Kako Je Nastalo Zlo
Persijanac Hasan, iz svetog grada Goma, pre više od 850 godina pronašao je kako da se od sasvim normalnih mladih ljudi stvore prave ubice iz ubeđenja! Šta su današnji moderni teroristi, a i ljudi na vlasti i oni koji žele da vladaju, naučili od njega?
Osmeh na lice:
Deveti je mesec 1092. muslimanske mesečeve godine, vreme Ramadana, kada se islamski svet moli i posti. Veče je i zvezde svetlucaju širom neba. Pravi spokoj. Kroz jednu mračnu aleju pronose raskošnu nosiljku iza čije zavese se nalazi nekoi važan čovek koga prate telohranitelji. Na jednoj krivini iskače senka. Na mesečevoj svetlosti zablista nož.
Izvežbana ruka zamahuje nekoliko puta. Telohranitelji brzo pritrčavaju nosiljci, dok sablje zveckaju okolo nje. Okrvavljeni ubica pada na zemlju gažen nogama telohranitelja. Mrtav je, ali mrtav je i čovek u nosiljci, iz čijih nekoliko rana na telu teče krv.
Ovaj čovek u nosiljici zvao se Nisam al Mulk. Bio je veliki vezir sultana Malikšaha, turskog vladara iz dinastije Suldžukida. Trideset godina pre te kobne noći, seldžučki Turci, koji su stigli iz Turkestana i razlili se kao reka po Mesopotamiji i Persiji, njemu u reuke stavili su sudbinu svoga carstva. Iako divlje i surovo pleme, Saldžuci su imali poverenja u jednog Persijanca jer su već odavno i oni bili muslimani.
Njemu Seldžuci duguju svoje veliko carstvo, koje se protezalo od Mongolije do Crvenog mora. On je uspeo da obuzda razularenu pljačkašku vojsku, izgradio je mnoge škole, bolnice i džamije. Svi naučnici, pesnici i hroničari, iz koje god zemlje da su dolazili, mogli su da računaju na njegovu podršku, te nije ni bilo čudno što je njegova smrt izazvala ogromnu bol u islamskom svetu. I u najzabačenijim selima čule su se tužbalice: 'Ko će nam zameniti Nisama al Mulka? Ugašen je naš biser mudrosti!
Alamut, jedno orlovsko gnezdo, prava neosvojiva trvđava, nalazi se visoko u planinskom masivu Elburs, na severu Persije. Sumorno je to mesto, obavijeno potpuno tajanstvenošću, a za mnoge prava čeljust pakla. Tu ne može da se vidi žalbena odeća, tu se ne čuju ni plač niti jadikovke. Inače mračan, zamak je sada svečano ukrašen i jarko osvetljen. Sa bubnjevima, trubama i drugim instrumentima, tu se uveliko proslavlja smrt Nisama al Mulka.
Na krovu zamka stoji jedan mračan čoek orlovskog nosa, gadnog pogleda, sa licem koje ne izražava nikakva osećanja. Nepokretan i miran, on sluša pokliče koji su upućeni od njegovih podanika, njemu u slavu. Svestaj je da ih je zaslužio, jer je tokom svečane ceremonije upravo on jednom od svojih 'anđela smrti' pružio posvećeni bodež sa jednom jedinom rečju: 'Ubij!' Bila je to smrtna presuda za Nisama al Mulka.
Taj čovek se zvao Hasan e Sabah. Malo ljudi sa astrane je imalo priliku da ga vidi ili da razmeni pooneku reč sa njim. I za svoje pristalice, on je visok kao nebo, nedostižan kao neki uzvišeni bog. Kada god se pojavi na bilo kakvom skupu svojih vernika, glasnik ga najavljuje zloslutnim rečima: 'Sagnite se pred gospodarom koji u svojoj ruci drži smrt kraljeva'.
Hasan, gospodar Alamutam, neograničeni je gospodar i vladar svih ismaelita i asisina (na arapskom 'hašišini' - pušači hašiša). Ismaeliti su sekta unutar sekte, koja je proistekla iz redova šiita. Ako je za šiite reč njihovog imama zakon, onda je za ismaelite imam 'božja senka na zemlji'. Samo preko njega se stiže do božanskog, do večnih radosti raja. On može da učini ljude srećnima, ali i da ih osudi na pakao.
