Kraljevi Svetske Pljačke

    U osnovi ovog oblika vladavine, kako se tvrdi, stoji smatra vrhovnim sinarkistima njihova vremena zbog čega kod kreiranja svojih ideja preuzima templarske ideale.

Sain-Yvesov pokret dobio je zamah ranih 1920-ih nakon završešetka Prvog svetskog rata i potpisivanja Versajskog sporazuma. U svojoj suštini sinarkija zagovara ideju da državom treba upravljati tajno društvo ili kabala - 'elita prosvetljenih iniciranih koja upravlja iz pozadine'.evropski sinarkistički pokret kojeg 1870. osniva Joseph Alexandre Saint-Yves d'Alveydre. Saint-Yves srednjovekovne vitezove templare. Kako opisuju Lynn Picknet i Clive Prince: '...zato nije važno koja je politička stranka u državi na vlasti - a čak niti koji politički sistem ta država ima. Sinarkisti bi trebali ući u i imati kontrolu nad ključnim državnim ustanovama.'
   U Americi, jedno takvo društvo vredno spomena je Red lobanje i kosti Univerziteta Jejl. Ulazak u ovaj red podrazumeva široko razrađeni ritual, a uz to ide i promena ličnog imena. Neofita više ne zovu po njegovu prezimenu već on preuzima identitet viteza. Među pripadnike Lobanja spadaju Džordž W. Buš, njegov otac Džordž Buš stariji i senator Džon Keri. Otac Džordža Buša starijeg, Preskot Buš, takođe je pripadao Lobanjama, kao i njegov najdraži stric, Herbert Walker. U stvari, gotovo sve porodice iz tzv. 'Istočnog establišmenta' pripadaju redu lobanje i kostiju.
    Profesor Antony C. Sutton, u svojoj četverodelnoj seriji Tajni knit redd, u kojoj se o njemu prvi put govori, tvrdi da je američki red povezan s britanskim preko Rhodes-Milnerove Oxfordske grupe, ali da svoje korene ima u Nemačkoj. Američki red povezan je i s porodicama Guggenheim, Schiff i Warburg, uprkos tome što su sve do nedavno imali čvrste antisemitske sklonosti. Suttonovo istraživanje red povezuje s 'osnivanjem i razvojem nacizma', a u njemu se drži verovatnim da su Nemački original zapravo Iluminati.
    Politička dinastija Bušove porodice, a zapravo, i njezino bogatstvo, izrasli su iz veza s nacistima koje je iskovao Preskot Buš radeći za nacističkog magnata Fritza Thyssena. Za Thyssena je radio i Bušov stric Herbie.
   Još mračniju epizodu ispričao je holandski tajni agent izavivši kako je Preskot Buš upravljao i jednim delom robovske radne snage u ogromnom hemijskom kartelu fabrike IG Farben u Auschwitzu - zloglasnom nacističkom logoru smrti. Za Preskota Buša je radio Allen Dulles koji će kasnije, nakon vrlo upitne karijere tokom Drugog svetskog rata kad je poslavljen na dužnost voditelja švajcarskog ureda američke obaveštajne službe, Ureda za strateške poslove (Office of Strategic Servi­ces, OSS), postati direktor CIA-e.
     Pre rata Dulles je bio američki pravni savetnik za IG Farben. Drugi Dullesov klijent za pravne poslove bio je Fritz Thyssen. Njihovi međusobni odnosi bili su, u najblažem slučaju, vrlo bliski, a neki smatraju da su bili izdajnički. Ključno razdoblje rasta sinarkizma u stopu sledi Rusku revoluciju i dovodi do stvaranja Panevropskog pokreta 1922. godine.
    Panevropski pokret prigrlile su moćne sile unutar Nemačke - uključujući bogatog bankara Maxa Warburga koji ga i finansira. Warburg je bio direktor IG Farbena, kartela koji je pomogao Hitleru u osvajanju vlasti. Zanimljivo je,  međutim, da je Warburg bio umešan i u pružanje pomoći Lenjinu da otputuje u Rusiju 1917., osiguravši tako pomoć Boljševičkoj revoluciji koju Hitler kasnije izuzetno prezire.
    Je li stvar samo u tome da leva ruka ne zna što radi desna ili je ovo običan primer hegelovske dijalektike stvaranja sukoba u svrhu kreiranja budućeg oblika i smera ljudske istorije? U svakom slučaju, osim Maxa Warburga koji finansira Panevropski pokret, u sve ovo umešan je još jedan nemački bankar u liku Hjalmara Schachta koji je održao govor na prvom masovnom skupu Panevropskog pokreta održanom u Berlinu. Nakon toga Schacht će nastaviti raditi za Hitlera kao Ministar gospodarstva i direktor Reichsbanke.

    Ako verujete u slučajnost, tad je se držite i dalje: Max Warburg zajedno s Hitlerom potpisuje dokument koji Hjalmara Schachta imenuje direktorom Recichsbanke. Zamislite to! Maxov brat, Paul Warburg, bio je direktor američke podružnice IG Farbena kao i prvi direktor Banke saveznih rezervi u New Yorku.
    Poznat jednostavno kao 'AO' (po angliciranim grčkim slovima Alpha i Omega), Auslandsorganisation inostrani je obaveštajni ogranak Nacističke stranke koji se bavi špijunažom, petom kolonom, propagandom i 'ekonomskim' aktivnostima za podupiranje nacističkih ciljeva. Inostrani članovi AO-a uglavnom deluju preko prekomorskih kompanija koje poseduje i kontrolira Nemačka. Među njima nalazi se puno zaposlenika IG Farbena koji deluju i kod kuće i u inostranstvu. U stvari, Farben ne samo što vodi AO već ga i finansira. Jedan od najviše pozicioniranih Farbenovih Ijudi uključen u aktivnosti AO-a bio je Max Ilgner, nećak Farbenova direktora Hermanna Schmita - čija ambicija je 'stvaranje svetske fašističke države, ako je moguće, bez rata'.
