Kontrolori Uma

   Ali, ako mi nismo naučili da koristimo i kontrolišemo naš um, ima ko jeste. Kontrola ljudi, širokih narodnih masa i njihovih umova postalo je jedno od najvažnijih oružja ljudi koji pretenduju da postanu planetarni vladari. Ako to već nisu.

    Ljudski um je i dan danas neistražena misterija za obične ljude. Današnji čovek ne koristi ni 10 % mogućnosti svoga uma. Znači da još uvek nismu naučili u potpunosti da koristimo naš um. Ali... ako mi nismo naučili da koristimo i kontrolišemo naš um, ima ko jeste. Kontrola ljudi, širokih narodnih masa i njihovih umova postalo je jedno od najvažnijih oružja ljudi koji pretenduju da postanu planetarni vladari. Ako to već nisu.
    U vojnim krugovima nije nikakva tajna da se vrlo lako može prodreti u ljudski mozak i tako naterati čoveka da se ponaša onako kako to neko hoće. Da mu se na silu izazove pospanost, utiskuju razne sugestije, menja memorija, kontrolišu emocije i slično. Još su za vreme drugog svetskog rata u koncentracionim logorima Dahau i Aušvic vršeni eksperimenti nad ljudima u kojima se primenjivala hipnoza, narkohipnoza, razne hemikalije. Posle rata, 1947.godine američka mornarica pokrenula je projekat 'Ćaskanje' (Chatter). Cilj projekta bio je okupiti sve nacističke lekare i naučnike koji su u toku rata vršili eksperimente nad ljudima i regrutovati ih u američku vojsku. To je i učinjeno. Nastavili su sa svojim radom na periferiji Hajdelberga, da bi kasnije u tajnom projektu nazvanom 'Spajalica' (Paperclip) bili prebačeni na teritoriju SAD. U projektu 'Spajalica', 34 nacistička naučnika prihvatilo je ponuđene ugovore koje je potpisao načelnik generalštaba SAD. Na čelu im je bio doktor Hubertus Strugold. Nakon dolaska na teritoriju SAD, prebačeni su u vazduhoplovnu bazu Rendolf u San Antoniju  u Teksasu. Tamo su u saradnji sa američkim gazdama nastavili sa svojim radom, testirajući narkohipnozu na nevoljnim žrtvama, strancima, mentalnim bolesnicima, pripadnicima etničkih manjina. Američka vojska i obaveštajne agencije vodile su još nekoliko ultra tajnih programa. To su projekti Mind Kontrol Ultra, Mind Kontrol Delta, Mind Kontrol Naomi, Mind Kontrol Search, Bluebird, Artičoka i Chattering. Zajedničko svim ovim tajnim programima bio je cilj stvaranje pouzdanog ubice koji se mogao programirati po njihovoj želji. To je bio primarni cilj a sekundarni je bio razvijanje metoda kojima bi se kontrolisalo stanovništvo.
    Kod praktičnih ostvarenja u to vreme treba spomenuti rad doktora Hoze Delgada koji je sa svojim uređajem 'Stimosiver'  imao za cilj stvaranje 'psihocivilizovanog' društva. Eksperimentisao je na ljudima i životinjama i koristeći elektronsku stimulaciju mozga izazivao kod njih ekstremne emocije kao što su bes ili umor. Najpoznatiji njegov eksperiment je onaj u kome je biku od dve tone ugradio elektrode direktno u mozak i spojio ih sa daljinskim upravljačem. Ušao je u koridu u koju je pušten dotični bik. Kad je bik jurnuo i došao par metara od njega, dotični doktor je pritisnuo dugme na daljinskom posle čega se bik momentalno zaustavio i ukopao u mestu.

    Od 1965. do 1970. godine je Agencija za istraživanje naprednih odbrambenih projekata (DARPA), pokrenula operaciju Pandora da bi se proučili zdravstveni i psihološki efekti mikrotalasa niskog intenziteta.    
