Ponuda Tema

Prava Istina o Nafti

    Priče o nestašici nafte su - lažne! Priče o nafti kao fosilnom gorivu i priče o nestašici nafte čista izmišljotina. Tu priču su izmislili – banke, korporacije, velike naftne kompanije i moćne porodice poput Rokefelera.
   To je uostalom na samrtnoj postelji i priznao M. King Hubert, tvorac teorije o oskudnosti nafte na čijim su tezama počivale sve kasnije pretpostavke.
To da nema nafte, to je dogma. Počiva na teoriji da su mrtvi dinosaurusi, odnosno da su njihovi ostaci ušli duboko u tlo, negde čak i 20 kilometara pre 50 miliona godina i da su se s njihovim ostacima dogodile neobične transformacije od kojih je nastala nafta. Rusi su za vreme Drugog svetskog rata došli do saznanja da nafta nije fosilnog porekla. Priče o ograničenoj količini nafte na svetu potrebne su zbog naftnih giganata koji tako mogu podizati cene. Henri Kisindžer je rekao: 'Ako kontrolišete naftu, kontrolišete cele države, pa i čitav svet. Zato je teorija o fosilnom gorivu komplementarni deo takve politike. Rusi su dokazali da nafta potiče iz zemljine jezgre, da se nalazi u samom njezinom središtu. Tokom miliona godina razdvajanja zemljine površine i tektonskih preslagivanja otvorili su se kanali kojima je nafta krenula prema gore, prema površini, pod velikim pritiskom i zbog visoke temperature u unutrašnjosti zemlje.
   Tim kanalima ona negde dolazi brže, negde sporije. Ali, ima je svugde. Nafte ima. Ona ne nestaje ni presušuje, nego se samo u nekim slučajevima prebrzo crpi jer treba pričekati da dođe novi mlaz. Nafta i prirodni plin obnovljivi su izvori.
    No, da se to zna, nafta ne bi koštala 120 dolara po barelu, a realna cena trebala bi tada biti 70 do 75 dolara po barelu. I zemlje bivše Jugoslavije mogle bi da se pozabave ovim istraživanjima i dubokim bušotinama na saznanjima Rusije, ali režimi vlasti na ovim prostorima to neće dozvoliti, jer su ipak dovedeni i plaćeni od krupnog kapitala i svetskih moćnika da rade kako oni narede, a ne za dobrobit svog naroda i države.
     Od pre nekoliko decenija otkriveni koncept tektonskih ploča ponudio je racionalno objašnjenje evolucije zemlje. Unutar ovog modela uzima se za sigumo da zemlja kakva je danas, predstavlja ohlađene ostatke rastopljenog grumena kosmičke materije koja se razdelila u jezgro sastavljeno od nikla i gvožđa, gvozdeno-metalno-silicijumski omotač i alkalno-metalno-silicijumsku koru.
    Ovakvo shvatanje razvilo se tokom XIX i XX veka - u vreme kada je darvinizam živi svet pretvorio u nešto što stalno napreduje u smislu optimalizacije oblika i funkcije. Ništa što postoji nikad ne može biti idealno, jer se nalazi na svom putu ka savršenstvu. Ovo shvadanje drži i da neživi delovi sveta evoluiraju. Ono što istraživači, iako pri punoj svesti, ne uspevaju shvatiti je činjenica da je, u najboljem slučaju, samo gornjih 0,05% neživog sveta objašnjivo, dok se preostalih 99,05% - ako ne i više, neprekidno nalazi u oblasti manje-više naučnog nagađanja.