Hasan, koji u svojoj ruci drži smrt kraljeva, trebsa da postane gospodar sveta. Zbog toga je Nisam al Mulk morao da iščezne u carstvu večitih senki, zbog toga će još mnogi drugi morati za njim u to carstvo. Usredsređen na svoj cilj, Hasan ide korak po korak na putu ka svetskoj moći.
Kako je Hasan tako daleko dogurao? U početku, on je bio obični begunac, šiit među sunitima za koje je imam izborna ličnost i isključivo duhovni učitelj. Kao propovednik on oprezno širi ismaelitsko versko učenje u persijskom narodu. Oprezno je osvojio i Alamut, pravu granitnu tvrđavu, koja nije mogla da bude zauzeta na juriš. On nije ni pokušavao da je zauzme na juriš. Preuzeo ju je, a da nije nijedna kap krvi prolivena i bez ikakvog zveckanja sablji i noževa.
Hasan je izabrao drugu strategiju: najpre je u mračni zamak doveo svoje propovednike koji postaju stražari, poslužitelji i dvorani. Oni šapuću u mračnim ćoškovima: 'Dolazi imam, senka božja, prokrčite mu put'.
Jedne neći i on sam se uvlači u zamak. Na umu mu nije nikakav prevrat. Dani i nedelje prolaze, a onda dotadašnji gospodar Alamuta primećuje da ga više niko ne sluša, da je u sopstvenom drorcu samo osoba koju trpe. Neka druga moć preuzela je vlast u njegovoj tvrđavi i sprovodi je gvozednom rukom. Tek tada je Hasan izašao pred njega i ponudio mu nagodbu: tri hiljade zlatnih dinara za Alamut, a zlato će isplatiti guverner provincije Damgan. Kako to: jedan guverner i jedan mali sektaš? Zlato iz uzvišene ruke za običnog golju?
Ali, dotadašnji gospodar Alamuta dobro zna da je tvrđava ionako izgubljena. Zašto onda da ne uzme ponuđenu otkupninu? Dešava se ono što nikada nije pokušavao ni da zamisli - guverner ga ljubi sa strahopoštovanjem i isplaćuje naznačenu sumu. Bez reči, jer je i on jedan od Hasanovih vernih slugu. Kada je Hasan preuzeo vlast u Alamutu se sve menja. Ne galopiraju više gorni konji, ne odjekuju ratne trube, niti marširaju vojnički odredi. Masovno se progone žene, deca i starci. Alamut je drugima namenjen. I oni dolaze - smerni maldi muškarci, od kojih su mnogi još dečaci.
Alamut postaje škola! Uče se strani jezici, dvorska etika, izreke raznih religija. Mladi učenici obožavaju svog imama. Kada je prvi deo nastave završen, u Alamutu vladaju mir i spokojstvo, a u okolini planinske tvrđave uvlači se golemi strah. Prvo je jedan seoski starešina izboden bodežom, a potom je neki sunitski imam iskasapljen. Hasanovi učenici prelaze na praktični deo obuke. Oni vežbaju i pri tome ih posmatraju učiteljevi špijuni. Samo najbolji od njih će postati fidaini - anđeli smrti. Biće poslati na sve strane, ka moćnicima ovoga sveta, i sve sa jednim čvrstim nalogom.
Godina je 1119. Seldžučki sultan Sandžar želi da okonča tajanstvenim zbivanjima u Alamutu. Rešen je da sravni tvrđavu sa zemljom i dovuče Hasana u svoj logor kako bi ga razapeo sa konjima. Ali, nije bilo tako suđeno. Jednog jutra veliki vladar Sandžar je sedeo kao prikovan u svom čadoru širom otovrenih očiju. Smrtni strah mu se uvukao u sve udove. Uz treperavu svetlost sveća, kao hipnotisan je zurio u bodež zariven u zemlju ispred njegovog logora i sa nevericom je čitao cedulju koja je bila obavijena oko bodeža. Na njoj je stajalo sledeće: 'Da je bila moja volja, ovaj bi bodež sada stajao u tvojim grudima'.
Sultan Sandžar shvata poruku. Ne naređuje da se napadne Hasanovo orlovsko gnezdo, nego otpočinje mirovne pregovore. Sultanovi izaslanici su još oholi, još govore o Hasanovoj budućoj predaji, ali Hasan ima ubedljive argumente. Tokom pregovora, on klimnu glavom jednom svom fidainu, koji smesta izvuče svoj bodež, preseče sebi grkljan i pade sav u krvi pred noge sultanovog izaslanika. Hasan klimnu glavom drugom fidainu koj istoji na grudobranu. On se naglavačke baci u ambis dubok stotinu metara.
Hasan tada reče izaslaniku: 'Ja imam 60.000 ovakvih junaka, a koliko ih vi imate'? Kako je sultan odgovorio na ovo? Ne samo da Alamut nije razoren, već je Hasan dobio pozamašnu godišnju potporu u novcu. U stvari, sultan je platio za to što je neko na njegovoj teritoriji osnovao carstvo unutar carstva.
Šta je fidainima, tim kamikazama ranog srednjeg veka, davalo hrabrost koja je išla do preziranja sopstvene smrti? Nesumnjivo nepokolebljiva vera u imama i očekivanje rajskih radosti sa kojima su fidaini bili dobro upoznati. One su im, veštom opsenom, što bi danas rekli, propagandom i udarom na psihu, blie prikazane u velikom vrtu Alamuta. A, evo kako se to odvijalo.
Samo na izričitu Hasanovu naredbu nadzornik dvorca smeo je da otvori kapiju koja vodi u vrt Alamuta. Fidaina bi uspavali i zbili u malu prostoriju sa ostalim fidainima. Kada bi se posle izvesnog vremena fidain probudio i otvorio oči, oko njega je probrano voće širilo svoj slatki miris, a brojne fontane su žuborile. Iz česme nije tekla voda nego prvoklasno vino. Prišla bi mu rajska devojka i privila se uz njegovo telo govoreći mu mazno:'Opruži se, čemu služi krevet? Ti si u carstvu Alahovom.' Vešte ruke i vatrena usta dalje čine svoje ...
Nešto kasnije, on više nije u carstvu Alahovom, već leži na kamenom podu jedne mračne i vlažne prostorije u dvorcu, ali sada zna kako taj raj izgleda i želi da se u njega vrati. Imam mu je rekao kako se može vratiti, jer božija senka može sve. Božija senka zna i tajnu indijske konoplje, tajnu hašiša. On je jedan od veoma malog broja ljudi u Persiji koji zna tu tajnu i jedini koji je koristi kao političko sredstvo moći i ubeđivanja. Jedan šmrk hašiša i - fidain je spreman ne samo da ubije nego da i izdrži najsurovija mučenja. Ispiranje mozga u svojim počecima.
Tokom godina rađa se još jedan bastion asasina, u Siriji, na granici sa Egiptom. Tamo dejstvuje jedan čovek po imenu Sinan. On je Hasanov miljenik, njegov najobrazovaniji učenik i njegov najvažniji propovednik u Siriji. Cilj mu je tvrđava Masjaf u sirisjkom podbrdu. Sedam godina prolazi pre nego što Sinan uspeva da zauzme Masjaf, onako kako ga je Hasan učio. Onda šalje u akciju svoje fidaine i propovednike. Čitava Sirija treba da bude pridobijena, da ga prizna za vrhovnog imama. nije prošlo mnogo vremena, a i on postaje božija senka, imam, štaviše, postaje suparnik svog učitelja.
Uzalud Hasan besni zbog svog novo suparnika, dojučerašnjeg najmilijeg učenika. Uzalud šalje svoje anđele smrti u Masjaf. Sreća je u savez sa Sinanom, a svi anđeli smrti prelaze na Sinanovu stranu. Vreme prolazi i poput svoga učitelja Hasana, Sinan, koga su u međuvremenu prozvali 'Starac sa planine', upušta se u visoku politiku. Svoju moć on prvi put isprobava oko 1150. godine u Tripoliju, jednom od gradova koji su zauzeli krstaši. Grofa Rajmunda, vladara toga hrišćanskog ostrva u muslimanskom moru, brzinom munje iseklo je dvanaest fidaina dok je sa svojom pratnjom jahao na konjima kroz grad.
Hrišćanski vitezovi su mnogo pre toga slušali muslimansko šaputanje o 'starcu sa planine', a kada su se i sami uverili u njegovo postojanje, u svom nemogućnom besu oni ubijaju nekoliko hiljada muslimana. Pitanje je šta su time postigli, jer sve njihove žrtve su suniti, najveći neprijatelji asasina. Zapravo, asasini su u Masjafu mogli da proslave dvostruki uspeh. 'Starac sa planine' je znao da ismaelita ima suviše malo i da oni nikada ne bi mogli da osnuju veliko carstvo, pa čak ne bi mogli ni Siriju da pokore. Stoga se on zadovoljavao time da širi teror, da u svojoj ruci drži život i smrt kraljeva.
Sinan je znao još nešto - njegova tvrđava Masjaf može da opstane samo ako Sirija ostane rascepkana kao nemoćna skupina malih državica (sistem koji danas masovno koriste svetski moćnici da bi lakše kontrolisali svet. Jedan od primera je Jugoslavija). Znao je da one nikada ne smeju da budu ujedinjene pod jednom rukom, jer ako bi došao taj dan, pao bi i Masjaf a i on sa njim.
Ipak, na bliskoistočnu scenu, kao udar groma, stupa sultan Saladin. Pred njim sve pada na kolena. Persija, Mesopotamija, a očekivao se i pad Egipta. Najopasniji Sinanov neprijatelj je stigao i maršira na Masjaf. Da li je to kraj asasina u Siriji, kraj Mesjafa i kraj Sinana 'Starca sa planine'? Saladin je 2. maja 1176. godine počeo da opseda Azaz, mali sirijski grad sa moćnom tvrđavom. Toga dana, u večernjoj tišini sultanskih odaja prilazi mu njegov prvi telohranitelj i ziznenada ga udara bodežom u glavu. Sultan Saladin, pobednik nad hrišćanima, nije mrtav jer je njegov turban panciran - ojačan, kao šlem. Atentator zamahuje prema sultanovom vratu, ali sultan zna kako odbiti napad. Jedan udarac po nadlanici i bodež pogađa u prazno. Drugi telohranitelji pritrčavaju i fidain umire stežući bodež do poslednjeg daha.
Ovaj atentat je bio kap koja je prelila čašu. Sultan na čelu svoje vojske maršira prema Masjafu da jednom zauvek sredi bandu ubica. Ali, asasini su budni. Njih pedesetorica napadaju šator sultana Saladina, ljubimca muslimana, koga su čak i hrišćani poštovali kao viteškog neprijatelja. Dolazi do sveopšteg haosa. Svi fidaini su mrtvi, a Saladin je neozleđen. Arapski istoričar Juvaini izveštava: 'Svi su pali pod sabljama oficira i otišli u pakao'. U međuvremenu su, međutim, hrišćani napali Saladina kod Balbbeka u Siriji, i on mora ra ratuje na drugom frontu. Ratovati i pri tome biti na oprezu, u svakome videti mogućeg ubicu, na svakom koraku, tome ni veliki Saladin nije bio dorastao. On je pružio ruku pomirenja i obećao da će izbegavati teritoriju asasina, ako oni obećaju da će prestati sa svojim pokušajima da sultana što pre 'otpreme na nebo'.
Sinan je pobedio. Ceo svet zna - on se uhvatio u koštac sa velikm ratnikom i ponizio ga. Kada sultan Saladin nije više mogao da ga sprečava, Sinan se ponovo teroristički okomljuje na hrišćane i domaće moćnike za koje bi mu se učinilo da su opasni. Uvek iznova, čulo bi se kako su fidaini uspeli da izvrše još jedno ubistvo iz potaje. Međutim, kada je 'Starac sa planine' umro, među asasinima je došlo do rasula.
Ni Hasan ni Sinan nisu iza sebe ostavili dostojnog sledbenika. Ipak, to ne znači da su fidaini prestali da deluju. Organizovani u manje grupe i obično rukovođeni nižim pragmatičnim pobudama i dalje su revnosno ubijali. Neki sultan, neki šah, neki hodža, treba da bude ubijen? Nema problema. Smrt po narudžbini, isplata u gotovini i stvar je brzo sređena.
Težak udarac asasinima zadao je mongolski osvajač Džingis Kan. Mali broj asasina je preživeo, i bez državljanstva i bez 'zaposlenje', probio se u Egipat. Tu su bili lepo dočekani - egipatski sultani uzeli su ih pod svoju službu, mogli su i dalje da ubijaju, jer ništa drugo nisu ni umeli da rade. Soj asasina je tako preživeo krvavi srednji vek i održao se sve do novijeg vremena. Njihova ruka je umešana u mnoge akte savremenom terorizma. Gde god se iz političkih ili religijskih razloga ubija, tu su 'Hasan i Sinan' sa svojim fidainima.
Tajne Ljudskog Uma - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Ovaj čovek u nosiljici zvao se Nisam al Mulk. Bio je veliki vezir sultana Malikšaha, turskog vladara iz dinastije Suldžukida. Trideset godina pre te kobne noći, seldžučki Turci, koji su stigli iz Turkestana i razlili se kao reka po Mesopotamiji i Persiji, njemu u reuke stavili su sudbinu svoga carstva. Iako divlje i surovo pleme, Saldžuci su imali poverenja u jednog Persijanca jer su već odavno i oni bili muslimani.
Njemu Seldžuci duguju svoje veliko carstvo, koje se protezalo od Mongolije do Crvenog mora. On je uspeo da obuzda razularenu pljačkašku vojsku, izgradio je mnoge škole, bolnice i džamije. Svi naučnici, pesnici i hroničari, iz koje god zemlje da su dolazili, mogli su da računaju na njegovu podršku, te nije ni bilo čudno što je njegova smrt izazvala ogromnu bol u islamskom svetu. I u najzabačenijim selima čule su se tužbalice: 'Ko će nam zameniti Nisama al Mulka? Ugašen je naš biser mudrosti!
Alamut, jedno orlovsko gnezdo, prava neosvojiva trvđava, nalazi se visoko u planinskom masivu Elburs, na severu Persije. Sumorno je to mesto, obavijeno potpuno tajanstvenošću, a za mnoge prava čeljust pakla. Tu ne može da se vidi žalbena odeća, tu se ne čuju ni plač niti jadikovke. Inače mračan, zamak je sada svečano ukrašen i jarko osvetljen. Sa bubnjevima, trubama i drugim instrumentima, tu se uveliko proslavlja smrt Nisama al Mulka.
Na krovu zamka stoji jedan mračan čoek orlovskog nosa, gadnog pogleda, sa licem koje ne izražava nikakva osećanja. Nepokretan i miran, on sluša pokliče koji su upućeni od njegovih podanika, njemu u slavu. Svestaj je da ih je zaslužio, jer je tokom svečane ceremonije upravo on jednom od svojih 'anđela smrti' pružio posvećeni bodež sa jednom jedinom rečju: 'Ubij!' Bila je to smrtna presuda za Nisama al Mulka.
Taj čovek se zvao Hasan e Sabah. Malo ljudi sa astrane je imalo priliku da ga vidi ili da razmeni pooneku reč sa njim. I za svoje pristalice, on je visok kao nebo, nedostižan kao neki uzvišeni bog. Kada god se pojavi na bilo kakvom skupu svojih vernika, glasnik ga najavljuje zloslutnim rečima: 'Sagnite se pred gospodarom koji u svojoj ruci drži smrt kraljeva'.
Hasan, gospodar Alamutam, neograničeni je gospodar i vladar svih ismaelita i asisina (na arapskom 'hašišini' - pušači hašiša). Ismaeliti su sekta unutar sekte, koja je proistekla iz redova šiita. Ako je za šiite reč njihovog imama zakon, onda je za ismaelite imam 'božja senka na zemlji'. Samo preko njega se stiže do božanskog, do večnih radosti raja. On može da učini ljude srećnima, ali i da ih osudi na pakao.
Hasan, koji u svojoj ruci drži smrt kraljeva, trebsa da postane gospodar sveta. Zbog toga je Nisam al Mulk morao da iščezne u carstvu večitih senki, zbog toga će još mnogi drugi morati za njim u to carstvo. Usredsređen na svoj cilj, Hasan ide korak po korak na putu ka svetskoj moći.
Kako je Hasan tako daleko dogurao? U početku, on je bio obični begunac, šiit među sunitima za koje je imam izborna ličnost i isključivo duhovni učitelj. Kao propovednik on oprezno širi ismaelitsko versko učenje u persijskom narodu. Oprezno je osvojio i Alamut, pravu granitnu tvrđavu, koja nije mogla da bude zauzeta na juriš. On nije ni pokušavao da je zauzme na juriš. Preuzeo ju je, a da nije nijedna kap krvi prolivena i bez ikakvog zveckanja sablji i noževa.
Hasan je izabrao drugu strategiju: najpre je u mračni zamak doveo svoje propovednike koji postaju stražari, poslužitelji i dvorani. Oni šapuću u mračnim ćoškovima: 'Dolazi imam, senka božja, prokrčite mu put'.
ANĐELI SMRTI
Jedne neći i on sam se uvlači u zamak. Na umu mu nije nikakav prevrat. Dani i nedelje prolaze, a onda dotadašnji gospodar Alamuta primećuje da ga više niko ne sluša, da je u sopstvenom drorcu samo osoba koju trpe. Neka druga moć preuzela je vlast u njegovoj tvrđavi i sprovodi je gvozednom rukom. Tek tada je Hasan izašao pred njega i ponudio mu nagodbu: tri hiljade zlatnih dinara za Alamut, a zlato će isplatiti guverner provincije Damgan. Kako to: jedan guverner i jedan mali sektaš? Zlato iz uzvišene ruke za običnog golju?
Ali, dotadašnji gospodar Alamuta dobro zna da je tvrđava ionako izgubljena. Zašto onda da ne uzme ponuđenu otkupninu? Dešava se ono što nikada nije pokušavao ni da zamisli - guverner ga ljubi sa strahopoštovanjem i isplaćuje naznačenu sumu. Bez reči, jer je i on jedan od Hasanovih vernih slugu. Kada je Hasan preuzeo vlast u Alamutu se sve menja. Ne galopiraju više gorni konji, ne odjekuju ratne trube, niti marširaju vojnički odredi. Masovno se progone žene, deca i starci. Alamut je drugima namenjen. I oni dolaze - smerni maldi muškarci, od kojih su mnogi još dečaci.
Godina je 1119. Seldžučki sultan Sandžar želi da okonča tajanstvenim zbivanjima u Alamutu. Rešen je da sravni tvrđavu sa zemljom i dovuče Hasana u svoj logor kako bi ga razapeo sa konjima. Ali, nije bilo tako suđeno. Jednog jutra veliki vladar Sandžar je sedeo kao prikovan u svom čadoru širom otovrenih očiju. Smrtni strah mu se uvukao u sve udove. Uz treperavu svetlost sveća, kao hipnotisan je zurio u bodež zariven u zemlju ispred njegovog logora i sa nevericom je čitao cedulju koja je bila obavijena oko bodeža. Na njoj je stajalo sledeće: 'Da je bila moja volja, ovaj bi bodež sada stajao u tvojim grudima'.
Sultan Sandžar shvata poruku. Ne naređuje da se napadne Hasanovo orlovsko gnezdo, nego otpočinje mirovne pregovore. Sultanovi izaslanici su još oholi, još govore o Hasanovoj budućoj predaji, ali Hasan ima ubedljive argumente. Tokom pregovora, on klimnu glavom jednom svom fidainu, koji smesta izvuče svoj bodež, preseče sebi grkljan i pade sav u krvi pred noge sultanovog izaslanika. Hasan klimnu glavom drugom fidainu koj istoji na grudobranu. On se naglavačke baci u ambis dubok stotinu metara.
Hasan tada reče izaslaniku: 'Ja imam 60.000 ovakvih junaka, a koliko ih vi imate'? Kako je sultan odgovorio na ovo? Ne samo da Alamut nije razoren, već je Hasan dobio pozamašnu godišnju potporu u novcu. U stvari, sultan je platio za to što je neko na njegovoj teritoriji osnovao carstvo unutar carstva.
LEGENDARNI STARAC SA PLANINE
Šta je fidainima, tim kamikazama ranog srednjeg veka, davalo hrabrost koja je išla do preziranja sopstvene smrti? Nesumnjivo nepokolebljiva vera u imama i očekivanje rajskih radosti sa kojima su fidaini bili dobro upoznati. One su im, veštom opsenom, što bi danas rekli, propagandom i udarom na psihu, blie prikazane u velikom vrtu Alamuta. A, evo kako se to odvijalo.
Nešto kasnije, on više nije u carstvu Alahovom, već leži na kamenom podu jedne mračne i vlažne prostorije u dvorcu, ali sada zna kako taj raj izgleda i želi da se u njega vrati. Imam mu je rekao kako se može vratiti, jer božija senka može sve. Božija senka zna i tajnu indijske konoplje, tajnu hašiša. On je jedan od veoma malog broja ljudi u Persiji koji zna tu tajnu i jedini koji je koristi kao političko sredstvo moći i ubeđivanja. Jedan šmrk hašiša i - fidain je spreman ne samo da ubije nego da i izdrži najsurovija mučenja. Ispiranje mozga u svojim počecima.
Tokom godina rađa se još jedan bastion asasina, u Siriji, na granici sa Egiptom. Tamo dejstvuje jedan čovek po imenu Sinan. On je Hasanov miljenik, njegov najobrazovaniji učenik i njegov najvažniji propovednik u Siriji. Cilj mu je tvrđava Masjaf u sirisjkom podbrdu. Sedam godina prolazi pre nego što Sinan uspeva da zauzme Masjaf, onako kako ga je Hasan učio. Onda šalje u akciju svoje fidaine i propovednike. Čitava Sirija treba da bude pridobijena, da ga prizna za vrhovnog imama. nije prošlo mnogo vremena, a i on postaje božija senka, imam, štaviše, postaje suparnik svog učitelja.
Uzalud Hasan besni zbog svog novo suparnika, dojučerašnjeg najmilijeg učenika. Uzalud šalje svoje anđele smrti u Masjaf. Sreća je u savez sa Sinanom, a svi anđeli smrti prelaze na Sinanovu stranu. Vreme prolazi i poput svoga učitelja Hasana, Sinan, koga su u međuvremenu prozvali 'Starac sa planine', upušta se u visoku politiku. Svoju moć on prvi put isprobava oko 1150. godine u Tripoliju, jednom od gradova koji su zauzeli krstaši. Grofa Rajmunda, vladara toga hrišćanskog ostrva u muslimanskom moru, brzinom munje iseklo je dvanaest fidaina dok je sa svojom pratnjom jahao na konjima kroz grad.
Hrišćanski vitezovi su mnogo pre toga slušali muslimansko šaputanje o 'starcu sa planine', a kada su se i sami uverili u njegovo postojanje, u svom nemogućnom besu oni ubijaju nekoliko hiljada muslimana. Pitanje je šta su time postigli, jer sve njihove žrtve su suniti, najveći neprijatelji asasina. Zapravo, asasini su u Masjafu mogli da proslave dvostruki uspeh. 'Starac sa planine' je znao da ismaelita ima suviše malo i da oni nikada ne bi mogli da osnuju veliko carstvo, pa čak ne bi mogli ni Siriju da pokore. Stoga se on zadovoljavao time da širi teror, da u svojoj ruci drži život i smrt kraljeva.
Sinan je znao još nešto - njegova tvrđava Masjaf može da opstane samo ako Sirija ostane rascepkana kao nemoćna skupina malih državica (sistem koji danas masovno koriste svetski moćnici da bi lakše kontrolisali svet. Jedan od primera je Jugoslavija). Znao je da one nikada ne smeju da budu ujedinjene pod jednom rukom, jer ako bi došao taj dan, pao bi i Masjaf a i on sa njim.
Ipak, na bliskoistočnu scenu, kao udar groma, stupa sultan Saladin. Pred njim sve pada na kolena. Persija, Mesopotamija, a očekivao se i pad Egipta. Najopasniji Sinanov neprijatelj je stigao i maršira na Masjaf. Da li je to kraj asasina u Siriji, kraj Mesjafa i kraj Sinana 'Starca sa planine'? Saladin je 2. maja 1176. godine počeo da opseda Azaz, mali sirijski grad sa moćnom tvrđavom. Toga dana, u večernjoj tišini sultanskih odaja prilazi mu njegov prvi telohranitelj i ziznenada ga udara bodežom u glavu. Sultan Saladin, pobednik nad hrišćanima, nije mrtav jer je njegov turban panciran - ojačan, kao šlem. Atentator zamahuje prema sultanovom vratu, ali sultan zna kako odbiti napad. Jedan udarac po nadlanici i bodež pogađa u prazno. Drugi telohranitelji pritrčavaju i fidain umire stežući bodež do poslednjeg daha.
Ovaj atentat je bio kap koja je prelila čašu. Sultan na čelu svoje vojske maršira prema Masjafu da jednom zauvek sredi bandu ubica. Ali, asasini su budni. Njih pedesetorica napadaju šator sultana Saladina, ljubimca muslimana, koga su čak i hrišćani poštovali kao viteškog neprijatelja. Dolazi do sveopšteg haosa. Svi fidaini su mrtvi, a Saladin je neozleđen. Arapski istoričar Juvaini izveštava: 'Svi su pali pod sabljama oficira i otišli u pakao'. U međuvremenu su, međutim, hrišćani napali Saladina kod Balbbeka u Siriji, i on mora ra ratuje na drugom frontu. Ratovati i pri tome biti na oprezu, u svakome videti mogućeg ubicu, na svakom koraku, tome ni veliki Saladin nije bio dorastao. On je pružio ruku pomirenja i obećao da će izbegavati teritoriju asasina, ako oni obećaju da će prestati sa svojim pokušajima da sultana što pre 'otpreme na nebo'.
Sinan je pobedio. Ceo svet zna - on se uhvatio u koštac sa velikm ratnikom i ponizio ga. Kada sultan Saladin nije više mogao da ga sprečava, Sinan se ponovo teroristički okomljuje na hrišćane i domaće moćnike za koje bi mu se učinilo da su opasni. Uvek iznova, čulo bi se kako su fidaini uspeli da izvrše još jedno ubistvo iz potaje. Međutim, kada je 'Starac sa planine' umro, među asasinima je došlo do rasula.
Ni Hasan ni Sinan nisu iza sebe ostavili dostojnog sledbenika. Ipak, to ne znači da su fidaini prestali da deluju. Organizovani u manje grupe i obično rukovođeni nižim pragmatičnim pobudama i dalje su revnosno ubijali. Neki sultan, neki šah, neki hodža, treba da bude ubijen? Nema problema. Smrt po narudžbini, isplata u gotovini i stvar je brzo sređena.
Težak udarac asasinima zadao je mongolski osvajač Džingis Kan. Mali broj asasina je preživeo, i bez državljanstva i bez 'zaposlenje', probio se u Egipat. Tu su bili lepo dočekani - egipatski sultani uzeli su ih pod svoju službu, mogli su i dalje da ubijaju, jer ništa drugo nisu ni umeli da rade. Soj asasina je tako preživeo krvavi srednji vek i održao se sve do novijeg vremena. Njihova ruka je umešana u mnoge akte savremenom terorizma. Gde god se iz političkih ili religijskih razloga ubija, tu su 'Hasan i Sinan' sa svojim fidainima.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Tajne Ljudskog Uma - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
