti i supstanca sa anestetičkim delovanjem koja ima za cilja da kod 'žrtve' spreči osećaj bola dok joj pijavica sisa krv. Iz pijavičinog sekreta već je izdvojen enzim 'orgelaza' koji pomaže da krv bolje cirkuliše u predelu gde se pijavica učvrstila i gde isisava krv.
    Naučnici veruju da bi se sve te supstance mogle koristiti za dobijanje novih lekova za kardiovaskularna oboljenja i saniranje posledica srčanog udara. Njima bi mogla da se podstakne bolja cirkulacija krvi u predelu srčanog mišića ili onih koji su bili slavije ishranjeni zbog zakrečenja krvnih sudova. Veruje se da će naučna budućnost pokazati da je pljuvačka pijavica tako dragocena za lečenje kardiovaskularnih oboljenja kao što je i penicilin za razne infekcije.
    Kao što je za razumevanje istorijskih prilika potrebna jedna vremenska distanca, tako je i za prihvatanje nekih vrednosti narodne stare medicine, trebalo da prođe izvesno vreme. Nauka, na sreću, ili na žalost, ne prihvatajući iskustvo kao dokazni argument, često dolazi u priliku da neke važne postupke ili lekove jednostavno zapostavi. To je dugo bio slučaj i sa intervencijama puštanja krvi i stavljanja pijavica na kožu. Savremena naučna istraživanja, međutim, sve više potvrđuju opravdanost ovih postupaka. Pojedini istraživači čak smatraju da je epidemija tromboza i infarkta ne samo danak današnjoj civilizaciji i stresu koji nosi današnji život, već i prekida vekovima ukorenjenog preventivnog zdravstvenog tretmana ljudi.
    Ne treba zaboraviti da intuitivni i prirodni podsticaji imunološkog i metaboličnog sistema u organizmu predstavljaju najbolju osnovicu za dobro zdravlje i dug život.