    Ilgner, uniformisani član Gestapoa koji seje strah, stvara savez između Farbenove obaveštajne jedinice, poznate kao 'NW7', i AO-a i regrutuje vojsku od 5.000 Ijudi koja operira preko američke IG. Jos jedan član Farbenove NW7 bio je i Giinther Frank-Fahlc, roden u Bradfordu u Engleskoj. Iako je sluzbeni voditelj AO-a Ernst Wilhelm Bohle, on jc zapravo pod svakodnevnom kontrolom Waltera Schellenbcrga - voditelja SD-a, Gestapove protuobaveštajne službe - koji nakon rata pred istražiteljima o Farbenu govori kao o 'državi unutar države'. Međutim, šef celokupnog AO-a je firerov zamenik Rudolf Hess. Industrijalci i bankari koji finaneiraju Hitlerov uspon na vlast 1933. svoje priloge uplaćuju preko Hjalmar Schachtova računa u privatnoj banci Delbruck Schickler Bank u Berlinu. Fondovima s ovog računa upravlja Hitlerov zamenik Rudolf Hess. Delbruck Schickler Bank podružnica je Metallgesellschaft AG-a ('Metalla'), daleko najveće metalurške kompanije u Nemačkoj od onih koje se ne bave preradom gvožđa.

    Metallgesellschaft zajedniički poseduju IG Farben i Britiš Metal Corporation. Jedan od dva britanska direktora 'MetalIa' bio je Oliver Lyttelton koji obavlja dužnosti kontrolora neželjeznih metala od 1939. do 1940., ministra proizvodnje od 1942. do 1945. i člana Chuechillove ratne vlade. Lytteltonova majka bila je, pukom slučajnošću, clanica Rhodes-Milnerove Oxfordske 'grupe', dok je najstariji sin petog barona Lytteltona bio lični sekretar lorda Sclbornea tokom godina njegova boravka u Južnoj Africi. Nakon Alfred Milnerove smrti 1925. vodstvo 'Grupe' preuzeće lord Selborne. Kako je spomenuto, on je i ratni upravnik Britanskog izvršnog odelenja za specijalne operacije, što odgovara američkom Uredu za strateške poslove. Kako je rečeno ranije, 'Grupa' je britanski ogranak američkog Reda lobanje i kostiju - ili je obrnuto? Kako bilo, lobanja i kosti 'ogranak je nemačkog tajnog drustva'. Prema mišljenju profesora Antonya Suttona, gotovo je sigurno da 'Grupa' i 'Red' svoje poreklo imaju u zabranjenim bavarskim Iluminatima.


    Samo je po sebi jasno da će iste one bankarske i industrijske sile koje su delujući u pozadini finansirale Hitlerov uspon na vlast kao i kasniju izgradnju njegove vojne sile preduzeti i sve nužne korake da bi zaštitile svoja ogromna ulaganja kad definitivno postaje jasno da su Hitler i nemačka osuđeni na propast. Ovo se iskristaliziralo s užasnim porazom šeste armije feldmaršala von Paulusa kod Staljingrada u januaru 1943. Svaka preostala sumnja izbrisana je s invazijom Saveznika na Normandiju 6. juna 1944.godine - sa Danom-D. Kako Nemci nisu uspeli potisnuti savezničke snage natrag u more, svima je bilo jasno da su Hitlerovi dani odbrojani. Dva meseca nakon Dana-D u luksuznom hotelu u Strasbourgu održan je tajni sastanak s ciljem osiguranja i zaštite bogatstva nacističke Nema­čke i njenih odanih bankara i industrijalaca.
    Ujutro, 10. avgusta 1944. godine, u hotel Maison Rouge smešten u strasbourskoj Rue Des Franee-Bour­geois stiže SS-ov obergruppenfuhrer Scheid, general lajtnant u Waffcn-SS-u kao i direktor industrijske kompani­je Hermansdorff & Schenburg. Doktora Schcida je da održi sastanak poslao niko drugi do Martin Bormann - tada drugi najmoćniji čovek u nacističkoj Nemačkoj, nakon Hitlera. Bormannov uspon na vlast proizašao je iz zlosretnog Rudolf Hesseova Ieta i spuštanja padobranom u Škotsku 1941. da bi se potajno našao s vojvodom Hamiltonom. S gubitkom svog prijatelja, i raspadom planova za stvaranje tajnog saveza s Britanijom za borbu protiv Rusije, Hitler sve Hessove dužnosti i odgovornosti - osim pozicije zamenika firera, koju ukida - tovari na Bormannova široka, bikovska pleća. Bonnann preuzima i kontrolu nad AO-om. Pre slanja u Strasbourg, Bormann dr. Scheidu u poverenju saopštava da će 'koraci koji će biti preduzeti kao rezultat ovog susreta odlučiti o posleratnoj budućnosti Nemačke, i kao krajnji plan osigurati ekonomsko uskrsnuće Nemačke'.
    Na sastanku su, osim dr. Scheida, prisutni i predstavnici Kruppa, Messerschmitta, Rheinmctalla, Bussinga, Volkswagenwerka te inženjeri koji zastupaju različite fabrike u Posenu, u Poljskoj, uključujuci Brown Boveri - važan deo nemačke elčktrične industrije koju jednim delom poseduju dve američke kompanije, General Elec­tric i International Telephone & Telegraph. Danas je Brown Boveri (sada Asea Brown Boveri) ogromna multinacionalna korporacija koja zapošljava gotovo 200.000 Ijudi širom sveta i još uvek održava uske kontakte s Amerikom. Pre njegova imenovanja za ministra obrane u vladi Džordž W. Buša, Donald Rumsfeld bio je član odbora direktora ove korporacije. Bormanov nalog je da industrijalci uspostave nove kontakte i saveze sa stranim firmama te da jačaju već postojeće, ali da to treba napraviti bez izazivanja bilo kakvih sumnji. Jednako važan je i program premeštanja državnog kapitala i imovine korporaci­ja izvan zemlje u sigurna utočista širom sveta, za što naređenje izdaje Borman. Tako je započela operacija Orlov let u kojoj je presudnu ulogu odigralo Bormannovo uverenje da mu za dovršenje planiranog programa iznošenja kapitala iz zemlje Ireba devet meseci. To znači da nemačke snage moraju pružati otpor napredovanju savezničkih snaga tokom čitave zime 1944. sve do početka ili sredine maja 1945. Neverovatnim preokretom sudbine, rat u evropi završava 8. maja 1945. gdoine, dva dana prerano u odnosu na Bormannovu procenu.

    Ali, međutim, manje od dve nedelje nakon sastanka u Crvenoj kući, britanski feldmaršal Bernard L. Montgomery iznosi smeli plan koji bi, da je uspeo, u potpunosti uništio Bormanov presudni devetomesečni program. Godine 1944., 23. avgusta, kad je vrhovni zapovednik savezničkih snaga general Dvajt D. Ajzenhauer posetio Monigomerijev glavni štab gde je održan službeni ručak, a nakon toga i privatna konfereneija, Montgomeri je tvrdio da su nemačke snage u potpunom rasulu i da bi odlučni upad u Ruhr doveo do završetka rata pre Božića 1944. Na Montgomerijevo insistiranje Ajzenhauerov šef štaba, general Walter Bedell Smith (slika desno), nije prisustvovao sastanku, što je izazvalo gnev, a Ajzenhauer napušta Montgomerijev štab neodlučan i bez vere u ostvarivost plana. Sa zatvaranjem Džepa kod Falaisea, Montgomeri odlučuje da neće dopustiti da Ajzenhauer uništi zlatnu priliku dovršetka rata u 1944. godini. Četvrtog septembra Montgomeri šalje kodirani signal 'lično na uvid isključivo generalu Ajzenhaueru', detaljno izloživši hrabri plan za zauzimanje strateških mostova u Holandiji nakon čega bi usledio totalni oružani napad na Nemačku kroz stražnji deo Ruhra - samog srca nemačke industrije u kojem, koje li slučajnosti, žive mnogi industrijalci koji su manje od mesec dana ranije prisustvovali konfereneiji na kojoj je svoj govor izneo dr. Schied.
    Ajzenhauer plan, koji će postati poznat kao Operacija komet, odbija zbog čega se Montgomeri žestoko buni pa je s Ajzenhauerom na kraju dogovoren izmenjeni plan pod imenom Operacija tržni vrt koja uključuje znatno više vojnih snaga od prvobitne Operacije komet. Zadnji most koji će po ovoj operaciji britanske vazduhoplovne snage zauzeti i držati do dolaska kopnenih snaga bio je onaj u Arnhemu. I opet slučajno, 4. septembra feldmaršal Model naređuje general-lajtnantu Bittrichu da gubicima teško pogođene ali iskusne trupe SS Panzer smesti u kamp pod vedrim nebom u podrućju Arnhema radi odmora i oporavka. Bittrich je kasnije izjavio da 'to što je Model odabrao okolinu Arnheima nije bilo ni od kakve posebne važnosti - osim što se radilo o mirnom području u kojem se ništa ne događa'. Dakle, nakon svega rečenog, oboružan spoznajom da je Bormanu nužno potrebno devet meseci za potpuno ostvarenje njegovog programa iznošenja kapitala iz zemlje, čovek se zapita jesu li na  Modelovu odluku uticali drugi, skrovitiji faktori. Je li u pitanju bila izdaja?


    Ono što se pouzdano zna je da je princa Bernharda od Holandije, kraljica Wilhelmina imenovala vrhovnim komandantom holandskih snaga. U nedeljama nakon Dana-D, princ Bernhard je u stalnom kontaktu sa svojim ministrima, američkim ambasadorom Williamom Bullittom, Anthonyem Biddleom i generalom Bedell Smithom. Teško da je njegov stalni kontakt s ovim Ijudima bio rezuitat puke slučajnosti. Kako ćemo videti, Bormannovo 'Bratstvo' ništa neće prepustiti slučaju. Član porodice Biddle - Thomas Bradiš Biddle - bio je među prvim članovima Reda lobanje i kosti čijim je članom postao 1839., samo šest godina nakon njegova osnivanja 1833. Anthony Bid­dle, čije puno ime je Anthony Joseph Drexel Biddle ml., nije bio član Reda, no nije bio ni nedužan. Tokom prvih meseci nakon početka Drugog svetskog rata Biddle boravi u Parizu kao zamenik američkog ambasadora u Francuskoj. Ovde postaje blizak prijatelj pronacistički orijentisanih vojvode i vojvotkinje od Windsora koji prilično puno vremena borave u domu barona Eugena de Rothschilda.
    Dakako, najbolji Biddleov prijatelj u Parizu je ambasador William Bullitt. Bullitt takođe ima čvrsta prohitlerovska stajališta i on je taj koji upoznaje ame­ričkog milionera Charlesa Bedauxa s Windsorima. Bedaux je dobar prijatelj s IG Farbenovim Hermannom Schmitzom, i zapravo je imenovan direktorom Farbenovih komercijalnih operacija. Njegova veza s Windsorima nije slučajna jer mu upute za to daje ni više ni manje nego šef SS-a, Heinrich Himmler, a cilj je pridobivanje njihove pomoći za provođenje tajnih planova za sklapanje mirovnog sporazuma s Engleskom. Na tajnom sastanku održanom u holelu Meurice u Parizu kojem prisustvuju Bedaux, Rudolf Hess, Martin Bormann i hollywoodski glumac i simpatizer nacista Errol Flynn, vojvoda od Windsora obećava da će pomoći Hessu da uspostavi kontakt s vojvodom Hamiltonom - što na kraju rezultira Hessovim dramatičnim spuštanjem na Hamiltonovo imanje 1941. godine.
    I princ Bernhard od Holandije (slika dole levo) nesumnjivo ima nacističku prošlost. Rođen u Nemačkoj kao princ Bernhard zur Lippe-Biestcrfeld, ranih tridesetih pridružuje se Nacističkoj stranci da bi na kraju obukao SS-ovu uniformu. Do 1935. zaposlen je u IG Farbenovom obaveštajnom odelu - NW7. Njegov brak s princezom Julianom, kćerkom holandske kraljice Wilhelmine, navodno je dogovorio Farbenov direktor Gerhard Fritze, rodak šefa NW7, Maxa Ilgnera. Na njihovu venčanju, u januaru 1937., princevi najbliži prijatelji zapevali su staru omiljenu pesmu Horst Wessel, nacističku himnu. Ubrzo nakon venčanja plemeniti princ putuje u Berlin na privatni sastanak s Hitlerom koji javno iznosi kako ovaj brak predstavlja savez izmedu dva naroda - izjava koju kraljica Wilhelmina opovrgava.
    Još više govori činjenica da kad nakon izbijanja rata dolazi u Englesku i traži da počne raditi za britansku obaveštajnu službu, njegovu ponudu odbijaju članovi Admiraliteta zato što u njega nemaju poverenja. A ne veruje mu niti vrhovni zapovednik savezničkih snaga, general Ajzenhauer koji mu ne dozvoljava pristup osetljivim obaveštajnim informacijama. Međutim, nakon intervencije kralja Džordž VI, princu Bernhardu se na kraju dopušta da radi u većima za ratne planove. Da bismo razumeli vrlo specifičan odnos između princa Bernharda i generala Waltera Bedell Smitha - koji zasigumo ima potpuni pristup obaveštajnoj službi generala Ajzenhauera - moramo se pomaknuti nekoliko godina unapred. Nakon Drugog svetskog rata vladalo je mišljenje kako princ Bernhard dobro zarađuje na umetničkim predmetima ukradenim tokom rata. Gerben Sonderman, kojeg princ Bernhard opisuje kao 'najboljeg prijatelja kojeg sam ikad imao' (Adolf je u to vreme valjda već zaboravljen?), prema Ton Biesemaatu koji u svom ekspozeu Misterija Correggio piše o umetničkom kartelu, obavlja posao prinčeva privatnog pilota za prevoz ukradenih umetničkih dela.
    Godine 1941. Sonderman, holandski pilot Fokkera, stvara veze s Nemcima umešanima u krađu holandskih umetničkih dela. Njegova bliska veza bio je Alois Miedl, 'bankar, špijun i preprodavac umetnina' koji bi povremeno nosio SS-ovu uniformu. Nakon rata, Miedl radi za ODESSU, SS-ovu mrežu koja organizuje beg nacističkih ratnih zločinaca na sigurno, u Južnu Ameriku - naročito u Argentinu u koju je, kako se veruje, pobegao i Borman. Ovo je nakon rata i omiljeno odredište princa Bernharda, a s njim u društvu obično je i njegov najbolji prijatelj, Gerben Sonderman. Još jedan od očito umešanih u ovu kliku trgovaca ukradenim umetninama bio je i mađarski plemić princ Alfred zur Lippc-Weissenfeld, rođak princa Bernharda. Još jedna od ovih neverovatnih slučajnosti je da je kćerka princa Alfreda bila žena barona Hansa Heinricha Thyssen-Bornemisza de Kaszon, sina Fritz Thyssenova brata i naslednika bogatstva porodice Thyssen. Kako smo prethodno videli, Walter Bedell Smith je u bliskom kontaktu s princem za vreme dok Montgomeri sastavlja svoj inicijalni plan za zauzimanje holandskih mostova nakon čega bi preko Ruhra usledio udar na Berlin. Koliko je to prijateljstvo s princem Bernhardom čvrsto može se prosuditi po tome što nakon rata Bedell Smith i princ Bernhard zajedno ulaze u posao kojeg bi se moglo opisati kao 'kompaniju za uvoz i izvoz' jer je u njega uključena i kompanija za trgovinu umetninama pod imenom Bernard Ltd koja za letove između Soestcrberga - nedaleko od princ Bernhardove palate Soestdijk - i Amerike koristi vojni avion. Dakako, u avgustu 1945. Bedell Smith svoj privatni avion ustupa šefu nacističke špijunske mreže Reinhardu Gehlenu i petorici članova njegova osoblja za let u Wašington na tajne razgovore. Ovaj potez u potpunoj je suprotnosti s prevladavajućom američkom politikom, a prema autoru Charlesu Highamu, mogao je rezultirati i izvođenjem Bedella Smitha pred vojni sud.
    Porodične veze princa Bernharda s Thyssenovima mogu do određene mere objasniti zašto princ, zajedno s holandskom obaveštajnom jedinicom, 1945. putuje u Rusku zonu Berlina da bi se dokopao hrpe zakopanih 'inkriminirajućih spisa o korporacijama' koje pripadaju Fritzu Thyssenu i koje sadrže dokaze o tajnim Thyssenovim posedima. Ova mala usluga obavljena je pod maskom da odvažni princ ide vratiti natrag holandske kraljevske dragulje koje su ukrali nacisti. Spisi su vraćeni u Holandiju i položeni u banku Bank voor Han­del en Scheepvaart u Roterdamu, koja je u tajnom Thyssenovu vlasništvu. Poznat pod nazivom Operacija Juliana, ovaj lukavi plan zadaje težak udarac savezničkim istražiteljima koji gorljivo traže 'nestale delove Thyssenova bogatstva'. Američki advokat Roterdamske banke bio je Allen Dulles koji iz Ureda za strateške poslove u Bernu, Švajcarska, prelazi na mesto šefa američke obaveštajne sluzbe u posleratnoj Nemačkoj.