     Ako to uzmemo u obzir, možemo reći da geologija zasigumo predstavlja najezoteričniju od svih 'čvrstih' nauka, a geolozi za svoje funkcioniranje trebaju ogromne količine verovanja (u teorije) s jedne strane i kognitivnog nepodudaranju s druge (da bi mogli zanemarivati činjenice). U okviru modela tektonskih ploča, lakše kontinentalne jezgrene ploče kližu se na težim okeanskim jezgrenim pločama. Nova nauka paleomagnetizma šezdesetih je godina pokazala da su stene, od kojih je napravljeno dno okeana, namagnetizovane u skladu s magnetskim poljem zemlje kakvo je bilo u vreme dok su se ove stene formirale. Simetrični uzorak suprotnih magnetskih polova postoji na obe strane, daleko od srednjookeanskih grebena. Ovo je dokazalo dve stvari:
zemljino magnetsko polje prolazi kroz povremene zamene polova
zemlja nije stvorena u neko određeno vreme već se i dalje oblikuje
    Ledenjaci sede na srednjoatlantskom grebenu i živi su dokaz neprekidnog stvaranja novog okeanskog jezgrenog materijala kroz vlkanske erupcije. Nova jezgra, koja se najvećim delom stvara u Atlantskom okeanu, ulazi ispod lakših kontinentalnih ploča gde je gutu ono što se naziva astenosfera. Cirkumpacifidki vatreni prsten lepo se uklapa u ovaj metabolidki (kružni) model delovanjem kompenzacijske destrukcije. Pokretač sve ove aktivnosti je, prema osnovnim načelima teorije tektonskih ploča, termalna aktivnost unutrašnjih delova zemlje (a koju stvara radioaktivno raspadanje). Vruće tačke lutaju uokolo, stvarajuići podvodne vulkane u okeanima sveta, iz kojih nastaju vlkanska ostrva. Još od 70-tih godina prošlog veka, kad je britanski naučnik, stručnjak za atmosferu i pronalazač Džim Lovelok, počeo poticati holistički pristup naukama koje se bave zemljom, naučnici su počeli razmatrati interakcije različitih sfera Gaje - živuće zemlje, koja je dobila ime po boginji zemlje iz Antičke Grčke. Zemlja se evidentno diferencira: ono što dolazi iz vulkana inkorporira se u litosferu, atmosferu, hidrosferu i biosferu. Ono što odlazi natrag u astenosferu u subdukcijska područja prilično je različita mešavina elemenata; ostatak se ugrađuje u kontinente uzduž planinskih područja koja se stvaraju iza subdukcijskih područja, a gde ogromna okeanska jezgra biva odvedena natrag u omotač.
     Jedan od najvažnijih elemenata u životnom ciklusu Gaje je ugljenik. Ugljenik ima tri izotopa koja se javljaju u prirodi. Ugljenik-12 čini 98,89% svih atoma ugljenika i služi kao standard za merenje mase atoma. Ugljenik-13 jedini je magnetski izotop koji je izuzetno važan za proučavanje strukture smesa koje sadrže ugljenik. Ugljenik-14 nastaje kad kosmičke zrake bombarduje azot u gornjim slojevima atmosfere; radioaktivan je, s prosečnim vekom trajanja od 5.760 godina. Starost istorijskih ostataka može se proceniti merenjem u njima preostale količine ugljenika-14. Udžbenici koji se bave sastavom zemlje bore se s najosnovnijim problemom: kod metabolizma zemlje postoji ozbiljni nedostatak ugljenika. Ugljenik koji izlazi van samo se delomično reapsorbira u utrobi zemlje. Jedan deo biva apsorbiran u kosture organizama u obliku kalcijum-karbonata (vapnenac, najveiim delom u obliku koralnih grebena, a manja količina u obliku ostataka egzoskeletona) i biomase koja se najviše sastoji od ugljenika. Gledano volumetrijski, ravnoteže nema!
    Još pogubnija za naše razumevanje ciklusa ugljenika je činjenica da ogromne količine ugljenika - u obliku metana CH4 - odlaze sa zemlje, ako ne nezapaženo, a onda nezabeleženo. Tomas Gold opisuje kako potresima prethode ili se javljaju zajedno s njima, masovna eksplozivna oslobađanja metana (što uzrokuje vatru koja se uglavnom povezuje s podrhtavanjem tla, a životinje pre potresa bez sumnje postaju nemime ili uzbuđene zato što mogu osetiti oslobađanje metana). U prisustvu metana voda se smrzava na 7 stepeni Celzijusa iznad nule. Kako je voda najgušća (najteža) na +4 stepena Celzijusa, blizu dna svakog okeana postoji područje gde se metan oslobađa iz zemlje u okeane (koji čine 70% zemljine površine) i nakuplja u obliku metanskog leda. Procenjuje se da je količina metanskog leda tolika da bi, kad bi ga se sakupilo na području veličine Austrije, njegova visina iznosila oko 11.600 kilometara (ili oko 2% udaljenosti izmedu Zemlje i Meseca). U ovo nisu ukljudene ogromne količine metanskog leda koje se nalaze zarobljene u neprekidno zaleđenim područjima planete. Ove ogromne količine ugljenika ne ulaze niti u jednu procenu ravnoteže ugljenika (niti s jedne strane jednačine), pa kako onda te procene uzimati ozbiljno?
