Kako Pobediti Depresiju?

    Utučeni smo i bezvoljni. Vreme i okruženje u kojem živimo pritiskaju nas morem problema. Radost nam je usčezla iz duše i srca. Već se i ne sećamo kad smo se poslednji put nasmejali.

Neraspoloženje nam postaje navika. Znamo da najveći broj ljudi na planeti oboleva i umire od kardiovaskularnih i kancerogenih obolenja. Bolesti srca i rak velika su nesreća našeg doba. Ali, o jednoj gotovo isto tolikoj nevolji savremenog čoveka, bolesti koja se zove depresija malo se govori.
    Nečovečan ritam života, zagađena hrana, elektromagnetsko trovanje, sve teži put do sigurne egzistencije i crne misli, glavni su uzroci pojave da se u svetu tokom svake decenije gotovo udvostruči broj ljudi koji se žale na utučenost. To potvrđuju, pre svega, medicinska istraživanja u zemljama Zapadne Evrope tokom poslednje tri decenije.
    Na primer, godina 1978. oko četiri miliona Francuza žalilo se na bezvoljnost i deprimiranost, a 1988. taj broj se uvećao na osam miliona i dvesta hiljada. Slična situacija zabeležena je u Nemačkoj, dok je broj obolelih od depresije u Engleskoj i belgiji, u odnosu na broj stanovnika, bio još veći. Posebno su teški uslovi koji vladaju na našim prostorima: posledica ratovanja, stradanja, egzistencijalno beznađe i odsustvo sigurnosti. Time je pogođen najveći deo našeg stanovništva, uz sve ostale, uobičajene probleme i stresove.
    Većina ljudi povremeno doživljava epizode tuge, u zavisnosti od strukture ličnosti, stila života i opšteg okruženja. Na tugu se često nadovezuje uznemirenost, potištenost, dremljivost danju, nesanica noću, vrtoglavica, ubrzano lupanje srca, strah od sutrašnjice, napadi plača.
    Mnogi na ove simptome ne obraćaju pažnju, smatraju ih nevažnim, vezuju za određeni period ili događaj u životu i čekaju povratak u normalu. Nažalost, stanje se neretko pogoršava, pa 'obična' utučenost prelazi u opšti gubitak zadovoljstva u poslu, ličnim odnosima, ljubavnoj aktivnosti... Javlja se osećaj beznađa, opada nam pažnja, pokreti se usporavaju, glava je 'prazna' ili pak opterećena opsesivnim mislima o događajima iz prošlosti i nekom specifičnom problemu.
    Tako počinje pakleno kolo: sredstva za uspavljivanje, sredstva za buđenje, sredstva za umirenje... i tako redom, u krug.
    Prema nekim procenama, građani Srbije, kako bi lakše prebrodili probleme, godišnje popiju i do 30 miliona kutija lekova za smirenje, poput 'bensedina' i 'bromazepama'! Ali, ovi 'lekovi' koji smiruju naš nervni sistem i za koje se smatra da leče nervne ćelije, izlažu ih, u stvari, opasnostima da budu zauvek uništene. Tako, na primer, benzodiazepini, osim što prouzrokuju pospanost i letargična stanja, izazivaju i ozbiljne poremećaje pamćenja; neki drugi uzrokuju suvoću usta, učestalo mokrenje, ubrzano lupanje srca, hladnoću ruku i stopala, epileptične napade, uništavanje belih krvnih zrnaca - generale naše prirodne odbrane.
    Ove 'lekove' s pravom možemo nazvati drogama, jer izazivaju zavisnost. Tako, na primer, nagli prekid terapije benzodiazepinima dovodi, po pravilu, do teških apstinencijalnih kriza, koje se manifestuju depresijom, gubitkom apetita, delirantnim stanjima, epileptičnim napadima, što samo potvrđuje fizičku zavisnost organizma od takve vrste lekova. Svakako, kada bolest krene ozbiljnim tokom i u teškim krizama moramo se lečiti klasičnim, hemijskim lekovima. Kada dođe do tog, nema se mnogo izbora. Ali, čim prestane akutna faza treba se vratiti prirodnim lekovima. To je zato što oni ne samo da polako ublažavaju simptome, već, pre svega, odstranjuju uzrok bolesti.

    Zvali je mi nervnom utučenošću, nervozom ili depresijom, ova bolest posledica je slabosti nervnih ćelija. A otkuda ta slabost? Otuda što nervne ćelije ne mogu da izbace sve otpatke koji se nagomilavaju u njima i koji na kraju počnu da ih nagrizaju. Ovi otpaci posledica su otrovnih materija kao što su alkohol, duva, kafa ili lekova. Otpaci potiču i od toksina stvorenih našim sopstvenim brigama. Pošto se uglavnom nezdravo i nepravilno hranimo, ćelije ne dobijaju sve potrebne sastojke: vitamine, oligoelemente, mineralne soli, hlorofil, enzime, komleks vitamina B, fosfor, kalcijum, a ni energiju zemlje i prostora, što je bitno za obezbeđenje ravnoteže nervih ćelija.
    Depresija spada u grupu poremećaja karakterizovanih kao poremećaji raspoloženja. Depresivno raspoloženje karakterizuje povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, nesanica, gubitak apetita, opsednutost crnim mislima, usporeni tok misli, beznadežnost i bespomoćnost, gubitak interesa za život, smanjena energija, osećaj bezvrednosti ili nemogućnost da obavlja poslove koje je pre s lakoćom obavljalo zbog nedostatka koncentracije.
     Depresija nema samo jedan uzrok, najčešće je kombinacija nekoliko različitih stvari. Genetika igra važnu ulogu u depresiji. Veruje se da se sklonost depresiji jednim delom prenosi genetski na sledeću generaciju ali način na koji se ovo dešava je još uvek nepoznat.
    Trauma i stres usled finansijskih problema, prekida ljubavne veze ili smrti bliske osobe mogu izazvati depresiju. Pesimistične osobe, koje imaju manje samopouzdanja i negativan pogled na svet, imaju veće rizike razvoja depresije. Ozbiljna medicinska stanja poput srčanih oboljenja, raka i neizlečivih bolesti značajno doprinose depresiji jer fizička slabost smanjuje otpornost na stres. Depresija može medicinska stanja pogoršati jer oslabljuje imunološki sastav, a može i otežati podnošenje bola. U nekim slučajevima depresija može biti izazvana i medikamentima koji se koriste za lečenje bolesti.

    Svi simptomi depresije još uvek nisu potpuno jasni. Trenutna istraživanja ističu genetske, porodične, biohemijske, fizičke, psihološke i društvene simptome. Psihološki simptomi uključuju osećaj beznađa, bespomoćnosti, ranjivosti, straha, pesimizma i manjak samopouzdanja. Sve ovo se odražava u neuobičajenom ponašanju, te poteškoćama pri ostvarivanju veza sa osobama. Broj muškaraca kod kojih će se razviti i biti dijagnostikovana depresija tokom života iznosi 7% do 12% od ukupne muške populacije. Kod žena je taj broj nešto veći i iznosi od 20% do 25%. Depresija je vrlo učestala bolest, koju je vrlo važno znati prepoznati i suočiti se s njom.


    Malo ko danas u ovo izuzetno stresno vreme ne oseća strah za egzistenciju svoje porodice i sebe lično. Nedostatak posla, pa samim tim i ogromni problemi sa finasijama, teraju ljude u očaj i strah od sutra. Strašno za ljude i njihove porodice, a neviđen izvor prihoda za farmaceutske kompanije koje zarađuju milijarde na lekovima. Njima je i osnovni cilj da se zadrži ovakvo stanje stresa i nesigurnosti jer će to dovesti do još većeg profita za njih, koji će zajedno da podele sa onima koji izazivaju ovakvo stanje kod naroda. Sve ovo dovelo je do pojave bolesti novog doba - anksioznosti. U prevelikoj žurbi za novcem i karijerom, ljudi počinju da obolevaju od raznih vrsta fobija i različitih oblika depresije koje počinju da kontrolišu njihove živote i da ih razaraju. Usled brzine u kojoj se poslovi moraju završiti, čovek postaje veoma umoran i uplašen za sutra i progonjen mišlju da neće moći da izvrši sve zadatke koji se od njega očekuju. Ljudi koji se suočavaju sa ovom vrstom problema najčesće postaju anksiozni i da bi prebrodili sve strahove koje nosi sutra često se odaju alkoholizmu, narkomaniji ili tabletama. Uzimajući razne supstance dobijaju prividnu sposobnost da se suoče sa problemima i tada nastaje još veći problem.
    Reč 'anksiozan' vodi poreklo od latinskog 'anxious'. Kod nas je preuzeta iz engleskog jezika, a doslovni prevod sa engleskog znači: biti zabrinut, biti uznemiren, uplašen, pod velikim strahom. Anksioznost je patološko stanje obeleženo iracionalnim i prekomernim osećajem straha, uplašenosti i strepnje, koji su praćeni znakovima uzrokovanim hiperaktivnošću vegetativnog nervnog sistema. Anksioznost je normalna pojava u svakodnevnom životu. To je istovremeno fiziološka i psihička reakcija. Na fiziološkom nivou anksioznost može da obuhvata telesne reakcije kao što su lupanje srca, mišićna napetost, mučnina, suvoća usta ili znojenje. Psihološki, anksioznost predstavlja subjektivno stanje strepnje i napetosti. U svom najtežem obliku ona može da utiče da se osećate otuđeno od samog sebe i da se uplašite da ćete umreti, poludeti i izleteti iz sopstvenog tela.

    Krajem prošlog veka panika i anksioznost dostigli su razmere epidemije. Ovaj rast je nastavljen pa čak i pogoršan u prvoj deceniji novog veka uz prisustvo novih nesigurnosti poput ekonomske krize i modernih bolesti. Tempo modernog života i tehnološki razvoj uskratili su čoveku vreme neophodno za prilagođavanje promenama u okruženju. Anksiozni poremećaji jednostavno su posledica smanjene sposobnosti suočavanja sa stresom. Osnovna razlika između straha i anksioznosti je u interpretaciji pretnje kao neposredne - kod straha ili anticipirane - kod anksioznosti i u prirodi fiziološkog uzbuđenja kao alarmne reakcije - kod straha ili povezane razlike napetosti i strepnje - kod anksioznosti.
    Anksioznost je stanje koje se karakteriše osećajem unutrašnje uznemirenosti, uplašenosti, straha da će se nešto strašno dogoditi, uz psihomotornu napetost i unutrašnji nemir. Osoba često ima osećaj da će da eksplodira i skoči iz sopstvenog tela, da će izgubiti kontrolu nad sobom, da će joj se desiti nešto strašno. Anksioznost nije vezana za konkretan objekat ili osobu. Anksiozna osoba je stalno u stanju pripravnosti, stalno je na oprezu, misli da joj se sprema neka opasnost. Kod ovakvih osoba autonomni nervni sistem se lakše aktivira nego kod ostalih ljudi, pa nije čudo da se anksiozna osoba uplaši na neki iznenadni zvuk, što joj izaziva niz raznih simptoma. Anksioznost je na neki način opiranje svakodnevici. Ljudi koji su anksiozni imaju pogrešno uverenje da je život opasan, i da treba da se zaštite od neke opasnosti, koja možda i ne postoji, da su uvek spremni na borbu ili da se emotivno povlače u sebe i padaju u depresiju. Anksioznost i panični napadi jesu rezultat nagomilanog, akumuliranog stresa u životu pojedinca. Zato je važno izbegavanje stresnih situacija, bitno je da ostajemo mirni i staloženi u svakom trenutku. Ako počnemo to praktikovati, lakše i mirnije ćemo izlaziti na kraj sa stresnim situacijama u budućnosti. Kada smo smireni, naše samopouzdanje raste, jer je to jedino moguće kada smo mirni i čvrsti. Rad na podizanju samopouzdanja je neprocenjiv.
    Manifestacije anksioznosti su različite, manifestujući se kako kroz psihičke, tako i kroz somatske simptome. Somatski simptomi anksioznosti su oni koji se odnose na hroničnu-mišićnu napetost, glavobolje, bol u leđima, pojasu i mišićni trzaji. Kao rezultat mišićne napetosti se javlja konstantna slabost. Simptomi su: lupanje i aritmija srca, povišen krvni pritisak, drhtavica, stomačni grčevi, suva usta, pojačano znojenje, mučnina, dijareja, bledilo ili crvenilo, guščija koža, loš san usled raznih misli koje se motaju po glavi. Česti su i simptomi kao što su vrtoglavica, svrab, poremećaj polnih funkcija, alergijska reakcija na koži. Osnovni simptomi anksioznog poremećaja su napetost, loši predosećaji, bojažljivost, neopravdana strepnja iz raznih razloga, a osnovna karakteristika je to što osobe sa anksioznim poremećajem apsulutno ne mogu podneti neizvesnost.
    Anksioznost može da se javi u različitim oblicima i da bude različitog inteziteta. Prema težini ona se može kretati od blage neprijatnosti do napada panike u svojoj punoj snazi, koji se odlikuje lupanjem srca, dezorijentacijom i užasnutošću. Osoba koja je bila duži vremenski period u anksioznom stanju može poprimiti neke naizgled veoma čudne i zastrašujuće osobine i pomisliti da se zauvek promenila ili da će zauvek ostati takva.
    Stvar koja takođe može da stupi na scenu jeste osećaj raspadanja sopstvene ličnosti, odnosno dezintegracija ličnosti. Osoba se oseća kao da je na neki način izgubila samu sebe, izgubila svoje 'ja'. Naravno, ovo je samo subjektivna predstava i to pogrešna, ta ličnost se nije raspala u pravom smislu te reči. To je posledica dugotrajnog straha i tenzije, i takav um pokušava na racionalan način da objasni samom sebi šta se sa telom dešava. To stvara iluziju dezintegracije, odnosno raspadanja ličnosti.
    Brzo i rano prepoznavanje i adekvatan tretman imperativi u cilju povećavanja kvaliteta života osoba sa anksioznim poremećajima. Adekvatno prepoznavanje i tretman takođe pomažu da se spreče česti sekundarni poremećaji kao što su depresija i zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci.


    Kao prvo, bolesnik mora promeniti svoje misli koje u njemu prouzrokuju strahove i čine ga sputanim. U osnovi svakog programa prevazilaženja depresije, anksioznosti, fobija ili napada panike nalazi se rad na sposobnosti da se opustite i promenite tok vaših misli. Prestanite da anlizirate prošlost i razmišljate šta ste propustili i šta bi bilo da ste uradili drugačije od onoga što ste uradili. Prestanite da gledate druge, šta su oni postigli, a šta vi niste, nemojte da omalovažavate sebe ida se samosažaljevate.
    Prestanite da razmišljate pesimistički o budućnosti jer niko ne zna šta mu donosi novi dan. I vama novi dan može da donese neku izuzetnu pozitivnu situaciju ili promenu života, tako da ćete se tada pitati: 'Šta mi je trebalo da se onako jadno osećam, kad je sve ispalo dobro i kako treba'. Prema tome, sutra je novi dan, a sada fokusirajte vašu pažnju prema nečemu što će vas potpuno zaokupiti i o čemu ćete jedino razmišljati. Igranje sa decom, neki hobi, rad u kući i van kuće, druženje i razgovor sa prijateljima. Čitajte knjigu, omiljeni časopis, gledajte televiziju i u sve to sedobro 'udubite', fokusirajte se baš u to što radite.
    Ako vas uhvati depresija i anksioznost, iautosugestija je izvrstan način da pobedite ova stanja stanje. U tim momentima recite sebi nešto od ovih rečenica:
- Verujte sebi. Ti si preživio puno, i ti ćeš preživeti šta god da dolazi.
- Nastavite šetnju kroz oluju… Vaša Duga vas čeka na drugoj strani.
- Prepustite se onome što je. Pustite ono što je bilo. Imajte veru u ono što će biti.
- Ponekad je razlog zašto se dobre stvari ne događaju vama, jer ste vi ta dobra stvar koja treba da se desi na drugim ljudima.
- Negativni um nikada neće dati pozitivan život.
- Vi nikada nećete biti slobodni sve dok se ne oslobodite iz kandži vlastitih loših misli.
- Danas je savršen dan za novi početak. Pustite strah i oslobodite svoj um. Vreme je da otvorite svoje srce.
    Vrsta relaksacije koja zaista ima efekte kad je reč o depresiji i anksioznosti jeste redovno, svakodnevno upražnjavanje neke forme duboke relaksacije. Duboka relaksacija odnosi se na specifično fiziološko stanje koje je potpuno suprotno načinu na koje vaše telo reaguje kada je pod stresom ili tokom napada panike. Neke od uobičajnih metoda postizanja duboke relaksacije su: abdominalno disanje, progresivna mišićna relaksacija, vizualizacija smirujućih scena, meditacija, autogeni trening, joga. Veoma dobar efekat se može postići i trčanjem, fitnesom, teretanom ili nekom sličnom vrstom aktivnosti. Na taj način čovek se može rasteretiti i osloboditi od stresa. Poznato je da se za vreme treninga luči endorfin - eliksir sreće i zadovoljstva. Takođe, poznato je da su svi posle treninga izuzetno fizički umorni, ali zato psihološki se osećaju izuzetno dobro. Prema tome, napred sa relaksacijom i sportom.
     Što se tiče preparata za lečenje depresije i anksioznosti, najbolje je da lekove treba ostaviti samo kao krajnje rešenje, ako ništa drugo ne može da pomogne. Razlog je naravno što ti lekovi izazivaju zavisnost i mogući su problemi sa kasnijim odvikavanjem i skidanjem sa lekova. Takođe, razgovor sa dobrim psihologom može biti od izuzetne koristi. I naravno ne zaboravite prirodu, jer ona se postarala da nam iz svoje riznice podnudi prirodne čajeve koji su pokazali odlične rezultate i što je najvažnije - ne izazivaju zavisnost i negativne prateće pojave kao lekovi. Koristite čaj od matičnjaka i kantariona, kao i kapi od valeriane. Pokazali su se kao izuzetni u eliminisanju straha, napetosti i za opuštanje. Treba da se shvati još nešto vrlo bitno. Depresija i anksioznost nastaju negativnim delovanjem vaših misli, pa prema tome, preobraćanjem tih misli u pozitivne, vedre i optimističke misli, uz volju, veru i molitvu, depresija i anksioznost može i da se pobedi. Kada se tu doda i bogat socijalni život i bavljenje nekim od sportova ili hobija osoba se može u potpunosti vratiti u normalne životne tokove i u potpunosti prevazići poremećaj ove vrste.