Istorija Evropske Unije

   Kad upoznamo sve istorijske izvore evropske ideje postaje jasnije zašto se neki od njih u službenim verzijama često preskaču...  Službena propaganda evropske unije kao očeve ideje o eurojedinstvu obično navodi Jeana Monneta i Roberta Schumana ističući njihov plan koji dovodi do stvaranja evropske zajednice za ugalj i čelik 1951. između šest zemalja (Francuske, Nemačke, Italije i zemalja Beneluksa).

   Jean Monnet (Jean Omer Marie Gabriel Monnet, 1888-1979), sin francuskog proizvođača konjaka, godine 1931. imao je vanbračno dete s 22-godišnjom Silvijom Giannini, ženom svog radnika, a kako rastave nisu bile dopuštene u Francuskoj, Silvija se 1934. od muža rastala i za Monneta udala u Moskvi. Robert Schuman, sin Francuza i Luksemburžanke, u I.svetskom ratu služio je u Nemačkoj vojsci, a u II svetskom ratu bio je ministar u francuskoj kolaboracionističkoj vladi pod vodstvom Hitlerova saveznika, maršala Petaina, te zastupnik u francuskom parlamentu kada je 10. jula 1940. parlament ukinuo francusku Treću republiku. Zato su francuske vlasti nakon rata podigle protiv njega nalog za hapšenje, kojeg se spasio ličnom intervencijom Šarla de Gola. Nakon toga Schuman brzo napreduje i postaje ministar financija, a potom vanjskih poslova.    
    Monnet je 1945. smislio plan trajnog oslabljenja Nemaca, na način da se nad Nemačim oblastima Ruhr i Saar proglasi protektorat, a Nemačka proizvodnja uglja preusmeri francuskoj industriji za budzašto. Poražena Nemačka to je morala prihvatiti, pa je 1947. utemeljena Međunarodna uprava za Saar. U međuvremenu se shvatilo da bi ta otvorena otimačina Nemačkog uglja dovela do novih sukoba, zato su Monnet i Schuman smislili novi plan. Tako su došli na ideju o formiranju evropske zajednice za ugaljn i čelik u kojoj bi učestvovala i Nemačka, na način da bi 6 zemalja zajednički upravljalo resursima. Saarska oblast vraća se Nemačkoj 1947. godine, ali Francuzi su zadržali povlašteno pravo na Nemački ugalj sve do 1981. Jean Monnet je 'duhovni' začetnik ideje o ujedinjenoj evropi. Smatran je 'ocem ujedinjene evrope'.  Na temelju Monnetovih ideja Jacques Delors kasnije je govorio kako će do 1992. godine evropska komisija postati neka vrsta evropske Vlade.  I gle čuda, postala je baš to.


    Ovakav nadnacionalni projekt imao je za glavni cilj uništiti nacionalni suverenitet pojedinih država, čemu je Jean Monnet, zapravo, posvetio svoj život. Najveća prepreka Monnetovu projektu je nacionalni suverenitet. Stoga je sam Monnet ovim rečima definisao svoje ciljeve:
■ napasti nacionalne suverenitete
■ zaobilaženje nacionalnih interesa
■ evropa mora biti organizovana na federalnim osnovama
■ nemoguće je rešiti evropske problememeđu državama ukoliko one  zadrže u celini svoj suverenitet
■ neće biti mira u Evropi ukoliko će se države temeljiti na osnovama nacionalnog suvereniteta
■ transformacija kapitalističke forme iz prošlosti
    Nije čudo što nacionalne suverenitete treba napasti. Kako bi inače uspostavili superdržavu kojom bi se osetno lakše, centralizovano upravljalo nego nizom država u Evropi? No, nije bilo lako uništiti nacionalne suverenitete, ni centralizovati moć. Put do federalne superdržave koja je kao krajnji cilj postavljena od početka zamišljen je kroz niz međusobno naizgled nepovezanih faza odnosno koraka, i to malih, postupnih, vremenitih koraka (kako ne bi bilo preočigledno, što bi narod odbio), ponajpre kroz sve čvršću i čvršću ekonomsku integraciju. No, ta je ekonomska integracija oduvek bila samo put u superdržavu. Tako i Monnet maglašava 3.aprila 1952.:  'Fuzija ekonomskih funkcija prisiliće države da svoju suverenost sliju u jedinstvenu evropsku državu'.

