Misterija Putovanja Kristifora Kolumba

   Ostala je manje više u sumnji Kolumbova navodna plovidba unutar polarnog kruga, a nude se i dokazi da slavni moreplovac, u traganju za Indijom, nije jedrio nasumce.

HIPOTEZE O KOLUMBOVOM POREKLU

    U toj drugoj polovini XV veka, Republika Đenova doživljava procvat. Uglavljen između morske obale i vrletnih rubova Apenina, grad sa svojim pristaništem zrači prema Sredozemlju i dubljem zaleđu.

  Tiskajući se između mornara i trgovaca, u žagoru što ga ovi proizvode svojim neverovatnim arapskoromanskim govorom, takozvanim sibirom, jedan mladić zagledan u more sneva otvorenih očiju. Ime mu je Kristoforo. Rođen u jesen 1451. on je najstariji od četvorice sinova bračnog para tkalaca Domenika i Suzane Kolumbo. 'Da se Kolumbo rodio u đenovi, danas se više ne može poreći', tvrdi istoričar Mišel Leken u svojoj knjizi posvećenoj otkrivaocu Amerike. Eto, naposletku, bar jedne izvesnosti, koja je možda i ključ lavirinta. Jer, malo je primera istorijskih ličnosti čiji bi koreni, život i dela bili prošarani sa toliko zagonetki, misterija i pitanja. Čovek sa stotinu lica, glasoviti moreplovac poigravao se perikama i lažnom bradom kao vrhunski stručnjak za prerušavanje.
     Ko je bio Kristoforo Kolumbo? To pitanje je iznurilo mnoge naraštaje istoričara.   Danas, više od pola milenijuma nakon njegove čudesne pustolovine, ono nastavlja da hrani najnakaradnije i najneobičnije hipoteze. U tom Italijanu, koji se izražava samo na kastiljanskom jeziku krcatom portugalskih izraza, mnogi su hteli da vide naizmence Baskijca, Korzikanca, Norvežanina, Portugalca i, na kraju, Jevrejina katalonskog porekla što se, prognan, sklonio u Đenovu da bi tu prešao u hrišćanstvo. Reč je o vremenu kad se, u Španiji, prvi veliki inkvizitor Torkemada okomljuje na Jevreje.
    Jevrejsku hipotezu izneo je početkom prošlog veka američki istraživač Vinjo. Žilava i tvrdokorna, ona će se nanovo javiti u Lisabonu, gde će je u sasvim neobičnoj formi ponuditi bivši pomorski oficir Augusto de Maskarenjas Bareto.
    Ovaj istraživač tvrdi da je posredstvom alhemičarske kabale uspeo da dešifruje veoma čudan moreplovčev potpis. Prema Baretu, Kolumbo je bio poreklom iz portuglaskog sela Kuba, čije će ime kasnije dati jednom od svojih otkrića, a on sam bi se zvao Zarko, prema izvesnoj porodici conversosa, preobraćenih Jevreja što su i dalje, u potaji, praktikovali staru religiju. Kao plaćeni špijun portugalskog kralja Jovan II, on je navodno imao za zadatak da odvraća Španiju od afričkih obala, gde je Portugal raspolagao krupnim interesima. Kolumbo - tajni agent?
    Naposletku, što da ne? Nevolja sa Baretovom hipotezom je u tome što ona ne počiva ni na čemu opipljivom, i što otkriva jedino mukotrpan naučni napor.

