Iskustva Bliske Smrti

   Reč je o doživljajima posle smrti, o svedočenjima ljudi koji su bili u komi, ili - kako su medicinski instrumenti pokazivali - besvesnom stanju, pa ipak su, po 'buđenju', pričali šta su za to vreme doživeli i osetili.

Njihova iskustva veoma su slična: znali su šta se oko njih zbiva, katkada i događaje uzdaljene više kilometara, a istovremeno su videli kako ulaze u svetao prostor i sretali bića sačinjena od svetlosti, koja su im upućivala filozofske i duhovne pouke, da bi ih, konačno, vratila nazad 'jer još nije njihovo vreme'... Naročito poslednjih dve-tri decenije, ovakvim iskustvima sve više pažnje posvećuje i naučni svet, istražuje ih i razmatra o njima.
   Dr Melvin Mors, koji je pri Univerzitetu države Vašington osnovao istraživačku grupu za 'iskustvo bliske smrti', kaže o tome: 'Današnje društvo još ne prihvata napredak koji je nauka u posldnjih nekoliko decenija postigla u istraživanju smrti. Ta iskustva nisu prouzrokovana ni nedostatkom kiseonika u mozgu, ni lekovima, niti psihološkim pritiskom prouzrokovanim strahom od smrti. Gotovo dvadeset godina naučnih istraživanja potvrđuje da je taj proces potpuno prirodan. Štaviše, dokazano je da postoji deo mozga koji omogućava proživljavanje takvih iskustava. Znači da je reč o nečemu što je potpuno realno, a ne o halucinaciji. Onaj ko doživi iskustvo bliske smrti, iskusio je izlazak iz tela i život u drugoj dimenziji, u kojoj zadržava svoju inteligenciju i osećajnost, dakle, i čula. To potvrđuje postojanje energetskog inteligentnog bića koje preživljava i posle smrti fizičkog tela.


    Televizijski operater Gvido Kanjola priča: 'Godine 1989. odjednom sam osetio nepodnošljiv bol u grudima. Lekari su postavili dijagnozu - infarkt, i odmah me odvezli na koronarno odelenje bolnice. Bolovi su se tamo pojačali. Srce je kucalo sve slabije i prestalo je da pumpa krv, a pritisak je bio na nuli. Kada su lekari treći put pokušali da me povrate električnim šokovima, srce je stajalo već treideset minuta. Pre nego što sam pao u komu osetio sam snažan bol i shvatio da ne mogu da se oduprem. Onda su me ostavili na miru i bol je počeo da nestaje.
    Odmah zatim izgubio sam osećaj tela i to me je nagonilo na smeh. Pomislio sam, 'da nisam možda mrtav'? Shvatio sam da su moj um i intelektualne sposobnosti ostali potpuno isti, ali nisam imao nikakve veze sa telom, mada sam osećao da zauzimam fizički prostor, ali bez oblika. Pokušao sam da usredsredim pažnju na to što doživljavam. Primetio sam da imam veće sposobnosti nego ranije, na primer, umeo sam da rešavam složene matematičke formule. Uspeo sam da rekonstruišem svoje telo, da ga stvorim na mentalnom nivou. Bio sam kao dete koje mora da nauči da se kreće u novoj dimenziji i otkrije nove sposobnosti. Nevezano od volje, osećao sam izuzetno jako osećanje ugodnosti.
    U tom trenutku našao sam se u mračnom tunelu, kojim sam se veoma brzo kretao ka svetloj tački. Kada sam shvatio da tamo treba da odem, vratio sam se, i zaključio da u toj dimenziji mogu da se krećem brzinom misli. Osećao sam da me neko čeka. Video sam senke i krenuo ka njima. To su bila deca. Ali, kada su me pozvali da se igram s njima, našao sam se u bolnici, nad svojim telom. Video sam lekarku koja je na moje grudi stavljala ploče mašine za reanimaciju i vratio sam se u telo. Dok sam se vraćao čuo sam glas koji me je pitao vredi li još živeti? Da, još ima stvari koje bih hteo da uradim - odgovorio sam, i istog trenutka osetio vezu sa telom.
    Posle tog iskustva naučio sam da se izborim sa strahom od bola i promenio sam način života. Kao da sam ponovo rođen: sve mi je izgledalo novo, osećao sam potrebu da stvari ponovo vidim. Više se nisam bojao smrti i postao sam osećajniji.

