Tajna Kamenja Iz Ike

    Međutim, mnogo je dokaza koji govore suprotno tome, ali zbog naučničkoglobija i njihovih interesa skrivaju se od pogleda današnjeg sveta. Ove stvari prkose Darvinovoj teoriji evolucije, a to je ono što njeni pobornici iz sveta nauke ne žele ni da čuju. Ali...

   Trinaestog maja 1966. godine u Iki, glavnom gradu male peruanske provincije na obali mora, udaljenom oko 300 kilometara od Lime, bio je 42. rođendan lokalnog doktora Havijera Kabrere Darkea (slika levo). Njegov stari prijatelj, fotograf Feliks Ljosa Romero, doneo mu je naizgled sasvim običan poklon - zanimljivo izrezbareno kamenje. Dr Kabrera, koji se dugo godina bavio praistorijom tog regiona Perua, ispitao je ureze na kamenju i ustanovio da predstavljaju vrstu ribe koja je izumrla milionima godina ranije. Priča o ovom zanimljivom nalazu stigla je i do braće karlosa i pabla Soldija, poznatih kolekcionara preinkanskih artefakata. Oni su dr Kabreri pokazali hiljade slično izrezbarenih kamenova pronađenih u oblasti Okukahe i požalili se da uprkos svim naporima ne mogu da zainteresuju arheologe da se pozabave ovom enigmom. Kabrera je kupio od njih 341 kamen za oko 50 dolara.
     U doktorovom privatnom muzeju nalazila se već kolekcija kamenja koja je pripadala njegovom ocu, španskom aristokrati Boliviu Kabreri. Kamenje je sakupljeno na poljima porodične plantaže krajem 30-tih godina prošlog veka. Veoma su ličili na njegove nove primerke. Uskoro je dr Kabrera pronašao novog dobavljača - farmera po imenu Bazilio Usčoja - i od njega kupio još nekoliko hiljada. Potpuno opsednut čudnim kamenjem, dr Kabrera je do kraja 70-tih godina prikupio više od 11. komada neobično izrezbarenog kamenja.
    Kamenje se prilično razlikuje po veličini - ima ga od šljunkolikih kamenčića do popriličnih komada. Svima je zajednička tamna patina na kojoj su gravirani crteži zapanjujuće raznolikosti - neki među njima prikazuju bestijalnost, a neki su opisani kao prilično ljubavnog karaktera.
   Kabrera je podelio svoju kolekciju na grupe: ima tu zvezdanih mapa, mapa neidentifikovanih oblasti, scena kompleksnih hirurških zahvata, ljudi koji korsite teledkope da bi posmatrali zvezde i komete, ali i nešto što podseća na ljude u letećim mašinama. Tu su i prizori koji predstavljaju direktan izazov opšteprihvaćenom pogledu na istoriju života na zemlji.
    Prikazuje ljude u interakciji sa izumrlim životinjama - u lovu i pripitomljavanju različitih vrsta dinosaurusa, posebno brontosaurusa, tiranosaurusa reksa, stegosaurusa i letećih pterodaktila. Poznavaoci tvdre da je pravi dragulj u osvoj seriji svena u kojoj čovek ubija dinosaurusa ručnom sekirom.