    Prema prihvaćenoj teoriji nastajanja nafte, organska materija koja se nalazi u okeanima tone na dno, a zatim se tamo raspada  - čime nastaje sirova nafta. Dok se ovo možda još uvek u određenoj meri događa u Crnom moru (koje je u potpunosti i u svakom smislu odvojeno od svetskih okeana Dardanelima, danas nema mesta na zemlji na kojem bi se ovo i dalje događalo, a što je u suprotnosti s geološkim načelom aktualnosti koje kaže da sadašnjost predstavlja ključ prošlosti.

IZGRADNJA ELEMENATA U SUNČEVOM SISTEMU

    Ono što nazivamo sirovom naftom složena je mešavina spojeva u kojima osnovu čine vodonik i ugljenik. Svi ostali danas prisutni hemijski elementi, u smislu količine, nemaju svarne važnosti. Složeni ugljeniko-vodonični lanci krhke su tvorevine i stabilne su jedino u uslovima sličnim onima koji odgovaraju i celokupnom živom svetu. Ovo određuje sklop fizičko-hemijskih uslova koji vladaju u prisustvu ugljeniko-vodonika koji spadaju u carstvo organske hemije, hemije ugljenikovijh spojeva. Mogli biste pomisliti da bi ugljenik-vodonici (koji su čovekovi najbolji prijatelji, na kraju, oni čoveku omogućuju vožnju u  automobilima) i drugi oblici ugljenika, na primjer, dijamanti, mogli spojeve ugljenika učiniti nečim najpoznatijim što postoji. Veliko iznenađenje za svakoga, a naročito za organske hemičare, predstavljalo je otkriće okruglastih loptica (molekule C60, pravo ime fuleren), do tada nepoznatog kristalnog oblika ugljenika, kojeg su 1985. otkrili Rick Smalley (hemijska kompanija Shell, SAD) i Harold Kroto (mikrovalni spektroskopist, univerzitet u Saseksu, Engleska). Niti Smalley niti Kroto nisu bili mineralozi, obojica su došla izvan ovog područja, i to je naročito važno za kontekst ove priče.
    Godine 1953. britanski astronom i kosmolog Fred Hoyle izneo je teoriju kojom je objasnio zašto solarni proces ne može proizvesti nekih 30% poznatih hemijskih elemenata (kao što ukazuju spektrografska istraživanja Sunca). Kosmički vodonikovi oblaci (svaki atom sastoji se od jednog protona, neutrona i elektrona) nakupljaju se dok, zbog gravitacijskih pritisaka, temperatura u njihovoj unutrašnjosti ne dosegne oko pet miliona stepeni, a protoni se ne počnu micati uz količinu energije dovoljnu da se pri sudaru spoje čime nastaju deuteroni. Deuteroni, jezgre vodonika-2, se zatim spajaju s protonima i stvaraju helij-3. Ovo je izotop helija, s tri protona i tri neutrona u jezgri. Helij-3 ne ulazi u interakciju s protonima, ali laboratorijski eksperimenti pokazuju da se dve jezgre helija-3 mogu spojiti i dati helij-4 (izotop helija s četiri neutrona u jezgri), izbacujući pritom dva protona viška. Krajnji rezultat ovog protonsko-protonskog lanca je pretvaranje četiri atoma vodonika u jedan atom helija; a ono što se zapravo događa je da neutroni bivaju zarobljeni.