    Dr. Robert Schuman (1886-1963), francusko-Nemački je političar, a kao ministar vanjskih poslova Francuske pripremio je tzv. Schumanov plan čiji je cilj bio onemogućiti daljnji rat između Francuske i Nemačke i to putem integracije industrije koja je bila važna za vođenje rata. Krajnji Schumanov cilj bilo je pomirenje Nemačke i Francuske, ali i razvoj integracionog evropskog procesa, s krajnjim ciljem ostvarenja evropske federacije. Dana 9. V. 1950. održao je govor u kojem su prvi puta javno izložene ideje eurojedinstva, pa se taj dan slavi kao Dan EU. Kasnije je bio prvi predsednik evropskog parlamenta. Pored J. Monneta, slovi za jednog od glavnih arhitekata EU, Veća evrope i NATO-a.  Godine 1958. osvojio je Karlspreis, nagradu Nemačkoga grada Ahena, koja se dodeljuje ljudima koji su doprineli 'evropskoj ideji' i 'evropskom miru', a u počast Karla Velikog, vladara prostora današnje Francuske i Nemačke, koji je vladao i pokopan je u Ahenu. Takođe bio je vitez reda pape Pija IX. Ledičan i skroman, Schuman je bio religiozan proučavalac Biblije, 'strogo nezavisan mislilac', meditativan i odvažan politički aktivist. Njegov angažman u kolaboracionističkoj vladi maršala Petaina često se preskače.
    Nadbiskup Andre Lacrampe potvrdio je 2004. pred biskupima istočne Francuske da je postupak beatifikacije R. Schumana u završnoj fazi. U svom je obraćanju papi nadbiskup naglasio: 'Moramo biti prisutni u velikim debatama u našoj zemlji i o budućnosti evrope, doprinoseći davanju duše kontinentu kako bi to želio i Robert Schuman, čiji je proces beatifikacije u završnoj fazi.' Ivan Pavao II u više je navrata predstavljao Schumana kao model hrišćanskog političara, a napose pri papskoj vizitaciji Strasboura 1988. godine. Primivši u novembru 2003. učesnike seminara u organizaciji Fondacije Roberta Schumana, papa je naglasio osobnosti promotora evropskog ujedinjenja: Schumana, Konrada Adenauera i Alcidea de Gasperija, 'ljudi nadahnutih dubokom hrišćanskom verom.'


    Da je ideja o federalnoj evropi kakva danas postoji bila prisutna i pre Monnetovih i Schumanovih operacija, vidljivo je i iz razmišljanja nekih ranih 'otaca evrope' iz perioda 1918-1933. (razdoblje rađanja evropske ideje). Nakon I svetskog rata vodeće političare i biznismene zapadne evrope zaokupljala je vizija o izgradnji 'Sjedinjenih evropskih Država'.  Čak pre završetka rata italijanski industrijalac Agnelli, vlasnik 'Fiata' 1918. objavljuje knjigu 'evropska federacija i Liga naroda', tvrdeći da je federalna evropa jedini delotvorni protuotrov destruktivnom nacionalizmu. Takođe se javlja i mladi grof  Coudenhove-Kalergi koji 1922. objavljuje knjigu 'Pan evropa'. Sve utopijske vizije iz dvadesetih godina XX veka, od Lige naroda do Pan evrope i Briandove 'evropske federalne unije' dele istu ideju o narodima koji se udružuju radi saradnje na međuvladinom nivou, što bi bio put prema 'univerzalnom miru', na kojem bi vlade naučile dobrovoljno sarađivati za opšte dobro, sve to bez napuštanja vlastitog suvereniteta.

    Tada se, međutim, javljaju nadnacionalisti  -  italijanski komunist Spinelli, belgijski premijer Paul-Henri Spaak te dvojica vrlo bliskih prijatelja iz Lige naroda – Arthur Salter iz Komisije za ratne odštete i Jean Monnet, kralj konjaka s poirotovskim brčićima, koji je u svojoj 31. godini bio već zamenik glavnog sekretara Lige naroda. Spinelli je držao da će se za ostvarenje vizije od evropskih naroda morati kriti što se tačno radi u njihovo ime, sve dok proces ne odmakne dovoljno daleko da postane nepovratan.  Spaak čak savetuje Monneta da je, za početak, najbolje skrivati politički cilj njihova projekta iza pretvaranja da je reč o isključivo privrednoj saradnji zasnovanoj na ukidanju trgovinskih barijera, to jest, samo o običnom 'jedinstvenom tržištu'.  Još tada su teoretičari isticali da ne može biti privrednog ujedinjenja bez političkog. Tako Arthur Salter u svom delu 'Sjedinjene evropske Države' (1931) ističe:  'Sjedinjene evropske Države moraju biti politička stvarnost, jer inače ne može biti ekonomske stvarnosti.'
    U istom delu zamislio je i 'Tajništvo' buduće takve zajednice koje bi trebalo biti iznad ovlasti nacionalnih ministara i trebali bi ga voditi ljudi koji više ne duguju nikakvu nacionalnu lojalnost. 'Novi međunarodni dužnosnik', piše Salter, 'nešto je posve novo u svetskoj istoriji', a kao način potkopavanja 'nacionalizama' predložio je razbijanje država članica na regije. Taj nadnacionalni princip inspirisaće Monneta da tridesetak godina kasnije osnuje evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ), osmišljenu kao zametak budućih Sjedinjenih evropskih Država, pri čemu će 'Tajništvo' o kojem je govorio Salter postati ono što danas poznajemo kao evropsku komisiju. U doba evropske zajednice za ugalj i čelik Monnet izjavljuje: 'Nikad nećemo moći dovoljno naglasiti da su šest članica Zajednice prethodnici šire, ujedinjene evrope čije granice određuje samo onaj ko se još nije pridružio. Naša zajednica nije udruga proizvođača uglja i čelika: ona je začetak evrope.' Svoje Memoare J. Monnet završio je ovim rečima: 'Suvereni narodi prošlosti više ne mogu rešavati probleme sadašnjosti: oni ne mogu osigurati svoj napredak ni kontrolisati svoju budućnost. I sama Zajednica tek je etapa na putu prema organizovaom svetu sutrašnjice.' Razmatrajući ideje mnogih nacista vezane uz evropsko ujedinjenje, neki su teoretičari, posebno britanski naprečac zaključili kako je briselska evropska unija duboko ukorenjena u nacizmu. Takvo zaključivanje nije sasvim precizno. Nije tačno da su prethodnici, a ni sledbenici nacista, imali na umu istu stvar. Razlika, i to veoma bitna, jest, naravno, u načinu ostvarenja tih ideja. Očevima evrope ni na kraj pameti nisu bile Hitlerove zločinačke metode kao sredstvo ostvarenja evropskih ciljeva.

   Pa ipak, potrebno je razmatrati i nacističke teorije o evropskom ujedinjenju, budući da se tu mogu zapaziti mnoge zamisli koje će se kasnije razviti. A i prvi je predsednik evropske komisije bio vrlo blizak nacizmu. O njemu ćemo kasnije. Dakle, iako će dolaskom Hitlera na vlast 1933. nacionalsocijalizam razvijati ujedinjenje evrope na potpuno drukčijim osnovama od onih koje su delili 'očevi evrope', radi potpune slike o izvorima i razvoju objedinjavanja evropskih naroda u jednoj državi, mora se navesti i nacistički 'doprinos' putu evropskog ujedinjenja. Hitlerov ministar privrede Walther Funk još je 1940. zagovarao ideju Centralnoevropske unije i 'evropskog ekonomskog područja' s 'fiksnim valutama'. On i Hitlerovi ideolozi H. Hunke i G. Koenig objavili su 1942. godine, nakon velikog naučnog skupa u Berlinu, delo pod naslovom 'evropska zajednica' u kojem Funk konstatuje kako 'nijedna nacija u evropi ne može sama ostvariti najviši nivo privredne slobode potrebne za udovoljavanje svim društvenim potrebama.' U knjizi 'evropska zajednica' najeminentniji Nemački stručnjaci izneli su nacrte za slobodan protok roba i kapitala u celoj evropi (uključujući i Englesku), zatim  carinsku uniju, novi sistem kreditiranja, platnog prometa, koordinisanih poreza, cena i plaća i poljoprivredne proizvodnje na evropskom tlu. 'Mora postojati spremnost podređivanja vlastitih interesa interesima evropske zajednice', naglasio je Funk.
    Heinrich Hunke smatrao je da je ekonomija klasične države 'mrtva' i da je 'njena sudbina evropska ekonomija' te da 'sudbina i opseg evropske saradnje zavisi o novom zajedničkom ekonomskom planu'. G. Koenig konstatovao je da je 'pred nama zadatak stvarnog evropskog zajedništva... Uveren sam da će taj poduhvat potrajati i nakon završetka rata.' I imali su potpunu podršku vlasti. Dr. Josef Gebels, Hitlerov ministar propagande 1940. je izjavio da 'za 50 godina ljudi više neće razmišljati o državama', a H. Gering je 22. juna iste godine izdao zapoved o žurnoj izradi projekta 'širokoga privrednog ujedinjenja Evrope'. Nacrt projekta predan je Vladi Nemačkog Reicha 9. jula 1940, a u njemu se predlaže ukidanje carinskih granica u Evropi i uspostavljanje područja bescarinske trgovine.  Čak je i propagandna terminologija planova o uspostavi hiljadugodišnjeg Trećeg Rajha i novijeg poduhvata, Evropske unije, slična. Najuticajniji nacionalsocijalistički nedeljnik 'Das Reich' od sredine 1941. vrvio je raznoraznim proevropskim izrazima kao što su: vizija nove evrope, novi evropski poredak i Lebensraum evrope. Nedeljnik 'Das Reich' bio je projekt dr. Gebelsa koji je u njemu dvaput mesečno pisao naslovnu kolumnu, a osim u Nemačkoj, raspačavao se u Švajcarskoj i drugim evropskim zemljama. I drugi su marljivo radili na ostvarenju evropskog jedinstva. Ribbentrop, Hitlerov ministar vanjskih poslova, u jesen 1942. u svom ministarstvu uspostavlja evropsku komisiju. Evropsku komisiju vodili su W. Daitz i A. Six i sastavila je podrobne planove za 'evropsku konfederaciju'. Sastavljen je i evropski Ustav, koji je definisao ovlašćenja i strukturu buduće zajedničke evropske države na kojoj su ozbiljno radili. Ribbentrop je 21. marta 1943. istaknuo:  'Mislim da bismo, kako je već pre Fireru predloženo u mojim zapisnicima, trebali što pre, čim postignemo značajan vojni uspeh, proglasiti evropsku konfederaciju u posebnom obliku'. Heinrich Himmler je u središtu SS-a utemeljio posebni Ured za evropsko planiranje, koji je, uprkos ratnim nedaćama, od novembra 1941. do marta 1944. razrađivao 'Priručnik evropske socijalne politike', a tokom 1944. Ured je, među ostalim, zaključio i da će nakon ratne pobede biti potrebno uvesti novi, zajednički evropski pasoš. Uranio je: harmonizacija evropskih pasoša započeće tek 1980!
    I sam Firer zanosio se idejom evropskog jedinstva još pre rata kad je govorio: 'Kolikih bi problema čovečanstvo, a posebno evropski narodi, bilo pošteđeno da su se prirodni i očiti životni uslovi poštovali kad su se politički oblikovali evropski životni prostor i privredna saradnja! Evropski narodi čine porodicu u ovom svetu! Nije baš inteligentno zamišljati da tako napučena kuća kao što je Evropa, zajednica naroda, može još dugo održati različite pravne sisteme i različite koncepcije zakona.' (Adolf Hitler, govor u Rajhstahu,  7. marta 1936.) Hitler i, kako smo videli, čitava njegova vlada intenzivno su se bavili razrađivanjem ideje o 'evropskom jedinstvu' i radili na evropskoj ekonomskoj zajednici. Kako su prošli, to je dobro poznato. No, jesu li kome ostavili u zalog budućnost evropske ideje?
    Korišćen tekst sa: https://europskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News