vrh
Meni

Kako Sebi Pomoći?


   Saznanja savremene psihologije pokazuju očiglednu sličnost sa principima samoosvešćenja i samoisceljenja koja nalazimo u istočnjačkim tekstovima, pa se ideje i koncepcije istočnjačkih mudraca pojavljuju, malo terminološki izmenjene, i u savremenoj psihologiji.


    Procvat savremene nauke odvojio je čoveka od njegovih tradicionalnih znanja i verovanja, posebno u oblasti medicine. Dogodilo se da je proces lečenja postao tehnički i bezličan čin. Lekar leči dijagnozu, a pacijent se podvrgava terapiji u kojoj glavnu reč igra njegova bolest a ne on sam. S jedne strane, bilo bi bogohulno i sasvim necelishodno protiviti se savremenom skupu nauka koji svoj krajnji cilj vidi u izlečenju, jer su rezultati očigledni. S druge strane, sama medicina, posebno psihijatrija i njoj srodna psihologija, postaje svesna svojih ograničenja i zabluda. U suptilnom odnosu lekara i pacijenta, ponovo se nastoji da se čovek koji traži pomoć sagleda kao celina. U razvijenim zemljama, drevni principi iscelenja se, bez obzira na poreklo, revitalizuju i ugrađuju u humane principe ljudske zajednice.

POBEĐIVANJE UMA

  U indijskoj Jogi sadržana je kompilacija filozofije, psihologije i praktičnih meditativnih tehnika i duhovnih disciplina koje podstiču iscelenje. Središnja tema iscelenja sadržana je u reči 'jedinstvo' - Joga. Reč je o jedinstvu čoveka, vremenski ograničenog bića, sa kojim se obično identifikujemo, i beskonačne svesti koju mnogi od nas iskuse samo u iskricama i tragovima. Suštinske ideje i principi pamćeni su i prenošeni kroz mnoge vekove i nalaze se u mnogim drevnim istočnjačkim filozofijama. Iako bez jasne svesti o njihovoj starosti, otkriva ih i moderna filozofija.
    Ako iscelenje definišemo kao čin sećanja na to ko smo bili, treba da se okrenemo stavovima koji nas sprečavaju da spoznamo našu pravu prirodu. Ti stavovi se smatraju neznanjem, a beskonačnoponavljanje neznanja definiše se kao greh. Grešna je svaka misao ili čin koja čoveku ne dopušta spoznaju vlastite unutrašnje prirode i suštastvenu povezanost sa višom svešću - božanskom suštinom.
    Jednostavno rečeno - ono smo što milsimo! Uobičajeno je da sedimo u udobnoj sobi, okruženi porodicom, a opet  sumorni i zlokobni. Savremena psihologija ovakvo stanje karakteriše kao proizvođenje straha i katastrofično raspoloženje. Gomile misli koje počinju sa 'kad bi' i 'šta ako', sprečavaju na s da uživamo u trenutku kakav on jesto. Živeti u trenutku je veoma teško za većinu ljudi danas na planeti.
    Većina ljudi retko je prisutna u trenutku, u pravoj sadašnjosti. Često se vraćamo u prošlost i žalimo za mnogo čim ili mislimo na budućnosti plašimo je se - a trenuci sadašnjosti prolaze i nismo ih svesni. Ništa i niko ne zadovoljava, a mi posebno. Budući da je 'sada' jedino istinsko vreme kojim vladamo, hronično izneveravamo našu sreću i zadovoljstvo. U indijskoj jogi je, na primer, međusobno povezano niz fizičkih, emeotivnih, mentalnih i duhovnih vežbi koje nas osposobljavaju da kontrolišemo tiraniju našeg uma nad nama i da saznamo da je um instrument koji treba da koristimo, a ne koji nas iskorišćava. Um nije ono što mi zaista jesmo.
   Svaki put kada um miruje, a mi iskusimo da jesmo baš u tom času, osetimo život tog trenutka, tada se spajamo sa svešću koja oživljava našu dušu na isti način način na koji električna energija oživljava sijalicu. Kažu da je um dobar sluga, ali loš gospodar. Moderna psihologija slaže se sa ovim načelima. Treba da naučimo da koristimo naš um a ne da dozvolimo da naš um koristi nas. To znači da treba da se naučimo zadovoljstvu.

TRI IZVOR BOLESTI

    Stres je lozinka za bolest u današnje vreme. Pod budnim okom medicine zaključeno je da čak do 90% svih poseta lekarima opšte prakse proizilazi iz problema vezanih za stres ili za bolesti kao što su grip i prehlada i neke slične, koje ne zahtevaju veliku brigu. Kratko rečeno, stres je očekivanje da će se nešto loše dogoditi i da nećemo biti u stanju da izađemo na kraj sa novonastalim teškoćama. Sama pomisao na nesreću trenutno prouzrokuje dramatične promene u nivou hormona i u aktivnosti simpatičkog nervnog sistema. Jedna misao dovoljna je da poveća otkucaje srca, krvni pritisak, nivo šećera u krvi, mišićnu napetost, pa se tada ceo čovekom metabolizam prilagođava promenama. Kada su uzbuđenja potrebna, reč je o vrlo dobrom odgovoru organizma, ali problem jeste u tome što takva uznemiravanja tela i duše često uoopšte nisu potrebna. Kada se takav mehanizam aktivira zbog gužve u saobraćaju, razmišljanju o poslu, naše telo trpi nepotrebnu napetost koja vodi u bolest. Uznemirenost, depresija, nesanica, nebriga o vlastitom zdravlju, fizički problemi kao što su glavobolja, čirevi na želucu - sve je posedica stresa! To već i vrapci znaju, ali se rešenje nalazi u nama samima.
    Izvesne psihološke škole govore o tri uzroka koji rezultiraju stresom, a to su: izazov, obaveza i kontrola. Izazov je okvir za stres. Svaki događaj koji prekida ustaljeno stanje može da se posmatra kao pretnja našem životu, bilo sadašnjem ili budućem. Ako se čvrsto vežemo za monotoniju svakodnevice, svak promena će namizgledati kao pretnja. Ako se otvorimo prema mogućnim tokovima života, promena će izgledati kao izazov. Ovo je dobro opisano u jednoj zen-budističkoj izreci koja kaže: 'Izazov je tačan način posmatranja neugodnosti, a neugodnost je netačan način posmatranja izazova'.
    Obaveza je povezana sa značenjima našeg života. Ako verujemo u ono što radimo, tada su izazovikoji nas vrebaju vrdni našeg truda. Ako ne verujemo, cena koju podnosimo kada se okrećemo izazovu je previsoka. Na primeru preživelih logoraša nacističkih logora, vidi se drastičan dokaz ove tvrdnje. Preživeli logoraši su rekli da su preživeli oni koji su našli neko zančenje u velikoj patnji.
    Kontrola je paradoksalna kategorija naše psihe. Eksperimentalnapsihologija pokazala je da nedostatak kontrole kod miševa uslovljava nastanak čira i smanjivanje odbrambenih sposobnosti organizma u borbi sa malignim ćelijama. Kod ljudi, pokazalo se, nedostatak kontrole dovodi do uznemirenosti, depresije i oštećenja imunosistema. Ako pokušavamo da kontrolišemo ceo naš život bez ostatka, gubimo iz vida izazov, pa i najmanja promena deluje kao strašna pretnja. Preterana kontrola dovodi do frustracija, besa i osećanja krivice. Rimski filozof Epiktet podseća nas da bismo se uvek osećali kao jadnici kad ne bismo umeli da razlučimo polje kontrole od onog dela sveta koji ne možemo da kontrolišemo. Filozofija je opisala veliki lanac uzroka koji dovode do patnji: nedostatak - usamljenost - kontrola.
    Savremena psihologija danas raspravlja o nedostatnosti kao o gubitku samopoštovanja. Retko se, naime, dešava da o sebi mislimo u kategoriji dobrog. Ljudi koji pokazuju veliku samilost i saosećajnost prema drugima, često su nemilosrdni prema samom sebi. Ako bolje razmislimo, često smo okruženi ljudima koji veruju da su rođeni 'sa greškom'. Kada sami sebe osuđujemo, mi nemonovno patimo. Rečju, postajemo pesimisti. Kada nešto krene naopako, pesimisti traže unutrašnje razloge (samookrivljavanje), globalne (uopštavanje problema do razmera upropaštenog života) i trajne razloge (kad osoba misli da je njegov slučaj 'tipičan'). Bilo bi bolje, naravno, da izoluje problem i posmatra ga kao nešto vremenski ograničeno. Pesimisti koji ostanu bez posla, na primer, veruju da je to njegova greška, pa patnje traju u nedogled.
    Usamljenost, druga karika u lancu, označava stanje svesti po kojem se čovek smatra izolovanim od sveta i drugih ljudi. Usamljen čovek vodi mučan i zamoran dijalog sa samim sobom, poredeći se sa rugim ljudima i neprestano se pitajući da li je bolji ili gori od njih. Savremeni psiholozi vide izolaciju kao rizik za zdravlje. Najnovija istraživanja pokazuju da socijalno ekonomski status, učestalost poseta lekaru, pušenje, piće, vežbe ili navike u ishrani, ne utiču toliko na zdravlje ljudi koliko činjenica da nas vole ljudi iz vlastitog okruženja. Zdravlje je upravo proporcionalno sa brojem ljudi iz društva u kojem se krećemo a koji nas vole.
    Kontrola, treća karika u lancu, upućuje nas na osećanje da smo središte sveta - strahu da se Sunce neće sutra pojaviti na nebu ukoliko baš mi ne intervenišemo. Reč je o sindromu 'delatnika', koji podrazumeva nedostatak vere u svet i zbog toga rezultira gušenjem života preteranom kontrolom. Ljudi koji osećaju krivicu, koji pate od raznih strahova, pripadaju ovoj kategoriji. Oni koji zavise o zloupotrebi i prikrivaju vlastitu nedovoljnost, beru plodove ove vrste patnje.

MIR UMA

    U ljudskoj duši postoje dve vrste htenja: da dobijemo željeno i da izbegnemo neželjeno. Svi znamo da je najbolje kad želja mine, kad dobijemo željeno ili izbegnemo neželjeno. Na tren nastupa mir, ali nažalost kratkotrajan. Nahranjen idejom da je divno kada nam se želja ostvari, um povezuje zadovoljstvo sa prekidom htenja. Nametne mu se zaključak da je potrebno želeti da bismo ostali zadovoljni. Sled htenja i ispunjenja (odnosno izbegavanja) postaje tako beskonačan. U pauzi, u času kada um dosegne mir, bivajući u zadovoljstvu, 'talasi misli' prestaju. Kada um utihne, osetimo unutrašnji blesak našeg BIća. Između bleskova, ukoliko ih uopšte opažamo, okreće se veliki točak uslova koji obrazuju pogrešan ljudski identitet.
    Stari recept za reporogramiranje uma meditacijom, omogućava nam da malo po malo shvatimo da mi nismo naš um. U tom kratkom periodu, kad naš um miruje, osećamo mirnoću i zadovoljstvo unutrašnjim Bićem, delom svesti koji ne uslovljava nijedno prethodno iskustvo. Kako bi to rekla moderna psihologija, stres se nagativno odražava na telu, a povratak unutrašnjoj ravnoteži prati lekovita fiziologija koja vodi putem ozdravljenja - samoiscelenja, kako bi rekla drevna filozofija. Pored zdravstvene dobrobiti, meditacija omogućava i drugačiji odnos prema našem umu. Tu se dolazi do smirivanja bolnih talasa svakakvih misli, buđenjem suprotnih misaonih talasa. Psihologija govori danas o istom fenomenu nazivajući ga 'zaustavljanjem misli'. Postajemo svesni da nas naš um muči, zaustavljamo ga i menjamo misli, menjamo misaone obrasce. Mnogi od nas barem nekad pokušavaju da loše misli zamene lepim mislima ili sanjalačkim prizorima. Ali, čak i te pozitivne misli moramo svladati da bismo neposredno osetili Biće i mir, kao njegovo bitno svojstvo.
    U našojkulturi, mnogi ljudi danas su se okrenuli meditaciji i osetili veliko zadovoljstvo koje ona donosi. Mnogi opet veruju da će, ako zdravo jedu, vežbaju i meditiraju, većno živeti. Naravno, zdravstvene navike su važne, ali nam ne otvaraju put u večnost. Naše vreme oživelo je osećanje krivice kod čoveka, jer bolest često smatramo kaznom za pogrešnu ishranu, neuredan život i preterane zahteve koje sami sebi postavljamo. Ako razmišljamo o bolesti kao o vrsti kazne i iscelenju kao reflesku naše dobre duše, bićemo uhvaćeni u zamci koju budizam definiše kao patnju - sklonost zadovoljstvu i odbijanje bola.   
    Važno je da upamtimo samo jednu definiciju greha jer je ona jedina valjana kad govorimo o samoiscelenju - svaka misao ili čin koji traži naše neznanje o vlastitoj unutrašnjoj vrednosti je grešna. Čin samoiscelenjapodrazumeva da umemo da se otrgnemo od patnje, da se vratimo onome što zaista jesmo i da se naučimo zadovoljstvu zbog nas samih. Lek je u svakome od nas, a naša pozitivna misao je najbolji lek, jer su čovekove misli jedna od najjačih energija u prirodi. Svemu što je čovek napravio, prethodila je njegova misao, i u dobrim i u lošim stvarima. I vašem izlečenju ili popravljanju psihofizičkog stanja, prethodiće vaša pozitivna misao o tome. Zapamtite, vaša pozitivna misao je najbolji doktor i najjača energija koja će vam pomoći.   (Tajne - 1994)

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane