Kuglaste Munje i Njihova Tajna

    Godine 1999. Dejvid Mekkej, 50-godišnji policajac, je otišao da peca na Kejp Kodu u Masačusetsu. Međuti, ono što je trabalo da bude miran dan za uživanje, pretvorio se u pravu suprotnost. Ubrzo po njegovom dolasku na Kejp Kod, podigla se oluja strahovite jačine, praćena munjama, koja je uništavala sve pred sobom.

    U jednom trenutku, Dejvid se našao zarobljen među peščanim dinama. Kiša je lila, a vetar je duvao brzinom od preko 80 km/h, dok se on ukopavo u pesak, ne bi li se bar nekako zaštitio od razjarene prirode. Ali, ni u snu nije očekivao da će videti ono što je tek usledilo. On priča sledeće:
- Svuda oko mene bleskale su munje. Negde oko podne kada je oluja trajala već oko 20 minuta, ugledao sam nešto što nisam mogao ni da zamislim. Ogromna kuglasta munja je izletela iz sivih oblaka i u trenutku se podelila na tri dela. Dve nove kugle, užarene i blistavo bele boje, eksplodirale su i uništile obližnje golf igralište. Treža kugla je bila potpuno različita. Bila je zaslepljujuće narandžaste boje, plutala je u vaduhu mnogo duže od prethodne dve, a onda se uz zastrašujuću tutnjavu naliku gromu, zarila u vrh telefonskog stuba. '

    I dok je on pokušavao da dože ka sebi od zaprepašćenja i straha, primerio je još nešto neverovatno - usijana narandžasta lopta mirno je stajala na vrhu telefonskog stuba. On dalje nastavlja:
- U prvom trenutku mi se učinilo da stub gori. Ali, onda se vatrena lopta pomerila sa vrha stuba i počela da se polako spušta ka zemlji.
    Šokiran nestvarnim prizorom, Dejvid je 10-tak sekundi posmatrao kako se lopta kreće cik - cak, a zatim gore dole. A, onda je uz prasak koji ga je podsećao na hitac ispaljen iz puške, užarena i sjajna narandžasta lopta jednostavno nestala.
    Kada je oluja prestala, Dejvid je odlučio da pregleda telefonski stub, ali - na njemu nije bilo apsolutno nikakvih tragova, ni jedne jedine ogrebodine, ni najmanjeg vidljivog znaka da je bilo vatre. Bio je to tipičan kraj jednog od najzagonetnijih fenomena današnjice - fenomena kuglastih munja.
    Iz prohujalnih vekova, ostala su brojna svedočanstva o neobičnim svetlostima sfernog oblika koje se pojavljuju usred izuzetno silovitih oluja praćenih gromovima. Zabeleženo je da su se neke od tih svetlećih kugli spuštale niz dimnjake, ulazile u kuće i terale domaćine u pančni beg. Druge su silovito udarale u drveće i cepale ih na pola. Treće su uništavale brodske jarbole. Postoj i priče da bi posle udara kuglaste munje, voda iz buradi isparila, a prozorska stakla se topila.
   Zato i ne iznenađuje što su, tokom vekova, mnoga slična svedočanstva proglašena najobičnijim izmišljotinama i pokušajima dokonih lažova da privuku pažnju javnosti. Međutim, pokušavajući da shvate prirodu kuglastih munja, današnji naučnici sasvim ozbiljno pretražuju sve moguće arhive i prikupljaju svedoanstva očevidaca. Dramatično iskustvo Dejvida Mekeja, samo je jedno od njih, kojom su se pozabavili i stručnjaci Kraljevskog Društva u Velikoj Britaniji, jedne od najprestižnijih naučnih institucija u svetu koje se ozbiljno bave fenomenom kuglastih munja.
    Jedan od razloga zbog čega su naučnici počeli ozbiljnije istraživanje ovog fenomena, jesu i sve brojnija svedčanstva očevidaca, fotografije i video snimci. U iskrenost većine ovih ljudi se ne može posumnjati, a velika je mogućnost da se fenomen kuglastih munja može veoma korisno upotrebiti u određene svrhe.
    Postoje neki znaci koji ukazuju da su naučnici na pragu otrkivanja zbunjujuće misterije kuglastih munja. Sasvim je jasno da se nešto prilično zapanjujuće mora dogoditi da bi se 100 miliona kilovata energije munje pretvorilo u privlačnu, bleštavu malenu kuglu koja isijava svetlost bez očiglednih izvora energije. Neki misle da je kuglasta munja ključ otkrivanja krajnjeg izvora energije - nuklearne fuzije. Kuglasta munja je uglavnom veličine fudbalske lopte. Međutim, od kugli veličine golf loptice do onih koje imaju 100 metara u prečniku, sa istovetnom lakoćom plutaju vazduhom poput mehurića gasa, ali zadržavajući sopstvenu strukturu, kao da su načinjene od tečnosti. I svaka od njih isijava svetlost, iako, naizgled, ne poseduje nikakav izvor svetlosne energije. Ono što najviše od svega zbunjuje naučnike jeste činjenica da, iako kuglasta munja u sebi sadrži dovoljno energije da istopi staklo ili pretvori litre i hektolitre vode u vodenu paru, ljudikoji su se našli u njenoj blizini tvrde da uopšte ne emituje toplotu.


