Indijanska Proročanstva

   Ne samo da su se mnoga od njegovih proročanstava ostvarila doslovce onako kako je predvideo, već i u tačno određeno vreme koje je najavio. Tom Braun je dvadeset godina bio Dedin učenik.

    Kada su se upoznali, Tom je imao sedam godina, a Vuk-Koji-Se-Šunja bio je jedini deda u Tomovom životu i njegov najbolji prijatelj. Tom je 1978. godine napisao autobiografiju 'Tragač', a potom još 15 knjiga, od kojih je većina posvećena isključivo njegovom prijatelju i učitelju. U knjizi 'Potraga', govori o Dedinim proročanstvima koja se odnose na čitavo čovečanstvo.
    Deda je govorio da ne postoji apsolutno izvesna budućnost, već samo moguće, potencijalne budućnosti. Termin 'sada' je poput dlana šake gde svaki prst predstavlja potencijalnu budućnost, a jedna od tih budućnosti je uvek dominantna, najverovatnija - u skladu sa glavnim tokom događanja koji će nas poneti dalje. Njegova predskazanja upravo govore o toj mogućoj, potencijalnoj budućnosti, time ukazujući i na odlučujući značaj našeg sadašnjeg izbora.
    Vuk-Koji-Se-Šunja je govorio: 'Ako čovek bude u stanju da napravi pravi izbor, onda će biti u stanju i da značajno promeni kurs potencijalne budućnosti'. On je verovao da je već i samo jedan čovek dovoljan da se promeni svest čovečanstva - kroz Duha-Koji-Se-Kreće-U-Svim-Stvarima. Odnosno da se nečija snažna, u ovom slučaju pozitivna, duhovna misao, koja se lančano prenosi na druge, na kraju se i stvaralački ovaploćuje. Slično, sili koja nagoni jato ptica da promeni kurs i zauzme drugačiji od onga kojem je jato prethodno težilo.
    Deda je lutao divljinom nekoliko godina i bio je duboko zašao u četrdesete kada mu se ukazala Vizija četiri znaka - tek što je bio okončao svoju treću 'potragu za vizijom' u Pećini večnosti. Sedeo je na ulazu u pećinu, iščekujući rađanje Sunca, kada se pred njim pojavio duh ratnika. Deda se osećao kao da je zapao u neko stanje između jave i sna, dremljivosti i pune svesti, i kada je duh ratnika progovorio, shvatio je da ta prikaza nije plod njegove mašte. Duh je izgovorio Dedino ime i pozvao ga da pođe za njim.
     Kad je ustao, Deda se iznanada obreo u nekom drugom svetu. Ponovo je pomislio da sanja, ali je njegovo telo osećalo stvarnost mesta na kojem se našao, njegova čula su dobro znala da nije u pitanju san već realnost nekog drugom mesta i vremena.
     Duh ratnika se obratio Dedi i rekao: 'Ovo što vidiš tek će doći i to će označiti uništenje čoveka. Možda nikada nećeš videti ove stvari, ali moraš učiniti sve da ih zaustaviš i preduprediš, da preneseš upozorenja svojim unucima. Ovo je moguća budućnost, koja će se ostvariti ako se čovek ne vrati zemlji i ne počne da se pokorava Zakonima Tvorca i Stvaranja. Postoje četiri znaka, četiri upozorenja koje će samo 'deca zemlje' razumeti. Svako upozorenje označava početak moguće budućnosti, i kako se svako od tih upozorenja bude ostvarilo u realnosti, isto će se dogoditi i sa budućnošću koju nagoveštavaju'.
    Zatim je duh ratnika nestao, i Deda je ostao sam u tom nepoznatom svetu.
    Svet u kojem se našao nije bio ni nalik na bilo šta što je do tada video. Bilo je to suvo, sprženo mesto sa malo vegetacije. U daljini je ugledao selo. Naselje je bilo načinjeno od šatora i razapetih tkanina, umesto od zemljanih materijala. Kad se približio selu, preplavio ga je zadah smrti i razboleo se. Mogao je da čuje plač dece, jauke, stenjanje i ridanje odraslih, zvuke bolesti i očaja. Gomile mrtvih ležale su kraj sveže iskopanih jama, čekajući da budu sahranjeni. Njihova iskrivljena, iskežena lica i krhka tela govorila su da su ti ljudi umrli od gladi. Tada su više podsećala na kosture nego na ljude, a deca, odrasli i starci izgledali su potpuno isto - njihova nekad tamnobraon put bila je sada pepeljasto siva. Kad je Deda ušao u selo, još dublje su ga pogodile užasne slike izgladnelih ljudi. Deca su jedva mogla da hodaju, stariji su umirali ležeći i svuda se čuo plač bola i straha. Zadah smrti i osećaj bespomoćnosti preplavili su Dedu, budeći u njemu želju dapobegne što dalje od tog sela. U tom trenutku se pred Dedomiznenada pojavio predak sa likom starca, obrativši mu se u početku jezikom koji nije razumeo. Dok je predak govorio, Deda je shvatio da je to duh nekoga ko je jednom, kao čovek hodao duhovnom stazom, verovatno kao šaman tog plemena. U tom trenutku je razumeo ono što je duh pretka pokušavao da mu kaže blagim glasom: 'Dobrodošao u ono što će se jednom nazivati Zemlja gladi. Jednoga dana će svet o ovome govoriti sa užasom i krivce će tražiti u lošem vremenu i zemlji. To će biti prvo upozorenje tom istom svetu da čovek ne može živeti mimo zakona Stvaranja. Ukoliko svet spozna svoju krivicu i uzroke ovakve besmislene gladi, znači da će naučiti jednu veliku lekciju. Ali, bojim se da svet neće prihvatiti krivicu, već će za sve optužiti ćud Prirode. Svet neće spoznati da je, dopuštajući da se ovi ljudi što više množe  i imaju velike porodice, stvorio mesto smrti umesto blagostanja. Kada se prekrše prirodni zakoni Zemlje ljudi gladuju, kao što Priroda izgladnjuje jelene zimi, kada se njihov broj poveća toliko da zemlja više ne može da ih hrani. Trebalo je ostaviti ove ljude na miru. Nekada su znali kako da žive u harmoniji sa zemljom, obilje su obeležavali sreća, ljubav i mir. Ali im je sve to oduzeto onog trenutka kada ih je svet prisilio da žive mimo zakona Stvaranja i, na kraju, sad ih prisiljava da umru'.

