Prava Istina o Vakcinama

    Sve je počelo sa kopijom pisma člana Zastupničkog doma Davida Weldona, dr. med., direktorici Centra za kontrolu bolesti (Center for Disease Control - CDC), dr. Julie L. Gerberding, u kojem spominje istraživanje dr. Thomasa Verstraetena, koji je u to vreme predstavljao CDC, o vezi između izlaganja beba vakcinama koja sadrže thimerosal i poremećaja razvoja živčanog sistema.

U ovom  šokantnom pismu, zastupnik Weldon govori o istraživanju dr. Verstraetena koji je proučio mrežu podataka o sigurnosti vakcina i pronašao značajnu korelaciju izmedu izloženosti thimerosalu (sol natrija i etil-žive) putem vakcina i raznih neurorazvojnih poremećaja, uključujući tikove, sporo učenje govora i jezika, a možda i poremećaje pažnje.
    Zastupnik Weldon upitao je direktora CDC-a zašto je, nakon tog susreta, dr. Verstraeten objavio svoje rezultate skoro četiri godine kasnije u časopisu Pediatrics i pokazao upravo suprotno; to jest, da nije bilo nikakve korelacije s bilo kakvim neurorazvojnim problemima povezanim s izlaganjem dece thimerosalu. U ovom pismu, zastupnik Weldon se poziva na zapisnik ovog sastanka održanog u Georgiji, koji razotkriva neke neverovatne tvrdnje 'stručnjaka koji su bili u sastavu ove istrazivačke grupe. Cilj grupe bio je evaluirati i raspraviti rezultate i podatke dr. Verstraetena i dati preporuke koje bi mogle dovesti do promena u postojećoj politici vakcinisanja. 
    Kao što se obišno događa u ovakvim slučajevima, vlada ovaj izveštaj nije predala drage volje - popustila je tek nakon tužbe na temelju Zakona o slobodi informacija. Nakon što sam dvaput pročitao i pažljivo analizirao izveštaj, sada mi je jasno zašto nisu hteli da ga vidi neko izvan vlade. Radi se o pravoj bombi, kao što ćete uskoro videti. Službeni naziv sastanka bio je 'Naučni pregled informacija Mreže podataka o si­gurnosti vakcina'. Ova konferencija, održana 7.-8. juna 2000. u Simpsonwood Retreat Centeru u Norcrossu, Georgia, okupila je pedeset i jednog naučnika i lekara, medu kojima i pet predstavnika proizvođača vakcina. To su bili predstavnici Smith Kline Beechama, Mercka, Wyetha, North American Vaccinea i Aventis Pasteura.     Tokom konferencije, ovi su se naučnici fokusirali na studiju materijala Mreže po­dataka, čiji je glavni autor bio dr. Thomas Verstraeten koji se predstavio kao suradnik Nacionalnog imunizacijskog programa CDC-a. Zastupnik Weldon otkrio je da je dr. Verstraeten napustio CDC nedugo nakon ove konferencije i otišao raditi u Belgiju za GlaxosmithKline, kompaniju koja proizvodi vakcina - što je obrazac koji se stalno ponavlja i poznat je pod nazivom 'okretna vrata'. Takođe je zanimljivo primetiti da je GlaxoSmithKline bio umešan u nekoliko tužbi zbog komplikacija uzrokovanih njihovim vakcinama.
    Na početku sastanka, dr. Roger Bernier, pomoćni direktor za nauku Nacionalnog imunizacijskog programa, osvrće se na relevantne događaje iz prošlosti. On tvrdi da je Kongres 1977. zatražio da Uprava za hranu i lekove (Food and Drug Administration, FDA) razmotri korišćenje žive u lekovima i biološkim pripravcima - vakcinama. Kako bi sprovela ovaj nalog, FDA je zatražila informacije od proizvođača vakcina i lekova. On spominje da se grupa evropskih regulatora i proizvodača sastala u aprilu 1999. i razmotrila situaciju, ali nije dala nikakve preporuke ni usvojila promene. Drugim rečima, sve je bila samo predstava.
    U ovoj tački, dr. Bemier iznosi jednu neverovatnu tvrdnju: 'U Sjedinjenim Državama sve je raširenije mišljenje da kumulativno izlaganje može biti veće od nekih smernica. Pod 'smernicama', on ovdje misli na sigurne nivoe izlaganja živi koje je utvrdilo nekoliko regulatornih agencija. Tri smernice izradile su Agencija za toksične materije i registar bolesti (Agency for Toxic Sub­stances and Disease Registry, ATSDR), FDA i Agencija za zaštitu okoline (Environmental Protection Agency, EPA).

    Najčešće kršene smernice bile su one koje je izradila EPA. On je dalje pojasnio da je govorio o deci izloženoj thimerosalu u vakcinama. Ovo shvaćanje da su kršili sigumosne smernice, kaže on, tada je rezultiralo zajedničkom izjavom Službe javnog zdravstva [PHS] i Američke pedijatrijske akademije [AAP] u julu 1999., u kojoj je rečeno da je kao dugoročni cilj poželjno ukloniti živu iz vakcina, jer se radi o potencijalno izbeživom izvoru izlaganja. Usput rečeno, mogli bismo se zapitati gde su služba javnog zdravstva i Američka pedijatrijska akademija bile za vreme svih ovih godina upotrebe žive u vakcinama, i zašto nisu znali da, kao prvo, prekoračuju granice utvrđene sigurne razine i, kao drugo, zašto nisu bile svesne da brojna literatura upozorava na pogubne učinke po razvoj živčanog sistema kod beba.
    Kao što ćemo videti, čak ni ovi 'stručnjaci nisu baš najbolje upoznati s literaturom o živi. Dr. Bernier govori o tome kako su u augustu 1999. Nacionalna savetodavna grupa za vakcina i Međuagencijska radna grupa za vakcine održale javnu radionicu u Lister Auditoriumu u Bethesdi, kako bi razmotrile opasnosti od upotrebe thimerosala u vakcinama.
    Na temelju onoga što je raspravljeno na konferenciji, thimerosal je uklonjen iz vakcina za hepatitis B (HepB). Zanimljivo je primetiti da su mediji pokazali vrlo slabo zanimanje za ono što se moglo doznati na ovom sastanku, koji je lako mogao biti i tajni sastanak. Kao što će se videti, postoji dobar razlog zašto se trude zadržati sadržaj svih ovih sastanaka daleko od javnosti. Dr. Bernier potom govori o tome kako je u oktobru 1999. savetodavna komisija za vakcinisanja (Advisory Committee on Immunization Practices, ACIP) još jednom detaljno razmotrila ovu situaciju i nije dala prednost nijednom od vakcina bez thimerosala. On dodaje da je u ovoj raspravi ACIP zaključio da se vakcina koje sadrži thimerosal može koristiti, ali da je dugorošni cilj pokušati izbaciti thimerosal što je pre moguće. Na ovom mestu moramo malo zastati i razmisliti o tome što se ovde dogodilo. Imamo jednu važnu grupu, ACIP, koja zapravo igra ulogu u politici vakcinisanja koja utiče na milone dece svake godine. A imamo i dokaz sa sastanka o thimerosalu iz 1999. da je mogućnost ozbiljnog oštećenja mozga kod male dece tako velika da bi preporuka za uklanjanje thimerosala trebala postati deo politike vakcinisanja. Osim toga, oni su potpuno svesni da male bebe primaju doze žive koje prelaze čak i granice sigumosti EPA-e, pa ipak sve što imaju za reći je da bismo trebali pokušati ukloniti thimerosal što je pre moguće.

     Zar nisu zabrinuti za desetke mili­ona beba koje će nastaviti primati vakcinu s thimerosalom dok oni konačno ne spreče njegovu primenu? Takođe treba ukazati na to da je pogrešno govoriti o uklanjanju thimerosala, budući da oni ne moraju ništa ukloniti. Oni samo planiraju prestati dodavati thimerosal u budućnosti, nakon što potroše trenutne zalihe, koje se mere u milionima doza. Neverovatno je što im vlada dopušta da to čine. Još je neverovatnije što Američka pedijatrijska akademija i Američka akademija porodične medicine na sličan načln podržavaju ovu suludu politiku. U stvari, oni tvrde da bi deca trebala nastaviti primati vakcinu s thimerosalom sve dok proizvođačima ne bude po volji da počnu proizvoditi vakcinu bez thimerosala. Zar se boje da će u Americi iznenada izbiti epidemije difterije ili tetanusa? Najočitije rešenje je upotreba bočica za jednu dozu, kojima nisu potrebni konzervansi. Pa zašto ih onda ne koriste? Oh, kažu oni, pa to bi povećalo troškove vakcinisanja. Naravno, ovdje govorimo o najviše par dolara po dozi, koje sigurno vredi dati za budućnost i zdravlje mozga vašeg deteta. Mogli bi iskoristiti neke od stotina miliona dolara koje svake godine bacaju na reklamiranje vakcina kako bi pokrili troškove siromašnima. Ali to bi značilo dirnuti u budžet nekih moćnika, a to nikako ne možemo dopustiti! Otkriven je podatak da se thimerosal nalazio u svim vakcinama protiv gripe, DTP vakcinama, i u svim vakcinama protiv hepatitisa B.


    Naučnici i lekari ne znaju doslovno ništa o tome šta rade. Na primer, oni priznaju da postoji vrlo malo farmakokinetičkih podataka o etil-živi, obliku žive u thi­merosalu. U stvari, oni su rekli da nema nikakvih podataka o njegovom izlučivanju, a podaci o toksičnosti su oskudni — ali ipak se priznaje da thimerosal uzrokuje hipersenzitivnost, neurološke probleme pa čak i smrt, a zna se i da lako prolazi kroz posteljicu i krvno-moždanu barijeru. Oni time priznaju da imamo oblik žive koji se koristi u vakcinama još od 1930-ih, a niko se nije potrudio proučiti njegov učinak na biološke sisteme, posebno na mozak deteta. Njihova obrana kroz celu ovu konferenciju bila je: 'Jednostavno ne znamo dovoljno o delovanju etil-žive'. To su rešili tako što su se poslužili istraživanjima o metil-živi, budući da postoje hiljade istraživanja o tom obliku žive. Najviše ovog oblika žive unosi se konzumacijom morskih organizama. Potrebno im je neko vreme da raščiste zbrku oko dva oblika žive, jer na nekoliko stranica izveštaja govore o tome kako se metil-živa, a ne etil-živa, nalazi u thimerosalu. To im se može oprostiti. Dr. Johnson, imunolog i pedijatar s Medicinske škole sveučIista Colorado i Nacionalnog jevrejskog centra za imunologiju i respiratornu medicinu, kaže da bi želio videti primenu širokih sigumosnih margina, to jest, trostruke do desetorostruke sigumosne margine 'kako bi se uzelo u obzir nepouzdanost podataka. Ono što želi reći je da ima toliko toga što ne znamo o ovom otrovu, da bi bilo pametnije kad bismo koristili vrlo široke margine sigurnosti.

    Razlog za to, kojeg oni ne spominju, je što u društvu od više stotina miliona ljudi postoje grupe koje su daleko osetljivije na ovaj otrov od drugih. Na primer starije osobe, hronični bolesnici, neishranjene osobe, male bebe, nedonoščad, ljudi koji uzimaju određene lekove, ljudi s urođenim manjkavostima sistema za detoksifikaciju, da nabrojimo samo neke. Zapravo, u ovom istraživanju oni su isključili nedonoščad i bebe s niskom porođajnom težinom iz glavne studije, od kojih su neke imale najvišu razinu žive, jer bi ih bilo teško proučavati i jer su imale najviše razvojnih problema povezanih sa živom.
    Šta je to vakcinolog? Da li postoji škola u kojoj se nauči biti vakcinolog? Koliko je godina stažiranja potrebno da bi se to postalo? Postoje li ispiti pred pločom? To je glup izraz koji se koristi za opisivanje ljudi koji su opsednuti vakcinama - koji zapravo uopšte ne proučavaju učinke vakcinisanja. Najvažnije je priznanje dr. Johnsona da su on i njegove kolege 'vakcinolozi toliko zaslepljeni svojom opsesijom nametanja vakcinisanja društvu da nikada nisu razmislili o tome da bi mogli postojati razni faktori, takozvane 'neodređenosti, koje bi mogle značajno uticati na ljudsko zdravlje. Priznaje i to da on i njegovi kolege 'vakcinolozi vole razmišljati konkretno; to jest, vrlo su uskovidni u svom razmišIjanju i nose naočale koje ih sprečavaju da vide brojne probleme koji se dogadaju kod brojnih slučajeva vakcinisanja dece i odraslih. Njihov je životni cilj vakcinisati što je moguće više ljudi sve većim brojem vakcina. On spominje raspravu o pitanjima sigurnosti thimerosala iz Bethesde i kaže da 'nije bilo dokaza o postojanju problema, samo teoretska zabrinutost da su mozgovi male dece bili izlozeni organskim spojevima žive. Naravno, kao što će se kasnije pokazati, u igri je puno više od 'teoretske zabrinutosti. On zatim nastavlja govoreći, 'Slažemo se da iako nije bilo dokaza o postojanju problema, povećani broj vakcina koja se daju deci povećava teoretsku opasnost od izloženosti živi. Teško je shvatiti da pravi naučnik ne primećuje neveroja­tnu ironiju ovih izjava. Medicinska literatura puna je istraživanja o štetnom delovanju žive na brojne enzime, stvaranje energije u mitohondrijima, sinaptičku funkciju, uvlačenje dendrita, slabljenje neurotubula i ekscitotoksičnost, a on ipak vidi samo 'teoretski' rizik povezan sa sve većim brojem vakcina koja sadrže thimerosal.
    Takođe je važno ukazati na činjenicu da ovi geniji nikada nisu sami primetili da postoji problem; tek im je pritisak drugih naučnika, roditelja pogođene dece i grupa koje ih zastupaju ukazao na njegovo postojanje. Oni su, u suštini, reagovali na pritisak izvan 'kluba vakcinologa, a ne na vlastito otkriće da bi problem mogao postojati. Zapravo, da se te vanjske grupe nisu umešale, ovi bi vakcinolozi nastavili dodavati nove i nove vakcine sa ži­vom na popis obaveznih vakcina. Tek kad je problem postao ovako očigledan - to jest, epidemijskih razmera - i kad se umešala pravna profesija, oni su uspeli primetiti da po­stoji problem. Ovo je tema koja se u vladinim regulatornim agencijama stalno ponavlja, kao sto smo videli u slučajevima fluorida, aspartama, natrijevog glutamata, dioksina i pesticida. Takođe je zanimljivo da dr. Johnson priznaje da su najvećem riziku izložena nedonoščad i bebe s niskom porodajnom težinom. Zašto bi to bio slučaj ako postoji tako velika sigurnosna margina za živu koja se koristi u vakcinama? Zar kilogram-dva telesne težine može izazvati tako dramatičnu razliku? U stvarnosti je tako, a to znači da su i deca s normalnom porođajnom težinom, posebno ona koja su blizu donje razine proseka, takođe u većoj opasnosti. To dalje znači da se deca koja primaju doze žive veće od 72 mikro grama u ovom istraživanju takođe nalaze u većoj opasnosti, jer se njihova doza, u odnosu na telesnu težinu, može uporediti s onom kod dece s malom po­rođajnom težinom koja primaju manju dozu. Ovi stručnjaci za vakcinologiju koji odlučuju o politici vakcinisanja vaše dece nikada to nisu uzeli u obzir.


    Sledeća izjava trebala bi šokirati svakoga, ali posebno siromašne koji možda misle da ovi vakcinolozi vode računa o njihovoj dobrobiti. Dr. Johnson kaže sledeće: 'Slažemo se da bi bilo poželjno ukloniti živu iz vakcina dopuštenih u SAD-u, ali ne bismo se složili da to bude univerzalna preporuka, zbog problema u vezi s konzervansima pri slanju vakcina u druge zemlje, posebno zemlje u razvoju, u nedostatku čvrstih podataka koji bi ukazivali da stvarno postoji problem'.
    Dakle, ovakva je situacija. Podaci su dovoljno uverljivi da Američka pedijatrijska akademija i Američka akademija porodične medicine, kao i regulatorne agencije i CDC preporučuju uklanjanje žive što je pre moguće iz vakcina za primenu u SAD-u, zbog zabrinutosti u vezi sa štetnim delovanjem žive na razvoj mozga, ali ne preporučuju isto za vakcine koja se daju deci u zemljama u razvoju. Mislilo se da je cela ideja američkih programa za zdravlje de­ce namenjenih zemljama u razvoju ta da se jadnoj deci da bolja šansa u sve kompetitivnijem svetu. Sprovođenje ovakve politike povećalo bi neurorazvojne probleme koje vidimo kod siromašne dece zemalja u razvoju, narušavajući njihovu sposobnost učenja i razvijanja takmičarskog uma. Setite se, na ovom skupu strušnjaka bio je i predstavnik Svetske zdravstvene organizacije (WHO), dr. John Clements. On se nije usprotivio ovoj izjavi dr. Johnsona. Treba uzeti u obzir i da su deca zemalja u razvoju u puno većoj opasnosti od komplikacija nastalih zbog vakcinisanja i toksičnosti žive nego deca u razvijenim zemljama. To je posledica nedovoljne prehrane, istovremenih parazitskih i baktenjskih infekcija te visoke učestalosti male porođajne težine kod ove dece. Danas smo svedoci katastrofe u afričkim zemljama izazvane korištenjem starijih vakcina sa živim virusom, koje je sada stvorilo epi­demiju dečje paralize povezane s vakcinisanjem, tj. dečje paralize uzrokovane samim vakcinam.
    Zapravo, u nekim afričkim zemljama dečja paraliza bila je potpuno nepoznata do uvođenja vakcinisanja. WHO i stručnjaci vakcinoIozi iz SAD-a danas opravdavaju nastavak programa vakcinisanja ovim opasnim vakcinama na temelju toga što su sada stvorili epidemiju dečje paralize, pa ne mogu prekinuti program vakcinisanja protiv nje. U jednom objavljenom članku ukazano je na činjenicu da se radi o poremećenom rasuđivanju, budući da će nova vakcinisanja izazvati nove siučajeve dečje paralize povezane s vakcinam. Ali vakcinolozi imaju problema sa shvaćanjem ovih neodredenosti. Zatim dr. Johnson ponovno ističe filozofiju da je zdravlje dece od sporedne važnosti u odnosu na program kada kaže: 'Videli smo neke uverljive podatke da odgoda davanja HepB vakcina pri rođenju može dovesti do značajne opterećenosti bolešću kao posledice propuštene prilike za imunizaciju. To implicira da bi naša deca bila u opasnosti o obolijevanja od hepatitisa B, kad bi program vakcinisanja prestao davati novorođenčadi HepB vakcina. U stvari, ova se tvrdnja ne temelji na bilo kakvoj opasnosti po decu u SAD-u, i on to i sam kasnije jasno kaže rečenicom: 'Potencijalne posledice po zemlje koje imaju 10 do 15%-tni rizik izloženosti novorođenčadi hepatitisu B bile su vrlo zabrinjavajuće. Drugim rečima, opasnost se ne odnosi na normalnu američku decu, nego na decu zemalja u razvoju. Činjenica je da u Sjedinjenim Državama hepatitis B ne prestavlja opasnost sve do puberteta i kasnije. Jedinu rizičnu skupinu kod dece predstavljaju deca čiji su roditelji narkomani, majke zaražene hepatitisom B, ili čiji su roditelji zarazeni HIV-om.
    Razlog vakcinisanja novorodenčadi je kako bi ih se uhvatilo pre nego što mogu pobeći programu vakcinisanja vakcinologa. To je taktika koja se često koristi kako bi se zastrašivanjem prisililo majke da daju vakcinisati svoju decu. Na primer, oni kažu da kad se deca ne bi vakcinisala protiv ospica, milioni dece mogli bi umreti tokom epidemije ospica. Oni znaju da je to besmislica. Koriste primere uzete iz zemalja u razvoju, gde se epidemijske smrti događaju među populacijom koja je slabo ishranjena i ima oslabljen imuni sistem. U Sjedinjenim Državama ne bismo videli takvo što, zbog bolje prehrane, bolje opremljenih bolnica i boljih zdravstvenih mera. Zapravo, većina smrtnih slučajeva za vreme
epidemija ospica u Sjedinjenim Državama događa se kod dece kojoj je vakcinisanje bilo kontraindicirano, kod koje vakcina nije delovalo, i kod dece s hroničnim imunosupresivnim bolestima.
     U većini istraživanja ova deca koja su dobila ospice ili druge dečje bolesti bila su potpuno ili delomično imunizirana. Javna tajna medu vakcinolozima je da izmedu 20% i 50% dece nije otporno na bolesti protiv kojih je imunizirano. Doktor Johnson govori komisiji da je dr. Walt Orenstein '...postavio vrlo provokativno pitanje koje je izazvalo veliku diskusiju. Pitao je da li bismo trebali pokušati utvrditi neurorazvojne ishode kod dece izložene različitim dozama žive korištenjem jedne ili više lokacija Mreže podataka o sigurnosti vakcina? Iz ovoga se može zaključiti da nikome nikada nije ni palo na pamet da proveri podatke koji tamo stoje nepregledani sve ove godine. Deca bi mogla umirati poput muva ili bolovati od užasnih neurorazvojnih defekata izazvanih programom vakcinisanja, a niko iz vlade ne bi znao za to. U stvari, podaci ukazuju da se upravo to i događalo, barem što se tiče neurorazvojne zaostalosti. Takođe bismo trebali znati da je vlada organizovala dve konferencije o mogućem delovanju metala - aluminijuma i žive - koji se koriste u vakcinama, ali nije uvela nikakve promene u politiku vakcinisanja nakon ovih susreta.


    Kad bi javnost znala o čemu se raspravljalo na sastanku o aluminijumu, niko se više nikada ne bi vakcinisao tipovima vakcina koja se trenutno proizvode. Usprkos onome što je rečeno na sastan­ku o aluminijumu i naučnoj literaturi o neurotoksičnosti aluminijuma, dr. Johnson izjavljuje sledeće: 'Aluminijumuve soli imaju vrlo široku marginu sigurnosti. Aluminijum i živa često se simultano daju bebama, u isti deo tela ili u različite delove tela. Takođe, on kaže: 'Međutim, takođe smo naučili da nema apsolutno nikakvih podataka, uključujući i podatke iz eksperimenata na životinjama, o mogućem zbrajanju delovanja koji se mogu dogoditi kod mešavina dvaju metala. Ovde je važno uvideti varku kojom se često služe oni koji pokušavaju braniti neku neobranjivu praksu. Oni koriste upravo iste izraze koji su maločas citirani; to jest, da nema podataka koji pokazuju..., itd., itd. Time žele stvoriti utisak da je pitanje o kojem govore bilo detaljno razmotreno i proučeno, i da nije otkrivena nikakva toksičnost. U stvari, to znači da niko nije istražio tu mogućnost, i da ne postoje nikakva istraživanja koja bi nam dala bilo kakav odgovor. Zapravo, znamo da je aluminijum važan neurotoksin i da, kao takav, ima mnoge zajedničke mehanizme sa živom. Na primer, oboje su toksični za neuronske neurotubule, ometaju antioksidantne enzime, truju enzime za popravak DNK, ometaju proizvodnju energije u mitohondrijima, blokiraju belančevine za preuzimanje glutamata (GLT-1 i GLAST), vežu se za DNK i ometaju funkciju membrane neurona.
    Toksini koji imaju zajedničke toksične mehanizme skoro su uvek aditivni i često sinergistični u svojoj toksičnosti. Tako je tvrdnja dr. Johnsona obična besmislica. Velik broj istraživanja pokazuje da oba ova metala imaju važnu ulogu u svim neurodegenerativnim poremećajima. Takođe je va­žno zapamtiti da se oba ova metala akumuliraju u mozgu i leđnoj moždini. To ih čini kumulativnim toksinima, i stoga puno opasnijim od toksina koji se brzo izlučuju iz tela. Doktor Tom Sinks, pomocni direktor za nauku Nacionalnog centra za zdravlje okoline kaže: 'Pitam se postoje li neke specifične zdravstvene posledice povezane s aluminijumovim solima koje bi mogle imati veze s ovim što danas razmatramo? Dr. Martin Meyers, v. d. direktora Ureda nacionalnog programa vakcinisanja, odgovara: 'Ne, ne verujem da su otkriveni neki određeni problemi u vezi sa zdravljem. Ovo se dogada nakon konferencije o aluminijumu održane godinu dana ranije koja je zaista otkrila da postoje važni problemi u vezi sa zdravljem i obiina naučna Iiteratura koja pokazuje da je aluminijum velik problem. Aluminijum izaziva ozbiljnu demenciju i smrt u slučajevima dijalize i postoji mnoštvo podataka o štetnom delovanju aluminijuma na mozak.
    Važno je znati da je živa metal topiv u mastima; to jest, ona se pohranjuje u telesnim mastima. Mozak sadrzi 60% masnoća, i zato je često mesto nakupljanja žive. Oni u ovoj raspravi tvrde da se oko polovina metil-žive izluči iz tela tokom nekoliko meseci od unosa. Nedavno istraživanje otkrilo je da etil-živa ima poluvek od sedam dana. Čak i ako je tako, značajan deo žive ući će u mozak (dokazano je da lako prolazi kroz krvno-moždanu barijeru), gde će se pohraniti u fosfolipidima (mastima). Sa svakom novom dozom - a setimo se, deca primaju čak do 22 doze vakcina - dodaje se nova količina žive i odlaže se u mozak. To je razlog zašto živu zovemo kumulativnim otrovom. Oni ovu vitalnu činjenicu tokom cele konferencije nisu spomenuli ni jedan jedini put. Ni jednom. štaviše, čiinili su to s dobrim razlogom: time se neoprezne, one koji nisu upućeni u neurologiju, uverava da je razina u krvi jedino što je ovde važno.
    Tokom ove konferencije dr. Brent nekoliko puta podseća učesnike da je najosjetljivije razdoblje razvoja mozga u ranim fazama trudnoće. On precizira da je razdoblje sazrevanja živčanog sistema od osme do osamnaeste nedelje trudnoće. U stvari, razdoblje najbržeg sazrevanja mozga, razvoja sinapsi i moždanih puteva je tokom zadnja tri meseca trudnoće, i nastavija se sve do druge godine života. O tome se često govori kao o razdoblju ubrzanog razvoja mozga. To se na ovoj konferenciji takođe nijednom ne spominje, opet zato što kad bi majke znale da je mozak njihovog deteta zauzet razvojem sve do druge godine nakon rođenja, puno je manje verovatno da bi prihvatile besmislicu o 'bezopasnoj živi koju proklamiraju ovi vakcinolozi'. U mozgu se tokom ovog visoko osetljivog razdoblja razvije više od 100 milijardi sinaptičkih veza i desetine milijardi dendritskih veza. I dendriti i sinapse izuzelno su osetljivi, čak i na vrlo niske doze žive i drugih toksina. Takođe je pokazano da subtoksične doze žive mogu blokirati belančevine za prinos glutamata, koje igraju vitalnu ulogu u zaštiti mozga od ekscitotoksidnosti. Uverljiva istrazivanja govore da oštecenja ovog zaštitnog sistema imaju veliku ulogu u većini neurodegenerativnih bolesti, kao i u nenormalnom razvoju mozga. Nedavna istraživanja pokazala su da se glutamat akumulira u mozgu autistične dece, pa ipak izgleda da stručnjaci nisu zabrinuti zbog žive, materije koja vrlo snažno potiče ekscitotoksičnost mozga.