    Ovaj projekat širokog opsega uključivao je eksperimente čiji je cilj bio da se  posebnim elektromagnetskim zračenjem na daljinu prouzrokuje srčani napad, krvarenje u mozgu ili drugim organima kao i stvaranje auditivnih halucinacija.
    Uprkos naporima da ovaj projekat ostane najstroža tajna, u javnost je dospeo memorandum Ričarda Sesara, direktora projekta DARPA, koji je potvrdio da je prvenstvena namera projekta bilo otkriti da li se pažljivo kontrolisanim mikrotalasnim signalima može kontrolisati ljudski um. Američki Kongres je zabranio dalja istraživanja, ali projekat je okončan samo zvanično, dok je nezvanično zakopan duboko u kanale ultratajnih operacija CIA-e, koja je javno pobijala sve optužbe ali je tajno nastavila da radi na projektu. Projekti Artičoke, Pandora i Čatering pokazivali su da je 'psihoelektronika' dobila prioritet u tajnim operacijama.
    Godine 1993. objavljuje se da je ruska vlada dogovorila sa amerikancima transfer tehničkih informacija i opreme poznate pod imenom 'akustična psihokorekcija'. Rusi su tvrdili da ovaj uređaj podrazumeva transmisiju specifičnih komandi putem statike ili buke u ljudsku podsvest, bez ometanja drugih intelektualnih funkcija. Eksperti su pokazali da je demonstracija ove opreme pokazala 'ohrabrujuće' rezultate posle izlaganja u trajanju manje od jedne minute i sposobnost da se po želji menja ponašanje subjekata. Među sličnim projektima nalazi se i projekat Uspavana Lepotica (Sleeping Beauty) čije je cilj istraživanje elektromagnetskog oružja za menjanje svesti koje bi moglo da se primeni na bojnom polju.

    Tu je i projekat 'Monarh' koji je imao za cilj namerno izazivanje višestruke ličnosti kod potpuno normalnih ljudi. U julu 1996. procurila je informacija iz Ministrastva odbrane gde se potvrdilo da Pentagon tajno radi na razvoju moćnog elektromagnetskog generatora koji utiče na moždane talase čoveka.Doktor Emeri Horvat sa Harvarda, potvrdio je u vezi ovih generatora, da su ovi elektronski uređaji stvoreni sa ciljem da se 'upadne u ljudski um i izazove kratak spoj sinapsi mozga, a u rukama vladinih tehničara mogu se iskoristiti za dezorijentaciju velike mase ljudi ili manipulaciju pojedincima da bi ih naterali na samodestruktivnu akciju'.
    CIA, a ko bi drugi su bili daleko odmakli u svojim ogledima izgradnjom ekperimentalne klinike za kontrolu uma u Montrealu u Kanadi, zloglasni Alan Memorijal. Njom je upravljao ozloglašeni dr Evan Kameron kome je lekarsku diplomu dodelila fondacija Rokfeler (ništa bez Rokfelera). Osim ovog klinika se finansirala i iz Fondacije Geršikter, nazvana po dr Čarlsu Geršikteru, koji je bio poznat po testiranju preparata za potenciju na mentalno bolesnim i neizlečivim pacijentima, kao i po tome što je zračio majmune radarskim snopovima dok ne bi uginuli.Sve ovo je naravno bilo pod patronatom CIA-e. Danas se zna da ni jedan pacijent iz zloglasne Kameronove klinike nije izlečen u njegovoj radio telemetrijskoj laboratoriji, koja je bila improvizovana soba za mučenje, i smeštena u podrumu njegovog privatnog dvorca.