        Lagano, starac je krenuo nazad ka prizorima smrti i očajanja. Onda se još jednom okrenuo i rekao Dedi: 'Ovo će biti prvi znak. Gladi će biti i pre i posle ove, ali niko neće obratiti pažnju. Neće shvatiti kakav će uticaj na čovečanstvo imati baš ova velika glad. Deca Zemlje će razumeti poruku sadržanu u svakoj patnji i svakoj smrti, ali će ostatak sveta videti samo sušu i oskudicu i, ne shvativši sopstvenu krivicu, za sve će okriviti Prirodu'.
    Izgovorivši poslednju reč, starac je nestao, a Deda se opet našao na ulazu u Pećunu večnosti.


    Iscrpljen, Deda je legao na tle razmišljajući o onome što je upravo video. Znao je da je to bila vizija moguće budućnosti i da ga je duh ratnika odveo na mesto užasa da bi mu pokazao šta bi se moglo dogoditi. Deda je znao da širom planete ljudi gladuju i pitao se zbog čega je upravo ova glad iz vizije toliko važnija od svih ostalih, čak i od one gladi koja trenutno postoji.
    Onda se setio reči plemenskog starca-šaman da će čitav svet znati i videti, ali da neće naučiti lekciju kojoj su suša, glad i smrt pokušali da ga nauče. Deca će umirati zauvek.
    Pokušavajući da se, još uvek zbunjen, vrati u sopstenu sadašnjost i uspostavi kontakt sa realnošću, Deda je pažljivo gledao jalovo, pusto zemljište koje je okruživalo Pećinu večnosti. Bilo mu je još uvek teško da razlikuje sadašnjost od vizije, ali je osetio da je vraćen u svoje vreme i na mesto sa kojeg je zakoračio u viziju.
    Rekao mi je da se u Pećini večnosti uvek mogu pronaći vizije moguće i verovatne budućnosti, ali da nije neuobičajeno da onaj koji traga dobije viziju i na ulazu u Pećinu, a ne isključivo u njenoj unutrašnjosti.
    U stanju potpuno fizičke i psihičke iscrpljenosti Deda je zaspao. U snu mu se opet pojavio duh ratnika i podestio ga na prvi znak, dodavši: 'U godinama te oskudice koja predstavlja prvi znak, ljude će pogoditi i zarazna bolest, bolset koja će se svuda proširiti, izazivajući pomor i teror među ljudima. Beli mantili (doktori i naučnici) neće moći to da objasne i daju ljudima odgovore, i veiki plač će se uzdići nad planetom. Tu kugu izazvaće majmuni, droga i ljubavni odnosi. Uništavaće čoveka iznutra, pretvarajući bezazlenu slabost u bolest-ubicu. Ta bolest će biti rezultat načina života čovečanstva, obožavanja ljubavnog odnosa, droga i života daleko od zakona Prirode. Ona je, takođe, deo prvog upozorenja; i opet, čovek neće obratiti pažnju na ovo upozorenje i nastaviće sa obožavanjem lažnih bogova ljubavi i beslovesnih duhova droge. Droge će izazvati ratove u gradovima čoveka, i narodi i države će svemu tome pružiti otpor. Ali će to činiti na pogrešan način, usmeravajući se samo na posledice, a ne same uzroke. Taj otpor neće doneti prave plodove sve dok nacije i društvo uopšte ne promene svoj sistem vrednosti i ne prekinu jurnjavu za 'bogovima' ljubavi i droge. Tada, u godinama prvog znaka, čovek će moći da promeni kurs verovatne budućnosti. Tada, u godinama prvog znaka, čovek će moći da shvati lekciju kojoj ga uče glad, suša, smrt i bolest. Tada će još uvek biti nade. Ali, kada se pojavi drugi znak uništenja, Zemlja se više neće moći zalečiti na fizičkom nivou. Jedino će duhovno isceljenje tada moći da promeni kurs verovatne budućnosti čovečanstva'.
    Posle tih reči duh ratnika je nestao i Deda je utonuo u dubok san bez snova, Bio je to zasluženi odmor pre sledeće vizije.

    Još jednom Deda se probudio na ulazu u pećinu. Sećanje na duh ratnika bilo je još veoma živo, baš kao i njegove reči. Okrenuo se i pogledao predeo pred sobom. Sve se promenilo. Sve je bilo sasušeno, nigde na vidiku nije bilo vegetacije, a životinje su ležale na tlu umirući u mukama. Sa tla se širio smrad smrti, prašina je bila gusta, lepila se za grlo i davila ga, a vrelina je bila nepodnošljiva. Pogledao je naviše i opazio da je sunce mnogo veće i da prži. Nigde nije video ni oblak, ni pticu, a vazduh je bio veoma gust. Onda se nebo nekako čudno uzburkalo i ogromne rupe su počele da se otvaraju. Iz tih rascepa se začula stravična grmljavina, a stene, tlo i čitava Zemlja su se zatresli.
    Rupe na nebu su podsećale na ogromne zjapeće inficirane rane iz kojih je iznenada počela da se cedi nekakva tečnost nalik poganom iscedku, podivljalom moru otpadaka, nafte i mrtve ribe. Kroz jednu od tih nebeskih rana Deda je ugledao tela delfina kako plutaju praćena velikim olujama i pomeranjima Zemlje. Priljubljen uz uzdrhtalo tlo, na trenutak je pogledao oko sebe i video kako se čitava okolin pretvorila u sliku uništenja, razaranja i katastrofe. Gomile otpadaka sežu do neba, posečene šume umiru, potopljene obale, oluje koji šibaju užasnom, stravičnom i razornom snagom. Potresi tla su postali sve jači i Dedi se učinilo da će se zemlja jednostavno raspuknuti i progutati ga.
    Iznenada, sve je stalo, a nebo je ponovo bilo jasno i čisto. Iz oblaka prašine iskoračio je duh ratnika i zaustavio se pred Dedom. Deda se zagledao u njegovo lice, a onda je primetio kako su mu oči pune suza i one su počele da padaju na zemlju pri čemu se čuo tupi zvuk. Duh je veoma dugo gledao u Dedu, a onda je konačno rekao: 'Rupe na nebu. One će biti drugi znak uništenja čoveka. Rupe na nebu i sve ono što si video može postati realnost čovečanstva. Upravo tada, pojavom drugog znaka, čovek više neće moći da isceli zemlju. Moraće da dobro obrati pažnju na ovo upozorenje i dobro da zapne da bi promenio budućnost koja će početi da se ostvaruje. Ali, čovek ne sme raditi samo na fizičkom nivou već i na duhovnom, kroz molitvu, jer se jedino kroz molitvu može nadati da će isceliti zemju i sebe'.
    Usledila je duga pauza. Deda je razmišljao o rupama i smatrao da je to nemoguća pojava. Svakako je znao da su postojale spiritualne rupe, ali mu je bilo sasvim neprihvatljivo da bi ljudi na Zemlji ikada mogli da vide rupe na nebu.
    Duh ratnika mu je prišao bliže i gotovo šapatom progovorio: 'Ove rupe su direktan rezultat čovekovog života, njegovih putovanja i svih grehova roditelja njegovih roditelja. Ove rupe - drugi znak - označiće ubistva njegovih unutka i postaće zaveštanje čovekovog života daleko od prirode. Pojava rupa na nebu će označiti velike promene u razmišljanju ljudskog roda, suočenog sa mogućnosšću izbora - da i dalje sledi stazu uništenja i destrukcije ili da se vrati mudrosti Zemlje i jednostavnijem postojanju. To je vreme kada će odluka morati da se donese, u protivnom će sve biti izgubljeno'.
    Pošto je izgovorio ove reči, duh ratnika se okrenuo i nestao u oblaku prašine.

    Deda je proveo sledeća četiri dana pred ulazom u pećinu. Niko mu se nije obratio, čak ni Priroda. Rekao mi je da su to bili dani ogromne tuge i usamljenosti kada je pokušavao da prihvati sve ono što je video i čuo. Znao je da se te strahote neće dogoditi za njegova života i da se upozorenja moraju preneti ljudima budućnosti sa istom, snažnom uverljivošću sa kakvom su preneta njemu. Ali nije znao kako će ikome objasniti ove događaje. Naravno, plemenski starci i šamani će razumeti. Društvo neće razumeti, a pogotovo oni koji su odavno skrenuli sa staze Zemlje i Duha.

    Nepomičan, kao isklesan od kamena, sedeo je pred pećinom razmišljajući i obavezi, kao o strašnom teretu koji mu je dodeljen. Krajem četvrtog dana imao je treću viziju. Dok je zurio u predeo pred sobom obasjan zracima zalazećeg sunca, nebo se iznenada pretvorilo u tečnost i dobilo krvavocrvenu boju. Dokle god su njegove oči mogle da vide, nebo je bilo jarkocrveno, bez nijansi,senki i svetlosti. Dugo je zurio u nebo ispunjen strahopoštovanjem i užasom, a crvena boja neba nije bila nalik ničemu što je ikada u životu video. Najmanje je ličila na poznate boje izlaska i zalaska sunca. Tu boju je stvorio čovek, a ne Priroda. Sve je zaudaralo gadnim zadahom. Izgledalo je kao da ta neverovatna boja pali Zemlju gde god je dotakne. Kako se zalazak sunca pretvarao u crnilo mraka, pojavljivale su se blistavo crvene zvezde, a iz daljine su dopirali plač, uzvici bola i straha.
    Tada se pred Dedom ponovo pojavio duh ratnika, ali ovoga puta kao glas sa neba. Poput grmljavine, taj glas je zatresao čitav predeo. 'Dakle, ovo je treći znak - noć krvarećih zvezda. Znak koji će biti uočljiv širom sveta jer će nebo nada svim državama i danju i noću biti krvavo i crveno. Kada se pojavi treći znak verovatne budućnosti, više neće biti nade. Život na Zemlji onakav kakav je čovek vodio, okončaće se zauvek i više neće biti povratka na staro. Ukoliko stvari nije promenio tokom perioda drugog znaka, čovek će shvatiti zasigurno da je uništenje Zemlje u toku. Tada deca Zemlje moraju pobeći u divljinu i sakriti se. Jer, kada nebo bude krvarilo vatru, u svetu više neće biti nikakve sigurnosti. Od tog trenutka, od kada zvezde prokrvare do četvrtog i poslednjeg znaka, proteći će četiri sezone mira (to je jedna kalendarska godina). Tokom te četiri sezone deca Zemlje se moraju povući dublje u divljinu na pusta mesta, moraju sagraditi sebi nove domove i biti bliže Zemlji i Tvorcu. Jedino će deca Zemlje preživetI, a oni moraju nastaviti život u skladu sa mudrošću i filozofijom Zemlje, a to znači da nikada više ne smeju da se vrate starom načinu razmišljanja. Opstanak sam po sebi neće biti dovoljan jer deca Zemlje će morati da žive i bliže Duhu. Zato im reci da ne oklevaju ako i kada se ovaj treći znak manifestuje u zvezdama jer će imati samo četiri sezone da pobegnu'.
    Deda je rekao da su se odjeci glasa sa krvavocrvenog neba čuli još dugo, dugo. A onda su nestali u trenu, kao što su se i pojavili.

    Nije mogao da se seti koliko je dana proveo pred ulazom u pećinu niti je to bilo i važno. Bila je to njegova poslednja noć pred Pećinom večnosti, kada je imao i četvrtu viziju. Ovoga puta obratio mu se glas deteta: 'Četvrti i poslednji znak će se pojaviti u sledećih deset zima, deset godina od kada zvezde prokrvare. Tokom tog perioda, Zemlja će se isceliti, a čovek će umreti. Za tih deset godina, deca Zemlje moraju ostati skrivena u divljini, ne smeju se podizati stalna naselja i moraju izbegavati bilo kakve kontakte sa preostalim grupama ljudi. Moraju ostati skriveni kao drevni izviđači, i odupreti se potrebi i žurbi da se vrate na mesta uništenja ljudi. Zbog radoznalosti mnogi mogu izgubiti život'.


    Posle duge pauze Deda je upitao duh deteta: 'A šta će se dogoditi svetu ljudi'?
    Duh deteta dogo nije odgovarao, a onda je rekao: 'Širom sveta zavladaće velika glad i oskudica., kakve se ne mogu ni zamisliti. Izvori vode će biti zatrovani, otrov ljudskog greha poteći će kroz vodu, tlo, jezera i reke. Usevi neć rađati, životinje i ljudi će umirati, bolesti će ubijati mase. Unuci će se hraniti ostacima mrtvih, glasovi bola i patnje paraće nebo. Razularene, lutajuće bande napadaće i ubijati druge ljude zbog hrane, a voda će biti dragocena i sa svakom godinom koja prođe biće sve dragocenija jer će je biti sve manje. Zemlja, voda, nebo - zatrovani, a ljudi će živeti suočeni sa gnevom Tvorca. U početku će se skrivati po gradovima, ali će umirati. Nekolicina će pobeći u divljinu, ali će ih ona uništiti jer im je još davno pre toga ponuđena mogućnost izbora. Ljudi će biti uništeni, njihovi gradovi će se pretvoriti u ruševine i tada će unuci plaćati grehove roditelja svojih roditelja'. Deda je tada upitao: 'Zar nema nikakve nade'?
    Duh deteta je odgovorio: 'Nada postoji jedino u vreme pojave prvog i drugog znaka. Od trenutka kada se pojave krvave noći, više niće biti nikakve nade jer će jedino deca Zemlje preživeti. Ljudima će biti poslata ova upozorenja, a ko se o njih ogluše ne može biti nade, jer će jedino deca Zemlje pročistiti sopstvena bića od raka čovečanstva - destruktivnog i razarajućeg sistema razmišljanja. Upravo će deca Zemlje doneti svetu novu nadu, nadu u novo društvo koje će živeti bliže Zemlji i Duhu'.
    Tada se sve utišalo. Predeo je povratio svoj pređašnji izgled, a Deda se vratio u realnost. Potresen, rekao mi je da je tokom čitave sledeće sezone lutao pokušavajući da razume ono što mu je bilo dato, da razume zbog čega je upravo on odabran da prenese poruku. Deda mi je ovu priču ispričao u detalje tokom noći i ne verujem da je išta propustio, a njegova osećanja i misli su bili toliko snažni da su se jednostavno izlili na nas. Tako je snaga njegove vizije postala deo našeg duha, naša pokretačka sila, i ogromni deo naših strahova.
    Dugo sam sedeo na vrhu brda. Vatra se davno ugasila i svi su već spavali. Proces Stvaranja kao da je na trenutak zastao čekajući da taj najmračniji deo noći prođe. Osetio sam ogromnu samoću i ranjivost, kao da sva bića Stvaranja pažljivo prate svaku moju misao. Deda je ovu viziju primio sredinom 1920, godine. Na čovečanstvu je da izabere...