    Čini se da porodica Lipe ima sve moguće veze s poslovima koji uključuju obaveštajnu zajednicu. Uzmite, na primer, Red ruže od Lipea, viteški red dodeljen Nemačkoj plemičkoj kući Lipe. Izdanak ovog reda je Plemenito društvo ruže kojeg osnivaju Ernst August Prinz zur Lippe, prvi rodak princa Bernharda, i sir Rodney Hartwell. Danas se Plemeniti red ruže dodeljuje iskljućivo i samo po pozivu ćlanovima neobićnog istraživačkog instituta imenom Augustinsko društvo, osnovanog 1957., koji se bavi genealogijom, kraljevskim i plemenitaškim lozama, viteštvom, nasleđem i s ovim povezanim temama, a smešten je na imanju u pustinji Mojave blizu Daggetta u Kaliforniji.
    Ovde je zanimljivo spomenuti da su mnogi od prvih članova Augustinskog društva i neki od njegovih osnivača za vreme rata bili deo obaveštajne službe, uglavnom OSS-a. Među njih spadaju Crolian Edelen, Robert Formhals, Robert Gayre, John Driscoll, George Balling i Forest Barber, a svi su oni pre toga pripadali vitezovima Shickshinny - tzv. 'lažnom' redu koji je tvrdio da svoje poreklo vuče od Ruskog velikog priorija Reda sv. Ivana od Jerusalima. Vitezovi Shickshinny diče se nekim engleskim i američkim pronacistički orijentisanim vojnim i obaveštajnim dužnosnicima zaista velikog kalibra. Pretpostavlja se da je najvaznija aktivnost Augustinskog društva prikupljanje obaveštajnih podataka i da je nekoliko članova društva počelo raditi zajedno tri ili četiri godine pre njezina službenog uključivanja u sistem kao pravnog entiteta. Govorilo se da je ono paravan za obaveštajne aktivnosti SMOM-a (Sovereign Military Order of Malta), Vrhovnog vojnog malteškog reda, službenog vatikanskog Reda malteških vitezova. Augustinsko društvo je prvobitno bilo smešteno u Torranecu, Kalifornija, lokaciji na kojoj je nastala interna izreka, 'kad u Torreneeu netko kihne, iz Via Condotti čujes na zdravlje'. U Via Condotti u Rimu nalazi se Malteška palača, sedište SMOM-a.
    Prilično je zanimljiva i veza SMOM-a s ovom pričom. U članove ovog reda spadaju i takvi nacistički uglednici poput dr. Hermana Absa, direktora IG Farbena i Nemačke banke poznatog i pod imenom 'Hitlerov blagajnik'. Robertu Gayreu, jednom od osnivača Augustinskog društva, dodeljen je prestižni SMOM-ov Veliki krst Merito Melitense. Sledeći kojeg je SMOM odlikovao bio je istaknuti nacistički špijun Reinhard Gehlen (o kojem je prethodno bilo reči), koji je 1948. takođe primio Veliki krst. Odlikovanje SMOM-a primio je i James Jesus Anglelon, o kome će kasnije biti reči. Nijedan od braće Dulles nije primio odlikovanje ovog augustinskog tela samo zato što su bili protestanti, a ne katolici. Zanimljivo je, međutim, da se Martin Bormanov najstariji sin, Adolf Martin 1946., nakon pripravništva, odlučio zarediti u samostanu Federaun koji se nalazi blizu Villacha u Austriji. Ovaj manastir nalazi se pod patronatom biskupa Hudala - jednog od najviših vatikanskih dužnosnika odgovornog za funkcionisanje podzemne železnice za beg nacista poznate kao 'štakorska pruga'. Puno alarmantnija je činjenica što je Hudal bio 'zaštitnik' Adolfa Mar­tina Bormana te još jednog redovnika, brata Avery Dullesa - sina Johna Fostera Dullesa, starijeg brata Allena Dullesa.
    Malteški vitezovi odgovorni su i za pomaganje hiljadama najgorih nacista i članova SS-a da preko ove štakorske pruge pobegnu u slobodu čime su izmakli pravdi i izbegli vešala u Nirnbergu. Prvobitno zamišljena kao podzemna željeznica za tražene ratne kriminalce, ubrzo je pretvorena u sredslvo za krijumčarenje nacističkog zlata, novca i ostalih popljačkanih dragocenosti kojima su obnovljene ogromne svote novca koje je porodica Rokefeler izgubila zbog predratnih ulaganja u Nemačkoj. Rokefeleru su u ovom prljavom poslu pomogli Allen Dulles, Herbert Walker i James Jesus Anglelon, šef italijanskog OSS-ova ureda, a kasnije šef rimskog ureda CIA-e. Kao takav, Angleton je zadužen za vatikanski 'račun', a znao je i za homoseksualne sklonosti pape Pia XII, pa ovu informaciju može koristiti za ucenjivanje. Za Allena Dul­lesa, Herberta Walkera i Jamesa Jesusa Angletona se kaže da su se najobilnije okoristili 'provizijama' zarađenima na pomaganju prevoženja opljačkanog blaga za Rokefelere. Angleton se okoristio još i više s obzirom da je mogao surađivati sa SMOM, obaveštajnim ogrankom Vatikana, kako bi radio za američke obaveštajne interese. Kao zaštitnici Augustinskog društva navode se Ernst August Prinz zur Lippc, dr. Otto von Habsburg iz stare Austro-Ugarske vladarske dinastije i princ Viktor Emanuel od Savoja, sin kralja Umberta II - poslednjeg italijanskog kralja koji je nakon rata morao odstupiti s prestola jer je bio za Musolinija. princ Viktor Emanuel bio je vrhovni poglavar priznatog vatikanskog viteškog reda od sv. Mauricija i sv. Lazara. Jos jedna od ovih čarobnih slučajnosti je da je Robert Gayre (spomenut prethodno) bio direktor američkog ogranka rasističke međunarodne asocijacije za unapređenje eugenike i etnologije koja je svoje sediste imala u Škotskoj. Eugenika je predstavljala vrlo moćnu struju u nacističkoj ideologiji i mišIjenju.