    Mornari širom sveta koji su preživeli strahovite oluje na otvorenom moru, vekovima pominju da su, u trenucima kada nisu znali da li će preživeti neverovatni bes prorode, viđali jezivi, aventinjski odsjaj vatre kako blešti ljubičato-plavom sveetlošću na vrhu brodskog jarbola. Poznat pod imenom 'Vatra svetog Elma' - što je zapravo iskrivljena varijanta imena sveca zaštitnika mornara, svetog Erma ili Erazma, ovaj fenomene je među pomorcima proglašen znakom da ih od besa oluje štiti božanska sila. Naučnici danas veruju da je ova pojava u direktnoj vezi sa fenomenom kuglastih munja.

    U normalnim uslovima, električne struje ne mogu da plutaju vazduhom, ali, ako je rač o velikoj razlici u voiltaži između dve tačke - što je često pojava tokom jakih oluja - tada se molekuli vazduha raspadaju i omogućavaju plutanje elektriciteta. Rezultat je srodan gigantskoj prugastoj svetlosti, sa molekulama azota i kiseonika koji stvaraju plavičasto - plavu svetlost u vazduhu, a koja izgleda isto tako sablasno kao i kuglasta munja. Vatra svetog Elma se pominje čak iu tekstovima Cezara i Plinija.


    Naučnici su kuglaste munje povezivali najpre sa električnim olujama, a od nedavno se pretpostavlja da prirodu kuglastih munja predstavlja, takozvani - elektromagnetski efekat. Za kratkotrajne, ali neverovatno moćne eksplozije energije koje nazivamo munjama, veruje se da su upakovane u oblik kuglate munje, ali kako? Još 1955. godine, davno pre nego što se većina naučnika zainteresovala za ozbiljnije proučavanje ovog fenomena, ruski fizičar i novelovac Pjotr Kapaca, tvrdio je da je uzrok pojave kuglastih munja talasno elektromagnetsko polje, koje se ponekad, tokom oluje, formira između oblaka i tla. Spržene, vrele oblasti jonizujućeg gasa, stvorene munjom mogu biti zarobljene između vrha i dna ovih talasa, nakon čega se smotaju u klupko i formiraju kuglu.
    Sasvim je sigurno da bi, načinjena od vrelog vazduha, takva kugla savršeno plutala. Teško je razumeti zbog čega se nešto što izuzetno lako pluta, uopšte može videti tako blizu tla. Niti je ruski fizičar uspeo da objasni beskrajno mnogo drugih karakteristika kuglaste munje. Još teže je razumeti kako i zašto formira dotični 'elektromagnetni talas'. Ipak,uprkos nedostacima, idaja ruskog fizičara ima daleko više smisla od mnogih drugih koje je ponudila nauka - od onih da je u pitanju nuklearna reakcija izazvana olujom, do ideje o fragmentima antimaterije koji nam stižu iz svemira. Tako je decenijama posle Pjotra Kapice, istraživanje kuglastih munja tapkalo u mestu.
    Neki naučnici veruju da ključ tajne ovog fenomena treba ipak pre potražiti na polju hemije nego fizike. Jer, dok električne oluje mogu stvoriti kuglaste munje, njihova bizarna svojstva se mogu pripisati efektu koji nastaje nakon udarca kuglaste munje. Ova ideja je bila u opticaju skoro 150 godina. Zahvaljujući impresivnim rezultatima hemičara sa novozelandskog univerziteta Kenterber, dr Džejmsa Dinisa, stara ideja je ponovo aktueizirana. Dr Dinis je postavio, za sada svakako najuspešniju teoriju o kuglastim munjama, zasnovanu na prostoj geološkoj činjenici da je više od četvrtine zemljine kore sačinjeno od silicijuma nestabilnog pri visokim temperaturama, koji u kombinaciji sa kiseonikom ispušta višak toplote i svetla. Nije li moguće da kuglasta munja prilikom eksplozije na tlu, izaziva nestabilnost u jedninjenjima baziranim na silicijumu, usled čega se stvara kugla toplote i svetlosti?