    Kristoforu je dvadeset godina i on ne oseća nikakvu naklonost prema vunarskoj struci, za koju ga je otac pripremao. Braća Čenturioni, na glasu kao finansijski gospodari Đenove, traže ljude koji će, ne plašeći se mora, prodavati naveliko njihovu robu po svetu. Kristoforo je upravo čovek po njihovoj meri.
    Godine 1474. ili 1475. na putovanju koje ga, za njihov račun, vodi do ostrva Hios u Jedejskom moru, on verovatno stiče svoje prvo moreplovačko iskustvo. Potom jedri ka Maderi, odakle donosi šećer, i ka Tunisu, gde dobavlja začine.
    Godine 1476. je katastrofalna za bankare Čenturioni. Turci su se dokopali luke Gafa, i onemogućavaju s mora pristup trgovačkim komunikacijama sa Istokom. Đenovski bankari se stoga okreću Atlantiku, Africi i severnoj Evropi. Kolombo se ukrcava na brof Bechalla koji plovi pod flamasnkom zastavom, i prevozi za Lisabon skupocene tkanine.
    Prvog avgusta, brodsko zvono najavljuje pomorsku bitku! Pri prolaženju pored rta Sen-vensan, trgovački brod je opažen; na njega se ustremljuje jedna francuska eskadra. Francuska i Flandrija su u ratu, i to što se sada zbiva naziva se jurišnim pristajanjem uz napadnuti brod. Za samo nekoliko minuta, posada je posečena mačevima, tovar opljačkan, a Bechalla potopljena. Kolumbo je skočio u more. Držeći se za komad olupine, on pliva prema portugalskoj obali.
    Nekoliko dana kasnije, Kristoforo je u Lisabonu, gde postaje Kristovao Kolumbo. U to vreme, portugalski pomorci već znaju da jedre pučinom. Da bi stigli do Mine u Gvineji, odakle dovoze zlato, začine i robove, i da bi se otuda vratili, oni su naučili da se udaljavaju od obale, da jedre otvorenim morem pored Zelenortskih Ostrva, gde duvaju povoljni zapadni vetrovi koji će ih dopratiti do kuće. Neustrašivost tih mornara ostavlja snažan utisak na mladog moreplovca, koji, radeći i dalje za braću Čenturioni, razvija strast prema kartografiji, kosmografiji i svim drugim disciplinama vezanim za pomorstvo.

    Gotovo pomahnitao za novim saznanjima, on se zagnjuruje u knjige. Njegovu lektiru čine 'Historia Renum' od pape Pija II, 'Imago Mundi'  od Pjera Daija, 'Mandevilova Knjiga čudesa... Kolumbo guta Seneku, Plinija i Aristotela. Ptolemejevo učenje mu donosi izvesnost da je Zemlja okrugla, i da se Atlantik da savladati.  Malo pomalo, u glavi genijalnog samouka sazreva ubeđenje da na zapadu postoji put kojim se, bez zaobilaženja, može stići do Indije.
     Plovidba na koju u jesen 1476. godine kreće po severnom Atlantiku, učvrstiće ga još više u tom ubeđenju. U Bristolskom kanalu, gde njegov brod pristaje radi odmora, uočava zastrašujuće aplitude plime i oseke. Otakle dolaze i kuda se povlače te neizmerne količine vode? U engleskim i irskim lučkim krčmama, uveče su se mogle čuti nejneobičnije priče: one o Vikinzima, plavokosim gorostasima što su se pet stotina godina ranije otisnuli iz Norveške na svojim čudnim brodovima svinutih prova, i što su se, jedreći iza Islanda, približili zagonetnom kontinentu pod ledom (nazvaće ga Vinland, ali više nikad neće biti u stanju da mu uđu u trag).


    Sa 34 godine, Kolumbo je udovac. On je sad na portugalskom ostrvu Porto Santo, čiji je guverner brat njegove umrle žene, mlade portugalske aristokratkinje Felipe Monis. Ostaje sam sa četvorogodišnjim sinom Dijegom. On život na Porto Santu deli između proučavanja i jedrenja. Brojna putovanja vodila su ga ka afričkim obalama, gde je stavio na hartiju zanimljiva zapažanja o vetrovima i strujama sa zapada.
    Na liticama tog ostrva, postavlja sebi sijaset pitanja. Odakle potiču šišarke koje izbacuje more? Otkuda na obližnjem ostrvu Maderi raste bilje i cveće kojih inače nigde drugde nema? Čije su ruke izrezbarile te čudne komade drveta što ga na pučini skupljaju ribari? Ove natuknice jačaju uverenje koje je Kolumbo razvio još na svojoj prethodnoj plovidbi po severnom Atlantiku: da negde na zapadu postoji zemlja, i da ona ne može biti ništa drugo nego Indija. Stići do nje jedrenjem u pravcu sunčevog zalaska, postaje moreplovčeva misao saletilja.
    Da bi zagrejao portugalskog kralja Jovana II za svoj naum, Kolumbo prikuplja naučne dokaze. Oslanjajući se na teorije grčkog astronoma Ptolomeja, Kolumbo zaključuje da je 'Okean manje veliki nego što se priča'. Ali, kako svoje računice zasniva na italijanskim a ne arapskim miljama, on deli sa pet stvarna rastojanja, pa na mestu gde se nalazi američki kontinent locira Kinu. Jovan II mu neće uslišiti molbu jer, zašto da se upušta u tu besmislenu pustolovinu kad će njegovi mornari ionako stići do Indije morskim putem, obilazeći afrički kontinent u etapama?

    Kolumbo ne diže ruke od svoje opčinjavajuće zamisli. Odnosi projekat španskim katoličkim suverenima, Izabeli i Ferdinandu, koje, nema sumnje, impresionira, ali se ispostavlja da trenutak nije najpovoljniji: Arapi osvajaju kraljevinu Grenadu, i otuda ih treba isterati. Šest godina kasnije, ta stvar je gotova, i Kolumbo se koristi euforijom koja je zavladala na španskom dvoru. Katolički vladari pristaju na njegove neumerene zahteve, pa u osvit 2.avgusta 1492. tri karavele napuštaju luku Palos: Santa Marija, Pinta i Nina jedre prema Kanarima, odakle će potom okrenuti pramac prema zapadu.
    Pola milenijuma kasnije, jednog junskog jutra 1990. ista takva karavela kreće istim putem. Na njoj su osamnaest studenata Kadiskog univerziteta, pisac Džon Dajson i kapetak Luis Kojn, koji preuzima pravu policijsku istragu. Njegova najmilija knjiga je već dvadeset godina Diario, brodski dnevnik koji je Kolumbo vodio za vreme svog prelaženja preko Okeana. Kojn nije oklevao da otkrije mnoge nesuvislosti i čudne iskaze kao, na primer, opis kupanja posade dok su brodovi plovili sa pet ili šest čvorova (od 9 do 11 km na sat). Malo pomalo, Kojn je došao do uverenja da Kolumbo nije išao putem koji naznačuje.
    Zašto? Da li zato što je poznavao put za presecanje 'Mora Tajanstva'? Kojn otkriva da Kolumbo na tri mesta u svom Dnevniku pravi aluzije na nekakvu tajnu kartu. Pred polazak, u toku jednog sastanka sa svojim kapetanima, okeanski admiral (što je titula koju je u međuvremenu stekao, pored svanja vice kralja Indije i vlasnika i guvernera svih zemalja koje će otkriti) je začuđujuće nedvosmislen: zemlju ćemo dodirnuti kada preplovimo 750 milja (oko 4000 kilometara), a posle 700 milja brodovi više neće jedriti noću da se ne bi nasukali.
    Uostalom, tu zagonetnu kartu imao je u rukama kapetan karavele Pinta, Martin Alonso Pinzon. Ona je trebalo da bude dovoljno ubedljiva da bi Pinzon, suočen sa krajnjom iscrpenošću i premorom svoje posade, pristao da plovi još tri dana.


    Kako je Kolumbo došao do te karte? Koje su mu informacije omogućile da je sačini? Enigma ostaje. Zahvaćena žestokom burom na pučini ispred Zelenortskih Ostrva, neka karavela je mogla biti odvučena prema Antilima da bi se otuda, sa povoljnim zapadnim vetrovima, vratila jedreći ka Maderi i Porto Santu. Nad tim ostrvom nadvija se senka zagonetnog brodolomnika, Sančesa, koji je, prema legendi, mogao izdahnuti na Kolumbovim rukama. Ali, zna se takođe da je Kolumbov brat Bartolomej bio kartograf u Lisabonu. A zar u lučkim krčmama, noću, crno vino nije u stanju da svakome razveže jezik?
    Bez uvijanja rečeno, ispalo bi da je Kolumbo masno lagao. On tvrdi da ide na zapad, ali, otiskujući se od Kanarskih ostrva, jedri čitavih šest stotina milja na jug. Pramac okreće prema zapadu tek pošto je preplovio dve trećine rastojanja koje deli Kanarska i Zelenortska ostrva, prema 19. ili 20. stepenu severne geografske širine. Zašto? Luis Kojn nudi dva objašnjenja. Prvo ukazuje na postojanje dveju verzija brodskog dnevnika: zvanične, koju će pokazati u slučaju da ih presretnu Portugalci, i koja će poslužiti kao dokaz njegove dobronamernosti (... a na jug je sišao greškom), i nezvanične verzije, one prave, koju krije u džepu. To drugo Kojnovo objašnjenje potvrđuje postojanje tajne geografske karte. Kristoforo Kolumbo je tačno znao gde će naići na povoljne vetrove i struje koje će ga odneti tačno tamo kuda želi.
    Nema preciznog odgovora ni na pitanje na koju se to čudesnu zemlju iskrcao Kolumbo posle transatlantske plovidbe duge trideset i četiri dana? Ono što se pouzdano zna jeste da je posredi jedno od četrnaest ostrva Bahama i Kaikosa na ulazu u Karipsko more. Njegovi domoroci su ga zvali Gvanahani, ali Kolumbo ga je odmah prekrstio u San Salvador. U svakom slučaju, već više od pet stotina godina najznamenitije ostrvo u povesti predstavlja veliku misteriju. Način na koji ga je opisao Kolumbo ne otkriva mnogo jer bi se taj opis mogao odnositi na stotine ostrva koja se ispred Antila pružaju u lancu što povezuju Floridu sa Portorikom.
     Devet ostrva već dva veka nadmeće se oko časti vezane za Kolumbov prvi korak učinjen na američkom tlu; u bliskoj prošlosti, samo su tri od njih uspela da zadrže pažnju, a to su, Votling, Samana Kej i Grand Turk. Prva dva su ne tako davno jedno za drugim diskvalifikovana, a današnje hipoteze idu uglavnom u prilog trećem, najmanjem ostrvu, Grand Turku. Tome je ponajviše doprinela jednoglasnost istraživača postignuta oko veoma važne okolnosti: pitke vode! Naime, kad se Kolumbo iskrcao na Gvanahani, njegove zalihe vode bile su gotovo sasvim iscrpene, i on se morao njome hitno snabdeti. No, to tu nije mogao učiniti jer je jezerska voda na ostrvu slana.
  A od svih ostrva u čitavom regionu, Grand Turk je jedino na kojem nema vode za piće.


    Zna se da je Kolumbo umro 20.maja 1506. u Valjadolidu u Španiji, i da su ga na brzu ruku pokopali u bašti tamošnjeg samostana.
    Zagonetka tek tada počinje. Godine 1513. njegovi ostaci su bili navodno ekshumirani i sahranjeni u Seviljskoj katedrali da bi ih 1536. Španci otuda preneli u San Domingo (Haiti); dva i po veka kasnije, njegovi posmrtni ostaci su se opet, navodno, našli u Havani na Kubi: kad je Španija izgubila ta ostrva, oni su, veli predanje, vraćeni u Sevilju, gde bi trebalo da i dan danas počivaju.
    Ali, pošto ne postoji nijedan tvrdi dokaz da je Kolumbovo telo uistinu ikad napustilo Valjadolid, dopušteno je takođe zamisliti da okeanski admiral sneva svoj poslednji san ispod ugostiteljskog objekta podignutog na mestu srušenog samostana.