vrh
Meni


Da Li Ćemo Živeti Dugo


   Izučavajući pošasti savremenog doba, rak i sidu, stručnjaci su došli do saznanja da bismo uskoro mogli živeti mnogo duže nego što sada živimo. Ruski imunolozi saopštili su rezultate dugogodišnjeg ispitivanja o dužini ljudskog veka. Prema njima, čovek već polako izmiče apsolutnom delovanju zakona prirode! U stvari, on se uporno otima u nastojanju da se oslobodi njenih strogih okvira.


    Ako se život ne podvrgava samo prirodnim, onda kakve to još zakone mora da poštuje? Nije li nauka na putu da potvrdi delovanje duhovnih načela tamo gde je do skora vladao isključivo duh naučnika koji su sa omalovažavanjem gledali na filozofe, zastupnike ideje o 'višim sferama i drugim dimenzijama'. Sve sve više govori o ljudskim milsima kao o jednoj od najjačih energija u našema svetu. Odavno su mudri starci govorili: 'Kako misliš, tako ti i jeste'. Prvi put su se imunolozi pozabavili ovim pitanjima, obrativši pažnju na paradoks našeg biološkog razvitka po pitanju ovouzemaljskog trajanja.
    Još u ranom srednjem veku određeni znatiželjni umovi počeli su da razmišljaju zašto ljudi ne koriste sve životne mogućnosti koje im je Bog dao na raspolaganje? Prema Svetom pismu, ljudi su ranije veoma dugo živeli. Setimo se samo plodnog Metuzalema, sinonima za dugovečnost, za koga se kaže da je proživeo 980 godina, ili prvog graditelja ogromne barke - Noja, čiji vek nije bio mnogo kraći od Metuzalemovog. Pa i drugi drevni ljudi, po Bibliji, provodili su na ovoj grešnoj zemlji, ili bolje reći divnoj zemlji ali naseljenoj grešnim ljudima, daleko više od današnjih savremenih dugovečnika. A to je, kažu današnji naučnici, jedna od pojava koja se ne slaže sa prirodom. Trenutno najstariji ljudi na zemlji imaju oko 120 godina, što je mnogo kraći životni vek od Biblijekih primera.
    Imonolozi su došli do određenih zaključaka i to u, na prvi pogled sasvim drugoj oblasti, u traganju protiv pošasti našeg vremena - raka i side. Uprkos razlikama, oba oboljenja imaju u suštini nešto zajedničko, a to je - virusan karakter. Mnogi oblici side i raka izazvani su određenim mikroorganizmima koji prodiru u čoveka, gde započinju svoju rušilačku delatnost. Dakle, zadatak je nauke da ihzaustavi i učini bezopasnima. Međutim, određeni naučnici ne slažu se sa takvim zahtevom i smatraju da niko osim našeg organizma ne može da isluni taj zadatak. Zbog toga organizam ima specijalnu ulogu, a zadatak nauke jeste da mu pomogne, obodri te snage organizma i ništa više.
    U našem organizmu 'službu bezbednosti' izvršava naša sistem imuniteta. Njegov cilj je da štiti čoveka od bakterija i drugih stranih tela, da napada 'nedobronamerne došljake' i onemogućava ih da učine bilo šta protiv već ustaljenog reda. Često se taj sukob ne završava pobedom imunog sistema i protivnik se pokaže jačim.
    Pa, zašto onda čovek tokom miliona godina svog razvoja nije uspeo da se u potpunosti prilagodi svom okruženju? Zašto nas pobeđuju ne samo takvi silni neprijatelji, kao što su virusi raka i side, nego i desetine daleko manje opasnih mikroba? Na ovo pitanje stručnjaci odgovaraju: 'Zato što svaki put imamo posla sa novim, nepoznatim neprijateljem. Nije samo čovek taj koji se prilagođava promenama okružujuće sredine. Mikroorganizmi to čine brže i efikasnije. Taj sisti virus isde predstavlja mutaciju odavno poznatog virusa, koji, do određenog vremena i prilika nije bio opasan, ali je potom 'naučio' da probija zaštitni sistem našeg organizma. Tako uporedo ide uzajamno prilagođavanje. Čovečiji organizam stiče nova zatitna svojstva, a virusi nova napadačkasvojstva.
    Prvi koji je otkrio kako da mobiliše imuni sitem bio je engleski lekar dr Džener. Još krajem XVIII veka on se počeo koristiti vakcinisanjem protiv boginja. Sinula mu je ideja da zarazi zdravog čoveka oslabljenim uzročnikom oboljenja. Prebolivši, organizam nauči da se bori sa bolešću, odnosno stiče imunitet protiv nje.

