Kad Nas Više Ne Bude

       Vratimo se u trenutak potpunog izumiranja čovečanstva. Nekada bučni, prljavi gradovi zvrlje prazni.

Poslednje ljudsko biće na planeti Zemlji upravo je preminuo od bolesti koju izaziva virus koji napada isključivo ljude, a stvoren je genetskim inženjeringom.
    Prvi dani su jezivi - potpunu tišinu mrtvih gradova narušava samo zavijanje auto alarma na izdisaju. Nekoliko kilometara dalje, na seoskim pašnjacima, nepomuzene krave i ostale domaće životinje padaju u agoniju.
    Posle nekoliko dana bez ljudske pažnje, elektrane prestaju da rade. Gradovi tonu u mrak, a vodovodne cevi i kanalizacija se ubrzo zapušavaju. Bez ljudske kontrole, voda proždire mnoge moderne gradove kraj morskih i rečnih obala, koje su od poplava branili komplikovani sistemi pumpi. Sve linije podzemnih železnica su potpuno poplavljene. Nuklearne centrale prestaju da rade posle nekoliko dana ili nedelja, u nekima dolazi do topljenja jezgra i radioaktivni otpad se širi okolinom. Radioaktivnost će se zadržati milenijumima - ali černobilska katastrofa je već pokazala da se priroda obnavlja zapanjujuće brzo.
    Tokom prvih posle-ljudskih meseci pacovi bi preplavili gradove, prazneći sistematski ostave i supermarkete. Na selu bi se takmičili sa zečevima oko nepožnjevenih polja, a u gradovima sa proždrljivim psima oko ljudskih leševa.
    Kako hrane nestaje, pacovi se okreću jedan protiv drugog, bore se, ubijaju, pare se i množe veoma brzo. Prve faze propadanja gradova su poznate svakome. Posle godinu dana korovi poput maslačka, na primer počinju da rastu u betonskim pukotinama. Korenje nekih vrsta grmlja je dovoljno jako da izazove pucanje trotoara i puteva.
    Osušeni ostaci tih prvih biljaka polako formiraju tlo iznad sloja betona i šljunka, a u njemu raste sve više trava, žbunja, čak i drveća. Kako biljke osvajaju gradove, za njima stižu leptiri, pčele i drugi insekti. Ovaj početni lanac ishrane uskoro privlači ptice, a zatim i sisare.
    Ovaj proces možemo već videti u akciji. U gradu Pripjatu, živeli su nekada radnici nuklearne elektrane Černobilj, a napušten je nakon katastrofe. Posle  skoro tri decenije delovi otvorenog gradskog prostora su ozelenili, a trotoari su tako polupani i pokidani korenjem drveća da izgleda kao da ih je uništio zemljotres.


    Kako se gradovi osipaju, zaveštanje čovečanstva uskoro biva izgubljeno. Čim je struja trajno nestala, naše digitalne arhive su postale beskorisne, a knjige, umetnička dela i druga nezaštićena blaga uništavaju truljenje i insekti. Samo grobnice i tajna skladišta, namerno ili ne, čuvaju blaga naše civilizacije.
    Posle 5 - 10 godina, udar munje će verovatno slučajno zapaliti osušeno lišće kojeg sada ima svuda po gradovima. Požari će se rasplamsati. Zapaljeni materijal obezbediće dovoljne količine azota koji će pospešiti i još više ubrzati rast biljaka. Zgrade koje prežive požare, uskoro će se naći na udaru još jedne velike prirodne sile - poplave. Reke što teku kroz gradove će se izliti i potopiti dela ljudskih ruku. Hadson će preplaviti veći deo Njujorka, a zemlja koju su Holanđani oteli moru ponovo će biti pod vodom. Polja koja su Izraelci oteli pustinji i pretvorili ih u plodne oranice, sad opet prektiva pesak.

