Ljudska Lakovernost

     Šesto fanatika koji su bili pristalice 'Pokreta za restauraciju 12 božijih zapovesti, pronađeno je mrtvo 18. marta 2001. godine u šumama Kananga u Ugandi. Njih je poklao njihov vođa, samozvani bog, prekršivši tako prvu od zapovesti za koje se zalaže, a koja kaže 'Ne ubij!', a onda je nestao u nepoznatom pravcu, najverovatnije sa koferima para koje su mu ostavili njegovi 'pametni' sledbenici.

    Ma kako javnost bila zaprepaštena ovim događajem, stručnjaci se nisu iznenadili, jer je ovaj masakr na neki način bio unapred najavljen. FBI je 2000. godine predstavio poverljiv dokument 'Projekat Megida', u kojem je za 2001. godinu predvideo razne nastrane i nasilne postupke članova pojedinih verskih sekti. Neke od njih ne priznaju matične crkve. mada se u izveštaju pominju i velike, zvanično priznate sekte poput nazarena, Jehovinih svedoka, Hare Krišne i drugih.
    Pokolj u Kanangi nije prvi ovakav događaj, ali je na prvom mestu po broju ljudi koji su stradali u jednoj takvoj verskoj seansi. U Gijani je 1987. u masovnom samoubistvu stradalo oko stotinak članova jedne sekte, a 26. marta 1997. godine na ranču u Santa Feu, jedan od verskih vođa u trenutku 'pročišćenja', pobio je iz puške sledbenike koji su prisustvovali božjoj službi, a potom je presudio i sam sebi.
    Već tada je FBI objavio da je versko ludilo zavladalo svetom i da su pomenuti događaji tek početak. Postavlja se, međutim, pitanje:
- Kako je moguće da jedanb jedini čovek prvo privuče toliki broj ljudi, a potom ih prevari? Kakav to autodestruktivni mehanizam vlada ljudima kada pristaju da budu žrtvovani, a da ne pokušaju makar nekako a se odupru svom manipulatoru. Kako dozvoljavaju da ih jedan pomućeni psihopata pravi najvećim majmunima, magarcima, konjima, volovima, ovcama i budalama? 
    Poverenje masa u onog ko na odgovarajući način ponudi nadu u bolje sutra postojalo je u svakoj epohi i upravo na taj način su se regrutovale pristalice elementarnih, fašistički i veoma malo svetih kultova, koji se okupljaju oko jednog harizmatičnog autoriteta, kako su sredinom XX veka psiholozi definisali sektaštvo.

    Kako to da neko koga narod do pre par dana ili nedelja ne bi ni pogledao, odjednom postane neko ko drži na uzdi ogromnu količinu ljudi i čitavih naroda. Uzmite samo izbor za papu, patrijarha ili slično. Oni se biraju iz redova kardinala i sveštenstva. Da nekoliko dana pre svoga izbora za glavešinu prođu kroz narod, niko ih ne bi ni pogledao, a kamoli im se klanjao i slepo izvršavao sve njihover naredbe. A, onda, već u sledećoj sekundi bivaju izabrani, dobijaju titulu i odjednom, svi im se klanjaju i bezpogovorno služe?!
    Možemo slobodno reći i tvrditi da su koreni ovog fenomena veoma daleko u prošlosti i mogu se pronaći još u Apokalipsi evanđeliste Jovana koji je, sanjajući da pronađe 'novi Jerusalim' napisao sledeće: 'Grad kao da je silazio sa neba, a sijao je poput dragog kamenja, nalik na kristal!' Mnogi ljudi se nadaju da bi se čudo stvarno moglo dogoditi, ali većina nema dovoljno strpljenja da sačekaju da do tog stvarno dođe, već pokušavaju da otkriju 'novi Jerusalim' pre vremena koje je određeno božijim znakovima. Ova ideja je prisutna u gotovo svakoj zemlji i na svim krajevima sveta, ali nigde u tolikoj meri i sa takvim intenzitetom kao u Južnoj Americi.
    Krajem XVI veka u Brazilu su se mase više okretale veri i natporirodnom. Afroamerički animalni kultovi, pomešani sa nečelima katoličanstva, stvorili su verske forme nalik na vudu, makumbu i druge oblike koji su na granici apiritualizma i apokaliptičkih tumačenja. Spletom raznih okolnosti 'makumberi' su postali duhovne vođe nesrećnim i bolesnim ljudima (koje je najlakše zavesti) a svoju nadmoćnost su gradili na sudbini i njenom dejstvu na pojedinca koji je u toj borbi uvek nemoćan. Oni koji nisu bili spremni da prihvate nikakvu kritiku, pa su se izolovali od ljudi i povlačili se u osamu sa grupom svojih sledbenika, a da bi se razlikovali od svojih protivnika, počinjali su da neguju kult krvi i kult vrhovnog vođe kome su sledbenici morali da se slepo pokoravaju (Koje li sličnosti sa današnjim političkim strankama i stranačkim vođama!).
    Jahve Koresh, vođa sekte Branch Davidian koji je sa 300 svojih sledbenika izgoreo u požaru koji su sami izazvali na ranču u Santa Feu, kao i 'mnogopoštovani Džons' koji je sa svojih 900 sledbenika počinio kolektivno samoubistvo u Gvajani, imali su dosta zajedničkih osobina: osim velike mere sadomazohizma, posedovali su i natprirodnu moć da svoje bližnje uvere da ih slede sve do samouništenja. Možda i ništa čudno, s obzirom na moć propagande i moć manipulativnih tehnika koje se danas masovno koriste putem medija. Već su tada vođe-psihopati shvatili moć manipulacije, a danas i političke vođe te tehnike masovno izučavaju da bi što lakše vladali narodom i uspevali da ih prave najvećim 'ovcama' na svetu.

    Ove sekte se obično sklanjaju u nepristupaćne predele i tamo stvaraju zajednice koje donekle kopiraju strukturu vizantijskih 'laura', religioznih i laičkih centara smeštenih u teško pristupačnim delovima zemlje, najčešće u pustinjama, na vrhovima planina ili u klancima kanjona. Prva sekta se rezvila u oblasti Sertao, krajem XVI veka. To su bili 'pagelanci', što znači - sveti, odnosno paganski, budući da su ove dve reči kod tih naroda bile sinonimi. Njihov bog je bio prikazan u liku totemske životinje i izrađen u kamenu, najčešće u granitu ili mermeru. Vernici su očekivali da će se on materijalizovati u osobu od krvi i mesa, koja će ih izbaviti od zla i bede i izgraditi 'novi Jerusalim', grad u kome niko neće morati da radi, a imaće sve što mu je potrebnmo, dok će sve protivnike i sve ono što ometa ljudsku sreću bog pretvoriti u jestive biljke kojima će se vernici hraniti.
    Početkom XVIII veka ovaj se kult pomešđao sa sebastijanizmom - verovanjem koje vodi poreklo od svetog Sebastijana, brazilskog boga rata i pobede, čiji su povratak stanovnici Brazila iščekivali kao što i Englezi očekuju povratak kralja Artura, da bi se potom transformisao u kult 'pietra bonita' - kult lepog kamena. Duhovni vođa njegovih sledbenika postao je Huan Antonio dos Santos, melez iz VIla Roke, brazilkse provincije koja je bila prestonica sekte Sveti Sebastijan. On je iskoristio religijski zanos vernika i njihovu želju da upoznaju mesiju i da mu se pokore, pa se vrlo brzo pretvorio u despota koji je, po ugledu na rimskog imperatora Kaligulu, za sebe čak uzurpirao i 'jus prime noctis' - pravo prve bračne noći.
    Ubedio je svoje naivne sledbenike da je to vrsta njihovog žrtvovanja kojom se povećavaju njegove sposobnosti da tokom seansi stupi u kontakt sa Bogom i da su zato oni dužni da mu predaju svoje neveste kada ih on zatraži. Osim ovog rituala, za 'jačanje' svojih moći rado je koristio i 'svetu travu' - marihuanu i konoplju, koju je pušio dok je posmatrao sledbenike koji su mu na žrtveni kamen prinosili osobu - najčešće maldu devojku, koja je posebnim ritualom bila određena da toga puta bude žrtvovana. Kada je konačno sasvim poludeo, od svojih sledbenika je zatražio poslednju i najveću žrtvu, da u slavu svetog Sebastijana polože svoje živote. Tvrdio je kako je neophodno proliti more krvi da bi se sveti Sebastijan vratio u život, i poubijao bi sve sledbenike, uključujući i njihopve životinje, da ga nije sprečila policija.
    O monstruoznim namerama svoga vođe, policiju je obavestio jedan odbegli član koji još nije bio toliko zanesen verskim ludilom da pristane da žrtvuje svoj život vođinom hiru. Huan Antonio dos Santos je uhapšen, a na suđenju je proglašen neuračunljivim, pa mu je izrečena mera obaveznog lečenja u bolnici za mentalne bolesnike gde se i dalje nalazi, ali nejgovi sledbenici 'santosi' i dalje deluju u oblasti Sertao, za sada bez krvoprolića.

    Stotinu godina posle ovog događaja, otac Cicero je formirao naseobinu 'Zvezdani Jerusalim' u mestu Bom Jesus u oblasti Sertao. Smestio se u jednoj pećini koju je proglasio za svoje svetilište. U njoj je, navodno, u XVII veku boravio jedan portugalski bogalj, koji je smatran svecem. Zahvaljujući ocu Ciceru, jedno nepoznato malo mesto se pretvorilo u 'sveti gral' u koje su se slivale mase bolesnih, slepih i usamljenih u poitrazi za isceljenjem i savetom. Pijući marasku ovaj sveštenik je padao u trans i izdfavao zapovesti svojim sledbenicima koji su ga slepo slušaliu. Imao je toliku moć nad njima da su ga oni, kada je federalna policija pokušala da ga uhapsi, branili svojim telima. Policija je morala pozvati u pomoć vojsku da bi mogla da uhapsi ovog prevaranta. Ipak, mada je prošlo mnogo godina, i Bom Jesusu je još živo sećanje na ovog čoveka, a ima i dosta njegovih sledbenika 'ciceronaca' koji i dalje neguju kult krvi i žrtve, ali za sada nema žrtava u maniru Dos Santosa.
    Početkom XIX veka, čovek koji je sebe nazvao El Konseiro želeo je da sagradi 'božiji grad' u koji bi odveo svoje sledbenike, jedine koji će, kako je on tvrdio, preživeti strašni sud koji treba da nastupi svakog trenutka. Na obroncima gotovo nepristupačne planine Kanudios izgradio je fantastični grad u koji su, verući se uskim zaraslim putevima, hrvlili ljudi i žene iz čitave oblasti Sertao tražeći pomoć svetog čoveka za koga se verovalo da leči gotovo sve bolesti. Živeo je okružen svojim sledbenicima, 'odabranima', kako ih je nazivao, koji su ubrzo počeli da pljačkaju okolna sela, a sve u ime svoga 'svetog' vođe i potreba izabranog 'svetgo naroda'. I ovaj južnoamerički Robin Hud je uhapšen, grad je srušen, a na njegovim ruševinama sledbenici koji su i danas aktivni pokušavaju da obnove 'drugi Jerusalim'. Na mestu bivšeg grada danas nema naseobina, ali ono je i danas cilj hodočašća na koje se, jednom godišnje upućuju ljudi iz mngoih krajeva Brazila, u nadi da će povratiti izgubljeno zdravlje. Sebe nazivaju 'pelegrinima', a procesija se svake godine sa Kanudiosa upućuje na Monte Santo, mesto gde, kako je objavljeno, treba da stigne 'novi Jerusalim'. Kada stignu na Monte Santo, svaki vernik se dan i noć bez prekida moli u jednoj od 24 izgrađene kapele. Interesantno je to da su kapele podignute beš na onom mestu sa koga su, po predanju, vojnici i policija krenuli u juriš kada su hapsili El Konseira, na mestu gde je, kako tvrdi novi vođa pelegrina, srušen poslednji san o oslobođenju od tegoba ovog života.
