Kako Se Odseliti Sa Zemlje?

   Nauka o svemiru nas uči da unutar svakog svezdanog sistema postoji takozvani 'Biopojas' - koji u sebi obuhvata pojedine planete koje su sposobne da oko sebe zadrže atmosferu sa onim karakteristikama koje mogu da omoguće razvoj života na njima.

    Ovaj Biopojas je karakterističan po temperaturnim, astrofizikalnim i planeto evolucijskim elementima. Sve to znači da unutar Biopojasa nema izrazito velikih oscilacija temperature, da postoji određena ustaljenost u kretanju planeta oko matične zvezde, te da su planete već u onom geološkom stepenu razvoja kada je moguće da se unutar tmosfere i hidrosfere pojave preduslovi za razvoj života na njima.
    Tako, unutar Sunčevog sistema imamo Biopojas koji obuhvaća tri planete, a to su: Venera, Zemlja i Mars, od kojih Zemlja ima razvijen život, teevolutivno uznapredovale oblike faune do stepena inteligentnih bića. No, naučnici posmatrajući postojanje inteligentnog visoko organizovanog života, koji je evidentno na Zemlji, do sad nigde drugde u svemiru nisu pronađeni tragovi sličnih i različitih oblika bilo kakvog života - ili je to možda jedna od najvećih tajni koju neko izuzetno dobro čuva?
    Zato na pitanje: 'Ima li života u svemiru?', ne bi trebalo da odgovaramo 100% negativno. Pošto je i Zemlja u svemiru, logično je da dokazano da život u svemiru postoji. To opet ne znači da, pored toga, ne postoji razvijen život i na drugim planetama i drugim planetarnim sistemima, već samo da se nismo pomakli sa polazne tačke u tim istraživanjima - ili opet, to samo mi mislimo da je tako!?
    Ono što se do sada uspelo ustanoviti, jeste da na Veneri i marsu nismo uspeli dosadašnjim metodama istraživanja ustanoviti prisustvo niti najjednostavnijih životnih oblika. Po nekoj prećutnoj podeli, Rusi su se više okrenuli proučavanju Venere, a Amerikanci su se orijentisali na proučavanje Marsa - stanica Viking i orbitalno satelitske sonde Mariner. Prema zvaničnim rezultatima (onima za javnost), niti jedna planeta za sada ne poseduje preduslove za ćivot u onom obliku kakvog ga mi ovde na Zemlji poznajemo.
    Tek na Marsu postoje neki mali predznaci da bi se tokom dužeg vremenskog perioda - oko nekoliko storina hiljada godina, mogao samostalno razviti život, a u slučaju čovekove planske intervenicije - možda i brže. Isto tako je i sa Venerom. Pogledajmo sada šta nam to kao rešenje ovog pitanja nude stručni astronomi, pogotovo u svetlu tvrdnje da je Zemlja danas prenaseljena, pa mi naseljavanje drugih planeta bilo jedno od rešenja.

     Prema mernim rezultatima koje je na Zemlju poslala serija ispitnih stanica 'Venera', ustanovljeno je da se pod optički neprovidnim slojem guste astmosfere krije pravi pakao. Atmosferski pritisak je oko 90 puta veći nego na Zemlji, temperatura je oko 450-500 stepeni celzijusa, a atmosfera je sadržajno bogata parama hlorovodonične i sumporne kiseline i svega 1% Sunčeve svetlosti prodire do površine.
    Većina svetlosne energije apsorbovana je u atmosferi, tako da na Veneri vlada efekat staklene bašte. Atmosfera je toliko korozivna da je usled delovanja navedenih sadržaja, te temperature i pritiska, najduže vreme rada automatskih stanica koje su sletele na površinu Venere, iznosilo je oko 60 minuta! Potom su, naravno, otkazivale sa radom, a nedugo zatim, verovatno su se raspadale u gomilu korodiranog praha.
    Za razliku od Venere, Mars je nešto povoljnija sredina, ali je još uvek nedovoljno prijateljska. Prema rezultatima istraživanja sastava marsove atmosfere, ustanovljeno je da sadrži oko 7% azota, te 1-2% vode i vodene pare. Za vreme promene godišnjih doba na Marsu, tlo i posebno polovi MArsa su prekriveni tankim slojem leda, što uz prisustvo azota - kojeg u atmosferi zemlje u vazduhu ima 78%, čini određene preduslove za razvoj životno sposobne okoline, ali tek kroz neko duže vreme. Posebna zanimljivost razvoja uslova za život na Marsu je u tome što bi time bilo moguće pratiti način razvoja života na Zemlji - kroz isti ili sličan proces stvaranja životno pogodne atmosfere.
    Crvena boja površine Marsa potiče od velike količine limonita u tlu - Fe2O3, to jest, gvozdenog oksida. Sama oksidacija znači i prisustvo vezanog kiseonika. Temperatura je donekle pristupačna, a iznosi oko 27 stepeni celzijusa ispod nule. Postoje pretpostavke da bi se donekle moglo uticati na nešto brži razvoj procesa u atmosferi Marsa, ukoliko bi se na površinu dopremile određene količine lišajeva i mahovine, odnosno flore koja bi se lako prilagodila uslovima koji trenutno postoje u atmosferi marsa. Ta bi flora počela odvijati i održavati procese koji bi atmosferu prilagođavali za njihov samostalni opstanak, a postigli bi se i određeni preduslovi da se kasnije dopreme i druge biljne kulture koje bi u tada pripremljenim uslovima opstale i nastavile proces.

    Poznati američki astronom Karl Sagan je 80-tih godina XX veka izneo smelu teoriju na koji bi se način mogla prilagoditi negostoljubiva atmosfera Venere za opstanak života. To je za sobom povuklo brojne reakcije ne samo naučnika, već i ufologa, koj isu se na tu tezu nadovezali teorijama o mogućim sličnim zahtevima koji su nekda, možda, izvršeni i na Zemlji. Evo šta je slavni Karl Sagan rekao p otom pitanju.
    Prema njegovim zamislima, važna činjenica je da unutar Venerine tmosfere postoji mnogo hemijskih spojeva vrlo bitnih i kvalitetnih elemenata. Trebalo bi postići da se određenim reakcijama ti spojevi razluče, te da se dobiju drugi spojevi, komponente ili čisti nevezani elementi koji će osiguravati dalje lančane procese. U samom početku bi trebalo određenim satelitskim sondama un utar Venerine atmosfere ubaciti pojedine otporne vrste modro zelenih algi. Na Zemlji postoje slične alge koje uprkos rigoroznim uslovima opstaju u područjima podmorskih vulkana Pacifika, a to su kolevke života na Zemlji. Uz mnoštvo spojeva koji u vulkanskoj lavi izbijaju iz tla, odvajaju se važni elementi kojima ove alge održavaju životno adekvatnu okolinu. Tako se dobija određena uzročno posledična veza u kojoj su svi procesi u međusobnoj ravnoteži i jedni održavaju druge. Slično tome bi se dogodilo i na Veneri.
    U početku bi se neprovidna i gusta atmosfera raslojavala usled osvajanja spojeva koje bi ove alge apsorbovale. Odvajao bi se slobodan kiseonik, te vodena para koja bi se kondenzovala i postepeno bi padala u obliku kiše na usijanu površinu Venere. Opet mi naravno došlo do trenutnog isparavanja, te bi se taj proces ponavljao, a površina bi se time vremenom hladila. nakon određenog vremena, gusta atmosfera bila bi dovoljno razređena da se i veća količina sunčeve svetlosti probije do površine planete.
    Pojednine alge bi mutirale, a naknadnim zahvatima i druge vrste algi bi se dopremile i ubacile u atmosferu. Uslovi se se kontrolisano dorađivali i prilagođavali sve t ostepena kada bi se do same površine dopremile biljne kulture koje bi bile sposobne da se same prilagode uslovima na planeti. Jasno je da bi usled razbijanja guste atmosfere velike količine vode prekrivale površinu Venere, upravo kao i na Zemlji. Tlo bi nakon uspevanja biljnog sveta slično najneprohodnijim prašumama na Zemlji, a potom bi se i određene vrste životinjskog sveta transportovale na površinu. Sve ovo skratilo bi stotine hiljada godina prirodnog procesa na 'svega' nekoliko desetina hiljada godina. Na samom kraju na Veneru bi se mogli dopremiti i prvi ljudi.
    Ovo je bio trenutak kada su se javili i drugi naučnici kako bi i oni dali svoje mišljenje. Jasna je pretpostavka da bi se na Veneru transportovali oni koji su fizički najotporniji i najprilagodljiviji surovim uslovima života, a postoji mogućnost da bi se ova nova kolonija planete Zemlje nastanila na sličan način kao i nove kolonije Amerike i Australije - kažnjenicima.

    Mnogi naučnici su saglasni pretpostavci da je verovatno moguće da je i naša planeta zemlja na sličan način prilagođena za život. OStalo je relativno nerešeno kako su u relativno kratkom roku izumrli dinosaurusi, a pretpostavlja se da je uzrok nagla promena klimatskih uslova koje dinosaurusi mutacijama nisu mogli pratiti.
    Prema ljudskim tekovinama i našim karakternim osobinama, moguća bi bila teorija po kojoj smo i mi izgnanici neke superiorne civilizacije. Dopremljeni na negostoljubivu Zemlju, imali smo dvostruku ulogu - poslati smo kao nepodobni sa tamo neke naše prapostojbine,a zatim smo bili prisiljeni pripremiti našu planetu z opstanak. Stari sumerski tekstovi govore o velikim migracijama sa neba na zemlju. To su ti brodovi kojima smo dopremljeni i izbačeni u divljinu - gde i pripadamo.
    Naši preci koj isu očigledno zadržal isvoj nivo tehnologije, prate nas i drže pod određenom kontrolom. To se odnosi na pojave NLO-a, što je evidentno već hiljadama godina. Uvek nam nko od gore dostavi moralne kodekse ponašanja i uči nas kako u sebi da razvijamo ljubav, a da potisnemo mržnju i ratove. Ali, još smo daleko od polaganja tog ispita. Dovoljno je samo pogledati šta se trnutno radi u svetu. Urođena nam je reakcija otimati tuđe, uništavati i razarati druge radi osvajanja njihovih izvora energije. Potpuno je jasno da smo mi brutalni i primitivni. Svaku novu tehnologiju prvo koristimo u ratne svrhe, a umesto na poboljšavanje života ljudi, najveći novac koristi se za ratnu industriju. Koliko smo sada opasni i preopasni za okolni svemirski prostor, sigurno se nalazimo pod još budnijim posmatranjem.


    Putovanje do zvezda sadašnjim hemijskim pogonom io nije tako nemoguće ako bismo imali dovoljno vremena na raspolaganju, recimo  - nekoliko hiljada godina. Neki fantastični projeki azvoja drugih vrsta pogona mogli bi ovo vreme drastično da smanje, ali da li je to dovoljno da čovek krene put drugih planeta?
    Ako biste bili izbačeni sa Zemlje u raketi brzinom od 32 kilometra u sekundi, sasvim sigurno biste se odvojili od naše planete, potom napustili naš Sunčev sistem, a onda se zaputili dalje. Problem je, međutim, u tome što bi vam na taj način do najbliže zvezde, Alfa Kentauri, trebalo više desetina hiljada godina, a to je, ipak previše da bismo sačuvali optimizam i entuzijazam.
    Neizmerna međuzvezdana rastojanja su ono što razmatranja o mogućnostima putovanja do drugih svetova u vazioni čini onespokojavajućim, što nas pretvara u kosmičke pesimiste i što traganje za našom braćom po razumu čini praktično uzaludnim. Jer beskrajna kosmička prostranstva nisu samo prepreka nama da odemo u posetu drugim bićima - pod uslovom da ona postoje, nego je to barijera i drugima da dođu do nas. ili možda ipak postoje neke nade da se ta zastrašujuća rastojanja premoste nečim neuporedivo bržim od himijskih raketa, koja j u najmanju ruku sasvim neprilična za projekte međuzvezdanih putovanja?
    Brzina svetlosti, bez obzira što je nauka smatra krajnjom i dostižnom jedino za fotone a na i za realnu masu, u koju spadaju ljui i njihove letelice, fascinira istraživače zbog toga što ogromna rastojanja pretvara u brojke koje ne izgledaju previše strašno.Svetlosti je, na primer, potrebno svega godinu dana i tri i po meseca da stigne do najbliže zvezde, što je, brojak mnogo manja od, na primer, 70.000 godina. Ali, kako dostići tu brzinu kojom se kreću samo fotoni, ili barem brzinu koja se sa njome može uporediti, a kojom bi međuplanetarno putovanje bilo skraćeno na dužinu jednog ljudskog veka?
    Jedan od pogona koji se uključuje u razmatranja o brzinama bliskim svestlosti j nuklerana fuzija. Ali, taj kosmički pogon, omiljen kod pisaca naučne fantastike, ne spada baš u predloge koji preterano impresioniraju naučnike. Oni su izračunali da bi za pokretanje broda od deset tona brzinom od 99% svetlosne na jednom dvosmernom putovanju bilo potrebno 11 milijardi tona vodonika, što je mnogo, mada ne neostvarljivo, ali je problem u tome što bi za pogon tih 11 milijardi tona koje treba poneti na put, bilo potrebno još milijardu milijardi milijardi milijardi - piše se sa 1 i 36 nula iza nje, tona vodonika, što je van pameti. Tako da, nuklearna fuzija dolazi u obzir samo za brzine znatno ispod svetlosne.
    Ideja o fotonskom pogonu je mnogo privlačnija. U ovom slučaju bi se celokupna masa goricva 100% pretvarala u energiju - stepen pretvaranja kod fuzije iznosi 0.4%, to jest, 250 puta manje. Međutim, naučnici nemaju pravu ideju kako bi fotonski motor mogao da se konstruiše. Jedini metod pretvaranja celokupne mase u energiju je anihilacija materije i antimaterije. Današnji metodi stvaranja antimaterije su krajnje neefikasni, ali u bubućnosti ne bi trebalo da bude nerešiv problem stvaranja velikih količina antimaterije.
    Polazeći od ove ideje, naučnici su izračunali da bi za kružno putovanje brzinom od 99% svetlosne bilo potrebno 40.000 tona goriva za svaku tonu takozvanog korisnog tereta. Pošto bi za brod od 1.000 tona bilo potrebno čak 40 miliona tona goriva, digli su ruke od daljih pokušaja da nađu rešenje.
    Ali nisu svi digli ruke. Američki fizičar F.Dajson je predložio da se odustane od traženja rešenja za putovanje takozvanim relativiskičkim brzinama - bliskim brzinama svetlosti i da se odaberu realnije. On je 90-tih godina XX veka napravio projekat džinovskog vasionskog broda Orion sa 45.000 tona goriva. Tajna je bila u gorivu i motoru - gorivo bi bio vodonik, a motor bi bio džinovska 'činija' sa prigušivačima u kojoj su u nisu eksplodirale vodonične bombe - sa ukupno 300.000 takvih bombi!
    Eksplozije bi se, na početku odlaska, kao i na početku povratka, događale samo u toku deset dana, ritmom od jedne eksplozije u sekundi. Sa 300.000 vodoničmnih bombi, brod bi kružno putovanje do Alfe Kentauri obavio za svega 130 godina, dakle u okviru dve generacije ljudi! Projekat je bio primamlji, bez obzira što je zastrašujuće delovala i sama pomisao na putovanje od nekoliko stotina hiljada kilometara u sekundi, i to na leđima 300.000 vodoničnih bombi, koje još uz sve to, eksplodiraju svake sekunde! Prilično gadno čak i za one najhrabrije, ili najluđe!
    Postoje i drugi projekti za putovanje na druge planete i zvezde. Ali svima njima, ako rešenje problema ne tražimo u nekakvim prostorno vremenskim prečicama, kao što su ideje o hiper prostoru i slične, ostaje zajedničko da su zvezde beskrajno daleko i da hipotetično kontaktiranje sa tako dalekim svetovima ima smisla jedino u pojmovima filozofije.
    Kada se svemu doda čovekom karakter koji obožava da razara i uništava sve oko sebe, možda se sam naš Tvorac pobrinuo da ne možemo da se maknemo dalje od Zemlje, da ne bi doveli u opasnost ostatak svemira.