    Desna ruka dr Evana Kamerona bio je Leonard Rubinštajn, stručnjak za elektroniku i fanatični istraživač kontrole ljudskog uma na daljinu. On je tretirao telemetrijsku laboratoriju kao buduću osnovu širenja psihopolitičkog aparata, 'koji će moći delovati na ljude bez otvaranja njihovih lobanja'. Drugi važan saradnik dr Kamerona bio je dr Volter Friman, koji je bio poznat po tome što je u svojoj 20-godišnjoj praksi obavio oko 4000 lobotomija (otbaranja lobanje). Užasavajuće u celoj toj činjenici je da su to bili uglavnom pacijenti koji su patili samo od blagih oblika depresije ili paranoje. Posle svega ovoga dotični dr Volter Friman će čak postati uvaženi specijalista za ljudski mozak u San Francisku.Najužasniji deo laboratorije bila je takozvana 'soba sa rešetkama'. U nju bi na silu dovodili odabranog pacijenta, privezali ga za stolicu a na glava bi mu bila spojena sa brdom elektroda i raznih provodnika.
    Ako bi pacijent pružao otpor, ubrizgavan mu je poznati otrov Kurare. To bi kod njega izazvalo paralizu mišića i dijafragme a  žrtva bi i dalje bila svesna svega. Nakačene elektrode i provodnici imali su zadatak da moždane talase pacijenta usmere i prenesu u  susednu prijemnu sobu  u kojoj se nalazila aparatura koja je  imala za cilj različite manipulacije sa umom. Brisanje  pacijentovog uma i  memorije vršeno je ogromnim dozama LSD-a,  neprekidnim snom u trajanju od 65 dana koji je izazivan barbituratskim preparatima i elktrošokovima koji su bili čak 75 puta jači nego dozvoljena doza.Zatim bi neprekidno 16 sati dnevno, pacijentu ponavljana snimljena poruka, kojom bi mu se programirao prazan um.

    Pacijenti koji su se neznajući šta se tamo dešava, obraćali za pomoć Alanovom Memorijalu, automatski su postajali zamorci i divljač za odstrel, tako da se niko od njih nije stigao požaliti dvaput. Doktor Evan Kmeron je uprkos svemu stravičnom što je radio uspeo da 1967.godine postane predsednik američko-kanadske psihijatrijske organizacije.
    Institut za naučni inženjering u Bostonu osnovan je 1956.godine i bio je takodje još jedan paravan CIA, navodno zadatak mu je bio da proučava radare.Ali 1962.godine institut je opremio laboratoriju za 'životne nauke' kako bi proučavao efekte dejstva elektroda ugrađenih u mozak.Za naučnike CIA, od velike koristi bio je napredak hirurških metoda za implantaciju elektroda u mozak, sve sa ciljem da se izbriše subjektova memorija tokom priprema za 'hipnotičku rekonstruktivnu operaciju'.
     Još 1975. godine u javnost je dospela informacija da je Pentagon razvio metodu RHIC - radiohipnotičku intracerebralnu kontrolu. To je značilo da se izvesna mentalna stanja kod čoveka mogu izazvati bukvalno pritiskom na dugme.CIA je još od pedesetih godina finansirala nekoliko projekata koji su imali za cilj potpunu kontrolu ponašanja kako pojedinca tako i cele grupe ljudi.Tako je cilj jednog od gore pomenutih projekata, projekta 'Artičoke' bio stvaranje ubica, ljudi koji su bili potpuno ispranog mozga, bez ikakvih emocija i savesti, oslobođenih svih moralnih načela, koji su imali zadatak ubijati po naređenju.Takve ubice upotrebljavale su se samo jednom.Po izvršenju zadatka ubica bi bio odmah likvidiran.
    Ima indicija da CIA uveliko eksperimentiše i sa celokupnom američkom populacijom tako što njenu pažnju i volju usmerava na određene proizvode na tržištu, ili odvraća ljude da razmišljaju o određenim pojavama u društvu. To je tek početak misaonog ropstva, jer upravljanje razumom i osećanjima, programiranje ljudskih reakcija, verovatno je najmonstruoznije dostignuće u celokupnoj istoriji čovečanstva. Elektromagnetsko dirigovanje racionalnim i emotivnim reakcijama je predmet naučnih ekperimenata još od 1952. godine, kada je CIA, prilikom raznih hirurških intervencija, počela sa implantacijama u mozak i zube sićušnih predajnika visoke i izuzetno niske frekvencije, da bi obezbedila sigurno praćenje ljudi, kao i kontrolu i programiranje njenih postupaka. Ovi eksperimenti bili su zasnovani na elektronskoj stimulaciji mozga.
