Ko Je Bio Pravi Kralj Artur

    Sve su to elementi najpoznatije britanske legende koji su se stapali sa kolektivno nesvesnim sve dok priča o Arturu nije postala živopisni san. Pa ipak, kao što mnogi savremeni istraživači ukazuju, izgleda da je zaista postojao Artur, istorijska ličnost.

    On sasvim sigurno nije bio srednje vekovni vitez, iako njegov lik najviše dugujemo tom dobu. Postojeća svedočanstva ukazuju na njega kao na vojnog poglavara u veku koji je usledio posle propasti Rimske britanije.
    Bilo je to doba duboke uznemirenosti i nesigurnosti za sve Britance. Oni su, sve do 410. godine, uživali skoro četiri veka nezapamćenog napretka kao deo velike rimske Imperije. Zahvaljujući jakoj centralnoj vlasti i zaštiti dobro uvežbane i efikasne armije, Britanci su nesmetano uživali blagodeti civilizacije o kojima, do tada, nisu mogli ni sanjati.
    Krajem IV veka je snaga Rima počela da slabi, a 410. godine je imperator Flavije Honorije bio suočen sa pretnjama samom Rimu. Zbog toga je poručio Britancima da se sami pobrinu za svoju odbranu i povukao rimske legije iz Britanije. Ma koliko da je honorije to smatrao privremenom merom, Britanija nikada više nije pripala Rimskoj Imperiji.


      Posle prilično iznenadnog povlačenja Rimljana, Britanska ostrva su ponovo postala razbojište ratnički raspoloženih plemena pod vlašću lokalnih poglavara. Ali već 425. godine, diktator Vortigen uspeva da ostvari apsolutnu vlast, kršeći bespoštedno svaki otpor i angažujući ratovanju vične Saksonce kao plaćenu vojsku. Dolazak ratobornih Saksonaca na Britanska ostrva je uslovio kratkotrajni mir da bi se, 455. godine, ti plaćenici pobunili protiv svojih poslodavaca i otpočeli novi rat, dovodeći svoje saplemenike kao pojačanje.
    Britanci pokušavaju da se organizuju i odbrane od napadača. Pobeda koju su Britanci izvojevali u bici kod Badona, oko 518. godine, bila je tako ubedljiva da je osigurala pedeset godina mira. Narodno predanje kazuje da se junak te značajne pobede zvao Artur.
    Verovanje da je postojao istorijski Artur, početkom VI veka, smatra se sasvim opravdanim ali se, ne bez žaljenja, mora priznati da u stvarnosti nije bilo Okruglog stola, čudesnog zamka Kamelota, pa čak ni poznatog viteza Lanselota. Sve su to proizvodi srednjevekovne obrade arturijanskih pripovesti.
   Od polovine VI pa do X veka je već nastao niz priča o Arturu i njegovim podvizima koji su najčešće samo plod pripovedačke mašte. Legenda o Arturu je počela da se razvija ubrzo posle normanskog osvajanja Britanije, 1066. godine. Iz Velsa i Kornvola, oblasti u kojima se najduže očuvao keltski duh starosedelaca, proširile su se priče o Arturu koji je, poput Normana, vojevao protiv Saksonaca.

    Putujući pevači su proneli slavu kralja Artura širom britanije, a Normanski vitezovi su je preneli u Evropu tako da je do kraja XI veka Artur postao poznat u celoj Zapadnoj Evropi. U svakom slučaju, sadašnji oblik legende o kralju Arturu je zapravo nastao u Francuskoj.
    Najzaslužniji za razvoj arturijanskih romansi je francuski vitez Kretjen de Troa, čovek koji je odredio osnovne osobine legende. Kretjen je napisao nekoliko romansi u stihovima, između 1170. i 1182. godine, a u njima se po prvi put pominju Persival, Lanselot, Tristram i Iselt (koji su poznatiji kao Tristan i Izolda), kao i Arturov zamak Kamelot. Drugi vitez, Robert de Boron iz Burgundije, stvorio je oko 1000. godine ono što je postalo standardna legenda o Arturovoj mladosti. U njegovom delu je naglašena uloga čarobnjaka merlina u obrazovanju mladog Artura, a ujedno se i prvi put pominje sveti Gral.
   Tako su nepovezane pripovesti o Arturu pretvorene u legendu, ali zna li se išta o onom Arturu kojem se pripisuje zasluga za pobedu kod Badona? Sve što se zna o istorijskom Arturu potiče, nažalost, iz samo tri dokumenta koji su nastali u njegovo doba i tokom naredna tri veka.
      Ti dokumenti postoje danas samo kao srednjevekovni prepisi prepisa. Najstariji dokument je knjiga De Excidio et Conquestu Britanniae (O slomu i osvajanju Britanije) koju je načinio monah Gildas ubrzo posle bitke kod Badona i verovatno još za Arturova života. Iako pominje bitku kod badona kao nedavni događaj, Gildas ne pominje Artura, a kako više vodi računa o dokazivanju neminovne propasti bezbožnika, Gildas često zamenjuje imena mesta i naroda, koristeći istorijske činjenice onako kako njemu odgovaraju.