    Proces izgradnje elemenata putem zarobljavanja neutrona doseže do gvožđa (atomskog broja 56), najpostojanijeg od svih elemenata, a zatim se solarni proces zaustavlja zbog nedostatka energije. Nebeska tela slična našem Suncu prolaze kroz nekoliko stadijuma, a posljednji od njih je supernova. To se događa kad Sunce ostane bez vodonikova pogona čime dolazi do gravitacijskog sloma. Ova implozija, medutim, opet podiže temperaturu i pritisak dok oni ne predu tačku u kojoj akumulirana energija dovodi do eksplozivnog oslobađanja. U ovom procesu (u koji su umešane puno snažnije energije od onih u solarnim procesima), dolazi do proizvodnje svih ostalih hemijskih elemenata koji se javljaju u prirodi, a dolazi i do novog kruga zvezdane istorije. Planeti nastaju nakupljanjem materije, kako su to pre mnogo godina opisali Kant i Laplace. Produkti eksplozije supernove počeće se razdvajati u skladu sa svojom masom jer će zavisno o njoj biti odbačeni na određene udaljenosti. Unutrašnji planeti biće mala kamena (teška) tela, a s udaljenošću tela će postajati sve veća, ali će biti sačinjena od lakših tvari - plinoviti divovi u vanjskih delovima sunčeva sistema. S obzirom da naš sunčev sistem sadrži sve poznate hemijske elemente koji nastaju prirodnim putem, on je očito prošao kroz stadijum supernove i zato predstavlja drugu generaciju kosmičke formacije. Do ovde otprilike seže naše činjenično znanje o kolmičkoj istoriji Sunčeva sistema
    Sir Fred Hoyle i Chandra Wickramasinghe pokazali su putem spektroskopije da je najveći deo sve materije u svemiru organske prirode. U svetlu toga, profesor Thomas Gold sa sveudilišta Comell utvrdio je da je slična količina materije koja se kasnije sakupila da bi oblikovala našu planetu takođe morala biti organske prirode! Jedan od njegovih glavnih argumenata odnosi se na izotopski sastav helijuma u zemljanoj materiji. Iako se helijum u zemljinoj atmosferi javlja samo u proporciji 1: 200.000 (0,0005%), a male količine javljaju se i u radioaktivnim mineralima, meteorskom gvožđu i mineralnim izvorima, ogromne količine helijuma nalaze se u sastavu (do 7,6%) prirodnog plina (metan, CH4). Obični izotop helijuma, helijum-4 (4He), verojatno dolazi iz radioaktivnih alfa zraka u stenama. Enciklopedija Britanika za nijansu je manje tajnovita po pitanju porekla helijuma: Helijum koji je prisutan na zemlji nije primordijalna komponenta zemlje več nastaje raspadom radioaktivne materije. AIfa čestice, koje ispuštaju jezgra težih radioaktivnih supstanci, jezgra su izotopa helijuma-4. Radioaktivna alfa radijacija stoga nije elektromagnetski fenomen već se sastoji od zraka čestica!
     Sveznajući naučnici su 1959. odredili da alfa čestice imaju vrlo malu važnost jer izvanjski slojevi kože sprečavaju prodiranje ove radijacije u telo, tako se od tada niko oko toga više nije kako treba brinuo. Na planetu zemlj| na razini mora, helijum se javlja u atmosferi u proporciji 5,4 na prema milion u ukupnoj količini zraka. Ovaj odnos lagano raste na veićim visinama. Oko jedan na 700.000 delova atmosferskog helijuma sastoji se od izotopa helija 3 (3He), za kojeg se danas smatra da je produkt raspada tricijuma, radioaktivnog vodonikog izotopa mase 3. Većina atmosferskog helijuma nalazi se u obliku izotopa 4 (4He). Kad organizmi udišu vazduh, oni unose ovu izotopsku smesu 3He i 4He, a kad uginu, njihovi ostaci sadrže ovu mešavinu helijumovih izotopa.
     Godine 1987. dogodio se jedan od najvećih napredaka iz važnog područja kosmologije, (temeljio se na činjenicama, a ne kao što to obično biva, na mašti), kad je Tomas Gold, pronalazač radio-astronomije, primenio na svoj mali plavozeleni planet rezultate svoje desetogodišnje potrage za razotkrivanjem misterija svemira. U njegovoj hipotezi o načinu formiranja i evolucije zemlje značajna je tvrdnja da zemlja nikad nije bila rastaljeno, homogeno svemirsko telo koje se zatim razdvojilo u različite slojeve u skladu s gustoćom i/ili temperaturom na kojoj dolazi do kristalizacije minerala tokom njezina hlađenja. Gold tvdi da ono što zovemo geološkom evolucijom zemlje nije funkcija hlađenja prethodno rastaljenog svemirskog tela, već da se radi o neprekidnom uravnoteženju onoga što je na početku mogla biti odbačena kosmička gromada, dok je za toplinske procese na koje ukazuju geološka merenja odgovomo gravitacijsko prianjanje.