    Gledano kroz istoriju, svi ovakvi ludi verski zanosi neminovno ožaloste ne samo sledbenike, nego i same lidere. Može samo da se postavi pitanje da li je zaista svaki put u pitanju ludilo i može li se baš sve objasniti psihičkim problemima i kolektivnim ponašanjem? Mada odgovor na ovo pitanje nije još definitivno pronađen, utvrđeno je da se ne radi o ludilu svaki put, barem ne kod lidera. U današnje vreme svedoci smo toga da je pozadina 'verskog' ponašanja lidera sekti (kao i političkih partija koje su danas često organizovane kao sekte) sve ćeže materijalna korist za njih same ili eventualnu za neku njima bitnu grupu ljudi oko njih koja im bezpogovorno služi.
    Mnogo je složeni odgovor na pitanje koje se tiče motiva sledbenika ovih sekti. Šta je to što uravnotežene i normalne ljude navodi na to da slepo veruju jednom čoveku koji se, neminovno, korak po korak,pretvara u tiranina ili diktatora, a često i pravog ludaka? Zašto ne vide njegovo pravo lice, zbog čega nemaju snage da mu se odupru? Zašto mu dozvoljavaju da im oduzme svu imovinu, privatnost, a na kraju, ako ga na vreme ne spreče organi reda ili narod, i sam život?
    Socijalni psiholozi i psihijatri pokušavaju da reše problem, postavljajući teorije i hipoteze, ali ni jednu još nisu uspeli da dokažu. Neosporno je da ulasku u sekte pogoduje urbanizacija i otuđenost koja vlada u velikim gradovima, da su stare, bolesne i zanemarene osobe podložnije uticaju verskog (političkog) vođe koji im se prikazuje kao jedini pravi prijatelj koji uvek ima vremena za njih i ima rešenje za sve njihove probleme. Kada pri tome versko-politički vođa ima u rukama i medije preko kojih može naivnom narodu da servira sve što poželi, tada je to veliki problem.
    Takođe, istraživanja su pokazala da postoji i poseban mentalni sklop, moguće čak i predispozicija, za usvajanje ovog vida kolektivne svesti, a jedina nada da se sekte pobede jeste da stvarno dođe dan kada će razum poreovladati nad iracionalnim koje je u čoveku duboko ukorenjeno njegovim istorijskim pamćenjem. Ne kaže se danas često: isključi televizor - uključi mozak!
    Od toga smo izgleda još daleko. Pitanje je, zapravo, da li će razum ikada moći da potuče ono nesvesno u čoveku, budući da je nesvesno, sastavni deo njegove ljudske prirode, koje svesni nivo kontroliše i kanališe kada god i koliko god može. A dok se to ne dogodi, mnogi oblici ideološke svesti, a sekte (i stranke) kao njihov vid, imaće plodno tle za svoj nastanak i razvoj. O tome svedoči i činjenica da danas, uprkos napretku civilizacije, gotovo nema mesta na zemlji gde, uz zvaničnu crkvu, ne deluje i po nekoliko nepriznatih, manjih ili većih kultova. Neki od njih izumiru, rađaju se novi, često i na ruševinama već postojećih ili koristeći ideju propalih sekti, što ovu temu čini večito aktuelnom. Javnost je sklona da ovaj problem, budući da ga ne može iskoreniti niti rešiti na zadovoljavajući način, zanemari, pa se on aktuelizuje samo kada se dogodi nešto tragično.
    Možda bi svaki sledbenik kulta, sekte ili stranke trebalo da stane pred ogledalo i da sam sebe upita: 'Pa, zar sam ja stvarno toliko glup, da dozvolim da ovaj psihopata od mene pravi ovakvu ovcu, majmuna, magarca, konja, idiota i budalu?