    Druga knjiga, Annales Cambrinae (Anali Velsa), pominje veoma jasno Atrura koji 518. godine, u bici kod Badona, 'nosaše krst našeg Gospoda Isusa Hrista na svojim plećima tri dana i tri noći i Briti behu pobedioci'. Kako su velške reči scuid (pleća) i scuit (štit) veoma slične, verovatno je pomenuti Artur nosio štit sa znakom krsta.
    Ova verovatna greška u transkripciji velške reči ukazuje na mogućnost da je ovaj podatak prepisan iz nekog starijeg, velškog dokumenta. U istoj knjizi se, uz godinu 539. pominje bitka kod Kamlana 'u kojoj Artur i Mordred propadoše'.
    Treći dokument je Historia Britonnum (Istorija Brita) koja se pripisuje monahu Neniusu, a verovatno je načinjena oko 850. godine. U toj se knjizi pominje sukob Saksonaca, pod vođstvom Okte, sa Britima koje je predvodio Artur. Prodor Saksonaca sa severa je zaustavljen, a kako se zna da je Okta započeo svoju vladavinu 512. godine, onda se bitka kod Badona verovatno odigrala 518. godine, kako navode Anali Velsa.
    Sadržaj ovih dokumenta je osporavan i potvrđivan, ali posle brojnih analiza, ipak se mora priznati da iako bitku kod Badona možemo smatrati istorijskim događajem, nema nikakvog osnova, osim narodnog predanja, da se Artur dovodi u vezu sa tom bitkom. Ko je onda bio legendarni kralj Artru?
    Po jednoj teoriji, Artur je bio beznačajni ratnik koji se borio na granici sa Škotskom i kojeg su Briti otrgli od zaborava kada im je zatrebao nacionalni junak. Postoji mogućnost da je pobeda kod badona dobila veliki značaj tek mnogo kasnije, kad su Saksonci zavladali Britanijom i potisli Brite na Zapad, u Vels i Kornvol, gde su oni maštali o junaku koji će ih povesti u konačnu pobedu nad Saksoncima.
    Zanimljivo je da se nedostatak podataka o Arturu može donekle objasniti na osnovu životopisa nekoliko svetaca. Iako istorijski nepouzdana, svetačka žitija daju začuđujuće koherentnu, ali i sasvim neočekivanu sliku o Arturu. Naime, u Žitiju svetog Kadoka, načinjenom oko 1100. godine, Artur je prikazan kao razvratnik i pokvarenjak, dok se u Žitiju svetog Paderna govori o tiraninu zvanom Artur. Žitije svetog Gildasa opisuje Artura kao tiranina i pobunjenog kralja (Rex Rebellus). Izgleda da je Crkva  gajila dugu i duboko ukorenjenu netrpeljivost prema Arturu čak i tokom XII veka kada je Artur već bio uveliko slavljen kao nacionalni junak. Tako upornu netrpeljivost Crkve teško da bi mogao izazvati neki beznačajni ratnik iz Granične oblasti ili pobunjenik iz zapadnih krajeva.
    Artur mora da je bio uticajna ličnost koja je nečim uvredila Crkvu mada nije bio u otvorenom sukobu sa hrišćanstvom. Šta je činio i učinio Artur, verovatno nećemo nikada saznati, ali izgleda da je, uvredivši Crkvu, postao žrtva svojevrsne cenzure jer su istoriju skoro isključivo pisali predstavnici moćne Crkve.

    Krajem XII veka, tačnije 1191. godine, u Glastonberiju je navodno otkopan grob legendarnog kralja Artura. Crkva u Glastonberiju je čvrsto utkana u legendu, iako u VI veku nije postojala. U to doba je Glastonberi bio okružen močvarama, a njegovo veliko ime je bilo Ynys Avalon (Ostrvo Jabuka). Ne treba podsećati da se smrtno ranjeni Artur čamcem uputio prema Avalonu.
    Postoje četiri različita opisa otkopavanja Arturovog groba, ali svi se slažu u osnovnim detaljima - grob je otkriven između dve kamene piramide ili dva kamena krsta, a u kovčegu ili ispod njega je pronađen krst sa natpisom 'HIC IACET SEPULTUS INCLITUS REX ARTURIUS IN INSULA AVALONIA' (Ovde leži poznati kralj Artur na ostrvu Avalon).
     Taj se krst nalazio u obližnjem gradu Velsu sve do XVIII veka kada mu se gubi svaki trag. Ako sačuvani crtež tog krsta odgovara originalu, onda se pojavljuje još jedna zagonetka jer, sudeći po obliku slova, natpis ne potiče iz Arturovog doba (VI veka), niti iz vremena otvaranja groba (XII veka) već iz X veka. Možda je krst položen u grob prilikom nivelacije terena i ograđivanja starog groblja tokom X veka, ali to se ne može ni dokazati, ni osporiti.
    Poslednja iskopavanja na tom mestu (tokom 1962. godine) su nepobitno dokazala da se tu nalazio grob iz kojeg je, između 1181. i 1191. godine, uklonjen sarkofag, a jama ponovo zatrpana. Monasi iz Glastonberija su zaista otkopali nečiji grob, ali da li se u njemu nalazio kralj Artur?
    Prihvaćeno je mišljenje da se zapravo radilo o prevari, a navedeno je i nekoliko mogućih motiva, ali ništa od svega toga ne potvrđuje pretpostavku da je to zaista bio Arturov grob.
    Da li je Artur zaista postojao i šta je za života činio, verovatno će zauvek ostati tajna, ali verovanje u njegovo postojanje je stvorilo moćni lik koji izmiče istoriji tako da će legenda o Arturu nastaviti da živi noseći sa sobom visoke moralne vrednosti i svog i budućeg doba.