STVARNO POREKLO NAFTE

    Konvencionalne spoznaje učvrstile su se tokom XIX veka i uglavnom se temelje na geofizičkim podacima, tj. na refrakciji udarnih valova prouzročenih potresom (a, u novije veme i potresanjima koja izazivaju ljudskom rukom izazvane ekspiozije) na prekidima sastavnih delova različite gustoće u zemljinoj utrobi. Svi ovi dokazi su posredne prirode i najveićim delom predstavljaju istinu koja je izronila iz konsenzusa generacija naučnika koji su dodali nebrojeno puno uporišta ovom prastarom, induktivno izvedenom misaonom modelu, gde je želja bila majka svih spoznaja. Koliko god čvrsti dokazi bili, uvek ih se ocrnjivalo, a o njima se nije razmišljalo (jer se nalaze izvan paradigme). Kad je Tomas Samuel Kun napisao 'Strukturu naučnih revolucija', on je verojatno hteo postaviti dijagnozu. Neki su ostali u čudu zašto se ovo delo sada primenjuje kao terapija. Thomas Gold je pokazao da smo, kad mislimo o biosferi, skloni o njoj razmišljati u okvirima onoga što vidimo, ne uzimajuići u obzir čak niti mogućnost da je ono što znamo kao zemlju možda takođe živo.
    Njegov koncept duboke, vruće biosfere smatra da ono što obično podrazumevamo pod biosferom ne predstavlja možda niti polovinu života na zemljil. Iz bušotina na skandinavskom štitu koje sežu do dubine od nekih 5.000 metara u kristalidnu jezgru, a nalaze se unutar strukture udara asteroida kod Siljana u švedskoj izlazi i sirova nafta i žive bakterije, a isto je i sa sličnim područjem u Kanadi! Stene, bilo eruptivnog porekla bilo u visoko izmenjenom stanju, tokom svoje formacije uništile bi bilo kakve nama poznate organske materijale. Ako je nafta nsstala raspadanjem organizama s površine zemlje, kako je ikada mogla dospeti dolje, u područja u kojima je sadu možemo naći?
    U svojoj prethodnoj knjizi, Milenijum metana, Gold je predstavio podatke o izotopskom sastavu udela helijuma u metanu (prirodnom plinu) koji dolazi sa sirovom naftom. Kad bi ta nafta poticala od ostataka normalnih organizama koji žive u onome što obično smatramo biosferom, tada bi helijum, koji je prisutan u tragovima, trebao sadržavati mešavinu izotopa 3He/4He koja se javlja u atmosferi, a ne 4He za koji je opaženo da izlazi iz unutrašnjih delova zemlje, iz podrudja pukotina, te iz vulkana i drugih područja koja su povezana s dubljim slojevima zemlje. Gold daje gomilu podataka za analizu kako bi pokazao da helijum koji je povezan sa sirovom naftom (preko pridruženog metana) ima izotopsku kompoziciju usporedivu s dubinskim poreklom!
     Fizička nemogućnost postojanja bilo kakvog 'normalnog života' pri pritisku i temperaturama koje prevladavaju na dubinama od pet kilometara te tragovi izotopskog helijuma koji se javlja s metanom povezanirn sa sirovom naftom se, praktično, ne uzima u obzir prilikom rasprava o važećim paradigmama nastanka nafte. Bakterije koje žive unutar zemlje energiju dobivaju iz reduktivnih procesa (metana, a u manjoj meri i sulfata), a ne od oksidativnih procesa kao što je slučaj sa svim ostalim normalnim životom na zemlji. Ekstremne oblike života nalazimo svugde gde su istraživači biIi zainteresirani zaviriti - u nuklearnim reaktorima, vulkanskima kraterima, grebenima u dubokom moru, čak i u svemiru! Ovo niie savremeni fenomen. Paul Rincon (BBC News Online) izvestio je da su istraživači pronašli dokaze za rani život na zemlji kroz život koji bukti u podvodnim tokovima lave.
     U planinskom području Barberton u Južnoj Africi još pre 3,5 milijardi godina bakterije su probile stvrdnutu lavu kako bi došle do za održanje života pogodne mekane lave. Metabolizirajući ove materijale, iza sebe su ostavile cevaste strukture unutar kojih se nalaze tragovi organskog ugljenika. Danas ovakve strukture takođe sadrže nukleinske kiseline i povećane količine ugljenika i azota - ključne elemente života. Stručne knjige o nastanku sirove nafte stalno ponavljaju priču za koju se čini da je imala smisla kad je pukovnik Drake izbušio rupu blizu Tutusvillea u Pennsylvaniji sudbonosne 1859. godine. Njegova namera bila je pronaći so, ali, otkrio je naftu! Na ovom su se području pronađena ležišta ugljena protezala u širem krugu na šta je sveznajuća nauka potpuno refleksno reagovala: nafta je zasigurno nastala izdvajanjem iz ugljena, koji, zbog sadržavanja fosiliziranog drveta, zasigurno potiče od biljne materija. Od tada je prošlo više od 150 godina, a niti jedan eksperiment nije uspeo stvoriti naftu iz biljne (ili životinjske) materije! Unatoč tome, institucionalizirana geologija i dalje studentima govori da je nafta fosilno gorivo te da potiče od ostataka organske materije.
    Hemičari već dugo vremena znaju kako sintetizirati složenije molekule ugljeniko-vodonika. Hidrogenizacija je reakcija koja kombinije vodonik s nezasićenim organskim spojevima (ugljeniko-vodonicima). Nezasićeni organski spojevi imaju barem jedan par atoma ugljenika povezan dvostrukom ili trostrukom vezom. Kad se nezasićeni spoj tretira vodonikom na potrebnoj temperaturi i u prisustvu katalizatora (supstance koja mora biti prisutna tokom hemijske reakcije, a da pritom sama ne reagira, poput fino raspršenog nikla, platine ili paladija), višestruka veza izmedu atoma ugljenika se kida, a atomi vodonika vežu se na svaki ugljenikov atom. Na primer, kad se etilen (C2H4) hidrogenizira, nastaje etan (C2H6). Hidrogenizacija se koristi i kod složenijih molekula, što omogućuje proizvodnju velike količine različitih sintetskih proizvoda koji su važni u laboratorijama i industrij. Bergiusov proces, nazvan po nemačkom hemičaru Friedrichu Karlu Rudolphu Bergiusu (1884-1949.) dobitniku Nobelove nagrade 1931. godine, jako se puno koristi u mnogim delovima sveta gde ima malo nafte. U njemu se kao početna sirovina koristi ugljen i ugljena prašina. Ugljen, pomešan s teškim uljima melje se u glatku pastu i greje vodonikom, pod pritiskom, uz prisustvo katalizatora sastavljenog od metalnih sulfida. Dobivena nafta se dalje hidrogenizira, a iz treće hidrogenizacije dobiva se benzin. Iz jedne tone ugljena dobiva se oko 304 litre (oko 80 galona) benzina.
     Fischer-Tropschov proces (nazvan po istraživačima koji su ga razvili, nemačkim hemidarima Franzu Fischeru i Hansu Tropschu) naširoko se koristio u Nemahkoj tridesetih godina za proizvodnju sintetskog benzina i dizelskog goriva. U njemu se koristi mešavina ugljidnog monoksida i vodonikovih plinova uz katalizator koji sadrži nikal, kobalt ili modifikovano gvožđ. Čini se da je puno verovatnije kako sirova nafta nastaje nekom vrstom procesa hidrogenizaciie koji se odvija u utrobi zemlje, a ne na način kako nam to propovedaju pobomici vere u fosilno gorivo. To bi moglo objasniti zašto naftu nalazimo na mestima poput:
Kalifornijske obale, koja se proteže preko subdukcijskog područja (gde dno Tihog okeana ulazi pod severnoameridki kontinent) i nalazi se na maloj udaljenosti od podrukja raselina u San Andreasu, jednom od najmobilnijih područja zemljine površine
Bijafrijskog zatona, gde se afridki kontinent razlama u smeru istoka za što je dokaze pribavila geomorfologija
Druge strane Atlantika, nedaleko brazilske obale, gde su u morskom dnu izbušeni neki od najdubljih izvora iz kojih se dobiva nafta, a što takode u potpunosti izvrgava podsmehu važeću paradigmu
Mugladskog bazena u Somaliji, koji se nalazi prilično blizu istodnoafričkog grebena, a uzduž kojeg se istočni delovi Afrike odvajaju od ostatka kontinenta;
Papuanskog visočja na Novoj Gvineji, još uvek aktivnog orogena (predela formiranja planine)
Severnog mora, gde je oblik - nastao kao posledica udara, te dobio nadimak 'Srebrno ulegnuće' - formiran otprilike u isto vreme kao i 'chicxulubski' otisak udarca nedaleko jukatanskog poluostrva u Meksiku, tj. pre 65 miliona godina, a koji se nalazi vrlo blizu naftnog podrudja
Indonezijskog arhipelaga, koji predstavlja jedan od najmobilnijih područja na zemlji, u kojem se na mnogim mestima vadi nafta.