    Još je impresivnije što lovci, kako izgleda, demonstriraju zavidno poznavanje anatomije životinja. Oni presecaju vitalne nervne centre na kičmi dinosaurusa, što bez sumnje izaziva trenutnu smrt zveri. Kabrerina medicinaska karijera je bila zavidna - penzionisaće se kao profesor i prvi čovek medicinskog fakulteta Univerziteta u Limi. Prirodno, u početku je ćutao o 'dinosaurusovom kamenju', pokušavajući da privuče pažnju stručnjaka najpre kamenjem na kome je zabeleženo neočekivano napredno naučno znanje u astronomskim i medicinskim scenama. 'Hirurško kamenje' ukazuje da su, milionima godina pre prve moderne civilizacije, tvorci kamenih crteža posedovali neverovatno znanje iz oblsti medicine. Sve do krvavih detalja se prepoznaju prizori transplantacije srca, jetre, bubrega, carski rez, operacije na mozgu, sofisticirana medicinska oprema, akupunktura i genetski inženjering. Ukratko, ova izuzetno kontroverzna 'kamena biblioteka' je arheološka anomalija - vrhunski primer onoga što je pionir misterioznih istraživanja, Ivan Sanderson, nazvao pogrešno raspoređenim artefaktima.
    Krajem 60-tih, kada je već kupio od Bazlija Usčoje na hiljade komada graviranog kamenja, Kabrera je plašljivo počeo da promoviše svoje 'otkriće', pričajući o tome svakome ko je pokazao bar malo volje da ga sasluša. Ubrzo je priča stigla do ljudi kao što su Erih fon Deniken i robert Šaro.
    Naravno, kamenje iz Ike je postalo vodeći hit zagovornika teorije o drevnim astronautima, koji smatraju da je u drevnoj prošlosti naše planete postojala izuzetna naučno i tehnološki razvijena civilizacija o kojoj ništa ne znamo, a čije je poreklo nesumnjivo vanzemaljsko.
    Mnogi su pisci tvrdili da je to očigledan iako zbunjujući dokaz o postojanju moćne civilizacije iz vremena pre nestanka dinosaurusa - pre 65 miliona godina. Trenutno preovlađujući naučni stav jeste da dinosauruse i naše najranije pretke deli vremenski razmak od 60 miliona godina. Toj ogromnoj vremenskoj razlici idu u prilog geološki dokazi i moderne metode datiranja, što ideju o koegzistenciji ljudi i dinosaurusa čini naučno neodrživom. Ipak, i teoretske posledice prihvatanja punovažnosti kamenja iz Ike su isto tako teške.
    Na primer, ako su ljudi postojali u tako dalekoj prošlosti, kako je moguće da su preživeli nekoliko globalnih katastrofa koje su doprinele smrti dinosaurusa i ogromnog procenta drugih postojećih životnih oblika? Ako su dinosaurusi preživeli do modernog doba, zbog čega su iznenada nestali?

RASKRINKAVANJE ILI POTVRĐIVANJE

   A onda je sve puknulo kao mehur od sapunice. Dokumentarac TV BBC u kome je žestoko kritikovana priča o kamenju iz Ike je privukao pažnju peruanskih vlasti koje su pokrenule istragu. Uhapšen je Bazilio Usčoja, koji je priznao da je lično izgravirao kamenje. Nameravao je da ga prodaje kao suvenire za turiste i nije očekivao da će priča poprimiti tako veliki obim. Kada su ga ubrzo pustili iz privora jer nije bilo osnova za podizanje optužnice, Usčoja je nastavio da gravira i prodaje kamenje, ovoga puta javno i sa blagoslovom vlasti. Kamenje iz Ike je bilo prevara i zvanično je proglašeno delom turističke industrije. Ovim je priča završena. A, da li je ...?
    Kada smo suočeni sa kontroverzama ove vrste, ništa nije jednostavno. Oni koji veruju u drevno poreklo kamenja tvrde da je farmer priznao prevaru samo zato da ga ne bi uhapsili što je prodavao vlasništvo države - autentično kamenje koje potiče iz drevne prošlosti. Po peruanskom zakonu, arheološki nalazi se moraju predati državi, a onaj ko to ne učini se proglašava krivim po kratkom postupku i završava u zatvoru. Priznavši prevaru, farmer je pušten na slobodu i nastavio je da svojoj porodici zarađuje za život. Kada ga je fon Deniken posetio 1973. godine, Usčoja je potvrdio da je falsifikovao crteže, ali je kasnije u intervjuu nemačkom novinaru Andreasu Fišeru tvrdio sasvim suprotno. Kamenje je autentično, insistirao je Usčoja, a prevaru je priznao da bi izbegao odlazak u zatvor.
    Kabreri se ponekad prebacuje da je od početka bio u toku sa prevarom i da je verovatno zarađivao dobro na drevnom kamenju. Međutim, dokaza o njegovom profiterstvu nema. U svakom slučaju, Kabrerin originalni motiv da sačuva kamenje, sasvim je očigledan. Zajedno sa braćom Soldi, pokušao je da privuče pažnju vrhunskih arheologa, ne bi li ih naveo da istraže ono što je smatrao vrhunskom preistorijskom misterijom. Interesovanje braće Soldi je pokrenuto početkom 1961. godine kada je tokom poplave reke Ike u regionu Okukahe otkriven veliki broj neogično graviranog kamenja.
    I arhitekta Santjago Agurto Calvo, tada rektor Univerzidad nasional de Ingenieria, zaiteresovao se za kamenje. Kupio je veliku količinu i 1966. godine počeo da iskopava preinkanske grobnice oko Okukahe. U tekstu objavljenom te godine, Kalvo opisuje dizajn kamenja: 'neidentifikovane stvari, insekti, ribe, ptice, mačke, fabulozna stvorenja i ljudska bića... u detaljnim i fantastičnim kompozicijama'. Dve godine kasnije, Kalvo je poklonio veliki deo svoje kolekcije graviranog kamenja muzeju u Iki, ali mu nije uspelo da natera odelenje za kulturu provincije da region Okukahe proglasi zaštićenim područjem, kako di se sprečilo ilegalno iznošenje drevnih artefakata.