    Medunarodnu asocijaciju za unapređenje eugenike i etnologije osnovao je lord Mallcolm Douglas-Hamilton, komandant vazduhoplovnog puka u RAF-u tokom Drugog svetskog rata. On je po svojoj majci, Pameli Bowes-Lyon, i rođak engleske Kraljice majke. Šta-više, lord Malcolm je bio član 'Clivedenske grupe' - što je drugo ime za Rhodes-Milnerovu 'Oxfordsku grupu' - koja blagonaklono gleda na Hitlerove ratne ciljeve. On ima i čast biti brat vojvode Hamiltona koji je, kako znamo, bio domaćin Rudolfa Hessa nakon njegova dolaska u Škotsku 1941. Pukovnik Gayre je u Edinburghu osnovao i Red sv. Lazara od Jerusalima, dok je američki ogranak ovog reda osnovao lord Malcolm Douglas-Hamilton. Robert Gayre bio je i potpredsednik Međunarodnog poverenstva za viteške redove. Šesti međunarodni kongres ovog poverenstva održan je 1962. u Edinburghu s vojvodom od Edinburgha kao počasnim predsedavajućim dok je službeni predsedavajući vojvoda od Hamiltona.


    Vratimo se sad nakratko, nakon dosta sveobuhvatnog iznošenja ove teme, na važne događaje vezane uz Montgomerijevu smelu Operaciju tržni vrt - odobren plan za zauzimanje pet holandskih mostova koji će otvoriti put za masovni saveznički napad na srce Nemačke. Oni koji su videli sjajni film snimljen po knjizi Corneliusa Ryana 'Jedan most predaleko', setiće se čiste tvrdoglave hrabrosti tih vojnika američkog Trećeg bataljona 82. vazduhoplovne, pod zapovedništvom majora Juliana Cooka koji su veslali preko reke Waal u sporim, nezgrapnim čamcima izloženi žestokom udaru smrtonosne nemačke vatre da bi napali i zauzeli jako dobro branjen, ali presudan Nijmegenski most nekoliko milja južno od Arnhema. Bio je to očajnički pokušaj spasavanja topovima teško napadnutih britanskih padobranskih jedinica kod Arnhema pod vođstvom pukovnika Johna Frosta. Treći bataljon je na kraju, uz užasan danak, uspeo zauzeti Nijmegenski most. Ali, umesto da jurne s oklopnim naoružanjem preko mosta do Arnhema i spasi pukovnika Frosta te osigura uspeh Montgomerijeva smelog plana, stigavši do Nijmegenskog mosta, major Prve pukovnije pešadijske telesne straže rekao je svojim američkim saborcima. 'Mi noću ne mičemo svoje tenkove'.
    Razbesneli pukovnik Taker, zapovednik američkc 504. pešadijske jedinice koja je zauzela most, žestoko argumentira da se ne sme gubiti vreme kako Nemci ne bi dobili pojačanje te da Britanei moraju iskoristiti priliku da dovedu pojačanje pukovniku Frostu u Arnhem. Oglušivši se na ove argumente, engleski oficir je ponovio, 'Pa, ne možemo noću micati svoje tenkove', a zatim dodaje, 'Pokrenut ćemo ih ujutro'. Sledeće jutro, kako je bilo i za očekivati, celo područje bilo je krcato nemačkim oklopnim pojačanjem.  Cornelius Ryan u svojoj knjizi ne spominje Prvu pukovniju pe­šadijske telesne straže - neobičan propust. A čini se i da u nizu događaja koje je iznio u svojoj knjizi postoje neke ozbiljne nepodudarnosti. U snimljenoj BBC-jevoj dokumentarnoj seriji 'Bitke' u kojoj govori profesor istorije Ričard Holms, jedna emisija posvećena je 'Bitci za Arnhem'. Urednik emisije intervuirao je ispred kamere Moffatta Burrissa koji je bio zapovednik jedinice 'I' 504. čete i koji je bio prisutan kad je engleski general Horrocks zapitao pukovnika Takera, zapovednika 504. hoće li zauzeti snažno branjeni most vršenjem napada preko reke Waal. Prema Burrissu, general Horrocks je izjavio: 'To je strašan zadatak. Mogu li vaši momci to učiniti?' Taker je odgovorio: 'Pa, generate, ako zauzmemo most, hoće li vaši tenkovi čekati spremni za pokret?' Horrocks je odgovrio: 'Moji tenkovi čekat će u punoj borbenoj spremi, žestoko će jurnuti na Arnhem i ništa ih neće zaustaviti.' Kad je most zauzet, upravo je kapetan Burriss dočekao i pozdravio prve tenkove i ostao zapanjen kad su se zaustavili. Zapitao je narednika koji je zapovedao nad prva tri tenka - kojima se ubrzo pridružio četvrti pod zapovedništvom oficira Prve čete pe­šadijske telesne straze - zašto su stali. On mu je odgovorio da se ispred nalazi nemački protivtenkovski minobacač i 'ako odem tamo, on će uništiti moj tenk'. Burriss je rekao: 'Dobro, mi ćemo krenuti zajedno s vama i uništiti taj minobacač'. Ali, ova ponuda nije prihvaćena jer je narednik odgovorio: 'Ne, ne mogu ići. Nisam za to dobio naređenje.'
    Ova situacija u značajnoj je suprotnosti s namerama generala Horrocksa i njegovog direktnog obećanja pukovniku Takeru. Prema službenom ratnom dnevniku Prve pešadijske čete, Nijmegenski most je samo 'konso!idiran'. U emisiji se pojavljuje i oficir Prve pešadijske. On izjavljuje: 'Bilo bi prilično teško ići napred.' Burriss to nije tako doživeo. On je tokom emisije izjavio da se 'osjećao izdanim'. Njegovi Ijudi zauzeli su most uz ogromne gubitke, izloženi pucnjevima iz mašinki, 20 milimetarskoj topovskoj paljbi i brojnim drugim oružjima, ali Britanci 'su se zaustavili zbog jednog minobacača, a na raspolaganju su imali celu tenkovsku jedinicu'. Između Prve pešadijske i Arnhema nije bilo praktički ničega na osam milja udaljenosti. Na severnoj strani Amhemskog mosta još uvek su se borile britanske padobranske jedinice. Nakon što je pukovnik Frost ranjen, njegov zamenik, major Tony Hibbert iz Prve padobranske brigade, nastavio se dalje boriti. U daljini je čuo tenkove Prve pešadijske čete. Ali oni nisu pristizali. Kad su ga intervjuisali za BBC-jev program, Hibbert je s podsmehom, verovatno čak i gorko, odgovorio da je plan Tržni vrt 'mogao i morao uspeti', dodajući s podrugljivim izrazom na licu da su tenkovi pod zapovedništvom oficira Prve pešadijske bili 's druge strane mosta pre nego li smo pregaženi'.


    Kraljevski patronat nad Prvom pešadijskom četom može se videti iz činjenice što vladajući britanski monarh obično imenuje pukovnika koji zapoveda ovom regimentom. Ona je jedna od samo pet britanskih regimenti kojoj je dodeljena čast odavanja počasti zastavi monarhije, kraljevskoj zastavi, ispred monarha prilikom službene proslave njegova ili njezina rođendana. Ova ceremonija potiče od čuvanja straže ispred kraljevske porodice i palača te služenja kao 'telesne straže'. Prva četa pešadijske telesne straže je i jedna od regimenti kojoj je dodeljena čast čuvanja monarha. Pripadnici pukovnije polažu zakletvu na odanost monarhu kao vrhovnom zapovedniku oružanih snaga Ujedinjenog Kraljevstva. Od prilične vaznosti je činjenica da se zakletva polaže vladajućem britanskom mo­narhu, a ne parlamentu. Zanimljivo je da se prvi javni nastup sadašnjeg monarha, kraljice Elizabete II odvio 1942. kad je, kao princeza Elizabeta na svoj 16. rodendan obišla Prvu četu. Oficir Prve čete o kojem govori Hibbert je Peter Alex­ander Rupert Smith, iz izuzetno moćne i uticajne porodice Smith - javnosti gotovo nepoznate dinastije bankara čija istorija seže 350 godina unatrag.
    1650.-ih Tomas Smit osniva bankarsku kompaniju Samuel Smith & Co. u Notingemu koja se smatra prvim engleskim bankarskim sedištem izvan Londona. Generacije porodice Smit nižuci se jedna za drugom osigurale su cvetanje porodičnog biznisa, a do 1902. posluje 10 poslovnica. Ne samo što je vodeži član porodice Smit pomagao lordu Rotšildu, nego je između dve porodice sklopljen i jedan brak. Sledeće dinastijsko venčanje bilo je s dobro poznatom bankarskom porodicom Baring. Uticaj dinastije Smit neprekidno se širi. Franees Dora Smit udaje se za sir Claudea Lyon-Bowesa, a oni su ded i baka po majci ladi Elizabet Bowes-Lyon koja se 1923. udala za princa Alberta, vojvodu od Yorka. Princ Albert 1936. dolazi na prestol kao kralj Džordž VI, a Elizabeta postaje kraljica Elizabeta, supruga kralja - kasnije poznata kao Kraljica majka. Pre nekoliko godina objavljen je novinski članak koji govori o blagonaklonom stavu Kraljice majke prema 'promirovnom pokretu' i njezinoj 'želji da se spreči rat s nemačkom i uspostavi čvršća veza izmedu dve zemlje'. Jedne novine odlaze tako daleko da čak tvrde da bi ona dobrovoljno prihvatila nemačku okupaciju pod uslovom da monarhija i njeno mesto u njoj ostanu netaknuti. Njezin brat, David Bowes-Lyon, s kojim je bila izuzetno povezana, pre rata bio je direktor bankarske kuće Lazard Brothers, a imao je i 'važnu ali nejasno definisanu ulogu u Izvršnom odelenju za specijalne operacije'. Lazardova uloga je značajna po tome što je ova banka veza s pronacistički orijentisanim sir Henrijem Deteringom iz Royal Dutch Seila (za koji se dugo verovalo da se većim delom nalazi u vlasništvu holandksih i britanskih kraIjevskih porodica) i vikontom Bearstedom od Hill Samuela, koji su obojica povezani s baronom Kurtom von Schroderom — zagriženim nacistom, finansijerom SS-ova šefa Hajnriha Himlera i vodećim članom 'Reichsfuhrerova kruga prijatelja'. Von Schroder je, koje li slučajnosti, za svog američkog pravnog zastupnika zaposlio Allena Dullesa. On je bio i direktor Lazard Brothersa i član Englesko-nemačkog bratstva koje je 1935. osnovao nemački bankar Ernest Tenant - bliski prijatclj Hitlerova minislra inostranih poslova, Joakima von Ribentropa - a imalo je brojne članove koji su se divili Hitleru dok su neki otišli još i dalje. Na primer, jedan član, sir Oswald Mosiey, osnovao je Britansku fašističku uniju, poznatu kao Crnokošuljaši, koju finaneira Berlin. Još jedan član bio je gorljivi pristaša nacizma, admiral sir Barry Domville, koji će kasnije postati vitez Shickshinny. Zatim, Charlesa Edwarda, vojvodu od Saxe-Coburg and Gotha, Hitler je poslao u Englesku za predsednika Bratstva i naložio mu da poboljša englesko-nemačke odnose i snažnije potakne savez izmedu dve zemlje. Još jedan član je i vojvoda Hamilton koji je, kako smo videli, britanska veza koju Rudolf Hess kontaktira prilikom svog dolaska u Škotsku. Saxc-Coburg-Gotha je, naravno, pravo prezime britanske kraljevske porodice. Ono je, da bi se ublažio osećaj neprijateljstva britanske javnosti, tokom Prvog svetskog rata promenjeno u Windsor.