     Niti jedna od gore spomenutih regija nema značajne sedimentame formacije koje bi mogle delovati poput stena-izvora ili čak stena domaćina. Ono što kod njih jest zajedničko je činjenica da one predstavljaju izuzetno pokretne delove zemljine kore ili se nalaze u blizini struktura koje prodiru duboko u unutrašnje slojeve planeta. Čini se razumnim pretpostaviti da ove strukture stvaraju kanale kojima se nafta, koja se neprekidno stvara u procesu uravnoteženja unutrašnjih delova zemlje, diže prema gore. S obzirom na izneseno, čini se razumnim tvrditi da je povezanost sirove nafte sa životom potpuno drugadija od onog što se danas pretpostavlja: nafta se ne stvara od živih organizama, već ugljeniko-vodonici iz unutrašnjih delova planete podržavaju život u dubokoj, vrućoj biosferi!
    Sadašnja paradigma stvaranja nafte malo je više od verske dogme. Kad su u pitanju naftni stručnjaci, glasno iznošenje bilo kakve sumnje po pitanju njezine verodostojnosti jednako je profesionalnom samoubistvu. Ostali naučnici izvrgnuti su ismejavanju, a neukusne primedbe rezervisane su za sve one koji nemaju stručnog znanja. Ovo podseća na taktike ministra za propagandu u Trećem Rajhu, dr. Jozefa Gebelsa, koji je znanje zidara uzdigao na razinu umetnosti: što snažnije bacate malter, to će se bolje zalepiti! Kad se ovo primeni na paradigmu o stvaranju nafte, to znači: što drskija laž, to verodostojnija!
    Ovim su znanstveni krugovi ućutkani, dok se za širu javnost kaže da je preglupa da bi mogla razumjeti nauku. Govoreći svakome da gleda svoja posla, naučni krugovi se jednako bezumno razvrstavaju po mentalnim kavezima kao i čovečanstvo uopšteno. Ovim se narušavaju i demokratska načela. Strudnjaci iz naučnih krugova (oni koji poseduju znanje) savetuju odabrane predstavnike s područja politike. Zapravo, o puno najvažnijih egzistencijalnih pitanja odlučuje se na potpuno nedemokratski način. Pravi naučnici koriste terminologiju da bi tačnije definisali upitnije delove svog rada, dok naučnici iz 'cash and carry' carstva današnjice, terminologiju koriste da bi isključili neželjene autsajdere koji bi eventualno mogli uzdrmati koju od važećih paradigmi.
    Aktualni slučaj: vrtoglavi napredak događa se u područjima kao što su informacijska tehnologija ili genetski inženjering, disciplinama koje su tako nove da nemaju niti paradigmi niti etičkih smernica koje će ih čuvati od otkliznuća iz beskrajne nemoralnosti u kriminal.

KRAJ NAFTE

    Bilo šta što je fosilno je po definiciji konačno, a kad naftna industrija nastavlja pretskazivati kraj nafte ona potiho prenosi poruku umovima za 'energijom gladnih' osoba na ulici. Što se konačnost izvora fosilnog gorivu više približava svom predviđenom kraju, to je lakše opravdati vrtoglavo dizanje cena. Time su ljudi navučeni da bez pitanja pristaju na cenu na benzinskoj stanici, dok čitave nacije ne vide ništa loše u jednostavnom ulasku u rat da bi ostale na poziciji moći. Istorija XX veka mogla bi biti napisana u okviru ratova koji su samo predstavljali sredstvo za dobivanja količine nafte potrebne za održanje najprofitabilnijeg tempa razvoja sveta. Ocrtava se novi način razumevanja vojnih sukoba u prošlom veku. Dok su veliki i moćni jednostavno gurali svoje podređene u Prvi svetski rat, Drugi svetski rat bio je rezultat masovne histerije i grubih manipulacija.