    Potomci pasa koji su nekada bili kućni ljubimci uspevaju da se prilagode životu u divljini, a mešanci se polako vraćaju svojoj divljoj predačkoj formi - čoporu. Pripitomljene životinje poput krava, ovaca i konja se isto tako vraćaju svojim izdržljivijim i otpornijim korenima. Vrste koje smo spasli izumiranja poput crvene veverice i crvenog sokola, nadalje će uspešno preživeti bez naše zaštite. U afričkim nacionalnim parkovima populacija slonova raste nezamislivo. Slonovi su opustošili ogromne oblasti, pre nego što je uspostavljen kakav-takav prirodni balans. A insekti koji su zavisni od ljudskih bića, kakva je, na primer, vaš, nestaće sa nestankom ljudi.
     Ljudi su koristili otprilike trećinu planetarnog tla za svoje farme i gradove i možda 40 odsto njihove produktivnosti. Bez ljudi, zemlja će ponovo ozeleneti, okeani će se oporaviti, količina ribe se drastično povećava, a koralni grebeni ponovo će početi da rastu. Ali taj prirodni balans koji će biti uspostavljen na kraju, neće biti isti kao onaj iz prošlosti koji je prethodio ljudima. Mnoge endemske životinje i biljke uvožene u razne zemlje za privatne bašte, parkove i zoo vrtove - rododendroni, javori, četinari, dugorepi papagaji, divlje svinje, jeleni - poremetiće prastari prirodni poredak, ali će preživeti i sačuvati tragove zagonetke o iščezloj civilizaciji za neke buduće posetioce.


    Među nabujalim zelenilom u gradovima, preživele zgrade lagano uništavaju vremenske prilike i erozija. Viseći mostovi i staklene kule građeni su pre zbog elegancije i nestaju za 50 godina. Čelični i betonski blokovi u gradskim centrima bolje izdržavaju iskušenja vremena. Soliteri decenijama štrče iz šuma, dok stakla na prozorima nestaju, a njihovu unutrašnjost uništava vatra.

    Ali, ispod korodirajućeg betona se vide čelične šipke koje ojačavaju konstrukciju zgrade, a kolaps nastaje tek kada i te šipke uništi korozija. Kamene zgrade traju duže , ali vremenom, malter se pretvara u prašinu, a mraz i lišajevi dalje nagrizaju kamen. Posle nekoliko vekova, veći deo Evrope je prektriven gustim šumama. Dokaza da je nekada ispod toga postojala razvijena civilizacija je sve manje. Trase nekadašnjih puteva su možda još uvek vidljive, ali ovoga puta kao trake anomalnog rastinja. Betonske ploče kolovoza su uništene, izbledeli ostaci saobraćajnih znakova još stoje kraj ruševina nadvožnjaka, a zelene humke prekrivaju zarđale ostatke miliona automobila.
    Neki naučnici misle da su ljudske aktivnosti odložile sledeće ledeno doba. Ali bez uticaja našeg zagrevanja, led se može vratiti na Zemlju za samo 10.000 godina i glečeri će prekriti ostatke gradova na zapadnoj hemisferi. Neki od preostalih ljudskih artefakata, pokopani zajedno sa našim kostima u sedimentnim slojevima, prolaze bolje od građevina - kuhinjski noževi od nerđajućeg čelika trajaće milenijumima. Ali će jednostavno kameno oružje naših predaka potrajati mnogo duže od onoga koje smo mi stvorili. Milionima godina stari ukrašeni šljunak i izgrebane kosti će nadživeti ruševine muzeja u kojima su nekada bili izloženi.
    Nažalost, naše đubre će potrajati još duže od većine našeg oruđa. Plastične kese, razderane na sitne komadiće, ali neuništive, završiće kao oblak čestica koji nesvaren prolazi kroz stomake životinja i riba i ponovo biva izbačen napolje, ali nikada rastvoren i apsorbovan. Gotovo čitav svetski proizvodni program plastike posle 50-tih godina - a reč je o milijardama tona plastičnih proizvoda, još uvek postoji negde u svetu i ništa ga neće uništiti, osim ako u međuvremenu ne evoluira neka super buba koja voli da jede plastiku. Za 100.000 godina, možda će neki arheolog pokupiti šaku peska sa neke od zemaljskih plaža i otkriti u njemu majušne višebojne čestice - ostatke plastičnih kesa iz supermarketa, dečijih igračaka i mobilnih telefona.
    U međuvremenu, geolozi budućnosti će otkriti sloj pepela, olova, žive i cinka - tragove ljudskog zagađivanja i otpadaka. Ali, radijacije je malo, čak i duboko zakopani nuklearni otpad se razgrađuje prirodnim putem. Vreme poluraspada plutonijuma, na primer, je 24.000 godina.
    Radio astronomi sa planeta koje kruže oko udaljenih zvezda, možda će nakratko detektovati tragove našeg prisustva kao talas radio, TV i radarske transmisije koja se prostire 100 svetlosnih godina širom svemira. Ali, posle 100.000 godina će naši poslednji radio signali - možda poziv za pomoć umirućeg čovečanstva pogođen kugom - postati sve tiši i konačno potpuno nestati.


    Kako se milenijumi pretvaraju u milione godina, evolucija je na delu među životinjama koje su nas nadživele. Osim u Africi gde smo evoluirali, pošlo nam je za rukom da sa svakog kontinenta ili ostrva koje smo naselili, uklonimo sve predatore i velike, spore, mesnate životinje i ostavimo za sobom sasvim neuravnotežene eko siteme. Vremenom će novi predatori i njihov plen evoluirati kako bi popunili prazninu. A, bez naših brodova i aviona koji putuju između njih, oastrva će ponovo postati izolovana jedan od drugih, svako po laboratorija za odvojen evolucioni eksperiment. Na nekim ostrvima će svirepi pacovi dostići veličinu vukova i loviće zečeve velike kao jelenovi.

    Na kraju će se možda ponovo pojaviti inteligencija. Pametni dvonošci poput nas će možda ponovo evoluirati od šimpanzi ukoliko prežive, a postoji još nekoliko veoma ubedljivih kandidata. Ali, ako pokušaju da podignu tehnološku civilizaciju nalik našoj, početak će im biti veoma loš jer smo mi već 'očistili' svet od lako dostupnih ruda i fosilnog goriva. Biće potrebne desetine miliona godina da se rezerve uglja i nafte obnove.
    Čak ni samo tlo nije u statičkoj fazi. Nekoliko stotina miliona godina Zemlja reciklira svoje stene. Ta dinamička geologija održava mladost površine planete. Ipak, to je proces koji na kraju vodi do uništenja svih tragova ljudskog prisustva.


    Artefakti sa Zemlje - ostaci svemirskih letelica koje smo poslali u svemir, duže će opstati. Ipak, svi takvi predmeti, posebno u unutrašnjem Sunčevom sistemu, podvrgnuti su konstantnom šmirglanju mikrometeorita, pa tokom miliona godina konačno erodiraju u prašinu.
    Negde na kraju svoje hronologije, Zemlja je osuđena na propast jer se Sunce polako zagreva, Pet milijardi godina nakon čoveka, Sunce će se proširiti u crvenog džina, a Zemlja će biti progutana i svi preostali tragovi našeg prisustva biće uništeni.
    Najdugovečniji spomenici čovečanstva postaće četiri međuzvezdane vasionske letelice koje smo lansirali: Vojadžeri i Pioniri koje je 70-tih lansirala NASA i koji sada, na početku 21. veka napuštaju Sunčev sistem.
    Vojadžeru će biti potrebno 20.000 godina da pređe Ortov oblak, nepregledni sunčev roj kometa. Tada će, sa davno mrtvim napajanjem i radio odašiljačima, Vojadžer početi da beskonačno kruži srcem galaksije. Zvezde su tako retke  i razbacane da Vojadžer nikada ne susretne drugi zvezdani sistem. U tišini međuzvezdanog mira ne postoji gotovo ništa što bi moglo da ošteti letelicu. Na kraju će lagana sublimacija metala izazvati kolaps Vojadžerove aluminijumske strukture. Fragmenti letelice, metalni zidovi redukovani na debljinu papira, odlebdeće daleko jedni od drugih, a krhotinu letelice okružiće oblak svetlucave aluminijumske prašine.
    Tako Vojadžer umire, 20.000 svetlosnih godina daleko os Sunca. Posle 20 milijardi godina, nestaje i poslednji ljudski artefakt u Univerzumu.
    Bog stvara novi početak.


■ POSLE 7 DANA - Gradovi na obalama mora i reka su poplavljeni. Nuklearni reaktori se tope, a radioaktivnost se širi atmosferom. Pacovi i psi sakupljaju ostatke čovečanstva.
■ POSLE 1 MESECA - Bez ljudske brige, elektrane širom sveta prestaju da rade. Planeta tone u mrak.
■ POSLE 3 MESECA - Automobili i fabrike, glavni zagađivači vazduha, ne rade više. Vazduh je pročišćen od smoga, prvi put posle nekoliko vekova. Na nebu, najčistijem u poslednjih nekoliko hiljada godina, blista na hiljade zvezda.
■ POSLE 1 GODINE - Korov i druge biljke prekrivaju mrtve gradove. Korenje biljaka jača i izaziva pucanje na trotoaru i putevima.
■ POSLE 10 GODINA - Vatra i poplave proždiru preživele zgrade. Ubrzava se bujanje zelenija koje prekriva graditeljska dela izumrle ljudske civilizacije.
■ POSLE 100 GODINA - Mostovi su se srušili, a drvene strukture istrulile. Strukture u gradovima traju duže, ali će uskoro i one podleći eroziji.
■ POSLE 500 GODINA - Veći deo Evrope prekrivaju guste šume. Kamene zgrade su humke obrasle travom. poslednji veliki soliteri se ruše.
■ POSLE 10.000 GODINA - Ljudske aktivnosti su odložile poslednje ledeno doba, ali sada ono započinje. Večinu tragova nekadašnje ljudske civilizacije prekrivaju glečeri.
■ POSLE 50.000 GODINA - Duboko ukopani radioaktivni otpad se raspada do tačke potpune neškodljivosti.
■ POSLE 100.000 GODINA - poslednji radio signali čovečanstva, putujući brzinom svetlosti, napuštaju galaksiju. U međuvremenu, milioni tona plastike koju je napravio čovek kao prašina lebde po površini Zemlje.
■ POSLE 1 MILIONA GODINA - Samo oruđa i fosilizirane kosti zakopane u sedimentnim slojevima opstaju kao tragovi ljudskih bića. Oronuli vasionski brod još uvek lebdi u unutrašnjem Sunčevom sistemu.
■ POSLE 5 MILIONA GODINA - Formira se nova, balansirana i raznolika ekologija, sa predatorima i ogromnim biljojedima koji su evoluirali od pacova i zečeva.
■ POSLE 10 MILIONA GODINA - poslednji tragovi mesečevih artefakata koje je doneo Apolo su uništeni u mikrometeorskom bombardovanju.
■ POSLE 100 MILIONA GODINA - Svi glavni dokazi o postojanju čovečanstva su nestali. Erozija i tektonski procesi uništavaju ležišta fosila.
■ POSLE 550 MILIONA GODINA - Evolucija je obnovila i preoblikovala život na Zemlji na zadivljujući način. Ljudi sada već nema isto onoliko dugo vremena koliko je bilo potrebno životinjama da evoluiraju prvi put.
■ POSLE 800 MILIONA GODINA -  Novi vladari planete Zemlje, inteligentne vrste nastale od primitivnih stvorenja 21. veka, poput pacova ili lignji, napuštaju Zemlju i kolonizuju Mlečni Put.
■ POSLE 1 MILIJARDE GODINA - Sve intenzivnija vrelina umirućeg Sunca donosi smrt sveukupnom životu na Zemlji.
■ POSLE 5 MILIJARDI GODINA - Planeta Zemlja je uništena, progutana, dok se u posleddnjim fazama svog postojanja ostarelo Sunce širi i pretvara u crvenog džina.
■ POSLE 20 MILIJARDI GODINA - Posledni ljudski artefakt u univerzumu, Vojadžer 1, pretvara se u aluminijumsku prašinu.


■ VRSTA: ŠIMPANZE
    U čemu je njena prednost? - Drevna i prilagodljiva životinja. Ljudi su evoluirali nekada davno od predaka nalik šimpanzama.
    Kada će preovladati? - Ljudskoj inteligenciji je bilo potrebno 5 miliona godina da se pojavi prvi put,
    Kakva će biti nova Zemlja? - Obične šimpanze su ratoborne, bonobo majmuni su osećajniji. Svet rata ili ljubavi, zavisno od toga ko pobedi.

■ VRSTA: PACOVI
U čemu je njena prednost? - Brzo se razmnožavaju i pametni su. Ima ih više od svih postojećih sisara.
    Kada će preovladati? - Pacovi će pojesti sve što iza nas ostane. Pametni pacovi će se možda uzdići brže od mudrih šimpanzi.
    Kakva će biti nova Zemlja? - Pacovi imaju mnogo mladih. Pacovski vladar će ispuniti svet svojim potomcima, baš kao i Džingis Kan.

■ VRSTA: LIGNJE
    U čemu je njena prednost? - Pametan mekušac i efikasan predator koji može da manipuliše okolinom.
    Kada će preovladati? - Za morsko stvorenje kolonizacija kopna je isto što za nas svemirska avantura - prilično spor proces.
    Kakva će biti nova Zemlja? - Lignje love same i ne igraju se, vode računa o mladima. Rezultat: svet nemilosrdnog individualizma.

■ VRSTA: PTICE
    U čemu je njena prednost? - Novokaledonijska vrana je jedina poznata životinja  koja je u stanju da modifikuje postojeći materijal da bi od njega napravila oružje.
    Kada će preovladati? - Na ostrvima će se ptice namnožiti toliko da će zauzeti sve rupe na kopnu u kojima žive sisari i reptili.
    Kakva će biti nova Zemlja? - Društvena struktura će biti zasnovana na gnezdu i jatu. Ptičiji bog će možda biti univerzalno jaje.


    Dobra vest je da - iako je prilično lako pobiti nas u značajnom broju, spadamo u vrstu koju je teško iskoreniti u potpunosti. U bliskoj budućnosti se svakako kriju pretnje poput katastrofalnih ratova i bolesti, iscrpljivanje prirodnih resursa i potpune ekološke degradacije. Ipak, preživeli smo velike nesreće u prošlosti. Epidemija Crne Smrti u 14. veku ubila je polovinu populacije Evrope - ali samo polovinu. Bila je to strašna nesreća, ali ne i potpuno zatiranje ljudskom roda.
    Šta je sa trenutno najaktuelnijom pretnjom, klimatskim promenama? Sasvim je moguće da ljudska aktivnost odlaže nastanak novog ledenog doba, ali kada ono jednom ipak dođe, naša civilizacija možda neće preživeti. Međutim, neke od naših vrsta će preživeti, baš kao što se to dogodilo i tokom poslednjeg ledenog doba.
    Ono najgore tek dolazi. Naučnici veruju da je tokom poslednjih 250 miliona godina bilo najmanje 18 događaja istrebljivačkog tipa. Jedan od njih je bilo istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina, najverovatnije izazvan udarom komete. 'Mama' svih istrebljivačkih događaja je katastrofa od pre 250 miliona godina, tokom koje je gotovo zaista istrebljen čitav višećelijski život na Zemlji. Čini se da su je izazvale erupcije i 'bazaltna poplava' u Sibiru. A, izgleda da smo preživeli i još jednu zastrašujuću vulkansku katastrofu.
    Ali, život je uspeo da opstane i uprkos 'mama' katastrofi. Na kopnu su preživeli svinjoliki dinosaurusi. Uskoro su 95 odsto svih kičmenjaka na kopnu činili upravo listrosaurusi - to je bio i jedini period u istoriji Zemlje kada je jedna vrsta bila dominantna u tolikom opsegu. Ali, geografski, mi smo daleko rasprostranjeniji nego listrosaurusi i prilično pametniji.
    Teško je zamisliti bilo koju prirodnu katastrofu - kratkotrajnu ili u obimu uništenja čitave biosfere - koja bi izazvala potpuno izumiranje čovečanstva. Ali, mi smo itekako sposobni da smislimo razne načine za smouništenje.
    Mogli bismo stvoriti virus koji pogađa samo ljude, možda virulentan kao HIV, ali se prenosi vazduhom, pa izaziva daleko brže širenje infekcije. Ili bismo mogli da napadnemo samo onih pet odsto naše DNK koja nas razlikuje od šimpanzi, pa da time izazovemo globalni sterilitet ljudske vrste.
    Tako ispada da je najveća pretnja po čovečanstvo - samo čovečansto, a Bog nam je dao mogućnost izbora - slobodnu volju.