    Veze između britanske kraljevske porodice i nacista se nastavljaju i dalje. 25. avgusta 1942. pogiba princ Džordž, vojvoda od Kenta, brat kralja Džordža VI, vozeći se hidroavionom Sunderland koji pripada 228. eskadrili RAF-ove obalne komande, a koji se zabio u brdo Eagle's Ročk blizu Berricdalea u Škotskoj. Autori knjige 'Dvostruki standard' odlučno tvrde da je pad aviona sabotaža koju je naredio Čerčil da bi sprečio sklapanje tajnog saveza, u načelu već dogovorenog, izmedu Nemačke i Engleske, kojeg bi u Švedskoj formalno potvrdio vojvoda od Kenta, verovatno u ime svog brata, kralja. Autori veruju da se u avion ukrcao i s vojvodom putovao nitko drugi do li Firerov zamenik Rudolf Hess. Odsevši u Balmoralu noć pre pada, vojvoda se pogostio na nekoj vrsti poslednje večere. S njim je večerao princ Bernhard od Holandije. Princeza Sophie, po godinama najbliža sestra princa Philipa (koji 1947. nakon ženidbe princeze Elizabete menja prezime u Mountbatten i postaje vojvoda od Edinburgha), udaje se za princa Christophera od Hessea, člana Himmlerovog osobija, koji se onde vodi kao 'agent'. Princ Christopher 1944. pogiba u avionskoj nesreći, dve godine nakon krajnje sumnjive pogibije vojvode od Kenta.


    Ne bi trebala iznenaditi činjenica da je major Prve pešadijske čete, Pete Smit, šesti baron Karington, poznatiji kao lord Karington. U aprilu 1985. kraljica ga je odlikovala titulom Viteza najvišeg reda od Gartera - najstarijom i najuglednijom britanskom viteškom titulom koja seže gotovo 700 godina unatrag. Član kraljevske krvne loze, lord Karington imao je glasovitu karijeru. On je, ni više ni manje, bivši predsednik Pilgrimskog društva koje je 1902. osnovano u Londonu (a u New Yorku 1903.) kao poslednja želja Cecila Rhodesa. Lord Karington se i 1983. nalazi na položaju - kao predsedavajući tajnovite i elitne Bilderbergške grupe. Osnovana u maju 1954., Bilderbergška grupa organizuje konferencije na kojima se sastaje svetska elita da bi došla do konsenzusa oko rešavanja globalnih pitanja.
    Mnogi na njih gledaju sa sumnjom kao na one koji deluju izvan demokratskih procesa da bi nam nametnuli diktatorski svetski poredak posvećen ispunjavanju interesa malobrojnih privilegovanih. Medu pomagače osnivanju Bilderbergške grupe spadaju gene­ral Walter Bedell Smith, Allen Dulles, ultradesničarski francuski preimijer Antoine Pinay, i Otto Wolff iz kompanije Otto Wolff AG sa sedištem u Cologneu čiji je otac Hitleru davao značajne donacije. Tu je i sir Colin Gubbins, ratni voditelj Izvršnog odelenja za specijalne operacije koji je osnovao i obučavao 'Pomoćne jedinice' za pokret otpora u slučaju nacističke invazije. One su, s druge strane, bile povezane s tzv. vojnim 'Goveđim jedinicama' koje se bave sabotažom. Jedna takva goveđa jedinica bila je prisutna u Berriedaleu u vreme pada aviona vojvode od Kenta. Članovi Bilderberšske grupe su brojni i vrlo uticajni ljudi. Među njima su, na primer, David Rokefeler, Walter Boveri ml, sin osnivaca Brown Boveri, sir Eric Roll iz Warburske trgovačke banke sa sedistem u Londonu i dr. Herman Abs iz IG Farbena...
    Prvi predsedavajući Bilderberga bio je princ Bernhard od Holandije koji predsedava sastancima sve do 1976. kad daje ostavku nakon što je okaljao obraz primanjem mita u aferi Lockheed. Značajno je da je prvi sastanak Bilderberške grupe održan 10 godina nakon neuspeha Operacije Tržni vrt u hotelu (koji se zove Bilderberg otkuda i naziv ove grupe) u Oosterbeeku, Holandija, samo nekoliko kilometara udaljenom i od Arnhema i od Nijmegena - i to tačno usred mesta na kojem se odvijala borba za zauzimanje Arnhemskog mosta. Je li moguće daje Oosterbeek odabran za prvi sastanak Bilder­berga da bi se potajno proslavio uspeh odnošenja bogatstva nacističke Nemačke na sigumo kako je to planirao Borman? Verovatno da je tako. U prve dve godine njezina postojanja Grupa je održala četiri sastanka, svakih pola godine. Godine 1954. sastanci su održani u maju i septembru, 1955. u martu i septembru. Nakon toga, sastanci su održavani samo jednom godišnje, u maju. Septembar 1954. je, naravno, mesec neuspeha - ili izdaje - Operacije tržni vrt. 1954. je značajna i iz drugih razloga - zato što je to godina kad su saveznici konačno pristali vratiti Zapadnoj Nemačkoj status suverene države. Nemačke kompanije su definitivno oslobođene savezničke kontrole 5. maja, 1955. godine.
  Imovina Thyssena, Kruppa i ostalih koja je tajno iznesena u inostranstvo sad je mogla biti aktivirana i vraćena natrag za ponovnu izgradnju Nemačke - kako je to zamislio Borman. Sporazum kojim je završena okupacija Zapadne Nemačke potpisan je u Parizu u oktobru 1944. godine. Prošlost je budućnost. Na žalost.