    Nedavna neurotoksikološka istraživanja pokazala su da se paralelno s povećanjem naše sposobnosti primećivanja suptilnih toksičnih učnaka, posebno na ponašanje i druge neurološke funkcije snizuje prihvatljiva razina izloženosti. Dr. Sinks nam ukazuje upravo na to, služeći se primerom olova. On ističe da smo zbog napretka našeg neurobiheviorističkog testiranja znatno snizili prihvatljive doze, a to i dalje činimo. Dr. Johnson ima smelosti dodati da što smo pametniji, to je prag niži. Ipak, čini se da ni on ni drugi sudionici ne postaju nimalo pametniji po ovom pitanju. Dr. Robert Chen, šef Odelenja za sigurnost i razvoj vakcina Nacionalnog imunizacijskog programa CDC-a, tada otkriva zašto oni odbijaju delovati u vezi s ovim problemom. On kaze: '...stvar je u tome da je nemoguće, neečidno ostaviti decu neimuniziranu, tako da to pitanje nikada, nikada nećete moći rešiti. Zato se trebamo prestati baviti njime. U biti, imunizacija dece ima prednost nad mogućim štetnim delovanjem samih vakcina. Ako se problem toksičnosti vakcina ne može rešiti, kao što nam on izgleda želi reći, onda se moramo pomiriti s time da će vakcina naneti štetu nekoj deci. Dr. Brent izjavljuje da nije upoznat s bilo kakvim podacima o genetski uvetovanoj osetljivosti na živu, i stoga pretpostavlja da postoji jedinstven prag toksičnosti; to jest, da su svi osetljivi na istu dozu žive i da ne posto­je genetski hipersenzitivne grupe ljudi.
    U stvari, nedavna istrazivanja otkrila su upravo takvu genetski uslovljenu osetljivost kod miševa. Istraživači su otkrili da su se kod miševa podložnih autoimunim bolestima javili neurotoksični učinci, uključujući ekscitotoksičnost, u području hipokampusa - učinci kakvi nisu viđeni kod drugih vrsta miševa. Čak su pretpostavili da bi isto moglo vrediti i za ljude, budući da porodična autoimunost povećava verovatnoću od autizma kod dece.


   Na ovom mestu dr. Johnson priča grupi o svojoj zabrinutosti za vlastitog unuka. On kaže: 'Oprostite mi na ovom ličnom komentaru, ali u osam sati primio sam hitan poziv, moja snaha rodila je sina carskim rezom. Ovo je naš prvi muški  potomak u sledećoj generaciji i ja ne želim da taj unuk primi vakcinu s thimerosalom dok ne saznamo šta se događa. Za to će verovatno trebati puno vremena, ali u međuvremenu mislim da želim da se mom unuku daje samo vakcina bez thimerosala. Dakle, imamo naučnika koji učestvuje u ovoj raspravi na kojoj se donosi politika koja se tiče sve dece u ovoj zemlji, kao i drugih zemalja, kojeg užasava mogućnost da njegov novorođeni unuk primi vakcinu s thimerosalom - ali koji nije dovoljno zabrinut za vašu decu da se javno izjasni i pokuša zaustaviti ovu ludost. On dopušta da se nakon ovog sastanka sve zataška i ostaje tih. Takođe je zanimljivo primetiti da dr. Johnson misli da ćemo dugo čekati na odgovor, all će u međuvremenu njegov unuk biti zaštićen.
    Dr. Johnson dodaje da su ulozi vrlo veliki. Šta drugo možemo zaključiti iz ovoga osim činjenice da su ovi naučnici bili u najmanju ruku vrlo zabrinuti onim što je otkrila ova studija u kojoj su obrađeni materijali Mreže podataka o sigurnosti vakcina. Očigledno ih je užasavala mogućnost da ta informacija procuri u javnost. Na vrhu svake stranice studije stajale su masnim slovima otisnute reči: 'ZABRANJENO KOPIRANJE ILI OBJAVLJIVANJE. POVJERLJIVO'. To nije tekst kakav bi čovek očekivao u kliničkoj studiji o sigurnosti vakcina; tako nešto pre bi se moglo očekivati u strogo poverljivim dokumentima NSA ili CIA-e. Zašto se ta informacija nastojala zadržati u tajnosti? Odgovor je očigledan: ona bi mogla ugroziti program vakcinisanja i dovesti do tužbi pro­tiv federalnih regulatornih agencija koje su tako mnogo godina ignorisale ovu opasnost. Milioni dece u našem društvu bili su u većoj ili manjoj meri oštećeni ovom politikom vakcinisanja. Osim toga, nemojmo zaboraviti milione roditelja koji su morali bespomoćno gledati kako njihovu decu uništava ovaj pogubni program vakcinisanja.