ODREDI PROTIV 'DOŠLJAKA'

    Tek nakon sto godina, poznati ruski biolog, Ilja Mečnikov, dobitnik Novelove nagrade za istraživanja fagocitoze i nemački farmakolog Paul Erlih, došli su do saznanja i poimanja samog mehanizma imuniteta. Praktično, pošli su sa dve strane u ispitivanjima i obe su se pokazale ispravnim. Menčikov je postavio takozvanu ćelijsku teoriju imuniteta, prema kojoj posebne ćelije u krvi - fagociti - napadaju strane mikroorganizme i uništavaju ih. Paul Erlih je, međutim, otkrio da se organizam bori sa infekcijom pomoću antitela, belih krvnih zrnaca, koja ubijaju strane mikrobe. Ova otkrića su stvorila vakcinu protiv strašnih mikroba, dok je Luj Paster proizveo vakcine protiv crnog prišta, kolere, besnila.
    Priroda se izvrsno postarala za formiranje zaštitnog sistema organizma stvorivši dubinsku odbranu po svim vojnim pravilima. Postoji izvidnica sa analitičkim centrom i bankom podataka, zatim 'lake vojne snage' za koncentrisane napade, te 'specijalni  odredi' čiji je zadatak da konačno očiste našu teritoriju od neprijatelja. Postoji tu još i služba 'mobilizacije' zbog pretnje neprijateljske invazije. Sličnost je naravno, sasvim uslovna, ali sve zajedno daje predstavu o mehanizmu našeg imunog sistema, bar na primeru vakcinacije.
    U organizam se unose oslabljene bakterije. Fagociti s trude da ih unište. Ako nisu dovoljno snažni, u pomoć stižu posebne ćelije koje lako uništavaju strana tela - došljake. Ali se na tome rad tih ćelija ne okončava. Jedan deo odlazi u rezervu, sačuvavši sećanje na agresora. Tako se obrazuje banka podataka. A zatim, ako organizam počinju da napadaju ne samo oslabljeni, već i virusi i mokrobi u punoj snazi, ćelije sećanja brzo stvaraju već obučena bela krvna zrnca protiv osvajača. Tazume se da je ovo veoma približna šema jednog vrlo složenog procesa. To je prirodna i dovoljno efektna zaštita organizma. Da nje nema, svi ljudi bi odmah oboleli od raka. I pored toga što je oboljenje dosta rasprostranjeno, statistika tvrdi da najveći broj ljudi oboleva od raka posle 40-tih godina, kada imuni sistem, kao i svaki drugi sistem u organizmu, ne deluje više tako efikasno kao pre. Upravo tu nauka pomaže da organizam sakupi više snage za borbu.
    Najnovi pravac u tom poslu jeste vakcinacija. Ali ne celim virusima, već samo njihovim aktivnim delovima. Taj način je uveo izraelski imuno - hemičar Sela. On je pronašao da je vireus, ili mikrob, ćelija koja ima ogromnu količinu takozvanih antigena, od kojih samo neki izazivaju bolest. Imuni sistem mora da se bori sa svim antigenima, a to je veliko opterećenje. Zato je Sela predložio da se stvaraju veštačke vakcine - hemijska jedinjenja koja bi usmeravala imuni sistem samo na štetne antigene, što od imunog sistema zahteva daleko manje trošenja snage.

POMOĆ I 'PETE KOLONE'

    Što se tiče side, dugo se smatralo da protiv nje nije moguće napraviti vakcinu. Jer, sida uništava ćelije samog imunog sistema i prema tome, navodno, organizam se nema sa čime suprotstaviti takvom neprijatelju. Štaviše, nauka je nedano otkrila i drugi pravac u borbi sa tom opakom bolešću. Stvar je u tome što virus side ne može neposredno da prodre u ćeliju imunog sistema, da bi se tamo usidrio i počeo silovito da je razara i uništavajući je, da prelazi u druge susedne ćelijeI tom virusu je potrebna 'peta kolona' - diverzanti, koji bi mu otvorio vrata u našu 'tvrđavu'. A takav diverzant u našem organizmu jeste specifičan molekul belog krvnog zrnca, nazvan receptor. Virus, u poečtku dejstvuje uzajamno sa njim i kroz taj molekul ulazi u imunu ćeliju. Zato je sada zadatak nauke da postavi barijeru - pregradu između virusa i receptora. Treba naći hemijsku materiju koja bi stvorila nemogućnost kontakta među njima. A tada virusi mogu da napadaju koliko hoće - vrata naše tvrđave se neće otvoriti. Prvi ogledi pokazali su da je taj zadatak ostvarljiv.
    Proniknuvši u prirodu očajne borbe između živih materija dolazi se do paradoksalnog zaključka, a to je - virusi i bakterije su samoubice! Pošto se usele u telo domaćina, oni ga ubijaju, a pritom i sami izumru. Na prvi pogled tu nema logike. Ali, oni uspevaju da predaju potomstvo drugom organizmu. I upravo u tome leži logika razvitka. Evolucija, to je balans, ravnoteža odrečnih i potvrđenih procesa. U prirodi nema pravila 'sve ili ništa'. Zadatak žive substance jeste - sačuvati se kao oblik. Ali to očuvanje ide preko masovnog uništenja jedinke. To je uništenje onih manje prilagođenih. Priroda je racionalna, ali i surova, i ostavlja samo one koji se mogu bolje suprotstaviti uslovima svog okruženja. To se tiče svih živih bića, ali čoveka u daleko manjem stepenu.

KOJA JE CENA SVEGA?

    Čovek je jedinstveno biće koje samo formira sredinu svog obitavanja. On je  sve vreme u borbi sa prirodom, trudeći se i pokušavajući da izmakne ispod prese selekcije. A to je počeo još u kamenom dobu. Obitavanje u pećinama, vatra, koža za oblačenje - sve je to spasavalo slabije i usporavalo prirodno odabiranje. Priroda je svakoj vrsti odredila biološki rast, biološku dob. Živo biće posle rođenja treba da dostigne polno sreli uzrast, da ostavi potomstvo i pobrine se za njega, sve dok ono samo ne bude u stanju da ima svoju decu. Posle toga, njegova funkcija u prirodi je iscrpljena i on treba da ode. Za čovek biološki rast je - 40 godina. I upravo toliko je živeo naš prvobitni predak. E, tu se stvara naš nesporazum.
    Stvar je u tome što čovek, jedinstveni živi stvor na našoj planeti, ima životne rezerve, mogućnosti koje mu je zemna priroda stavila na raspolaganje. Pobrojavši ove rezerve, naučnici nas uveravaju da se naš vek u potpunosti slaže sa dužinom života koja se pominje u Svetom pismu. Naučnik Mečnjikov, oprezno se zaustavlja na srednjoj životnoj dobi od dvesta godina. Drugi istraživači idu i dalje, do trista, pa i petsto godina. A nemački fiziolog Majer, koš krajem XIX veka je pisao da naš životni vek može da bude i hiljadu godina i da je čudno što ljudi ne žive baš toliko!
    Nema tačnog odgovora na to pitanje. li, on se može potražiti u drugim oblastima nauke, među fizičarima. Oni su dokazali da čoveka okružava nekoliko energoinformacionih slojeva, od kojih svaki nosi svoje smisaono opterećenje. No, svi oni, povezani sa Kosmosom, razmenjuju sa njim informacije i dobijaju otuda neke naloge. I tako mi iznova, sledeći naše pretke, dolazimo do ideje Stvoritelja ili kako kažu naučnici, Višeg Razuma. On je u nas uložio moguićnosti nepredviđene u zemaljskoj prirodi.
    Očigledno je da je od iskona čovečanstvo imalo izbor, ili da živi po zakonima planetarne prirode ili po zakonima Kosmosa. Tehnogenetska civilizacija bila je primorana da izabere treći put, da krene uprkos prirodi, ali da ne usliši kosmički zov. I tako je čovek počeo da stvara svoje mesto u okružujućoj sredini. Uspesi medicine produžili su prosečni životni vek čoveka maltene dvostruko. Ali, ipak na račun usporenog evolucionog usavršavanja organizma. Za to vreme, kao i kod svih drugih živih bića, preživljavaju najsnažniji, međutim, medicinska nauka omogućila je da opstaju i ljudi koje bi priroda odmah uzela. Slabašni preživljavaju i opstaju i daju isto tako slabašno potomstvo. Ne osvajaju li nas možda zbog toga nove bolesti?
    Odavno smo se izborili sa tuberkulozom, kolerom, kugom, boginjama, ali se na nas obrušavaju rak, sida, a sada i korona. Kada njih savladamo šta će biti sledeće? Prosečan ljudski vek je sve duži, mada će još dugo retki među nama prevaljivati stotu. Vidimo dakle, da je nauka, iako sluti da je čovek i kosmičko i energetsko biće, još suviše zabavljena njegovom biološkom prirodom i darvinovskim evolucionizmom, pa i u odnosu na trajnost njegovog zdravlja i dugovečnosti.
    Ali, sve dok ne spozna čovekovu kosmičku i energetsku, tačnije duhovnu suštinu, pa onda da su njegova kratkovekost i bolesti pre svega posledica narušavanja duhovnih zakonitosti i procesa u njemu i oko nejga, postizaće samo rezultate koji čovečanstvo mogu da odvedu i u propast. Danas u ovom materijalističkom i potrošačkom društvu, određenim strukturama na planeti zdravlje čoveka i nije u interesu. Danas mnogi profitiraju od bolesti i što je više bolesnijih oni će više zaraditi. Farmaceutske mafije haraju svetom potpomognute državnim vođama koje se nalaze na njihovom platnom spisku. Virusi i bakterije niču u laboratorijama sa određenim ciljem.
    Prema tome, čovek pre svega mora da radi na svom duhovnom uzdizanju, da se uzdigne od ovom moralnog pada u koji je upao. Nakon toga, moći će da računa na dug i srećan život, kao nagradu od Boga.
    Izvor: Treće Oko (1997.)

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane