Misterije
Sveta - Ostali TekstoviKrv Svetog Januariusa
Stoletni nemir zarobljene tečnosti. U srednjem veku je bilo uobičajeno da se sakljupljaju relikvije krvi iz tela preminulih svetih osoba. To se naročito događalo u Italiji.
Osmeh na lice:
Uzorci krvi najčešće su čuvanu u malim flašicama, u kojima bi se,
vremenom, osušili i isitnili. Neke od tih sačuvanih relikvija, kojih
ima u manastirima i crkvama širom Italije, poznate su po tome što
povremeno dobijaju tečni izgled.
U određeno vreme, krv počinje da se
penuša kao da joj je dodata neka tečnost, a neuobičajeno je to što se
sve događa sa uzorcima krvi koji su sakupljeni i osušeni pre mnogo
vekova. Čudo koje se slikovito naziva 'ključanjem krvi' događa se
nekoliko puta godišnje u Napulju, gde se, u tamošnjoj katedrali, čuvaju
dve male flašice s krvlju svetug Januarijusa, legendarnog mučenika, iz
IV veka. Čudo svetog Januarijusa je, istovremeno, i naučno i religiozno
čudo.
Da bi se shvatilo čudo svetog Januarijusa, čovek mora najpre da razume legendu koja se nalazi iza njega. Kao i toliki neobični događaji, tradicija ove pojave je delimično zasnovana na fikciji.
Sveti Januarijus je rođen krajem trećeg veka, a bio je biskup u Beneventu. Putovao je celom Italijom i neumorno držao propovedi, raspirujući tako bes Dioklecijana, rimskog imperatora, koji je najviše od svih gonio hrišćane. Januarijus je uhvaćen u Napulju, 305. godine, zajedno sa još nekim drugovima, s kojima je bačen lavovima u gradskom amfiteatru. Lavovi su, tako bar legenda tvrdi, odbili da taknu mučenike. Tako je, 19. septembra, grupa hrišćana odvedena u forum blizu grada Pocuolija i tu su svima odsečene glave.
Legenda tvrdi da je žena, koja je tu posluživala, sakupila u dve staklene bočice krv sa kamena na kome je bila odsečena Januarijusova glava. Flašice su, zajedno s telom, bile sahranjene u katakombama blizu Napulja. Kasnije je podignut mali oltar u znak sećanja na svetog čoveka a flašice su smeštene u urnu, gde se krv osušila. Povremeno, krv je postajala tečna na neobjašnjiv način i otada se ovo čudo stalno ponavlja. Istoričari, znaju vrlo malo o svetom Januarijusu. Oni znaju da je takav mučenik postojao i da je pogubljen 305. godine.
Crkveni naučnici takođe znaju da je njegovo telo pokopano blizu grada Marciana, na putu koji vodi od Pocoulija do Napulja. Negde oko 420. godine, napuljski biskup je naredio da se ekshumira i donese u grad gde se, u mesecima maju i septembru, održavaju svečanosti u njegovu čast. Godine 831. kosti mučenika tražili su plemići iz Beneventa, a iz nekog razloga lobanja sveca ostala je u Napulju. Relekvije svetog Januarijusa putovale su zatim širom Italije, tokom narednih nekoliko stotina godina, da bi se najzad vratile u Napulj krajem XIII veka. U to vreme, Šarl II, kralj Napulja, već je naredio da se u svečevu čast izgradi katedrala.
Nekako u to vreme, flašice sa krvlju postale su deo relikvija. Ne zna se da li su putovale sa ostalim ostacima ili su bile tek u materijalu koji je donet u Napulj u XIII veku. Sredinom XIII veka, dve flašice krvi, za koje se tvrdilo da je mučenikova, našle su svoj put do Napulja i otada su smatrane originalnim relikvijama. Kapela, koja je započeta 1608. odmah uz katedralu, završena je tek 1646. godine. Otada je odsečena lobanja tu pohranjena. Ona se sada čuva u srebrnom relikvijaru i vekovima se obožava.
Flašice se prvi put zvanično spominju 1389. godine, kada je neki anonimni putnik objavio traktak u kome je pomenuo krv mučenika koja povremeno dobija tečni izgled. U toku sledeća dva veka, i drugi putnici u Napulj počeli su da pominju te dve flašice.
Jedno takvo pominjanje flašice nalazimo u knjizi objavljenoj u Francuskoj 1536. Francuski istoričar Rober Gagen, piše u 'Mrouer historial de France' da je Šarl V išao u Napulj da bi tamo bio krunisan:
'U nedelju, trećeg dana meseca maja, kralj je prisustvovao misi posvećenoj svetom Januarijusu koja se održavala u napuljskoj katedrali. Doneta je krv sveca u staklenoj boci. Krv je bila tvrda kao kamen, ali, pošto je postavljena na oltar ona je počela da se topi i omekšava i uskoro je bila nalik na krv živog čoveka'.
Tokom narednih dekada bilo je uobičajeno da se bočice krvi uzimaju iz spremišta u katedrali i da se nose po crkvi tokom praznika posvećenih svetom Januarijusu. Od 1659. godine, ritualno pretvaranje sasušene krvi u tečnu bilo je pomno beleženo od strane crkvenih dostojanstvenika.
Danas se krv čuva u kapeli uz Napuljsku
katedralu i obično je zaključana u specijalnom spremištu koje čuvaju
crkveni građanski službenici. Krv se čuva u dva flašice, koje se nalaze
u srebrnom cilindru i staklenom sandučiću. Taj sandučić je star
nekoliko vekova i ima samo 12 santimetara u prečniku. On je pripojen
velikom srebrnom bokalu s drškom. Jedna bočica je veća od druge i do
dve trećine je ispunjena sasušenom krvlju. Druga sadrži samo nekoliko
kapljica krvi i očigledno je da ona ne učestvuje u ovom čudu. Te bočice
su zalepljene u sandučiću i ne bi mogle da se otvore a da se prethodno
ne razbiju. Ovo znači da je nemoguće obaviti hemijsku analizu krvi.
Misterije
Sveta - Ostali Tekstovi
Pogledajte
i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Da bi se shvatilo čudo svetog Januarijusa, čovek mora najpre da razume legendu koja se nalazi iza njega. Kao i toliki neobični događaji, tradicija ove pojave je delimično zasnovana na fikciji.
Sveti Januarijus je rođen krajem trećeg veka, a bio je biskup u Beneventu. Putovao je celom Italijom i neumorno držao propovedi, raspirujući tako bes Dioklecijana, rimskog imperatora, koji je najviše od svih gonio hrišćane. Januarijus je uhvaćen u Napulju, 305. godine, zajedno sa još nekim drugovima, s kojima je bačen lavovima u gradskom amfiteatru. Lavovi su, tako bar legenda tvrdi, odbili da taknu mučenike. Tako je, 19. septembra, grupa hrišćana odvedena u forum blizu grada Pocuolija i tu su svima odsečene glave.
Legenda tvrdi da je žena, koja je tu posluživala, sakupila u dve staklene bočice krv sa kamena na kome je bila odsečena Januarijusova glava. Flašice su, zajedno s telom, bile sahranjene u katakombama blizu Napulja. Kasnije je podignut mali oltar u znak sećanja na svetog čoveka a flašice su smeštene u urnu, gde se krv osušila. Povremeno, krv je postajala tečna na neobjašnjiv način i otada se ovo čudo stalno ponavlja. Istoričari, znaju vrlo malo o svetom Januarijusu. Oni znaju da je takav mučenik postojao i da je pogubljen 305. godine.
Crkveni naučnici takođe znaju da je njegovo telo pokopano blizu grada Marciana, na putu koji vodi od Pocoulija do Napulja. Negde oko 420. godine, napuljski biskup je naredio da se ekshumira i donese u grad gde se, u mesecima maju i septembru, održavaju svečanosti u njegovu čast. Godine 831. kosti mučenika tražili su plemići iz Beneventa, a iz nekog razloga lobanja sveca ostala je u Napulju. Relekvije svetog Januarijusa putovale su zatim širom Italije, tokom narednih nekoliko stotina godina, da bi se najzad vratile u Napulj krajem XIII veka. U to vreme, Šarl II, kralj Napulja, već je naredio da se u svečevu čast izgradi katedrala.
ONEMOGUĆENA HEMIJSKA ANALIZA
Nekako u to vreme, flašice sa krvlju postale su deo relikvija. Ne zna se da li su putovale sa ostalim ostacima ili su bile tek u materijalu koji je donet u Napulj u XIII veku. Sredinom XIII veka, dve flašice krvi, za koje se tvrdilo da je mučenikova, našle su svoj put do Napulja i otada su smatrane originalnim relikvijama. Kapela, koja je započeta 1608. odmah uz katedralu, završena je tek 1646. godine. Otada je odsečena lobanja tu pohranjena. Ona se sada čuva u srebrnom relikvijaru i vekovima se obožava.
Flašice se prvi put zvanično spominju 1389. godine, kada je neki anonimni putnik objavio traktak u kome je pomenuo krv mučenika koja povremeno dobija tečni izgled. U toku sledeća dva veka, i drugi putnici u Napulj počeli su da pominju te dve flašice.
Jedno takvo pominjanje flašice nalazimo u knjizi objavljenoj u Francuskoj 1536. Francuski istoričar Rober Gagen, piše u 'Mrouer historial de France' da je Šarl V išao u Napulj da bi tamo bio krunisan:
'U nedelju, trećeg dana meseca maja, kralj je prisustvovao misi posvećenoj svetom Januarijusu koja se održavala u napuljskoj katedrali. Doneta je krv sveca u staklenoj boci. Krv je bila tvrda kao kamen, ali, pošto je postavljena na oltar ona je počela da se topi i omekšava i uskoro je bila nalik na krv živog čoveka'.
Tokom narednih dekada bilo je uobičajeno da se bočice krvi uzimaju iz spremišta u katedrali i da se nose po crkvi tokom praznika posvećenih svetom Januarijusu. Od 1659. godine, ritualno pretvaranje sasušene krvi u tečnu bilo je pomno beleženo od strane crkvenih dostojanstvenika.
'NEMIRNI' SADRŽAJ BOČICE
Samo su jednom pokušali da otvore flašice. Godine 1956. crkveni
velikodostojnici odlučili su da očiste prašinu koja se nakupila u
sandučiću kad su relikvije bile sklanjane na bezbednije mesto za vreme
rata.
Međutim, plan je odmah napušten jer su shvatili da bi otvaranje sandučića uništilo relikvije. Krv koja je zatvorena u flašicama čini se da je veoma stara. Ipak, ona postaje tečna - čak se peni i ključa - nekoliko puta godišnje za vreme javnih ceremonija koje se održavaju u čast svetog Januarijusa, pa čak i tokom drugih rituala i proslava.
Supstanca sadržana u bočicama jeste krv! Nekoliko naučnika sa Napuljskog univerziteta ispitivalo je flašice. Oni su prosvetlili stakleni sandučić i načinili spktroskopsu analizu supstance. Analiza je pokazala da je u flašicama krv.
Dve glavne proslave održavaju se prve nedelje maja (u znak sećanja na ulazak relikvija u Napulj) i 19. septembra (dan mučenikove smrti). Ponekad se flašice javno pokazuju i 16. decembra, u znak sećanja na erupciju Vezuva 1631. kad je krv bila u stanju ključanja punih trideset dana. Relikvije se nose kroz katedralu u trenucima kad se želi da se Napulj zaštiti od nesreća koje prete gradu.
Krv je postajala tečna i u slučajevima kad bi se sandučić sklanjao iz uobičajenog skloništa zbog čišćenja ili ispitivanja. Ključanje se, koliko je poznato, ne javlja u pravilnim vremenskim razmacima. Ako se desi da se ne pretvori u tečnost kad bi trebalo, građani Napulja smatraju da je to loš predznak. Tako je, na primer, krv ostala sasušena u maju 1976, a tada je jedan od najtežih zemljotresa pogodio Italiju. Krv je ostala sasušena i 1835. i 1944.
Tradicionalno čudo inače je deo praznovanja jednog veoma razrađenog festivala. Ceremonija u čast svetog Januarijusa počinje u devet časova ujutro. Gomile ljudi se sakupljaju u Napuljskoj katedrali a većina želi da bude što bliže kapeli gde se drže flašice sa sasušenom krvlju. Blizu oltara u kapeli je srebrni sanduk u kome je lobanja svetog Januarijusa. Pošto u kapelu može da stane jedva stotinu ljudi, samo odabrani gosti mogu da uđu i posmatraju čudo. Većina naroda može da se zadovolji time što se nalazi na području katedrale. Samo gradski i crkveni dostojanstvenici i posebno pozvani mogu da posmatraju kako se flašice izvlače iz skloništa, na početku ceremonije. Među njima je i grupa starijih žena koje treba da pomognu da se čudo ostvari. One su poznate kao 'rođake svetog Januarijusa', smeštaju se pored oltara i ponašaju se kao navijačice na utakmicama.
Čim se izvuku iz skloništa, flašice se
dižu uvis da bi ih narod video. U tom trenutku, krv je još sasušena.
Tada 'rođake svetog Januarijusa' počinju da viču, moleći sveca da
načini čudo i pretvori prah u krv. One čak i psuju i govore ružne reči
ako se čudo ne dogodi dovoljno brzo. Uskoro se gomila pridružuje
njihovom vikanju.
Nekoliko minuta posle početka svečanosti, crkveni dostojanstvenici počinju da mašu crvenim maramicama što je znak da se čudo dogodilo. Drugi sveštenici prinose sveće flašicama tako da bi gomila mogla da vidi da se u flašicama sada nalazi krv. Tada svi dostojanstvenici i 'rođake sveca' ljube sandučić, a onda se on pronosi kroz katedralu. Tokom procesije odjekuju reči 'Te Deum', pa potom se flašice vraćaju u sklonište. Ponekad krv ostaje tečna tokom cele ceremonije a ponekad se vraća u prah, dok se još nosi katedralom.
Godine 1970. dr Đorđo Đorđi, lekar iz Napulja, mogao je iz blizine da posmatra ovo čudo. O tome je napisao izveštaj na deset stranica u 'Quaderi di Parasicologia', poznatom italijanskom parapsihološkom časopisu. Tokom ceremonije koju je vodio napuljski arhibiskup, dr Đorđi je stajao samo metar udaljen od sandučića s flašicama. On priča kako je arhibiskup podigao sandučić da bi ga gomila videla i kako je onda počeo da ga okreće sasvim polako, moleći sveca da ostvari čudo. Doktor je sasvim jasno video da je u flašicama bila samo sasušena krv, nalik na prah. On piše:
Naravno da je čudo kad se krv, sasušena pre mnogo vekova, ponovo pretvara u tečnost. Ali, to je samo jedna od mnogih misterija vezanih za pretvaranje praha u tečnost. Postoje na hiljade knjiga, tekstova i studija u Italiji koje se bave misterijom svetog Januarijusa. Kad čovek ispita većinu tih dela, enigma i dalje ostaje. Godine 1978. francuski pisac David Gerdon objavio je niz ispitivanja za 'Psi International', časopis u Francuskoj. Pošto je posetio Napulj, prisustvovao čudu i proučio istorijsku literaturu, Gerdon je objavio podužu reportažu o mnogim paranormalnim aspektiva ovog čuda. On je pisao i o tri dodatna čuda koja su vezana za pretvaranje praha u tečnost.
1. Čudo ne zavisi od temperature u katedrali
Izgleda da krv postaje tečna bez obzira koliko je toplo ili hladno u Napuljskoj katedrali u to vreme. Nema nikakve veze između temperature i vremena na koje se čeka čudo. Čudo može da se dogodi za nekoliko minuta ili za nekoliko časova. Na primer, u maju 1879. bilo je potrebno da prođu dva časa dok je krv zagrokotala u flašicama a već u septembru iste godine, pretvorila se u tečnost za 15 minuta. Ponekad se prah odmah pretvori u krv čim se flašice iznesu iz skloništa, a ponekad je potrebno da prođu 24 časa.
2. Količina krvi varira
Mada su dve trećine veće flašice ispunjene suvom krvlju, tečna krv može da ispuni veći deo flaše ili manji. Tokom ceremonije u maju, krv obično ispuni veći deo flašice. Skoro je napuni. U septembru, krvi bude manje. Krvi je više kada se javlja sporije, a manje kad se javi brzo. Krv svetog Januarijusa krši sve poznate hemijske zakone.
Čak i težina flašice varira. Ponekad je njihova težina duplo veća i obrnuto. Ovo su potvrdili italijanski naučnici koji su proučavali čudo. Nema naučnog objašnjenja za ovo.
3. Krv se ne pretvara jednostavno u tečno stanje
Krv je tamno smeđa dok je suva, a potom postaje svetlija i čudo počinje. Tada postaje žućkasto crvena i, najzad, skerletna. I njena gustoća se menja. Dok je, na početku, gusta, postaje sve tečnija, tečnija do normalne krvi. Ponekad se ne pretvori sve u tečnost. U sredini ostaje loptica koja se ne rastvara.
Ta centralna loptica je jedan od najčudnijih aspekata manifestacije. Svedoci tvrde da ona služi kao filter kroz koji prolazi krv a onda kao da upija krv kad se čudo završava.
Na žalost ne mogu da se načine analize krvi. Čak i da se otvore flašice, hemijska analiza bi mogla da naruši ravnotežu materije koja dopušta da se čudo događa. Testiranje sa ugljenikom C14 moglo bi samo da odredi starost krvi, ali takav test bi zahtevao da se žrtvuje najmanje polovina količine ukupne krvi, što crkveni dostojanstvenici ne bi nikada dopustili. Naučnici ne mogu da objasne ni drugu misteriju vezanu za krv, što je čudnija od svega ostalog.
Nekih devet kilometara dalje od Napulja, leži gradić Pocuoli. Tu je sveti Januarijus pogubljen 305. godine, u forumu, blizu nekih sumpornih rupa van grada. Na tom mestu je, kasnije, izgrađen kapucinski manastir, u kojem se čuvaju druge relikvije vezane za svetog Januarijusa. Kamen na kojem je pogubljen nalazi se u crkvi. To je, u stvari, mermerni blok sa rupom u sredini. Grčki krst je usečen na gornjem delu. Blok je visok oko metar i po i širok jedan metar. On postaje tamno crven kad se, u Napulju, održavaju svečanosti povodom svetog Januarijusa. Ponekad s njega čak kaplje krv.
To kapanje je zabeleženo, mada je bilo
vrlo retko. Na primer, 22. februara 1860. kamen je krvario kad je crkva
posvećena svetom Januarijusu u Napulju bila zahvaćena vatrom. Uzorke
krvi je lično sakupio monsinjor Purpo, biskup Pocuolija. Drugo
krvarenje je počelo 19. septembra 1894. Uzorci te krvi čuvaju se na
komadu platna koji je, 1926. u mesecu maju, poslat u Napulj na analizu.
Pokazalo se da je reč o ljudskoj krvi.
U prošlom veku slabije se javljalo to čudo, ali mermerni blok i dalje menja boju tokom svečanosti u čast svetog Januarijusa u Napulju. Moguće je da se čudo javlja zbog vremena i vlažnosti crkvi u kojoj se čuva.
Crkva je angažovala stručnjake koji su to ispitivali, ali nisu otkrili da bi bilo šta moglo da se događa u vezi sa nekim atmosferskim uslovima.
Čudo svetog Januarijusa danas nastavlja da intrigira i naučnike i parapsihologe. Dr Hubert Larčer, austijski parapsiholog, napisao je knjigu o tom čudu 1966. godine, u kojoj je pozvao naučnike da sve prouče. Godine 1972, dva naučnika iz Napulja predložili su da se osnuje centar za proučavanje čuda, da se otvori arhiv Napuljske katedrale u kome su svi dokumenti o čudu i da se propisno katalogizira.
Dr Hans Bander, tada vodeći nemački parapsiholog, predlagao je da se osnuje komisija od lekara, hemičara, psihologa, teologa i parapsihologa, koja bi proučila čudo i njegove misterije.
Crkva nije nikada dala službeno saopštenje o ovom čudu, ostavljajući tako naučnicima priliku da to učine. A dok naučnici ne zasuču rukave, pretvaranje praha u tečnost i krv u Napuljskoj katedrali ostaće i dalje čudo.
Međutim, plan je odmah napušten jer su shvatili da bi otvaranje sandučića uništilo relikvije. Krv koja je zatvorena u flašicama čini se da je veoma stara. Ipak, ona postaje tečna - čak se peni i ključa - nekoliko puta godišnje za vreme javnih ceremonija koje se održavaju u čast svetog Januarijusa, pa čak i tokom drugih rituala i proslava.
Supstanca sadržana u bočicama jeste krv! Nekoliko naučnika sa Napuljskog univerziteta ispitivalo je flašice. Oni su prosvetlili stakleni sandučić i načinili spktroskopsu analizu supstance. Analiza je pokazala da je u flašicama krv.
Dve glavne proslave održavaju se prve nedelje maja (u znak sećanja na ulazak relikvija u Napulj) i 19. septembra (dan mučenikove smrti). Ponekad se flašice javno pokazuju i 16. decembra, u znak sećanja na erupciju Vezuva 1631. kad je krv bila u stanju ključanja punih trideset dana. Relikvije se nose kroz katedralu u trenucima kad se želi da se Napulj zaštiti od nesreća koje prete gradu.
Krv je postajala tečna i u slučajevima kad bi se sandučić sklanjao iz uobičajenog skloništa zbog čišćenja ili ispitivanja. Ključanje se, koliko je poznato, ne javlja u pravilnim vremenskim razmacima. Ako se desi da se ne pretvori u tečnost kad bi trebalo, građani Napulja smatraju da je to loš predznak. Tako je, na primer, krv ostala sasušena u maju 1976, a tada je jedan od najtežih zemljotresa pogodio Italiju. Krv je ostala sasušena i 1835. i 1944.
ZNAK CRVENE MARAMICE
Tradicionalno čudo inače je deo praznovanja jednog veoma razrađenog festivala. Ceremonija u čast svetog Januarijusa počinje u devet časova ujutro. Gomile ljudi se sakupljaju u Napuljskoj katedrali a većina želi da bude što bliže kapeli gde se drže flašice sa sasušenom krvlju. Blizu oltara u kapeli je srebrni sanduk u kome je lobanja svetog Januarijusa. Pošto u kapelu može da stane jedva stotinu ljudi, samo odabrani gosti mogu da uđu i posmatraju čudo. Većina naroda može da se zadovolji time što se nalazi na području katedrale. Samo gradski i crkveni dostojanstvenici i posebno pozvani mogu da posmatraju kako se flašice izvlače iz skloništa, na početku ceremonije. Među njima je i grupa starijih žena koje treba da pomognu da se čudo ostvari. One su poznate kao 'rođake svetog Januarijusa', smeštaju se pored oltara i ponašaju se kao navijačice na utakmicama.
Nekoliko minuta posle početka svečanosti, crkveni dostojanstvenici počinju da mašu crvenim maramicama što je znak da se čudo dogodilo. Drugi sveštenici prinose sveće flašicama tako da bi gomila mogla da vidi da se u flašicama sada nalazi krv. Tada svi dostojanstvenici i 'rođake sveca' ljube sandučić, a onda se on pronosi kroz katedralu. Tokom procesije odjekuju reči 'Te Deum', pa potom se flašice vraćaju u sklonište. Ponekad krv ostaje tečna tokom cele ceremonije a ponekad se vraća u prah, dok se još nosi katedralom.
ČETIRI MINUTA DO KLJUČANJA
Godine 1970. dr Đorđo Đorđi, lekar iz Napulja, mogao je iz blizine da posmatra ovo čudo. O tome je napisao izveštaj na deset stranica u 'Quaderi di Parasicologia', poznatom italijanskom parapsihološkom časopisu. Tokom ceremonije koju je vodio napuljski arhibiskup, dr Đorđi je stajao samo metar udaljen od sandučića s flašicama. On priča kako je arhibiskup podigao sandučić da bi ga gomila videla i kako je onda počeo da ga okreće sasvim polako, moleći sveca da ostvari čudo. Doktor je sasvim jasno video da je u flašicama bila samo sasušena krv, nalik na prah. On piše:
'Posle četiri minute,
svakako ne više, video sam ispred sopstvenog nosa da se krv iz praha
pretvara u tečnost. To se dogodilo iznenada, neočekivano. Tečnost je
postala svetlija, sjajnija, pojavilo se dosta malih mehura, bilo ih je
sve više tako da je tečnost počela da ključa'.
Naravno da je čudo kad se krv, sasušena pre mnogo vekova, ponovo pretvara u tečnost. Ali, to je samo jedna od mnogih misterija vezanih za pretvaranje praha u tečnost. Postoje na hiljade knjiga, tekstova i studija u Italiji koje se bave misterijom svetog Januarijusa. Kad čovek ispita većinu tih dela, enigma i dalje ostaje. Godine 1978. francuski pisac David Gerdon objavio je niz ispitivanja za 'Psi International', časopis u Francuskoj. Pošto je posetio Napulj, prisustvovao čudu i proučio istorijsku literaturu, Gerdon je objavio podužu reportažu o mnogim paranormalnim aspektiva ovog čuda. On je pisao i o tri dodatna čuda koja su vezana za pretvaranje praha u tečnost.
1. Čudo ne zavisi od temperature u katedrali
Izgleda da krv postaje tečna bez obzira koliko je toplo ili hladno u Napuljskoj katedrali u to vreme. Nema nikakve veze između temperature i vremena na koje se čeka čudo. Čudo može da se dogodi za nekoliko minuta ili za nekoliko časova. Na primer, u maju 1879. bilo je potrebno da prođu dva časa dok je krv zagrokotala u flašicama a već u septembru iste godine, pretvorila se u tečnost za 15 minuta. Ponekad se prah odmah pretvori u krv čim se flašice iznesu iz skloništa, a ponekad je potrebno da prođu 24 časa.
2. Količina krvi varira
Mada su dve trećine veće flašice ispunjene suvom krvlju, tečna krv može da ispuni veći deo flaše ili manji. Tokom ceremonije u maju, krv obično ispuni veći deo flašice. Skoro je napuni. U septembru, krvi bude manje. Krvi je više kada se javlja sporije, a manje kad se javi brzo. Krv svetog Januarijusa krši sve poznate hemijske zakone.
Čak i težina flašice varira. Ponekad je njihova težina duplo veća i obrnuto. Ovo su potvrdili italijanski naučnici koji su proučavali čudo. Nema naučnog objašnjenja za ovo.
3. Krv se ne pretvara jednostavno u tečno stanje
Krv je tamno smeđa dok je suva, a potom postaje svetlija i čudo počinje. Tada postaje žućkasto crvena i, najzad, skerletna. I njena gustoća se menja. Dok je, na početku, gusta, postaje sve tečnija, tečnija do normalne krvi. Ponekad se ne pretvori sve u tečnost. U sredini ostaje loptica koja se ne rastvara.
Ta centralna loptica je jedan od najčudnijih aspekata manifestacije. Svedoci tvrde da ona služi kao filter kroz koji prolazi krv a onda kao da upija krv kad se čudo završava.
Na žalost ne mogu da se načine analize krvi. Čak i da se otvore flašice, hemijska analiza bi mogla da naruši ravnotežu materije koja dopušta da se čudo događa. Testiranje sa ugljenikom C14 moglo bi samo da odredi starost krvi, ali takav test bi zahtevao da se žrtvuje najmanje polovina količine ukupne krvi, što crkveni dostojanstvenici ne bi nikada dopustili. Naučnici ne mogu da objasne ni drugu misteriju vezanu za krv, što je čudnija od svega ostalog.
KAMEN
KOJI 'KRVARI'
Nekih devet kilometara dalje od Napulja, leži gradić Pocuoli. Tu je sveti Januarijus pogubljen 305. godine, u forumu, blizu nekih sumpornih rupa van grada. Na tom mestu je, kasnije, izgrađen kapucinski manastir, u kojem se čuvaju druge relikvije vezane za svetog Januarijusa. Kamen na kojem je pogubljen nalazi se u crkvi. To je, u stvari, mermerni blok sa rupom u sredini. Grčki krst je usečen na gornjem delu. Blok je visok oko metar i po i širok jedan metar. On postaje tamno crven kad se, u Napulju, održavaju svečanosti povodom svetog Januarijusa. Ponekad s njega čak kaplje krv.
ŠEST
VEKOVA DOKUMENTACIJE
U prošlom veku slabije se javljalo to čudo, ali mermerni blok i dalje menja boju tokom svečanosti u čast svetog Januarijusa u Napulju. Moguće je da se čudo javlja zbog vremena i vlažnosti crkvi u kojoj se čuva.
Crkva je angažovala stručnjake koji su to ispitivali, ali nisu otkrili da bi bilo šta moglo da se događa u vezi sa nekim atmosferskim uslovima.
Čudo svetog Januarijusa danas nastavlja da intrigira i naučnike i parapsihologe. Dr Hubert Larčer, austijski parapsiholog, napisao je knjigu o tom čudu 1966. godine, u kojoj je pozvao naučnike da sve prouče. Godine 1972, dva naučnika iz Napulja predložili su da se osnuje centar za proučavanje čuda, da se otvori arhiv Napuljske katedrale u kome su svi dokumenti o čudu i da se propisno katalogizira.
Dr Hans Bander, tada vodeći nemački parapsiholog, predlagao je da se osnuje komisija od lekara, hemičara, psihologa, teologa i parapsihologa, koja bi proučila čudo i njegove misterije.
Crkva nije nikada dala službeno saopštenje o ovom čudu, ostavljajući tako naučnicima priliku da to učine. A dok naučnici ne zasuču rukave, pretvaranje praha u tečnost i krv u Napuljskoj katedrali ostaće i dalje čudo.
■ Klik
Gore na Sliku - Prikaz; ■ Ponovni Klik -
Brisanje
Misterije
Sveta - Ostali TekstoviPogledajte
i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