    Među deset različitih projekata ovog tipa ističe se MK-ULTRA iz 1953.godine, koji se sastoji u kombinaciji dejstva droga, sugestije, elektronike i elektrošokova, radi poništavanja pamćenja i usađivanja izmenjenih karakternih osobina.
  Uz pomoć elektromagnetskih talasa niske frekvencije sprovodi se od 1958. godine projekat ORION, koji razvija privrženost zaposlenih u službama obezbeđenja, time što se programiraju kao apsolutno pouzdani čuvari tajni ! Javno mnenje, odnosno generalno raspoloženje stanovništva, reguliše se tajnim programom CIA-e pod nazivom MK DELTA iz 1960. godine, koji izaziva umor, bezvoljnost, asocijalno ponašanje, pa čak i kriminalne ekscese.
    Kontrola i smirivanje mogućih masovnih javnih nereda i protesta postiže se dejstvom sistema TRIDENT iz 1989. godine.Vrhunac je elektromagnetska rezonantna indukcija - masovna kontrola stanovništva pomoću projekta HAARP, koji po instrukcijama CIA-e potencijalno menja genetski kod određenog broja ljudi i modifikuje njihovo javno ispoljavanje u dužem periodu.
    Sa svim ovim gore navedenim, uopšte nečudi da je još pre 40 godina predviđeno ' više kontrolisano i usmeravano društvo', koje će takvim postati zahvaljujući tehnologiji. Društvom će upravljati elita snabdevena superiornim oružjem. Ova elita neće oklevati da postigne svoje političke ciljeve upotrebljavajući najmodernije tehnike za uticanje na javno ponašanje i držanje društva pod čvrstom pažnjom i kontrolom. Na ljudima je da odluče da li će im se odupreti.


   U Otkrovenju Svetog Jovana piše: 'I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili čelima njihovim; Da niko ne može ni kupiti ni prodati osim ko ima žig, ili ime zveri, ili broj imena njezina.'
   Ono što je nekada delovalo kao naučna fantastika iz romana Džordža Orvela "1984", sada je naša sadašnjost.RFID tehnologija (Radio Frekventna Identifikacija) se širi svetom kao epidemija. Sa njom je omogućeno da se prati sve što možete zamisliti, od običnih pošiljki, kompjutera pa do ljudi (to joj je i primarni cilj, mada tvorci nikada to neće priznati). Tvorci RFID-a naglašavaju da je broj izgubljenih prtljaga na aerodromima smanjen, ubrzan prolaz automobila kroz naplatne rampe, putnika koroz automatska vrata.Ovo lepo izgleda da iza sebe ne skriva mnogo opakije namere.

    Osnova RFID tehnologije je super mali mikročip, koji je samo nešto malo veči od zrna peska. To je pasivni uređaj koji ima jedinu funkciju da se svojim jedinstvenim kodom odazove kada ga aktiviraju puls ili radio talas. Može da ima univerzalini kod (kao bar kod) ili jedinstveni kod koji ga vezuje za određenu stvar (ili osobu).Čitač mu je ručni skener, vrata koja automatski očitavaju RFID čip kada neko prođe pored njih a mogu i da se očitavaju iz daljine bez vašeg znanja (neke nove platne kartice imaju ugrađene RFID čipove, pa Vi sad vidite koliko je Vaš račun tajan). Mnogi u svetu već smatraju RFID tehnologiju špijunskim čipovima koji služe da bi se kontrolisali svi aspekti ljudskog života.Još kada se RFID čip primeni na ljudima onda argumenti dobijaju svu svoju snagu.
    Vodeća kompanija u SAD koja se bavi ovom tehnologijom je VERIČIP, koja već iza sebe ima dugogodišnju tradiciju u proizvodnji čipova kojima se obeležavaju kućni ljubimci (šta je moglo bolje od testiranja prvo na kućnim ljubimcima).Čip se životinjama implantira u potkožno tkivo ramene lopatice psa.Svaki čip sadrži jedinstveni identifikacioni kod koji je unet u bazu podataka.Kada se pas izgubi, samo se ručnim skenerom učita kod implantiranog RFID čipa i očitaju se podaci o vlasniku psa.
    Kada je u pitanju čipovanje ljudi, VERIČIP ga smatra sasvim normalnom stvari i čak ga promoviše kao savršen oblik identifikacije ljudi. Po ovome, ljudi više ne bi morali da nose lične karte.U Veričipu se tvrdi da je to potpuno pouzdan sistem gde su kvarovi nemogući i koji je nemoguće ukrasti, falsifikovati, a pogotovo ga ne možete zaboraviti kod kuće.Verišip kao prve potencijalne korisnike vidi bolnice i predlaže da se čipovi usade pacijentima koji pate od hroničnih bolesti, da bi se pobošao njihov medicinski tretman.
    Međutim tržište na koje se cilja je mnogo veće.Sve što postoji na planeti je moguća meta čipovanja.najbolji primer je Meksiko, gde su 2004. godine njihovom državnom tužiocu i još šesnaestorici drugih zvaničnika implantirani mikročipovi kao deo najnovijeg bezbednosnog sistema.Samo oni koji imaju ugrađene ove čipove mogu pristupiti u određene oblasti gde je pristup strogo ograničen.Pretpostavlja se da tajni agenti imaju ugrađene RFID čipove (pa nek probaju da prebegnu), a i svi službenici koji rade za neke vladine agencije imaju šansu da ubrzo moraju pristati na čipovanje.
    Čipovanje može biti ljudima protureno kao i modni hit i prestižna stvar u životu.U Holandiji jedan noćni klub vrši čipovanje ljudi, tako što im se mali RFID čip implantira u lakat.Na mikročipu su svi Vaši podaci kao i jedna vrsta Vaše platne kartice.Kada Vam osoblje donese račun, Vaše je samo da im podignete lakat da bi oni ručnim čitačem učitali Vaše podatke i naplatili Vam račun.Ovakvom kontrolom ima se uvid u tačne podatke o osobi, čime se bavi, šta je kupovao, kuda se kretao.Ovo nas dovodi do zaključka da su RFID čipovi mnogo više namenjeni kontroli populacije nego nekoj tehnološkoj bezbednosti.Lako je pretpostaviti da će doći dan kada će svi biti čipovani.Pretpostavlja se da će prvo banke ponuditi čipovanje svojim klijentima da bi spečili eventualne prevare sa kreditnim karticama.Posle će se to proširiti i na sve druge sfere života.Pogledajte i predlog za novu ličnu kartu kod nas (na zapadu već uveliko postoji), koji ima RFID čip na sebi, liči na kreditnu karticu i moguće ju je čak određenom tehnologijom učitavati na daljinu (kao i svaki RFID čip), čak i bez znanja vlasnika.
    Svi ljudi sa implantiranim RFID čipom moći će se pratiti i špijunirati bez ičije dozvole i bez njihovog znanja.Onaj kome budu trebali Vaši podaci mođi će sa određenim skenerima da ih očita kad god mu budu potrebni. Neće postojati ni jedno mesto na planeti gde će te se moći sakriti!

   Došlo je vreme za povlačenje crte i životno istupanje protiv najvećeg nasrtaja na samu osnovu ljudske slobode u istoriji ovih prostora. Kako se već više puta tokom poslednje dve godine najavljivalo preko raznih sredstava informisanja, vlast u Srbiji namerava da započne izdavanje novih ličnih dokumenata, koji u sebi sadrže biometrijske čipove, tj. kompjuterske memorijske zapise otisaka prstiju, potpis i digitalne fotografije svakog stanovnika Srbije. Za početak. Niko ne zna koji će se sve lični podaci kasnije dodavati - poput genetskih zapisa, intimnih životnih detalja, policijskih dosijea i slično. Međutim, kada se jednom tim putem krene, povratka nema.