     Nakon prvog kruga sveopšteg masovnog pokolja, svet je rekao Nikad više! Ali, 20 godina kasnije fireri čovječanstva pokazali su da im je istorijsko pamćenje na razini obične vinske mušice. Kao što je Liga naroda osnovana nakon Prvog svetskog rata bila delotvoma u sprečavanju novog globalnog rata, tako je i organizacija Ujedinjenih naroda osnovana nakon Drugog svetskog rata jednako beskorisna. Ono što je zapravo postignuto je da su osnivači ovih institucija neprekidno mogli održavati svoju ekonomiju na razini ratnog stanja regulisanjem industrije (i upotrebu) oružja. Kad su čitave nacije poput stoke nagurane u tovame vagone idući za modernim zaboravom, kao i uvek, ponuđeni su im čvrsti naučni dokazi koji služe za opravdanje čak i najgorih dela. 1956. Shellov geolog M. King Hubbert pretskazao je (kako se pokazalo, ispravno) da će američka proizvodnja nafte doseći svoj vrhunac u ranim sedamdesetima, a zalim će početi s padom. Je li politička stvarnost sedamdesetih s ovim u vezr? Godine 1973. rat zbog Palestine omogućio je uspinjanje cena nafte do ogromnih visina što je iskorištavanje nedavno otkrivenih ogromnih količina naftnih rezervi u sevemom moru učinilo održivom solucijom. K.Deffeyes učinio je slično što i Hubbert, ali na planu globalne naftne proizvodnje, predvidajući njezin vrhunac izmedu 2004. i 2008. Teško je ne stvoriti vezu izmedu američke geopolitičke pozicije (unilateralna akcija) i ovakvog načina razmišljanja.
Ovaj put su naftne argentinsko-folklandske rezerve, otkrivene kasnih sedamdesetih (što je bio razlog za ulazak u Folklandski rat), bile razlog za zahtevanje velikog povećanja cena nafte kako bi se opravdala ogromna ulaganja da se ovi izvori (za koje se govorkalo da su deset puta veći od onih u Saudijskoj Arabiji) stave u pogon.

IRAČKA NAFTNA POLJA

    Samo će oni sposobni misliti izvan konteksta biti u stanju shvatiti pravi razlog za pretvaranje Iraka u nuklearno smetlište. Dok istina o učincima upotrebe municije s osiromašenim uranom stiže kući, druge po veličini (danas poznate) naftne rezerve na planetu ostat će pod zemljom. Nito neće riskirati da mu se rode deca bez očiju ili čak bez mozga, ili sa spojenim prstima ili užasnim urođenim manama. Andy Kershaw je iz Basre u južnom Iraku 1. decembra 2001. izvestio Britanski časopis Independent o zastrašujuiim učincima municije s osiromašenim uranom na zdravlje lokalnog stanovništva. Tokom zalivskog rata, SAD i Velika Britanija zasule su grad i okolno područje s 96.000 čahura i košuljica bombi koje sadrže osiromašeni uran; ubrzo nakon toga, u tom kraju počela su se rađati deca sa strašnim manama.
     Od 1991. do 1994. u porodilištu u Basri bilo je 11 slučajeva kongenitalnih mana; 2000. bilo ih ie 221. Bolnica je 1993. od leukemije lečila petnaestoro dece; 2000. lečila ih je 60. Istraživanje 251 porodice povratnika iz  zalivskog rata iz Mississippija otkrila je da je 67% dece začete nakon što su se ovi vojnici vratili sa služenja u Iraku bilo rođeno bez očiju ili ušiju, ili čak bez mozga, i sa strašnim kongenitalnim manama. Rezultate ovih izveštaja ostali mediji nisu naveli, već su ona bila pokopana ispod zanimljivijih vesti. Prema Larryu Johnsonu iz Seattle Post-Intelligencera, Pentagon i Ujedinjeni narodi procjenjuju da su SAD i Velika Britanija upotrebile izmedu 1.100 i 2.200 tona čahura koje probijalu zaštitne prsluke napravljenih od osiromašenog urana tekom napada na Irak u martu i aprilu 2003.- puno više od procenjenih 375 tona iz zaliskog rata 1991. Kad slični izveštaji o posledicama po javno zdravlje nakon drugog (grupnog silovanja Iraka izrone iz samog Iraka te iz zemalja koje pripadaju grupi, na benzinskim stanicama počeće nicati natpisi: Prodajemo samo benzin s certifikatom da nafta NIJE IZ IRAKA.
   Tako će ogromne iračke naftne rezerve ostati pod zemljom, a posledični skok cena pretvorit će argentinsko-falklandsko podrudje u sredstvo manipulacije cenama dok će čovečanstvo čekati na sledeće poglavlje u istoriji krupnog naftnog biznisa.

   RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA