Kloniranje Ljudi

    Dete začeto na ovako neprirodan način možda je početak stvaranja nove ljudske rase. Da li ćemo mi obični smrtnici začeti na uobičajeni način biti inferiorni, i za koju deceniju, a možda i pre, biti proglašeni za nazadne elemente ljudske rase - koje treba 'eliminisati'? Zvuči li vam ovo kao neka noćna mora iz nekog horor-naučnofantastičnog filma? Nažalost, budućnost više nije moguće kontrolisati. A, kako je sve počelo?

    Prvo je italijanski akušer Severino Antinori izjavio 2001. godine da će klonirati čoveka. Priča o Antinoriju koji radi u Rimu bila je aktuelna još 1994. godine, kada je Antinori izveo in vitro oplođenje (IVF) da bi pomogao 62-godišnjoj ženi da zatrudni. O kloniranju je tada pričao kao o prirodnom nastavku lečenja striliteta. Ipak mu je zabranjeno da kloniranje izvrši u Italiji jer italijanski zakon to izričito zabranjuje. Antinori je onda objavio da će eksperiment biti izveden u jednoj južnomediteranskoj zemlji. Iapk, Amerikanci su ga preduhitrili. Doktor Antinori ipak nije bio otpisan - on je po nekim izveštajima učestvovao u eksperimentu, a njegov zadatak je bio da kontroliše preterano interesovanje medija dok američke kolege ne završe posao!
    Mnogi italijanski doktori su bili tada uznemireni i negodovali su zbog toga što Antinori kvari reputaciju Italije svojim biomedicinskim istraživanjima, a on kaće da su oni ljubomorni zbog novca koji je zaradio pomažući neplodnim parovima i tvrdi da je zahvaljujući iskustvu on najpozvanija osoba da kloniranjem pomogne neplodnim parovima.   


   Po pravilima konjskih trka, u Velikoj Britaniji se za sada diskvalifikuju konji koji su 'veštački' stvoreni, ali pošto su prva evropska ždrebad iz epruvete oždrebljena u Njukaslu, svet koji je željan senzacija razmatra mogućnost da se dozvoli genetski modifikovanim i kloniranim konjima da učestvuju na trkama.
     Stotine vlasnika ljubimaca u Americi požurili su da daju tkiva svojih mačaka i pasa u banke tkiva s nadom da će jednog dana moći potrošiti hiljade dolara da ih kloniraju. U laboratorijama za konzerviranje ugroženih vrsta u Indiji imali su nameru da kloniraju azijskog miša istom tehnikom koja je korišćena za stvaranje ovce Doli. Zvaničnici kineske firme koja je klonirala jarca Jong Janga kažu da su dobili ponude za kloniranje stoke vredne 150 miliona funti. Kina tvrdi da je već klonirala 47 vrsta biljaka.
     Japanci su 2001. godine klinički testirali postupak za uzgajanje ljudske kože kako bi unapredili položaj Japana na tržištu kloniranih ljudskih tkiva. Australijska javnost se pobunila kada su jedne novine obelodanile da su naučnici 1999. godine tajno proizveli embrion koji je bio delom ljudski, a delom svinjom!

     Profesor Zavos, američki ekspert za sterilitet, vodi međunarodni projekat kloniranja ljudskog bića, a u američkom Kongresu je izjavio da se 700 ljudi prijavilo za učešće u projektu. U Papua Novoj Gvineji dve žene su se ponudile da budu surogat majke za klon 84-godišnjeg Australijanca koji je u mladosti operisao prostatu i zbog toga nije mogao da ima decu.
    Alan Rok, Ministar zdravlja u Kanadi 2000. godine, pokušavao je da spreči kanadske naučnike i druge zainteresovane za ljudsko kloniranje da odlaze u zemlje gde ono nije zabranjeno. Pripadnici jedne sekte u Kaliforniji (Realijanci) stvorili su projekat 'Drugi dolazak' kako bi prikupili donacije za navodno kloniranje Isusa hrista iz DNK za koji veruju da se nalazi na svetim relikvijama, mada je poznato da je za kloniranje potrebna cela ćelija, a ne samo DNK. Otkako je stvorio ovcu Doli, doktor Jan Vilmut (slika levno sa ovcom Doli) nije klonirao nijednu životinju i radije se vratio u laboratoriju gde pokušava da razjasni osnovne biološke principe nukleusnog transfera.     Njegova firma 'PPL therapeutics' i dalje je vodeća svetska firma u tehnologiji kloniranja među brojnim takmičarima širomsveta. Prijavila je neka dostignuća koja su proglašena 'poslovnom tajnom', tako da su tehnički detalji i dalje nedostupni.
    Svi eksperimenti posle Doli bili su zasnovani na istoj tehnici nukleusnog transfera uz male izmene. Naime, uzima se ćelija životinje donatora i sjedinjuje s jajnom ćelijom iz koje je uklonjen nukleus. Rezultat je ćelija u kojoj su svi geni životinje donatora, a ne kombinacija majčinih i očevih gena kao kod normalne oplodnje.Deobom takve ćelije nastaje embrion koji se implantira u surogat majke. Rezultat je klon, to jest, novo biće koje je genetski bukvalno identično donatoru. Ali...
    Ono što je posebno interesantno kod Doli jeste to da je ćelija donatora stvorena iz ćelije vimena neke ovce. Ta ćelija je prošla čitav proces transformacije, od neformirane embrionalne ćelije do potpuno zrelog diferenciranog dela vimena ovce genetički programiranog da obavlja sve funkcije ćelije vimena (koje su naravno drugačije od funkcija ćelija mozga ili krvi). Za vreme kloniranja, ćelija je nekako vratila unazad svoj genetički sat i ponovo postala embrionska ćelija. Kako? To ni oni koji su stvorili Doli ne znaju!

    Mnogi istraživači se pitaju da li su Dolini 'roditelji' u stvari pogrešili verujući da ćelija donator potiče iz vimena. Eksperimenti koji su sprovodeni po Dolinom rođenju potvrdili su da je u pitanju ćelija vimena i da su Dolini telomeri ('kapice' na krajevima hromozoma) kraći nego što je normalno za ovcu njene starosti - to ukazuje da je ona biološki bila stara šest godina kada je rođena! Kraći telomeri su znak starenja ćelija, pa iako Doli izgleda zdravo i bez problema se jagnji, još ne znamo kakve će posledice prerano starenje imati na klonirane životinje. U međuvremenu, u drugim eksperimentima sa kloniranjem korišćene su embrionalne ćelije jer ih je mnogo jednostavnije reprogramirati. Neki drugi istraživači ispituju koje ćelije odrasle osobe mogu da budu klonirane.
    Pored prirode ćelije donatora postoje i drugi veliki problemi. Tako je bilo potrebno 227 pokušaja da bi se klonirala Doli, a stopa uspeha nije porasla više od 2 odsto. Mnogi klonirani embrioni su pobačeni, a oni koji se rode živi često ubrzo uginu. Prežive često abnormalni - najčešće suviše porastu ili im je hemijski sastav krvi nepravilan. O tome istraživači nerado govore, ali ne mogu da sakriju da im se to redovno dešava. U slučaju kloniranja ljudskog bića, to podrazumeva na desetine, možda stotine, smrti, ubistava i nakaznosti...
    U julu 1998. godine, Teruhito Vakajama je povratio nade onih koji se bave kloniranjem jr je stvorio Kumulina, prvog kloniranog miša na univerzitetu na Havajima. Vakajama je koristio specijalnu tehniku - pomoću injekcije je uveo nukleus donatora u praznu jajnu ćeliju. Taj postupak je izuzetno težak, te je posle toga ponovljen svega nekoliko puta. japanski naučnici su 2000. godine uslpeli da kloniraju svinju. Verovalo se da to neće moći skoro da se uradi jer su embrionisvinje veoma nepodesni za ovaj postupak, ali ipak... Pored ovaca, do sada su samo goveda, svinje, jarci i miševi klonirani do nivoa da ugledaju svetlost dana. Naučnici iz Neksia Tehnolodžisa iz Montreala su 2000. godine objavili rođenje Vebstera i Pitera, dva klonirana jarca koji nose gene pauka sa proteinom za svilu! Ideja je da njihove ženke dobiju mlade čije će mleko imati svileni protein od koga bi se prele lagane, ali veoma jake niti za upotrebu u hirurgiji, za neprobojne prsluke ili za delove mašina !
    Niko do sada nije klonirao zeca, iako je lako dobiti žive embrione. Majmuni Neti i Dito su klonirani iz embrionskih ćelija na medicinskom fakultetu u Oregonu 1996. i 1997. godine. U međuvremenu očekuje se i prva klonirana ptica. Američka kompanija Avigeniks iz Atine u Džordžiji razvija klonirane ptice zato što bi jaja bila izvanredan izvor terapeutskih proteina.


    Kloniranjem embrionskih ćelija naučnici bi mogli da stvore zamenu za nerve i organe kojima bi se pobedile razne bolesti, između ostalih i Alchajmerova. Prvobitni motiv za kloniranje bio je da se stvore transgenerične životinje, a stvaranje genetskih kopija ljudi, poznato kao reproduktivno kloniranje, etički je neprihvatljivo za većinu ljudi i vrlo je izvesno da može ostati tehnički nemoguće. Dakle, šta je tu dobro za nas pored terapeutskih proteina koji se stvaraju iz transgeneričkih bioreaktora?

    U jeku najveće rasprave oko Doli mnogi istraživači su ukazali da takozvano terapeutsko kloniranje može imati velikih potencijala u transplantacijama i korekciji tkiva. Terapeutskim kloniranjem može se stvoriti neograničen izvor bazičnih ćelija tela koje se mogu iskoristiti u slučaju povreda ili oštećenja mozga ili srca, na primer. Postoji veliko interesovanje za bazične ćelije, pa i nekoliko načina za njihovo izdvajanje i korišćenje, a kloniranje je samo jedan način.
    Terapeutsko kloniranje bi teklo ovako: uzorak ćelije (mogu biti idealne ćelije kože) dali biste na uzgajanje na kulturi. Zatim bi se jedna od ćelija spojila sa praznom ljudskom jajnom ćelijom - potpuno isti postupak koji je doveo do stvaranja ovce Doli. Potom biste se nadali da će se ćelija razmnožiti i postati početni embrion poznat kao blastocist. Unutrašnji sloj ćelija u ovoj strukturi predstavljao bi željene embrionske bazične ćelije (ESC) od kojih se po želji može razviti bilo koji tip ćelije. Na tom stepenu se blastocist razbija i ESC se neko vreme razmnožava. Proces se ponavlja nekoliko puta dok se ne stvori dovoljna zaliha ESC-a. Poslednji stadijum bi bilo njihovo deljenje u željeni tip ćelija i rast u prisustvu različitih hemijskih supstanci zvanih 'faktor rasta'.
    Možda sve ovo zvuči pomalo preterano? Nešto početnog elana za terapeutsko kloniranje izgubilo se kada su istraživači shvatili kako je komplikovano kloniranje celih životinja. Ipak, već imamo dokaz za terapeutsko kloniranje: istraživači na Univerzitetu Monaš iz Australije i u Kompaniji za naučna istraživanja bazičnih ćelija kod Melburna, započeli su postupak sa miševima i dobili ESC klonirane iz ćelije odraslog miša.
    Ipak je teško doći do praznih jajnih ćelija - njih nema dovoljno ni za oplodnju in vitro - te je kloniranje, barem za sada, suviše skupo i neefikasno - barem za javnost. Ali, ako bi terapeutsko kloniranje bilo moguće, medicinska korist bila bi ogromna. Transplantaciona hirurgija ima svih mogućih vrsta problema. Nedostaju donatori, a čak i kada se dođe do novog srca, bubrega ili pluća, pacijenti su prinuđeni da doživotno ostanu na lekovima koji suzbijaju imunološki sistem. Doze tih lekova se veoma teško određuju jer moraju biti veoma precizne - ako je doza prevelika, pacijent je podložan raku i infekcijama opasnim po život, a ako je premala, organizam može da odbaci novi organ.


    Organi svinje mogu donekle ublažiti problem sa fonatorima, ali oko razvoja ovih organa nastaju mnogi problemi. Najnovija briga su virusi svinje koji se prenose na primaoca. Za klonirane ESC nema opasnosti od odbacivanja jer su to ćelije istog tela. Naravno, biće potrebno dalje istraživanje da bi se klonirane ESC pretvorile u organe kao što su srce ili jetra. Postupak za stvaranje drugih vrsta ćelija je već u toku, a same ćelije mogu da se koriste za nove vrste hirurgije. Tako se neuroni mogu primeniti kod oštećenja mozga prouzrokovanih šlogom, protiv Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti.
    Smatra se da će se čovek klonirati isključivo zbog oholosti, mada to može pomoći jednom od šest parova bez dece. Ako jednom partneru potpuno nedostaje sperma ili jajna ćelija, nukleusni transfer iz ćelije kože na primer, može biti jedini način da taj par dobije 'sopstveno' dete. Ipak, to dete će ličiti samo na roditelja 'donatora'. Neudate žene mogu razmišljati o kćerki stvorenoj iz samo jedne ćelije uvedene u jajnu ćeliju donatora. Za sada je to nezamislivo, ali, da li je to stvarno strašnije nego mogućnost neke druge reproduktivne tehnologije, gde bi majka na primer bila surogat za svoju sopstvenu kćerku i tako istovremeno postala i majka i baba u isto vreme?
    Klonirali su ovce, krave, jarčeve i miševe, zašto onda ne bi i mačke, pse ili čak i hrčke? Već su četiri američke kompanije ponudile da kloniraju kućne ljubimce. Sve je počelo 'misipliciti projektom' 1998. godine, kada je anonimni dobrotvor poklonio Teksaškom univerzitetu 2,3 miliona dolara za proučavanje kloniranja pasa, ne bi li se tako ponovo stvorio njegov već ostareli pas Misi. Istraživači eksperimentišu sa 60 pasa, što donatora, što surogat majki, ali do sada nisu imali uspeha zbog loše koordinacije reproduktivnih ciklusa životinja. Slično se možedesiti i sa mačkama.
    Japanski naučnici su klonirali embrion mačke iz ćelije kože mrtve mačke, ali s trudnoćom nisu uspeli. U međuvremenu je stvoren, a početkom 2001. godine i rođen i prvi klon jedne ugrožene vrste. To je Noe - retka životinja slična biku, a klonirana je iz ćelije kože koja je usađena u jajnu ćeliju krave. On je ubrzo uginuo. Istraživanja se nastavljaju, između ostalih i na kloniranje velikih pandi.

    Planovi profesora Antinorija da setijski stvara klonirane ljude motivisani su željom da se pomogne neplodnim parovima ili zaradom novca? Možda je u pitanju i bolesna ambicija. Ali šta može sprečiti pojedinca i grupe željne moći i 'besmrtnosti', obuzete ohološću ili ludošću za kloniranjem? Ubrzo posle Doli, američka sekta Realijanaca je objavila da osniva kompaniju koja će ljudima ponuditi kloniranje. Ako se ne uvedu propisi u oblasti kloniranja, šta će biti sa takvim pokušajima? Srećom, sadašlje tehnološke mogućnosti ne omogućavaju da ovo postane stvarnost, ali šta će biti u budućnosti? Bolje bi bilo sada uvesti zakone o kloniranju pre nego što nas nauka pretekne i bude prekasno.
    Važno je obratiti pažnju na razliku između terapeutskog kloniranja koje je na nivou bazične ćelije i reproduktivnog kloniranja koje podrazumeva kloniranje celog čoveka. Mnogi podržavaju prvo, ali samo mali broj ljudi ima simpatije za drugi postupak. Na nesreću, termih 'ljudsko kloniranje' ili 'kloniranje' koristi se za oba postupka, što često zbunjuje, pa je veoma važno praviti razliku kada je legalnost u pitanju.
    Britanija je već trebala usvojiti najliberalniji zakon o terapeutskom kloniranju. Propis o ljudskoj oplodnji i embriologiji iz 1990. godine kontroliše sve što se radi na ljudskim emvrionima, dozvoljavajući istraživanja neplodnosti, pobačaja, kontracepcije i genetskih bolseti  sve oblasti oko in vitro oplodnje koja se takođe kontroliše propisima. Taj zakon koji mnogi smatraju suviše liberalnim biće proširen i dozvoljavaće terapeutsko kloniranje. Koristiće se embrioni za stvaranje ESC putem nukleusnog prenosa (transfera). ESC se zatim može diferencirati u različite ćelije i koristiti u lečenju najrazličitijih zdravstvenih problema. Ipak, reproduktivno kloniranje neće biti dozvoljeno (barem javno i legalno). Ono je u stvari već zabranjeno jer pomenuti propis reguliše sva dozvoljena istraživanja na embrionima. Ali, da bi bile potpuno sigurne, britanske vlasti planiraju da donesu poseban zakon koji zabranjuje reproduktivno kloniranje.
    U Americi je situacija drugačija. Nacionalni institut za zaštitu zdravlja je izdao vodič za rad na ljudskim bazičnim embrionskim ćelijama. Istraživači ih mogu koristiti tek posle pažljivog etičkog razmatranja. U Americi ne postoji savezni zakon u vezi sa reproduktivnim kloniranjem, iako se o tome razgovara. Kad je reč o terapeutskom kloniranju, postoje dva moralna argumenta. Jedan podržavaju mnoge religioznegrupe, a on govori o svetosti i dostojanstvu ljudskog života. Za mnoge ljude embrion je svet bez obzira na nivo razvijenosti.
    Ova grupa veruje da 13-dnevni embrion, koji se može koristiti kao izvor za bazične ćelije, ima isti položaj i ista prava kao novorođenče. Embrion ne bi trebalo da ima druge funkcije nego da izraste u dete, kažu oni. Drugi, praktičniji argumenti odnose se na koristi i rizike. Da li ikada koristi kloniranja mogu da prevaziđu rizike? Argument 'klizavog brega' kaže da ne mogu. Ako počnemo koristiti embrion za terapeutsko kloniranje, otvorićemo put i reproduktivnom kloniranju. Šta može sačuvati ljude da sačuvaju svoje embrione samo za ovu namenu, ili da ovaj reproduktivni deo obave u inostranstvu, daleko od propisa.
    Druga strana medalje kaže da se još od 1990. godine koriste embrioni za istraživanja neplodnosti. Zašto se onda ti embrioni ne bi koristili za pomoć ljudima s drugim problemima? Kakva je razlika, medicinski ili moralno, između pomoći neplodnom paru i pomoći jednoj mladoj ženi s motornim neurološkim oboljenjem? Da li dobrobiti istraživanja jedni zaslužuju više od drugih? Svet je skoro jednoglasnoi protiv ideje reproduktivnog kloniranja. Jan Vilmut, čovek koji je stvorio ovcu Doli, naziva to opasnim i neodgovornim, a Svetska zdravstvena organizacija kaže da je to etički neprihvatljivo i suprotno ljudskom integritetu i moralu. Evropska komisija, Savet Evrope i UNESKO izričito su ga zabranili. Ali, teško je poverovati da će negodovanje zaustaviti proces koji je započeo.
    I na kraju, jedna stvar o kojoj svi treba da razmisle kada je kloniranje ljudi u pitanju. Ako se na primer klonira jedan čovek, šta je sa ljudskom dušom koja će biti u klonu, da li će i ona biti klonirana i identična sa dušom donatora. Da li će Bog uopšte dozvoliti ovako nešto pošto je svaka duša jedinstvena...