    Čipove na tim novim ličnim kartama - koji su proizvedeni u inostranstvu i, dakle, zasigurno pod nekom vrstom strane kontrole – moći će da očitavaju jedino čitači u posedu državnih organa, poput policije i pasoške kontrole, ali i državne birokratije u svim državnim sektorima, kao i - policijskih i obaveštajnih organa drugih država! Jedino vlasnik ličnog dokumenta neće nikad više sa sigurnošću moći da zna šta sadrži čip koji ga ogoljava pred domaćim i stranim organima represije, kao i pred bilo kojim drugim privatnim i državnim organizacijama koje, putem kupovine ili raznih oblika “međudržavne saradnje” mogu doći u posed njegovih ili njenih najosetljivijih, najličnijih podataka. Ali to je samo početak.
    Moderna tehnologija već sada omogućava stalno praćenje raznih vrsta čipova putem aparata nevidljivih golim okom, ili postavljenih na neprimetna mesta. Štaviše, svaki put kada budete legitimisani bilo kojim povodom ili budete upotrebili ličnu kartu za bilo koju svrhu, trag o tome biće neminovno pohranjen u centralizovanoj bazi podataka. Što znači da se priprema teren da svaki vaš korak, svaka vaša akcija, kupovina, odlazak u bolnicu, na aerodrom ili bilo gde drugde bude pod nadzorom i bude za sva vremena “mapirana”. I da se stalno dodaju novi podaci na vaš čip i u vašu jedinstvenu bazu podataka bez vašeg znanja.
    Sa stanovišta nacionalne bezbednosti, pa i bezbednosti svih nas kao pojedinaca, zamisao da lični podaci svih državljana Srbije stoje na jednom mestu u elektronskom obliku, da “lična karta” nacije bude kao na dlanu potencijalnim neprijateljima, hakerima ili kriminalcima - u potpunosti je suluda.
Oprema koja je za ovu svrhu naručena još pre četiri godine, koštala je, po priznanju samog ministra policije, Dragana Jočića, skoro 100 miliona evra poreskog novca, bez ikakvog odobrenja od strane žitelja Srbije, bez njihovog znanja, bez konkursa, bez zakonskog osnova - jer novi zakon o ličnim dokumentima tada još nije bio ni blizu pojavljivanja pred Skupštinom Srbije. Očigledno da je neko računao da će taj zakon sigurno biti usvojen. Taj neko je debelo profitirao od ovog posla, za koji smo svi platili, pokazujući najveći mogući cinizam i prezir prema žiteljima Sribije. Taj neko će nastaviti da profitira, pošto ovakvi sistemi po definiciji zahtevaju stalnu nabavku nove i savremenije opreme. I taj neko o istom trošku misli da za sva vremena proda ljudsku slobodu svih nas.
     Pokažimo ovoga puta da se državna mafija preračunala. To je sada već pitanje života - i nas i budućih generacija.
    Da li ćemo im ostaviti svet u kojem nose žig, poput rogate stoke, od rođenja do smrti? Da li ćemo ih ostaviti kao robote, kojima se svaki korak zna i kontroliše?
    Ko ima pravo da tretira ljude kao stoku? Niko u Evropi još nema ovako “napredne” lične dokumente kakve sadašnja vlast namerava da uvede u Srbiji. Istina je da mnoge vlasti u Evropi i svetu ovako nešto, ili slično, pokušavaju da uvedu. Međutim, to će se desiti samo ako im ljudi to budu dozvolili. Još uvek ne postoji nikakva “međunarodna obaveza” da se lične karte sa biometrijskim čipom, vezane za centralizovanu bazu podataka, prihvate. A, čak i da je to cena za “priključak svetu” - da li je to svet u kojem želimo da živimo? Nije li bolje da Srbija bude jedna od retkih oaza slobode, u koju će dolaziti begunci od novog globalnog totalitarizma?
Život je samo jedan. Ko ima pravo da nam ga unizi, da ga učini nečovečnim, čak i zarad nekog “višeg interesa”? Niko.
    Priključimo se ovoj akciji koja život znači - u njegovom najdubljem smislu.Recimo NE novom žigosanju putem mikročipovanih ličnih dokumenata. Recimo DA Životu Bez Žiga.
    Vreme je sad. Sutra će biti kasno.
    Ne prihvatamo nove lične karte sa čipom ni po koju cenu. Borimo se da se zakon promeni - sada ili u sledećem sazivu Skupštine. Izlazimo iz totalitarnog matriksa koji nam se nameće, i gradimo jasnu alternativu Života dostojnog slobodnog čoveka. I za Srbiju i za svet.
   Istinsko, duhovno plemstvo ovakvo obeležavanje nikada ne može prihvatiti. A plemstvo obavezuje. Ovom pitanju nema kompromisa.


   Prihvatamo deset tačaka Žičkog simposiona, održanog 26. marta 2005. godine u Kraljevu, prvog stručnog skupa koji je obradio problematiku uvođenja biometrijskih ličnih karti na nacionalnom nivou i u javnost iznosimo proširenu verziju tog dokumenta, objavljenu na Mašinskom fakultetu 8. juna 2006. godine.
   1. Biometrijske lične karte kao obavezujući dokument na nacionalnom nivou su uvedene u nekoliko država sveta, uglavnom dalekoistočnih. U Evropskoj uniji velika većina zemalja nema takve lične karte, one nisu uslov za ulazak u Evropsku uniju niti njihovo uvođenje doprinosi bržem ulasku. Očigledan primer je Slovenija, koja pre ulaska u EU nije uvela takve karte (iako je postojala mogućnost), već obične plastične sa višim nivoom zaštite.
   2. Zemlje koje su planirale ili planiraju da uvode biometrijske lične karte suočene su sa otporom misleće javnosti i društvene zajednice uopšte. U Velikoj Britaniji je pokušaj uvođenja biometrijskih ličnih karti doveo do višemesečnih debata u parlamentu i burnih reakcija akademskih građana, dok je u Kanadi od strane zvanične parlamentarne komisije odbačen na neodređeno vreme, kao skup, neopravdan i potencijalno opasan.
   3. Svetski stručni organi, kakav je Zajednički komitet za ljudska prava britanske vlade, procenjuju da je projekat uvođenja biometrijskih ličnih karti na nacionalnom nivou potencijalno u koliziji sa evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, a zvanične studije o izvodljivosti pokazuju da takve lične karte ne garantuju stoprocentnu pouzdanost i autentičnost. Sudovi nekih zemalja (Japan i Tajvan) su reagovali sa presudama da projekat biometrijskih ličnih karti krši prava građana i odredbe Ustava, u skladu sa čime su doneti i suspenzivni akti.
    4. U Srbiji je projekat nabavke opreme za izradu biometrijskih ličnih karti postao aktuelan krajem 2003. godine, kada je tadašnji ministar policije objavio da je kupljena moderna i skupa oprema od američke firme Motorola. Ta kupovina nije prošla ni obavezan tenderski protokol ni zakonsko dodeljivanje novca iz republičkog budžeta, zbog čega je 2004. godine reagovao ministar finansija sa najavom podizanja krivičnih prijava. Srbija je jedinstven primer da je prvo kupljena oprema za biometrijsku identifikaciju građana, a posle toga (tačnije posle tri godine) pokrenuta skupštinska procedura za predlog zakona o biometrijskim ličnim kartama, zbog čega je sebe svrstala u red totalitarnih država sa voluntarističkim pravnim uređenjem.
     5. Američka firma koja je MUP-u Srbije prodala sistem za biometrijsku identifikaciju građana ima posebne ugovore sa američkom vojskom i centralnoobaveštajnom službom (CIA), te niko ne može da garantuje da ne postoji mogućnost odliva podataka stranim službama. Takođe je osnovano pretpostaviti da pomenute službe veoma lako mogu kreirati lažne lične karte za svoje potrebe, koje će od strane našeg računarskog sistema biti prepoznate kao potpuno validne. Indikativna je činjenica da u Americi državna uprava nije ni pokušala sa uvođenjem biometrijskih ličnih karti među svojim stanovništvom, jer bi to sigurno dovelo do velikog otpora javnosti.
     6. Nije tražena masovna saglasnost građana Srbije za proširivanje baze podataka koju će država o njima voditi niti su organizovane javne debate i diskusije po tom pitanju.
      7. Projekat direktno ugrožava privatnost građana kao jedno od fundamentalnih ličnih prava današnjice i otvara prostor za elektronski kriptovane tajne arhive.
    8. Birokratski aparat dobija mogućnost gotovo trenutnog manipulisanja ogromnim brojem podataka preko centralizovane baze i prodaje delova baze trećim licima.
     9. Zlonamerni upadi spolja ili namerno ispravljanje centralizovane baze iznutra nose ogromnu opasnost po integritet ličnosti koje su njima obuhvaćene.
   10. Usvajanje ovog projekta u budućnosti vodi ka mnogo totalitarnijim konceptima integracije svih dokumenata u jedan, čime bi se izbrisala anonimnost tokova novca i otvorio put totalnom nadzoru države nad pojedincem. Minijaturizacija celog sistema se polako sprovodi u svetu, u vidu potkožnih čipova, zbog čega hrišćani svih konfesija izražavaju opravdan strah od najave totalitarnog režima opisanog u Jovanovom Otkrivenju (up. gl. 13, st. 16-18). Sinodi nekih Pravoslavnih crkava su dali zvanična saopštenja, jer zlonamerni ljudi mogu iskoristiti ovakve projekte za unošenje razdora i nemira među hrišćane.


1. Lične karte sa biometrijskim čipom su 'naša međunarodna obaveza'. Ne postoji međunarodno telo koje propisuje «obaveze» za lična dokumenta suverenih država (bar ne još uvek) na globalnom nivou. Čak ni na nivou EU, takva obaveza ne postoji, mada je sada u toku proces propisivanja pasoša EU zemalja sa biometrijskim čipom.
2. Sve zemlje EU imaju ovakve lične karte (tvrdnja lansirana preko RTS-a). Većina zemalja EU nema ovakve lične karte, a čak i one koje imaju lične karte sa biometrijskim čipovima većinom ih ne vezuju za centralnu bazu podataka, tako štiteći privatnost soptvenih građana.
3. Sve susedne zemlje imaju ovakve lične karte. Ni jedna susedna zemlja nema ovakve lične karte. Slovenija i Hrvatska su uvele plastificirane lične karte sa većim stepenom zaštite, ali bez biometrijskih čipova i centralizovane baze podataka.
4. Nove lične karte su 'bezbednije'. Upravo je suprotno slučaj.
Kao prvo, centralizovane baze podataka su podložne «hakerisanju», i takvi slučajevi su česta pojava u tehnološki razvijenijim zemljama od Srbije. Na primer, novi holandski biometrijski pasoši su nedavno «hakovani», kao i centralna baza podataka Veteranske administracije u SAD, gde je preko 2,2 miliona dosijea američkih ratnih veterana 'ukradeno'.
Kao drugo, greške na ovakvim ličnim kartama je mnogo teže ispraviti i, ako dođe do pogrešne identifikacije, njen nosilac može da ima ogromne probleme, morajući da dokazuje policiji, državnim organima i računarima u centralnoj bazi podataka da je u pitanju greška.
5. Nove lične karte se ne mogu koristiti za praćenje ljudi. Svaki put kada budete legitimisani za bilo koju transakciju koja zahteva očitavanje vaše lične karte, trag o tome ulazi u centralnu bazu podataka. Na osnovu ovih tragova, država, kao i svako drugi ko bude imao uvid u bazu podataka, moći će da napravi «mapu» vaših kretanja, kupovine, prodaje, navika, itd. A kad u sledeću generaciju čipova budu ugrađeni RFID čipovi koji su minijaturni radio-odašiljači, onda će svaki vaš pokret biti vidljiv – u realnom vremenu.  Izvor: www.snp-miletic.org.rs