U IGRI SU I VANZEMALJCI

    Najstariji peruanski arheološki artefakti izgleda da potiču od pre 20.000 godina, a otkriće graviranog kamenja u regionu Ike seže unazad sve do sredine XV veka i zabeleženo je i u španskim konkvistadorskim hronikama. Kurator muzeja u Iki u početku je prihvatio Kalvovu kolekciju koa primer preinkanske pogrebne umetnosti, ali je kamenje uklonjeno iz stalne postavke 1970. godine kada su Kabrerine ideje postale globalno ozloglašene. Kada je Kabrera posetio muzej da bi svoje artefakte uporedio sa Kalvovim, kurator mu je rakao da ih je povukao jer sada veruje da su ih napravili huakerosi - pljačkaši grobova.
    Uprkos Usčojinom priznanju, Kabrera je nastavio da održava kult 'dinosaurusovog kamenja' koje je nazvao gliptolitima i postao najveći promoter ove ideje. Svoju kolekciju izložio je u sopstvenoj kući u kojoj police prekrivaju bukvalno svaki zid. Artefakti su organizovani po tematici: trke van planete, drevne životinje, izgubljeni kontinenti... Rasprave oko autentičnosti artefakata oterale su Kabreru u Fon Denikenov tabor, mada je deniken napisao da veruje da je kamenje falsifikat. Kabrera je sve više vremena provodio dešifrujući crteže i došao do zapanjujućeg zaključka u čudnim i teškim okolnostima.
    Razmatrao je ideju da su njegovi hipotetički drevni ljudi - gliptolitski ljudi - imali veće mozgove od naših i da su zbog toga bili inteligentniji od nas. Navodno su ovi ljudi koristili dormu koncentrisane psihičke energije pomoću koje su mogli da utiču na nebeske događaje i zabeleže podatke na kamenju. Verovao je da neke od 'mašina' prikazanih na kamenju liče na svemirske letelice koje su verovatno mogle da putuju svemirom bez upotrebe goriva. Ostali crteži veoma podsećaju na ogromne crteže iz doline Naska, pa je Kabrera zaključio da je dolina Naska drevna svemirska luka.
    Sada je već bio zašao u sopstveni svet i potpuno se izolovao od svojih konvencionalnih i prilično zbunjenih kolega, ne dozvoljavajući im više da saznaju tok njegovih razmišljanja. Rekao je: 'Mogu samo da zaključim da su ljudi koji su gravirali kamenje koegzistirali sa ovim životinjama. To, naravno, znači da su ljudi živeli pre najmanje 405 miliona godina'.
    Gliptolitski ljudi su, prema Kabreri, došli na Zmelju da genetskim inženjeringom 'srede' pretke ljudske rase i napustili su Zemlju pre nego što je u nju udarila Velika Kometa pre 65 miliona godina, ostavivši svoje intelektualno zaveštanje zapisano na neuništivom materijalu - na kamenju. Kabrera teoretiše da su uzleteli iz doline Naska, da su letelice ispaljene iz elektromagnetskih lasera i da su orišli na planetu u sazvežđu Plejada. Na nekim primercima kamenja, po njemu, vide se hemisfere udaljenih planeta i druga mesta u Univerzumu gde postoji život, što bi ukazalo na poprilično dugačko putovanje svemirom pre katastrofe.
    Kabrerino tumačenje crteža ima malo pristalica, posebno što postoje i neke druge, manje dramatične interpretacije iako ni za njih ne postoje dokazi. Na primer, čak i ako pretpostavimo da je kamenje zaista autentično i staro milionima godina, ne mora da znači kako zaista sadrži vrstu informacija na kojima Kabrera insistira - transplantacije srca i mozga mogu isto tako biti i prikazi sakaćenja ili kanibalizma, a leteće mašine više liče na ptice nego na moderne mašine.

    Televizijska stanica NBC je 25.februara 1996. godine prikazala dokumentarac Misteriozno poreklo čoveka. U njemu su prikupljeni dokazi koji naizgled podupiru ideju da su zaista postojale civilizacije daleko starije i od najranijih do sada poznatih i da su se doba čoveka i dinosaurusa poklapala. Samostalni arheolog i direktor Društva za rana istraživanja, Nil Stif, bio je jedan od istraživača koji su 1995. proputovali Južnu Ameriku uzduž i popreko, prikupljajući materijal za program. Ispitao je i kamenje iz Ike,a li je mislio da ga ne trena uvrstiti u originalni dokumentarac jer ne dodaje nikakvu naučnu težinu debati. Producent ovog dokumentarnog filma, bil Kolt, odlučio je da 1997. godine posebno unovči i dve kontroverzne priče koje su izbačene iz verzije emitovane godinu dana ranije. Segment koji se bavi kamenjem iz Ike je nazvan Umetnost Jure i prodan je kablovskoj televiziji. Priča se koncentriše na Stidovo istraživanje, pošto je on bio poslednji arheolog koji se pozabavio kolekcijom. Kada je Stid sreo Bazlija Usčoju, farmer je potvrdio da je on gravirao kamenje na osnovu crteža koje mu je Kabrera doneo. Zašto? Njegov odgovor je bio: 'Zato što je klesanje crteža na ovom kamenju lakše nego obrađivanje zemlje'. Usčoja je ispričao da je Kabrera imao samo 5.000 originalnih komada koje nije od izgravirao, a da je, suprotno svojim ranijim izjavama, on zatim gravirao preostalo kamenje. A ko je onda iscrtao tih 5.000 originalnih komada? To je pitanje na koje ni Usčoja nije znao da odgovori!

EKSPERTIZE I DILEME

   Kabrera je objasnio Usčojine implikacije pričom da je veliki broj artefakata zaista kopiran, ali samo za prodaju turistima. Nema velike štete u pravljenju kopija - stav je sa kojim bi se i mnogi muzeji rado složili. Sumnjičavci će istaći da je Kabrera priznao svoju ulogu u fabrikovanju kamenja tek kada je bio suočen sa izjavom svog saučesnika - pa kako onda uopšte razmatrati eventualnu istinitost njegovih drugih tvrdnji? Ostaje i pitanje nije li angažovao još koga da fabrikuje kamenje? Kabrera i dalje insistira na autentičnosti svog kamenja i na priči da postoji još gomila autentičnog drevnog kamenja na tajnoj lokaciji čiji položaj znaju Usčoja i drugi. Tvrdi i da su mu pokazali pećinu prepunu skrivenog kamenja koje tu leži već milionima godina. Pećina je otkrivena tek posle strašnih poplava reke Ike kada je voda bukvalno sprala priobalna područja. On i dalje ne želi da otkrije identitet osobe koja ga je dovela do pećine, pa kako i tome nema nikakvih zapisa, fotografija niti mapa, ostaje nam jedino njegova reč da skrivena pećina postoji. Kaže da se nada od sveg srca da je niko neće ni pronaći. Privilegiju da je vide svojim očima Kabrera je uskratio i svom prijatelju erihu fon Denikenu. Odbio je i Stidov predlog da mu vežu oči, pa američki arheolog sada veruje da ta pećina ne postoji.
    Problem datiranja zvaničnim metodama samo je začin ovoj misteriji. Rezultati svih testiranja su bili neubedljivi. Sam Kabrera je poslao kamenje na ispitivanje univerzitetima u Limi (Peru), Bonu (Nemačka) i stručnjaku NASA Džozefu Blumu. Profesor Frenken iz Bona je potvrdio da je kamen zapravo andezit - ekstremno tvrda vulkanaska stena pretežno od silicijum dioksida i da oksidisana patina na površini kamenja ukazuje na značajnu starost!
    Kabrera je 1967. godine zamolio svog prijatelja Erika Volfa, inače inženjera rudarsta, da organizuje analizu kamenja i objavi rezultate u knjizi. Kamen je zaista bio andezit, izglačan do glatkoće u drevnim rekama. Volf piše: 'Nisam pronašao nikakve nepravilnosti trenja na ivicama ili u rezovima. Gravure su urezane neposredno pre nego što je kamenje položeno u grobove ili na druga mesta gde je pronađeno'. Kabrera je na ovo još dodao i da 'omotač prirodne oksidacije takođe prekriva i ureze gravura'. To sve bi ukazivalo da je kamenja zaista staro i drevno. Međutim, iako je Nil Stig iz prve ruke pregledao kamenje koje je usitinu bilo prekriveno patinom, on tvrdi da u urezima nije bilo patine, To nagoveštava da su, iako je kamenje veoma staro, gravure nastale mnogo kasnije.

TAJNI SNIMCI

   Iako neki istraživači tvrde da im nije dozvoljeno da vide Kalvovu kolekciju u depou muzeja u Iki, Nilu Stidu je pristup omogućen. Zaključio je da ovo definitivno autentično kamenje pokazuje rafiniranu zanatsku veštinu i da ima pliće ureze od Kabrerinog kamenja. To je jasna indikacija da je gravure radio daleko veštiji majstor od Kabrerinog. Šta više, ograničeni su na prikaze konvencionalnih ljudi i postojećih životinja, a ne izumrlih. Takođe, među ovim crtežima nema tako egzotičnih motiva kao na Kabrerinom kamenju.
    Iste godine kada je emitovan dokumentarni film 'Misteriozno poreklo čoveka', nemački kablovski kanal Kabel 1 je emitovao rezultate sopstvenih istraživanja. Ekipa je tajno snimala dok ih je Kabrera uvodio u jednu od svojih 'tajnih' prostorija. Ovde su, umesto graviranog kamenja, bile zapanjujuće glinene skulpture: mali dinosaurusi koji tek izlaze ihz jaja, kenguri, ljudi sa glavama čudnog oblika i druge slične teme. TV ekipa je suočila Bazlija Usčoju sa novim snimcima. Farmer je rekao da je on lično napravio i te skulpture za cifru koja je, po njegovom mišljenju vredela kao minimalna nadnica. Takođe im je pokazao jednu takvu skulpturu koja je bila potpuno ista kao one u Kabrerinoj tajnoj prostoriji.
    Priča je postala još čudnija kada je te iste godine Erih Fon Deniken objavio nemačku verziju svoje knjige Kočije Bogova, u kojoj govori o svom putovanju u Peru 1996. godine. Deniken kaže da mu je Kabrera dozvolio da vidi i fotografiše figurine. On naglašava da ih je prvi put video još 1983. godine. Poenta je u tome što, za razliku od kamenja, ove glinene figure mogu biti uspešno testirane. Deniken je poslao jednu od njih na ciriški univerzitet na datiranje ugljenikom i dobio odgovor da je reč o modernim artefaktima. Njegov kolega istraživač, Johanes Fajberg, poslao je druge dve figurine univerzitetu u Vajmaru, gde su zaključili da su 'uzorci relativno mladi jer još uvek sadrže vodu'. Zaključak je bio: ove figurine nisu stare stotinama hiljada godina kako Kabrera tvrdi.
    Sasvim je moguće da gravirano kamenje, ukoliko je autentično, ima jednostavno antropološko poreklo. Alternativno objašnjenje - koje Kabrera i drugi nisu uzeli u obzir - jeste da su gravure obredni urezi plemenskih šamana. Na kraju krajeva, šamansko letenje u snu je, u mnogim kulturama, povezano sa letom ptica. Nije li šaman mogao da pokupi kost dinosaurusa, ući u trans, povezati se sa prethodnim vlasnikom kosti i videti doba dinosaurusa u viziji?


   Izgleda sasvim moguće da je kamenje iz Ike falsifikat, ali je veoma teško poverovati da ih je sve - a procenjuje se da ih ima preko 50.000 komada - gravirao siromašni, neobrazovani farmer koji nije ni znao kako izgledaju razne vrste dinosaurusa. Ni jedan nezavisna studija nije sprovedena, makar samo da se eventualno autentični artefakti odvoje od falsifikata. Istaživač koji najduže poznaje Kabreru, Erih fon Deniken, neprekidno je ponavljao da su neki primerci definitivno falsifikati. Takođe je bacio sumnju i na poreklo čitave kolekcije. Na kraju, možda je upravo Deniken najbolje razumeo Kabrerin motiv. On je ubeđen da Kabrera priča priče i kaže: 'A kamen je prava stvar, jer se ne uklapa ni u jednu naučnu šemu ili stvar. Starac koristi gravure za koje zna da moraju biti falsifikat, da bi pružio podršku sopstvenim verovanjima. zašto? Zar je postao toliko zaljubljen u svoje teorije da je poverovao kako će ih ove imitacije podržati'?
    Kabrerino interesovanje za medicinu i arheologiju ga je možda učinilo podložnim za genijalnu prevaru, pa ako je tako, on nije i jedini koji je profitirao. A možda je zavarao sam sebe, željim očima nalazeći dokaze svuda. Te 1966. godine, mediji su bili preplavljeni temom interakcije čoveka i dinosaurusa, posebno zahvaljući filmu Milion godina pre nove ere. Da li je to bio izvor Kabrerine inspiracije? Ili su ga inspirisale takozvane Akambro figurine, nazvane po mestu porekla u Meksiku, gde je 1925. godine Danac Valdemar Julsrud pronašao na stotine glinenih figurina dinosaurusa koji - kao i njihovi parnjaci iz Ike 40 godina kasnije - skakuću rame uz rame sa čovekom? Odgovora nema.