    U naučnim istraživanjima iskustava bliske smrti stalno se javlja isti podatak: većina ljudi koji su je doživeli ne samo da gube strah od smrti, već počinju više da cene život - zato što ih tada manje privlače materijalne vrednosti, a više su okrenuti duhovnosti. I njihova ekološka svest je mnogo veća.
    Mnogi, naročito deca, lakše žive u izmenjenim stanjima svesti i često se događa da tako razviju osećajnost koja se izražava u obliku telepatije, vidovidosti, viđenja na daljinu ili iskustva izlaska iz tela. U jednom od istraživanja analizirani su faktori predispozicija za takva iskustva. Jedan od njih je osećajnost, ili, ponekad, nasilje i napadi, naročito u detinjstvu, koji dovode do psihičkog podvajanja, a to otvara vrata ka drugim dimenzijama stvarnosti.
    Takvo je iskustvo imala i J.B. iz Verone: 'Uvek sam bila 'osetljiva'. Nasledila sam to od tetke, a i moja majka je imala parapsihološka iskustva. Dok sam bila dete, često sam imala predosećaje. Sa svojim mužem, advokatom iz Amerike, sa kojim sam živela sve do njegove smrti, imala sam stalnu telepatsku vezu. Oko vrata sam nosila osvećen medaljon sa Madonom, koji me je štitio. Jedne noći sanjal sam da je moj krevet pun krvi i nekoliko dana kasnije pukao mi je lančić.
     Skinula sam medaljon i veoma brzo posle toga doživela saobraćajnu nesreću. Pala sam u komu i ostala tako dvadeset dana. Lekari su mislili da se nikada neću povratiti. Meni je, ustvari, bilo dobro, bila sam srećna što se nalazim u toj svetlosnoj dimenziji. Pre nego što sam se našla tamo, videla sam odozgo svoje telo i lekare koji su zaključili: 'Nema smisla da je diramo, njoj nema pomoći, neće doživeti jutro'. Zatim sam počela da se krećem kroz tunel, na čijem se kraju videla divna svetlost. Ali, osetila sam kako me nešto odbija, kao da me neke ruke zadržavaju da bi me naterala da se vratim nazad. Zaplakala sam, jer sam jako želela da ostanem. Kasnije, kada sam se potpuno oporavila, shvatila sam da se moja osećajnost potpuno razvila. Često doživljavam telepatiju, vidovitost, pa čak i psihokinezu.

    Marija Meli iz Torina kaže da je kao dete bila u komi i da je posle toga uvek osećala da je, ustvari, neka druga ličnost. Priča ona: 'Kad sam imal deset godina pala sam i razbila glavu. Iako sam se onesvestila čula sam kako me majka doziva, a odmah zatim i jedan glas koji je rekao: 'Vratiću ti život, ali ćeš se pokajati'. Povratila sam se, ali nisam mogla da se setim ničega iz pređašnjeg života. Često se u ogledalu ne prepoznajem. Teško mi je da to objasnim - ka oda je umesto mene ušla neka druga duša. Posle te nesreće događale su mi se neobične stvari koje mi se ni najmanje ne dopadaju i ne bih želela da se ponove. Noću, na primer, često osećam prisustvo bestelesnih bića.
    I ljudi u nesvesnom stanju često vide tu drugu dimenziju. Jedan milanski lekar priča: 'Godine 1972. imao sam tešku saobraćajnu nereću. Osvestio sam se u sobi u kojoj su pokušavali da mi pruže prvu pomoć, i u tom stanju šoka, dok su pokušavali da mi pomognu, počeo sam da govorim odličnim francuskim jezikom - koji inače ne znam ni malo. Narednog jutra, kada sam otvorio oči, video sam oko svog kreveta bestelesna bića koja su me uveravala da će sve biti u redu, čuo sam i divnu muziku i osetio da se vraćam u život.
    Pre nekog vremena, neposredno posle smrti mog oca, stojeći pored njegovog tela osetio sam kako moja svest nestaje. Zatim je moja desna ruka ušla u neku vrstu izmaglice u kojoj sam uhvatio njegovu ruku, ali me je njegov glas upozorio: 'Suviše je rano da uđeš u ovu dimenziju'.
     I otac je, nešto pre smrti, često ulazio u izmenjeno stanje svesti, u kojem je video loptu od svetla. Pored nje je osećao savršenu ugodnost. Moj otac je uro od raka koji se već bio proširio po celom organizmu i bio je u stalnim bolovima, a lopta od svetla mu je donosila mir i tada je govorio: 'Ponese me uvis, postajem lak kao oblak i srećan'. Kasnije je u toj lopti od svetla počeo da sreće bića koja su dolazila da ga uteše i da ga ohrabre.


    I druga iskustva pokazuju da kontakte sa drugim dimenzijama nemaju samo ljudi u komi. već i oni koji su na samrti. Evo još jednog svedočanstva jedne žene: 'Pre više od dvadeset godina otišla sam da posetim baku svoje prijateljice koja je bila na samrti. Dok sam ćuteći sedela pored njenog kreveta, osetila sam da me izuzetno snažna energija nosi kroz prozor. Pod sobom sam videla Zemlju, kako se udaljava neverovatnom brzinom. Nisam imala ni telo ni identitet, više nije bilo važno da li sam Manuela ili žena koja je u tom trenutku umrla, beskonačnost je bila jedina važna stvar.
    Veoma je snažno i iskustvo koje je Izabela Aljende doživela u trenutku smrti njene kćeri. U autobiografskoj knjizi 'Paula' Izabela piše da je, kada joj je kći umrla, pala na njeno telo da bi je poslednji put zagrlila. Odjednom je videla da se soba puni bestelesnim bićima. U isto vreme, dok je gledala kako Paula napušta telo, i ona je počela da se uzdiše. Osetila je da sa kćerkom leti nad brdima i dolinama, dok nisu stigle u šumu starih sekvoja, gde je doživela jedinstvo sa svemirom, tipično za stanje ekstaze. 'Osetila sam da ulazim u svežu vodu i shvatila da se putovanje kroz bol završava apsolutnom prazninom. Ta praznina je, ustvari, puna svega onoga što u svemiru postoji. Istovremeno je i sve i ništa. Svetlo i tama... Ja sam istovremeno i Paula i ja, i ništa i sve ostalo, i u ovom i u drugim životima, besmrtna'.

    Istraživači iskustava bliske smrti potvrđuju da se to iskustvo ne razlikuje od iskustva spontanih ili namernih izlazaka iz tela osoba koje su u tom trenutku fizički potpuno normalne i svesne.


    Profesor Emilio Tiberi, docent dinamičke psihologije na Univerzitetu u Veroni, koji je proučio stotinak slučajeva iskustava bliske smrti, kaže: 'Prema mojoj hipotezimoramo da pođemo od činjenice da postoje četiri stanja svesti. Zamislite svest kao krug podeljen na četiri jednaka dela. Prvi predstavlja običnu, svakodnevnu svest, drugi izmenjena stanja - spontana ili ona namerno izazvana, na primer,  meditacijom, treći - patološka stanja tokom kojih mozak podvrgnut promenama proizvodi halucinacije, ćetvrti nastupa pod uticajem teških oštećenja poput duboke kome, prestanka rada srca ili prividne smrti. Ako prihvatimo takvu hipotezu, stanja bliske smrti nisu ni transcendentni ni neobični, već nužni i neizbežni fenomeni. Promenom funkcije mozga menjaju se i stanja svesti, odnosno menja se četvrt svesti.'
    Profesor Tiberi još kaže: 'Od 108 slučajeva koje sam ispitao 54 je doživelo izlazak u svesnom stanju, tokom kojeg su bili povremeno nesvesni (prva četvrt) i tokom 'oštećenje' (četvrta četvrt). Utvrdili smo da nijedno od njih nije bilo pod uticajem droga ili lekova, a na osnovu psihološke i emocionalne analize napravili smo statistiku tih svedočanstava. U svima njima otkrili smo izraziti potencijal za fenomene uma, kako u intenzitetu emocija, tako i u sposobnosti opažanja i intelekta. Kod svih su te sposobnosti pojačane posle iskustava sa izlaskom iz tela, kada su se promenili 'iznutra', naročito u socijalnom i etičkom smislu. Naravno, nije moguće dati naučno objašnjenje tih iskustava, možda zato što su istraživanja ograničena tradicionalnim naučnim metodama. Možda treba promeniti parametre, prihvatiti - kako je rekao Nobelovac Džon Ekles - da je um odvojen od mozga.'
    Psiholog Dejvid Lorimer tvrdi: 'Takva iskustva nam izgledaju apsurdna samo zbog toga što smo izgubili veze sa svojom dušom. Da bismo otkrili značaj života moramo da se  okrenemo uspostavljanju veze sa unutarnjom stvarnošću. Vidljivi i nevidljivi svet predstavljaju delove jedne, jedinstvene stvari, za koju smo izgubili osećaj. Danas se stvara nova nauka. Za razliku od stare, koja vidi samo spoljašnost stvari i um smatra projekcijom tela, ona svaki problem posmatra i spolja i iznutra, i unutarnja iskustva posmatra kao proizvod svesti. Slučajevi iskustva bliske smrti izazov su za nauku jer nam govore da smrt tela ne poništava svest, kojoj je mozak služio samo kao prijemnik. Ako se televizor razbije to ne znači da više neće biti programa, već da preba promeniti aparat.'


    Evo na kraju još jednog zanimljivog slučaja. Paolo Favlini kaže da je doživeo egzistenciju paralelnu sa zemaljskom i da je ona izgledala stvarnije od ove, obične. On kaže: 'Pre deset godina doživeo sam u Francuskoj saobraćajnu nesreću i pao u hipoglikemičnu komu, tako da sam četrdeset dana bio u nesvesnom stanju. Za to vreme nalazio sam se na jednom drugom mestu. Plovio sam, potpuno go, drvenom pirogom po veoma širokoj reci čije su obale bile bogato obrasle vegetacijom. Osećao sam krajnju ugodnost. Preda mnom je bio dečak od osam do deset godina. Sve je bilo toliko stvarno - boje, svežina i čistoća vazduha - i nisam imao nikakvu predstavu o prethodnom, odnosno životu pre kome. Nikada se nisam tako dobro osećao.'
    Onda se dogodilo nešto neverovatno - dečak je pao u vodu i progutala ga je ajkula. Kada se Paolo vratio u svoju kolibu u njoj je našao 'čoveka reke' i požalio mu se zbog smrti dečaka. 'Čovek reke' mu je tada odgovorio: 'Ne sekiraj se, ovde je sve drugačije. Moraš još mnogo toga da naučiš'. I, u tom trenutku se dečak pojavio u kolibi.
    Paolo je nastavio: 'Shvatio sam da u toj dimenziji ne postoji uobičajeno prostor-vreme, već se istovremeno na raznim mestima doživljavaju različite situacije. U tom trenutku se scenario promenio i našao sam se oženjen prekrasnom ženom istočnjačkog izgleda. Onda je i ta situacija nestala i usledile su druge koje su izgledale isto tako stvarno. I kada je sve nestalo, preda mnom se pojavilo nebesko biće sačinjeno od čiste energije, koje nije ni ličilo na čoveka i reklo mi: 'Očekivali smo te, ali sad, na žalost, moraš da se vratiš, tvoj trenutak još nije došao'.
    Osetio sam očajanje, želeo sam da ostanem tamo. Imao sam utisak da me je neka snažna energija odnela ka mom fizičkom telu. Kada sam ponovo ušao u njega, osetio sam jake bolove, uprkos injekciji morfijuma. Otvorio sam oči i lekari su se zapanjili, mislili su da sam mrtav. Pitali su me kako sam, ali sam ja zatvorio oči. Nisam hteo da budem živ, želeo sam da odem na onaj svet.
    Taj doživljaj je izmenio moj život. Pre toga sam imao uobičajene želje i navike - želeo sam da imam novca, lepu ženu, dobra kola... Od tada me materijalni aspekti života više ne interesuju, sad želim da živim u skladu sa onim što osećam u sebi, u dubini svoje duše.