Kad Mrtvi Ratuju

    Kamilo flamarion (1842-1925), francuski astronom, osnivač francuskog astronomskog društva i pisac valikog broja popularnih dela, nakon što je anketirao više hiljada ljudi o fenomenu 'postojanja stanja posle smrti', napisao je sledeće:

    'Ratovi su privilegovano područje za one koji se bave problemima posle života. Za vreme tih užasnih klanja većina ubijenih ljudi, civila ili vojnika, u smrt odlazi na brutalan način, nepripremljeno. Tako poruke koje smo primili od njih obično odražavaju duboko čuđenje koje osećaju shvativši da su mrtvi. Prelaz tako iznenada iskrsava da neki čvrsto veruju da su još uvek živi...'


    Ako je verovati onom što je lord Dauding izjavio 1963. godine, za vreme Drugog svetskog rata poginuli piloti RAF-a (Royal Air Forces), Kraljevskih vazduhoplovnih snaga Velike Britanije, nastavljali su i posle svoje smrti da se bore protiv nacista! Za to je bio zaslužan ovaj neobični lord, a on nije bio makar ko nego najslavnija osoba RAF-a sa činom maršala, koja je nosila laskavi nadimak 'Čerčil avijacije'.
    'Stupio sam više od dvadeset puta u vezu sa pilotima koji su poginuli u bici za Britaniju. Ispričali su mi kako su ih oborili i ja sam iz njihovih priča izvukao pouke da bi posavetovao svoje lovačke ekadrile. Tako je mnogo mojih ljudi izbeglo smrt, što je doprinelo konačnoj pobedi!' - priznao je lord Dauding pod starost, ne želeći da više krije tajnu o tome kako se rat u vazduhu protiv Hitlerove moćne avijacije vodio i na ovako čudan način! Kako je do toga došlo?
    Još za vreme Prvog svetskog rata brojni spiritistički centri nastojali su da stupe u vezu sa vojnicima palim u borbi, rukovodeći se, slično Flamarionovom, stavom Morisa Meterlinka (1862-1949), koji kaže: 'Žrtve nagle smrti, zbog nesreće ili rata, nenadano bačene iz ovog u onaj drugi život, imaju određene poteškoće da se prilagode tom novom stanju. Prema svedočanstvima kojima se može pokloniti poverenje, čini se da su raspoloženiji i spremniji od drugih da stupe u vezu sa živima. Još su povezani sa ovozemaljskim svetom. To im, čini se, olakšava dijalog'.

    Jedan od najvažnijih centara osnovao je pukovnik Gaskonj, britanski oficir, heroj bitke kod Kartuma, koji je bio strastveni spiritista. Proučio je sve o vezama između mrtvih i živih u starim civilizacijama, imao je izvanredno bogatu biblioteku i pronašao je jedan od sebi svojstvenih načina komunikacije sa mrtvima.
    Posle njegove smrti, pukovnikova udovica i ćerka, upotrebljavajući metod koji su od njega naučile, redovno su, navodno, kontaktirale sa njim. Zato je, u vreme naleta Hitlerove avijacije na Britaniju, bilo potpuno logično što su dve žene primile od pukovnika poruku u kojoj ih podstiče da 'pozovu' mrtve vojnike koje je ubio neprijatelj da pomognu svojim živim drugovima!
    Poslušale su, a lord Dauding, koji je zapise njihovih 'razgovora' s pokojnicima objavio u svojoj knjizi je, čini se, imao apsolutno poverenje u njih! Uostalom, gospođa Gaskonj i njena ćerka, prema tvrdnjam svih koji su ih poznavali, bile su inteligentne osobe, kulturne i zdravog razuma. Nisu težile popularnosti, slavi, niti da zarade na taj način.


    Jedan poginuli mornar im je ispričao: 'Bio sam na jednom nosaču nafte. Kad je naš brod potonuo, svi smo se vrlo brzo udavili. Nisam nimalo trpeo, ali sam bio krajnje iznenađen kada sam osetio čudesnu snagu kojom sam se mogao izvući iz olupine. Napredovao sam između krhotina. Onda sam u jednom trenutku postao svestan da se nalazimo duboko u moru. Sve je bilo nepokretno, kao u snu. Sećam se kako smo se kretali i disali - mislim da je to bio jedan drugi tip disanja. U svakom slučaju, oslobodio sam se kao i neki od mojih prijatelja. Udaljili smo se, ne znajući sasvim pouzdano šta da da radimo. Onda smo između sebe otkrili jednog neznanca. Njegova je odeća bila potpuno suva i hodao je kao da oko nas ne postoji voda'.
    Nepoznati je dalje vodio mornara i njegove drugove prema nečemu što mu se učinilo kao izlazak sinca. Kada je pokušao da se okrene i pogleda unatrag, vodič ga je u tome spreči i rekao mu: 'Još ne! Morate nastaviti do Doline senke i smrti. Tek se tamo, ako želite, možete okrenuti!' Nastavili su da hodaju, sve dok mornar, prema sopstvenim rečima, odjednom nije postao svestan da se više ne kreće u vodi: 'Bio sam umoran i pospan. Noge su mi otkazale poslušnost. Seo sam na travu i odmah zaspao.'

    Na kraju je preminuli mornar gospođi Gaskonj rekao: 'Silno sam se iznenadio kada sam se probudio i našao se na nepoznatom mestu. Odjednom sam zaboravio kako sam uopšte ovamo stigao! Ali, malo pomalo, sećanje mi se vratilo. Uz pomoć drugova, koji su još bili kraj mene, mogao sam da rekonstruišem sve što se dogodilo. Za to vreme, nepoznati je samo slušao ne izgovorivši ni reči. Najzad, kad sam ga zapisao odakle dolazi i zašto nas je doveo ovamo, odgovorio je: 'Ja sam običan mornar kao i vi, ali kako sam ovde već neko vreme, mislio sam da bih mogao da vam pomognem! Trebalo nam je određeno vreme da shvatimo da smo mrtvi! Sve je bilo tako različito od onoga što sam očekivao da sam jedva mogao da verujem. Sve je divno, zaista divno... Ova 'zemlja' je mnogo bolja od one koju smo napustili i sve je u najboljem redu...'


    Među iskazima poginulih vojnika primljenih  'sa one strane', bila je i ispovest mladića kojeg su ubili Japanci. On je, nakon neuspelih pokušaja da komunicira sa svojim živim drugovima, susreo jedan privlačan, sjajan entitet i nazvao ga Onaj koji sjaji: 'Pao sam licem u močvarno blato džungle i dugo ostao bez svesti u nekoj vrsti more. Moje telo se dobro držalo, ali je duh želeo da pobegne. Bio sam svestan, ali paralizovan. Užasno osećanje! Onda je nešto prasnulo, ja sam se oslobodio i osetio krajnje olakšanje. Kada sam se pridružio drugovima, odmah sam shvatio šta se dogodilo i ustanovio da me oni više ne vide. Ali, mene su toliko obuzele promene u meni samom, da nisam imao vremena da mislim na drugo. Hteo sam da im kažem da se ne boje smrti i onoga što sledi, ali nisam mogao. Onda sam video kako mrtvi Japanci pomažu svojim drugovima. Živi Japanci mogli su ih katkad videti i čuti informacije koje su davali. Osaćao sam da bih i ja to mogao da činim, ali posle mnogo bezuspešnih pokušaja, budući da moje savete i upozorenja nisu mogli da primene mozgovi mojih drugova, udaljio sam se, pitajući se šta da činim.
    Nisam želeo da ih napustim, ali prividno nije bilo drugog rešenja. Prošetao sam šumom. Otkrio sam stvari koje su mi bile sakrivene za vreme mog zemaljskog života. Ne mogu da opišem lepotu koja me je okruživala! Onda je u mojim ušima odjeknuo jedan glas. Malo pomalo počeo sam da razaznajem jedan lep, sjajan oblik koji mi je rekao: 'Ovo je predeo blaženstva. Zar ne želite i drugima da pomognete da nađu ključ koji će ih dovesti do ovog mesta radosti Onog koji sjaji? Vi ste našli svoj put. Ostalo morate sami da otkrijete. Drugi možda nemaju tu sreću i treba da im pomognete.

    Sa žaljenjem sam pošao nazad za njim na bojno polje. Najednom smo se našli na drugom mestu. Bila je to sada jedna druga džungla puna ljudi koji su urlali od bolova. Odjednom mi je to postalo nepodnošljivo. Onaj koji sjaji mi reče: 'Stani uz onog čoveka, on dolazi k nama. Trenutak kasnije čoveka je pogodio metak i on se srušio do naših nogu. Onaj koji sjaji se sagnu nad njega i dodirnu mu glavu i oči. Ranjenikovi jecaji odmah utihnuše i ja ugledah njegov duh kako napušta jadno i izmučeno telo. Vojnik, zvao se Barovs, nam se pridruži i reče mi: 'Čini mi se da sam Vas video mrtvog pre nekoliko dana'. Odgovorih mu: 'Imate pravo, a ja sam vas video ovog časa kako ste umrli. Onaj koji sjaji me prekorno pogleda i shvatih da nije trebalo ovako direktno da kažem.


    'Da, oborili su me. Preživeo sam mnoge bitke. ali ovu nisam. Ranjen u nogu, nisam više mogao da kontrolišem avion. Komande me više nisu slušale. Pao sam. Nisam mogao da izađem iz aviona. Potpuno sam bio svestan pada. Onda sam ugledao svog miraljesca. I on je bio ranjen, ali teže od mene. Nemci su nas tražili, ali mene nisu vidleli. Potrčao sam da se sakrijem. Mog prijatelja su odveli. Jedno vreme sam kružio okolo. Dobro sam se osećao i nisam mogao da shvatim kako to da se nisam smrskao. Moja je noga zdrava, šetam. Približio sam se francuskim seljacima da zatražim njihovu pomoć, ali me oni nisu videli. Opet sam sebi počeo da postavljam pitanja. Nisam bio ni gladan, ni žedan, ni naročito umoran. Video sam kako se moja okolina preobražava. Svuda je bilo boja: sunce je zalaziolo ili izlazilo.
    Kao da su se boje ogledale na zemlji i na nebu. Legao sam i posmatrao kako se pretvaraju u oblike. Kao na filmu: jedna slika je zameljivala drugu. Bio sam iznanađen, ne znam gde sam. Postavljam sebi pitanja, molim, tražim pomoć. Onda mi priđe neko neopisivo neobičan, ali uprkos tome blizak. Reče mi da se ne brinem za promene. Tako je za sve bolje i ovde ću biti srećan. Nisam ga do kraja shvatio. Možda su me zarobili? Onda mi on reče da nema ni zatvora ni zatvorenika i ja sam ponovo osetio slobodu. Tada mi je rekao da se naspavam. Dodirnuo mi je oči i ja sam odmah usnuo. Kada sam se probudio, bio sam ponovo na okupiranoj teritoriji s Nemcima oko nas. Opet sam se vratio u svoje telo. Teško mi je bilo da ga napustim. Ja sam između dva sveta. Pomozite mi da se oslobodim ovog zemaljskog i da odem...
    Te poruke su udovica pukovnika Gaskonja i njena ćerka primile u toku samo jednog dana, 4. februara 1942. godine. Ove dve žene su, mada u Engleskoj, na taj način saznavale događaje koji su se često odigravali  hiljade kilometara daleko od njih i za koje su tek posle rata dobile potvrdu da su se zaista i desili.


    Lord Dauding ne samo da je verovao porukama koje su 'prikupljale' gospođa Gaskonj i njena ćerka, nego je okupio i svoj krug spiritista koji su primali veoma slična obaveštenja. Između ostalih, bila je tu i supruga jednog lekara iz Vimbldona, koja je bila medijum. Maršal RAF-a o tome je zapisao:
    'Zahvaljujući razgovorima s onima 'sa one strane života' samo dobio predstavu o tome kako oni 'žive'. Smrt ih je zatekla iznenada, tako da nisu ni znali kao se sve zbilo. Još u stanju bliskom zemaljskom, lutajući između zamaljskog i astralnog sveta, nisu bili svesni da su mrtvi. Za te jadne momke situacija je bila užasna. Videli su ljude na ulicama, hteli da ih zaustave, ali su prolaznici nastavili da hodaju pored njih. Njih je ovozemaljsko još zadržavalo, pa su pokušavali da dobiju pomoć da bi se toga oslobodili. Zato su se trudili svim sredstvima da postignu komunikaciju koja bi mogla da im pomogne'.
    U takvim situacijama, uz pomoć svog medija, lord Dauding je saznavao pre svih informacije kao što je ono kada je jedan od njegovih bombardera oboren i sedam članova posade poginulo nad Nemačkom. To je bilo odlučujuće za dalje dejstvo avijacije na tom području kako drugi avioni ne bi doživeli istu sudbinu!
    Priznajući da se kao maršal Kraljevskih vazdušnih snaga Velike Britanije u najtežim ratnim trenucima služio i 'onostranim' oblikom komunikacije između sveta mrtvih i sveta živih, lord Dauding je opisao i kako se ta 'veza' postepeno gasila: 'Posle određenog vremena, oni (mrtvi) imaju utisak da mi nestajemo. Pitali bi: - Zašto sjajite tako malom treperavom svetlošću? To je bio dobar znak da se oni udaljavaju od Zemlje, da više ne vide naše fizičko već samo naše astralno telo. Time je naš zadatak bio završen.'     Izvor: Treće Oko