    U februaru 2000. godine, dr Dinis i de Ejbramson su objavili kako se hemijom tla može objasniti poreklo kuglastih munja. Oni smatraju da udarac kuglaste munje o tlo izaziva isparavanje čistog islicijuma, koji se zatim hladi i formira tanke pramenove grupa silicijumskih čestica - majušnih toliko da plutaju kroz vazduh. Kombinacija tih čestica i kiseonika iz vazduha, izaziva hemijsku reakciju tokom koje se oslobađaju toplota i svetlost, a krajnji rezultat je svetlosna lopta koja pluta vazduhom, a koju nazivamo kuglastom munjom.   
    Teorijom 'Paperjaste kugle', kako je nazvana ova teorija Dinisa i Ejbramsona, moguće je objasniti mnoga svojstva kuglastih munja. Zagovornici raznovrsnih prethodnih teorija o loptama užarenog gasa, uvek su imali muke da objasne kako kuglasta munja odžava svoju kuglastu formu kompaktnom, ili, zbog čea se nešto vrelo što poseduje mogućnost plutanja vazduha uopšte može videti blizu tla. Nasuprot ovome Teorija Paperjaste Kugle podrazumeva grupe silicijumskih čestica gustine slične gustini vazduha i relativno hladnu hemijsku reakciju iz koje se stvara svetlost. Držeći se zajedno uz pomoć električnih polja stvorenih udarcem munje, takve paperjaste kugle neće imati nikakvih problema da plutaju vazduhom u blizini tla.
    Proračuni dr Ejbramsona i dr Dinisa nagoveštavaju da bi paperjasta kugla veličine fudbalske lopte isijavala istu količinu svetlosti kao i sijalica snage 100W. I baš kao što očevici pričaju, ta svetlost bi potrajala između 3 i 30 sekundi. Još je impresivnije to što se ovom teorijom mogu objasniti i neka od najbizarnijih osobina kuglastih munja. Ljudi koji su imali tu sreću ili nesreću da se dovoljno približe ovom misterioznom fenomenu, tvrde da nisu osetili nikakvu toplotu. Drugi opet tvrde da je kuglasta munja topila prozorska stakla i pretvarala hektolitre vode u paru. Kako je moguće da u prirodi postoji nešto što je bukvalno nabijeno toplotom a da, opet, gotovo uopšte ne emituje toplotu? Ko god se približi nekoj od tih svetlosnih kugli veličine fudbalske lopte, osetiće toplotu ekvivalentnu onoj koju emituje sijalica od samo 30W. Ali, ako bi se oslobodila energija zarobljena unutar kugle, efekti bi bili više nego dramatični.
    Teorije Paperjaste kugle je impresiuonirala mnogobrojne istraživače ovog fenomena. Njome se mogu objasniti mnogi aspekti kuglastih munja, međutim trenutni problem ove teorije jeste činjenica da ona ostaje samo teorija. Uprkos stotinama izjava očevidaca koji su prisustvovali udaru munje u tlo, niko od njih nije video pojavljivanje kuglaste mnje na način kako to predviđa teorija Paperjaste Kugle. Pokušaji naučnika da u laboratorijskim uslovima ponove efekat kuglaste munje, za sada su svi neuspešni. Uprkos tome, mnogi od njih su ubeđeni da ključ za razumevanje misterije kuglastih munja treba potražiti pre u okviru hemije, nego fizike.
    Dr Tejvid Tarner, britanski fizikohemičar i vodeći svetski teoretičar u oblasti kuglastih munja, i umesto na efekte koje munje izazivaju prilikom udara u tlo, on je svoju pažnju usmerio na istraživanje onoga što se događa u trenutku kada munja bljesne kroz vlažni vazduh tokom oluje. Rezultat je, tvrdi on, trag oštećenih molekula koji kombinovan sa vlažnim vazduhom, formira tečni omotač oko kugle izuzetno vrelog gasa. On smatra da se na ovaj način mogu objasniti mnoga neobična svojstva kuglastih munja. Takođe, on priznaje da ne postoje izveštaji očevidaca i laboratorijskih eksperimenat koji bi mogli da podrže verodostojnost njegove teorije. On napominje da, ako želimo da razumemo kuglaste munje, moramo ih najpre uspešno reprodukovati i kontrolisati u laboratorijskim uslovima.
    Još jedna teorija koja uvodi hemiju u samu srž ovog fenomena, vezana je za istraživanja dr Vladimira Bukova sa Instituta za visoke temperature u Moskvi. Poput dr Ejbramsona, i on veruje da kuglaste munje nastaju kada obična munja udari u tle, stvarajući na taj način paperjastu kuglu čestica. Prema dr Bukovu, toplota i svetlost kuglaste munje rezultat su električnih pražnjenja zarobljenih unutar paperjaste kugle, koja zatim stvaraju iskre nalik onima kakve se mogu videti ako se balon protrlja o vunenu tkaninu. Međutim, tek treba dokazati može li se na ovaj način zaista stvoriti ogromna količina energije koja je, kako se čini, zarobljena unutar kuglaste munje. Uprkos svemu, name sumnje da je nakon decenija zatišja i tapkanja u mraku, nauka prilično čvrsto odlučila da se uhvati u koštac sa ovim još uvek neobjašnjivim fenomenom.


    Tokom nekoliko decenija, fizičari pokušavaju da kontrolišu nuklearnu fuziju. Upotrebnom goriva nalik vodoniku koje se u bukvalno neograničenim količininama može naći u okeanima širom planete, nuklearna fuzija predstavlja mogućnost da se jednom zauvek reše energetski problemi celog sveta. Ali, postoji jedan 'mali' problem - da bi se izazvala nuklearna fuzija, potrebna je emperatura od 100.000.000 stepeni Celzijusa!
    Pošto nikakav poznati materijal nije u stanju da izdrži toliku temperaturu, naučnici su razvili način hvatanja zapaljenog goriva u magnetskim poljima. To funkcioniše, ali je daleko od idealnog rešenja, jer se gorivo konstantno rasprskava okolo, uporno pokušavajući da se probije napolje i otarasi nevidljivih veza koje ga sputavaju. Upravo je to ono što kuglaste munje čini toliko zanimljivim. U trenutku njihovog natajanja događa se nešto, nešt ošto tu sjajnu, užarenu mešavinu pretvara u klupko, kuglu izuzetne stabilnosti i gustine. Neki od očevidaca opisuju kuglaste munje koje su se, udarivši u objekat, jednostavno odbile i nastavile da plutaju vazduhom.
    Jedno od mogućih objašnjenja koje su ponudili Antonio Renada i Hese Trueba sa madridskog univerziteta, nagoveštava da se tokom oluje stvaraju električna ili magnetska polja - linije, a zatim se povezuju u čvor. Računica pokazuje da intenzivno vreo, jonizovan vazduh munje može biti uhvaćen u to čvorište, pri čemu se javlja oblik nalik kugli. Naravno, ovo je samo jedna u nizu teorija, ali se istraživači nadaju da će je proveriti i isprobati prilikom stvaranja budućeg fuzionog reaktora.