Kako Izbeći Kosmički Udar?

   Izjave očevidaca koji su videli pad komete (kometa ili nešto drugo?) u Sibiru, u Tunguskoj oblasti 1908. godine, daju nam naslutiti šta bi se dogodilo da veći asteroid udari u Zemlju. Tada, na sreću, niko nije poginuo, li je višpe od 1.000 pretvoreno u pepeo. Udarni talas, koji je projurio kroz šumu, obarao je drveća i kidao grane.

    Lovce koji su se nalazili na pristojnoj udaljenosti od mesta udara, bacio je na tle i onesvestio. U krugu od hiljadu kilometara video se odblesak eksplozije. Potpuno je razorena oblast površine koju obuhvata današnji London, zajedno sa okolinom. Da je takva kometa pala u centar grada izginuli bi milioni ljudi.
    Ona koja je pala u Sibir nije imala više od 100 metara u prečniku, a takvi incidenti se očekuju svakih 100-tinak godina. Naravno, pretpostavlja se da će većina njih pasti na neka nenaseljena prostranstva.
    Ali, ako se ponovi udar kakav je pre 65 miliona godina uništio dinosauruse, dogodiće se ono nezamislivo. Gde god da udari asteroid od 10 kilometara, podići će se toliko prašine da će celu planetu da zahvati meteorska oluja. Smatra se da će globalno razaranje nastupiti podizanjem u vazduh vrelog pepela, koji će izazvati kišu zvezda padalica, a one će sve zapaliti. Uslediće i razaranje atmosfere.

    Hemikalije koje budu oslobođene u trenutku udara verovatno će uništiti ozonski omotač i izazvati ogromne količine kiselih kiša. Prašina koja se ne slegne odmah ostaće u atmosferi i blokiraće sunčevu svetlost. Seizmički talasi koji su krenuli iz tunguske oblasti u Sibiru registrovani su širom sveta. A posle udara asteroida kakav je uništio dinosauruse, celu našu planetu potresli bi zemljotresi od 9 stepeni po Rihterovoj skali.


    U XVIII veku astronomi su bili ubeđeni da između Marsa i Jupitera mora da postoji još jedna planeta. Grupa koja se nazvala 'Nebeska policija' dala je sebi u zadatak da otkrije tu planetu koja nedostaje. Ali, uprkos njihovim naporima, italijanski astronom Đuzepe Placi bio je brži, pa je, tako, 1. januara 1801. godine otkrio Ceres. Dalja posmatranja pokazala su da je suveše mali - 940 kilometara, da bi bio planeta, pa je tako potraga nastavljena.
    Između 1801. i 1808. Nebeska policija je otkrila Palasa, Junonu i Vestu, ali su oni bili još manji od Ceresa. Postalo je očigledno da tu nema veće planete i potraga više nije bila interesantna. Peti asteroid, Astrea, otkriven je tek 1845. godine i tada je počelo da se rađa interesovanje za asteroide, kao novu klasu svemirskih objekata. Od tada je otkriveno i katalogizovano 48.000 asteroida.   


    Najveći broj ovog opasnog kosmičkog 'kamenja' nalazi se u širokom pojasu koji se proteže od Marsove, pa skoro do Jupiterove orbite. Taj deo svemira poznat je kao 'Pojas Asteroida'.

■ ASTEROID - Asteroid je relativno mali kmanei objekat u Sunčevom sistemu. Najveći je Ceres, 940 kilometara. Većina asteroida kreće se na prostoru između Marsa i Jupitera. Procenjuje se da ih u Sunčevom sistemu ima oko milion.
■ KOMETA - Komete su ledeni ekvivalent asteroida. Nastali su u isto vreme kada i planete, ali na većoj udaljenosti od Sunca. Većina boravi u jednom od dva daleka izvorišta, Kujperovom pojasu i Ortovom oblaku. Ako se približi Suncu, kometa delimično ispari, što stvara džinovski trag od prašine i gasova koji se proteže svemirom.
■ METEOR - Meteor je sjajni trag svetla koji označava prolazak zrnca prašine kroz Zemljinu atmosferu. Zovemo ih i zvezde padalice. Povremeno se javljaju meteorske kiše, koje nastaju kada Zemlja uđe u oblak prašine, kakvi ostaju u svemiru posle prolaska asteroida.
■ METEORIT - Meteorit je svaki komada svemirskog kamena koji nije potpuno sagoreo tokom prolaska kroz atmosferu, već je pao na Zemlju. Meteoriti se od ostalog kamenja razlikuju po tome što ih pokriva tamna, sagorela kora, svedočanstvo o vrelom prolasku kroz atmosferu.

    Postoje dva osnovna optička metoda za proučavanje asteroida sa Zemlje. Jedan je ispitivanje njihovog sjaja, po čijim fluktuacijama možem oda izračunamo brzinu okretanja asteroida. To je moguće zato što je većina asteroida napravilnog oblika, dužine između deset metara i deset kilometara, koji pri okretanju odražavaju različite količine sunčevog svetla.

    Merenjem brzine rotacije najvećih (samim tim i najsjajnijih) asteroida, astronomi su, međutim, ustanovili da većina njih nisu samo obični komadi stene. Veliki asteroidi se obično okreću polako, što govori da je u pitanju hrpa otpada koju gravitacija drži na okupu. Ako bi se ona okretala brže, centrifugalna sila bi je brzo rasturila i razbacala sve okolo. Po krivuljama svetla se zna da se asteroidi često sudaraju. Tada se oni rasturaju, ali se komadi ponovo spajaju i formiraju gomilu.
    Drugi način proučavanja astroida sa Zemlje je razlaganje njegovog svetla u boje od kojih se sastoji. Ta tehnika zove se spektroskopija i omogućava astronomima da proučavaju hemijski sastav udaljenih predmeta. Različite stene odražavaju sunčevu svetlost na različite načine, tako što menjaju njenu boju. Na osnovu spektra pojedinačnih astroida proučava se njihova minerologija. Tako se i otkrilo da u Pojasu astroida postoji veliki raspon različitih minerologija.
    Sastav astroida zavisi od njegove udaljenosti od Sunca. Na spoljašnjim rubovima Pojasa astroida, oko tri i po puta udaljenijoj od Sunca nego što je Zemlja, više od 80% astroida je tipa C, što znači da sadrže velike količine molekula ugljenika. I crni su kao ugalj. Bliže Suncu, što je dvostruko dalje od zemlje, proporcija tipa C pada na oko 40%. Tu je većina astroida siva i prevashodno se sastoji od silicijumskih stena. Nazvani su tip S. Još jedna vrsta astroida, koji se sastoje uglavnom od metala, nazvana je tip M.
    Gravitaciono polje astroida je toliko malo da bi nam ot trenutka kada se sapletemo na astroidu, trebalo pun sat da padnemo. Kada bi se zajedno skupili svi poznati astroidi, oni bi bili lakši od Meseca. Kako se sastoje od minerala i metala, asteroidi su potencijalno vredni čitavo bogatstvo. Prema najskromnijim procenama asteroid od kilometra vredeo bi milijarde dolara u sirovinama. Procenjuje se da na Zemlju svake godine padne 30.000 meteorita - delova asteroida, koji uglavnom završe u morima i pustinjama, koji i čine najveći deo površine Zmelje, tako da ih nikada i ne pronađemo.
    Astronomi su otkrili 600 astroida koji se krežu blizu Zemlje, a veći su od kilometra, a ta veličina bi zbrisala ceo kontinent. Veruju da ih ima još tri do četiri storine, ali nisu još otkriveni.


    Astronomi mogu da proučavaju delove asteroida i u laboratoriji, koji na Zemlju stižu kao meteoriti. Ovo svemirsko kamenje je takođe klasifikovano po sastavu. I tu preovlađuju ugljenik, silicijum i metali, što je potvrda da su to delovi asteroida koji su otpali tokom sudara. Ali, ako mali komadi asteroida mogu da padnu na Zemlju, šta je onda sa velikim komadima?

    Vekovima su astronomi znali i prihvatali tu mogućnost takvog udara. U istoriji su pažnju koncentrisali na komete, jer su te ledene posetioce mogli da posmatraju na putanjama koje se susrežu sa Zemljinom. Krajem XIX veka koristili su fotografski film na kojem su se, kod dugih ekspozicija, asteroidi prikazivali kao sićušne crte. Proučavanjem takvih pojava brzo su shvatili da nisu svi asteroidi vezani za Pojas asteroida.
    Tridesetih godina XX veka, identifikovane su dve porodice potencijalno opasnih asteroida. Prvi su Amori, koji provedu više od pola vremena u orbiti bližoj Suncu. Oni prelaze orbitu Marsa, približavaju se Zemlji i onda se vraćaju ka Pojasu asteroida. Drugi, nazvani Apolo, još su gori. Ti asteroidi najveći deo vremena provode između Marsa i Sunca i prelaze Zemljinu orbitu.
    Najopasnija porodica asteroida otkrivena je tek 1971, godine. Takozvani Ateni, proveode najviše vremena unutar Zemljine orbite, blizu Sunca, čiji ih sjaj krije od naših pogleda. Neki od njih prelaze preko Zemljine orbite i na kratko vreme mogu da se vide na noćnom nebu. Astronomi tek počinju da shvataju gde su 'rupe'  u njihovom znanju o asteroidima. Zbog toga žele da ih prouče slanjem svemirskih sondi, što više njih, to bolje.


■ PROLAZAK KROZ ATMOSFERU - Za samo nekoliko sekundi asteroid bi prošao kroz Zemljinu atmosferu. Za to vreme trenje bi zagrejalo njegovu površinu i asteroid bi postao vatrena lopta na nebu. Svedoci Sibirske eksplozije kažu da su videli vatrenu loptu koja je preletela skoro ceo horizont.
■ SABIJANJE - U trenutku udara asteroid prenosi svoju energiju kretanja na tlo. Time se stvara talas udara koji se koncentrično kreće od asteroida. U toj fazi stene Zemljine kore su pod tako velikim pritiskom da se ponašaju kao tečnost.
■ EKSPLOZIJA - Kada talas udara prođe, sabijene stene se ponovo opuštaju i materijal se eksplozivno vraća nazad, u ovom slučaju, ka površini Zemlje. Stene tako eksplodiraju, čime se stvara rupa u tlu poznata kao krater. To je brz proces i krater poprima svoj konačni oblik za manje od deset sekundi.
■ KRATER - Krateri su obično udubljenja u obliku činije. U središtu većih primeraka ponekad se pojavljuje vrh od stene koje su krenule naviše. Krateri mogu da se 'smiču', a tada se u njima pojavljuju terase. Dubina i širina kratera zavise od faktora kao što su čvrstina okolnih stena i gravitaciona sila tela koje ja palo.


    Premda je NASA početkom 90-tih godina XX veka organizovala konferenciju koja je raspravljala o raznim tehnikama odbijanja asteroida, nema organizovanog rada po tom pitanju - barem ne javnog, a šta se tajno radi, to niko ne može ni da pretpostavi!
    Sve tehnike odbijanja, koliko god bile različite, koriste Njutnov Treći zakon mehanike - Za svaku akciju postoji jednaka suprotna reakcija. Drugim rečima, moramo da nađemo način da neako odgurnemo asteroid nazad. Najbolji metod ne postoji. Koja tehnika najviše odgovara zavisi od više faktora kao što su sastav i veličina asteroida, kao i sa koliko vremena raspolažemo.

■ NUKLEARNE BOMBE - Nuklearno oružje bi moralo da se koristi suptilno. Dizanje asteroida u vazduh neće promeniti njihovu putanju. Tako bismo samo pretvorili topovsko đule u puščanu sačmu, koja bi nas svejedno pogodila. Bomba bi morala da bude detonirana u blizini asteroida tako da mu promeni pravac kretanja. Radijacija bi zagrejala površinu asteroida koji bi počeo da emituje vrelinu i gasove. U suštini, deo asteroida pretvorio bi se u raketni pogon koji bi mu promenio orbitu. Ako bi asteroid bio krhak, bolje bi bilo upotrebiti niz malih nuklearnih bombi neko jednu veliku.
■ RAKETNI MOTORI I VAZDUŠNI JASTUCI - Ako je dovoljno samo da se odgurne zalutali asteroid, neki su zamislili da je onda najbolje da se za njih zakače raketni motori. Ipak, asteroidima koji se sastoje od hrpe otpada to ne bi bilo dovoljno, jer bi se raspali. Novija ideja je da se drže na okupu pomoću vazdušnih jastuka. Kako se asteroidi okreću, rakete ne bi mogle da se aktiviraju istovremeno, već bi morale da se pale i gase po potrebi
■ SOLARNA JEDRA - Solarna jedra su izuzetno tanke metalne folije koje odražavaju sunčevu svetlost. U tom procesu sunčeva svetlost deluje kao blaga, ali merljiva sila na jedro. Ako bi se takvo jedro postavilo na asteroid, ta sila bi ga pomerila u drugu orbitu. Kod ove ideje problem je kako upravljati jedrom na asteroidu. Svi asteroidi rotiraju, tako da bi neko morao da pomera jedro kako bi stalno bilo usmereno ka suncu. NASA i organizacije koje se privatno finansiraju, trenutno rade na solarnim jedrima kao načinu svemirskog pogona.
■ NEBESKI BILIJAR - Šta bi se dogodilo kada bi se veliki asteroid našao na putanji sudara sa Zemljom, a snaga potrebna da se on skrene prevazilazila moći naše tehnologije? Proračuni pokazuju da bi možda bilo moguće da se ta tehnologija upotrebi kako bi se gurnuo manji asteroid na veliki i tako se oveme izmenila putanja.
■ POKRETAČI MASE - Pokretač mase je teoretski uređaj koji ubrzava objekat i izbacuje ga iz gravitacionog polja malog nebeskog tela. Zamišljeno je da se snažnim magnetnim poljima pokrene materijal koji je podložan magnetima ili se nalazi u magnetnim kontejnerima. Takvo odvajanje materijala od asteroida prouzrokovalo bi jednaku, ali suprotnu reakciju koja bi se iskoristila da promeni orbitu asteroida. Materijal koji bi se odvlačio od asteroida morao bi da bude u manjim delovima da ne bi naneo štetu ako pogodi Zemlju.
■ BOJENJE - Asteroidi sami menjaju orbite, ali taj proces traje vekovima. Sunce zagreva asteroide i oni moraju da zrače toplotu. Taj proces stvara pritisak na svemirske stene - fenomen je poznat kao efekat Jarkovski. U zavisnosti od toga na koju se stranu asteroid okreće, efekat Jarkovski će ga gurati ili ka Suncu ili od njega. Svetle boje odražavaju toplotu, a tamne je apsorbuju, tako bi bojenje asteroida promenilo količinu solarne radijacije koju apsorbuje. Izbor boje bi ili pojačao ili sprečio efekat Jarkovski.


    To je verovatno najteže pitanje u celoj temi objekata bliskih Zemlji. Istraživački saveti reći će vam da to nije njihov problem, jer nije u pitanju istraživanje. To i više liči na vojni problem, jer je u pitanju odbrana Zemlje. Ali, naravno, ljudi iz odbrane kažu da to nije njihov problem, već naučni. Na primer, u Velikoj Britaniji, Nacionalni svemirski centar - BNSC, na čijem je čelu ministar nauke, je telo odgovorno za civilni svemirski prostor, ali sada mora da nađe partnere u svetu. Ovo mora da bude međunarodni program, jer je u pitanju međunarodni problem.
    u istoriji Zemlje bilo je najmanje pet velikih razaranja živog sveta. Poslednji su bili dinosaurusi. Svaki put je nešto preživelo i živi svet se ponovo izgradio. Dakle, premda bi se život u nekom obliku nastavio, teško je predvideti šta bi preživelo, a šta bi izumrlo. Bez sunčeve svetlosti za fotosintezu - jer bi Zemlja bila obavijena oblakom prašine - neizbežni su prekidi lanca ishrane na površini Zemlje i u višim slojevima okeana. Možda bi preživelo semenje koje bi, kada se prašina slegne, započelo novi život. I male vrste koje se hrane otpadaom, kao pacovi i bubašvabe, možda bi se prilagodili novom svetu. Život u dubinama okeana, oko toplih izvora, verovatno bi ostao neizmenjen.
    Kolika je verovatnoća da će ljudska civilizacija stradati od udara velikog asteroida? Stručnjaci kažu da asteroid veći od kilometra može da udari u Zemlju na svakih hiljadu godina. Astronomi tu verovatnoću izračunavaju na osnovu faktora kao što su broj poznatih asteroida i njihova veličina, njihove orbite i dokazi o ranijim udarima. Potom se rizik proračunava po skalama Torino i Palermo. Do danas, rizik od potencijalnog udara bio je zanemarljiv. Države potom procenjuju broj poginulih koji bi izazvala takva katastrofa. U konačnom rezultatu, rizik od smrti od asteroida jednak je riziku od pogibije u udesu aviona.
    Čega onda treba najviše da se plašimo? Ogromnog asteroida ili malih koji mogu da unište 'samo' jedan grad? Pretpostavlja se da najgoru opasnost predstavlja objekat veličine Tunguske ili veći. Pogotovo ako padne u vodu, recimo u Atlantik. Cunami, koji bi taj udar napravio, razorio bi sve gradove na atlantskoj obali. Između malih asteroida od 100 metara i velikih, od 10 kilometara, nalazi se mnoštvo srednjih, koji bi takođe doneli velika razaranja. Asteroid veličine jednog kilomtra, bi, na primer, zbrisao trećinu života sa planete i milijardu ljudskih života. Ljudska rasa bi preživela, ali civilizacija verovatno ne i morala bi da krene od početka.