vrh
Meni

Homeopatija - Terapija ili Opsenarstvo?

  U svetu je velika polemika o vrednosti homeopatije kao metoda lečenja. Dok jedni, na osnovu eksperimentalnih provera homeopatiju potpuno odbacuju, dotle je drugi grčevito brane.
   Ovde vam donosimo nekoliko priloga iz raznih izvora i suprotnih tabora, kako bismo vam omogućili da nešto više saznate o tom kontroverznom, inače više od dve stotine godina starom području humane medicine.


   Šta je homeopatija? Najkraće rečeno, to je sistem lečenja u kome se bolesti leče minimalnim dozama takvih lekova koji kod zdravih osoba izazivaju simptom one iste bolesti koju leče. Sličnost između efekata koje neki lekovi izazivaju i simptoma bolesti koje uklanjaju zapazio je bio već grčki lekar Hipokrat (460-370 pre naše ere). Kasnije su to zapažali i drugi lekari, što je dovelo do shvatanja da 'slično leči slično'. Međutim, ta je ideja tek krajem XVIII veka buila proverena i široko prihvaćena. Zaslužan za to je bio nemački lekar Samuel Haneman (1755-1844), koji je od ideje stvorio osnovu za jedan novi tip terapije, koji je nazvao homeopatija, po grčkoj reči 'homoios' - što znači sličan.
    Pošto je sa odličnim uspehom diplomirao na univerzitetu u Erlangenu 1779. godine, Haneman je nekoliko godina obavljao lekarsku praksu. Međutim, vrlo brzo je uvideo da je medicina kuju je studirao na univerzitetu potpuno neefikasna. Razočaran, napustio je lekarsku praksu i ponovo se dao na studije hemije, farmakologije i filozofije. Veoma raširen lek u to vreme bila je cinhona, kora kininovog drveta. Znalo se da je ova kora efikasna u lečenju malarije. Dok je na nemački prevodio knjigu škotskog lekara Vilijema Kalena 'Materia Medica', Haneman je uočio činjenicu da cinhona kod zdrave osobe izaziva efekte koji su slični simptomima bolesti za čije se lečenje koristi - malarije. To ga je navelo za sistematsko ispitivanje različitih lekova. Šestogodišnja ispitivanja na sebi i drugima dovela su ga do postuliranja 'zakona sličnosti', po kome bolest treba lečiti sa onim lekovima koji kod zdravih osoba izazivaju efekte slične simptomima bolesti. Pri tome, lekove treba koristiti u najmanjim mogućim količinama, što je Haneman iskazao u 'principu minimalne doze'. Godine 1810. on je ove svoje principe razvio u sistem lečenja.
    Izbor pravog leka i pravilno doziranje bili su suština Hanemanove terapije. Njegov moto je bio - lečiti bez štete po bolesnike. Njegovo zalaganje za što manje doze lekova izazvalo je otpor konzervativnih medicinskih krugova posebno apotekara, koji su ga 1821. prisilili i da napusti Lajpcig. Uprkos, ili upravo zahvaljujući tome, homeopatija je doživljavala svoj nagli uspon. U mnogim zemljama osnivana su homeopatska društva, izdavani homeopatski časopisi, otvarana homeopatska lečilišta. U SAD je 1844. godine osnovan Američki institut za homeopatiju. Do 1900. postojale su u toj zemlji 22 škole za homeopatiju, a u Vašingtonu je bio podignut spomenik Samuelu Hanemanu, utemeljivaču homeopatije.
    Početkom XX veka, sa napretkom nauke, popularnost homeopatije počela je da opada. I sami homeopati počeli su da prihvataju nove lekove i metode lečenja. Ali, danas se homeopatija ponovo praktikuje u mnogim zemljama i mnoge apoteke prodaju homeopatske lekove.
    Pored svega, dolazi do raznih kritika homeopatije, a ozbiljni deo kritičke nastoji da se stvar raspravi na jedini mogući način, a to je - ozbiljnom eksperimentalnom proverom. Šta ta provera pokazuje? Prvi rezultati veoma rigoroznih ispitivanja, izvršenih na kulturama ćelija 'in vitro' - u epruveti, u Rotšildovoj bolnici i Pasterovom institutu u Parizu, pokazali su da 'Apis mellifica' nema nikakvog biološkog efekta. To je supstanca koja se dobija maceracijom u alkoholu celih pčela i koju homeopati u razblaženju od 15 cH propisuju kao lek protiv alergije. Slično je i sa histaminom, takođe homepatskim lekom protiv alergije i nekih drugih oboljenja, koji se koristi u razblaženju od sto milijardi puta.
    Ta enormna razblaženja jedna su od glavnih meta kritičara homeopatske prakse. Kako se ona postižu i kakav fizički smisao imaju? Počinje se tako što se jadan deo aktivne supstance pomeša sa 99 delova rastvarača (stotinsko ili centezimalno razblaživanje), čime se dobija razblaženje od 1 cH ili prva 'hanemanska stotinka'. Smeša se ponovo pomeša sa 99 delova rastvarača, čime je aktivna supstanca razblažena 100x100 puta, to jest, 10.000 puta. To je razblaženje od 2 cH. Pri 3 cH, aktivna supstanca razblažena je milion puta, pri 4 cH - sto miliona puta, pri 5 cH - deset milijardi puta. Pri petnaestom razblaženju, na jedan deo aktivne supstance dolazi 1 000 000 000 000 000 000 000 000 000 000 delova rastvarača.    

HOMEOPATIJA I SAVREMENA MEDICINA

1. PLACEBO I NOCEBO EFEKTI - Po nekima, homeopatija deluje placebo efektom i nije dostojna da figuriše u savremenom terapijskom arsenalu. Analizirajmo objektivno tu kritiku. Placebo efekat je terapisjki efekat koji izaziva neka neutralna supstanca, sama po sebi bez ikakvih farmakoloških kvaliteta. Taj efekat je poznat odavno, posebno kod alopatskih lekova - lekova što proizvode efekte koji se razlikuju od simptoma lečene bolesti (grčki, allos - različit). Normalno jestoga očekivati da, kao i kod drugih lekova, placebo efekat deimično postoji i u slučaju homeopatskih lekova. To uopšte ne treba da ometa korišćenje homeopatije, jer je ona u tom pogledu na istoj ravni sa svim drugim terapijama.
    Manje se govori o nocebo efektu, koji je suprotan placebo efektu. O njemu bi, međutim, trebalo govoriti više. U stvari, ako su supstance koje su potpuno neutralne sa farmakološkog gledišta u stanju da izazovu štetne efekte, postoji bojazan da će alopatski lekovi, samim tim što se znaju ti efekti, kod osetljivih osoba ispoljiti svoje agresivne efekte. Homeopatska terapija u najmanju ruku ima tu ogromnu prednost da ne izaziva nocebo efekat.
    Svakako, placebo i nocebo efekti počivaju na čovekovim psiho-afektivnim reakcijama. Ali, kako ne voditi računa o tim reakcijama! Homeopatija najveću pažnju poklanja individualnim reakcijama pacijenta, njegovom psihičkom i fizičkom stanju i sigurno na taj način ostvaruje pravi farmakološki  efekat svojih lekova. Danas, kad je naglasak stavljen na osobenost svake ljudske jedinke, homeopatija je u tom pogledu svakako terapija današnjice.

2. FARMAKOLOŠKO DEJSTVO HOMEOPATSKIH LEKOVA -Homeopatski lekovi ispoljavaju farmakološki efekat. To je činjenica. To dejstvo se opaža i reprodukuje na tri nivoa:
    - na nivou kliničke prakse kojoj svaki lekar dostojan svog poziva mora da pridaje najveći značaj. Tu postoje teškoće, jer homeopatija vodi računa o osobenosti svake osobe, što otežava eksperimente klasičnog tipa
     - na nivou eksperimentisanja na životinjama, što, ne opravdava prenošenje rezultata u humanu terapiju, ali pokazuje da homeopatska terapija deluje nezavisno od placebo efekta
    - na nivou biološkog istraživanja organa ili izolovanih ćelija. Mi tu ulazimo u oblast istraživanja u homeopatiji.

3. KLINIČKA ISPITIVANJA I ZAKONSKA OVLAŠĆENJA - Ne prećutkujemo teškoće. Tačno je da homeopatija ima teškoća sa današnjim zakonodavstvom. Homeopatski lek, samom vojom prirodom (veoma je razblažen) i načinom propisivanja (namenjen je osobama a ne direktno organima), samo se delimično uklapa u taj sistem. jer, dok je lako zadovoljiti zahtevima neškodljivosti i sterilnosti, pri današnjem stanju naučnih znanja teško je, ako ne i nemoguće, dozirati aktivne principe i demonstrirati njihovu aktivnost u sistemu predložene kontrole. Treba li zbog toga odbaciti homeopatiju? Naravno da ne. Bilo bi mnogo razumnije zajednički potražiti originalne testove koji bi omogućili da se na način, koji bi sve zadovoljio, ustanove stvarni klinički efekti.

4. HOMEOPATSKA PRAKSA - Homeopatija, osim svoje terapijske originalnosti, ima tu dobru stranu da posmatra ljudsku osobu kao nedeljivu celinu. Sa tog gledišta, ona je posebno aktuelna. Sve nauke, od lingvistike od molekularne biologije, potvrđuju da zbir osobina elementa jednog skupa ne predstavlja osobine celine. Medicinski izraženo, ljudsko biće nije zbir funkcija jetre, mozga, srca i drugih organa, već originalna stvarnost koju lekar mora da razume u njenoj složenosti i celovitosti. Sasvim je sigurno da je neophodno poznavati funkcionisanje različitih elemenata, ali to nije dovoljno.

5. HOMEOPATIJA I DRUGE TERAPIJE - Homeopatija nije kruta. Haneman ju je stvorio da bi izašao i zučaurenosti svog doba. Radi se, dakle, o razvojnoj praksi, kao što su sve prakse zasnovane na iskustvu i nauci. To znači da homeopata praktičar vodi računa o novim otkrićima u homeopatiji, ali isto tako i o svim otkrićimau nauci i medicini uopšte.
    Praktički lekar-homeopata, je istovremeno biohemičar i biolog po formaciji i ne bi mu ni na um palo da poriče bilo šta što je studirao ili nastavio da izučava u oblasti bioloških nauka. Homeopatska terapija, uz retke izuzetke, nije nespojiva sa drugim terapijama iz prostog razloga što sve one verovatno ne deluju na iste ćelijske elemente, to jest, na istom organizacionom nivou. Normalno je, prema tome, da lekar homeopata u slučaju ozbiljne bakterijske infekcije propisuje antibiotike razumno prilagođene kliničkom slučaju. To ga ne oslobađa obaveze da za lečenje onoga što mi nazivam0 ' terenom bolesnika', koristi homeopatske proizvode.
    Dobar primer predstavlja vakcinisanje. Homeopatski lekar ni u kom slučaju nema pravo da oslobađa svog pacijenta obaveznog vakcinisanja, čak i kada žali što je neko od njih obavezno, ali mora da leči svog pacijenta tako da ublaži sekundarne efekte vakcinacije. Baviti se medicinom znači koristiti terapijska sredstva najbolje prilagođena pacijentu i potpuno je jasno da homeopatija predstavlja samo jedno od tih sredstava.

HOMEOPATIJA I SAVREMENA NAUKA

1. PROBLEM RAZBLAŽENJA - Istina je da poznati Avogadrov broj predstavlja granicu mogućnostima razblaženja: između 11. i 12. centezimalnog razblaženja, ni teorijski više nema polazne aktivne supstance u homeopatskim lekovima. Pošto su hemijski zakoni nesporni, ovaj prigovor zvuči poražavajuće. pa ipak, ekstremno razblaženi lekovi daju kliničke rezultate!
    Taj problem zaista traži odgovor. Među postojećim hipotezama, hipoteza o specifičnoj transformaciji rastvarača izgleda najprimamljivija. Voda, uprkos svojoj providnoj jednostavnosti, u stvari je veoma složen molekul u pogledu svojih fizičko-hemijskih karakteristika.Interakcija vode i aktivnog principa za vreme faze mešanja smeše (toj fazi homogenizacije, koju homeopati nazivaju 'dinamizacija', Haneman je pridavao izuzetno veliki značaj), mogla bi da objasni pojavu izmenjene vode sposobne da reaguje sa ćelijskim receptorima.

2. PROBLEM ZAKONA SLIČNOSTI - U vezi sa ovim zakonom takođe se postavlja jedno pitanje. Zašto bi neki dati proizvod u realnim količinama ispoljavao određeno delovanje, a u vrlo malim količinama sasvim suprotno delovanje? Najnoviji naučni rezultati i tu kao da potvrđuju homeopatsku teoriju. BIolozi polako otkrivaju proizvode koji kod uzoraka tkiva ili ćelija sa razblaženjem ispoljavaju obrnute efekte, to jest, ponašaju se tačno kao i homeopatski lekovi. To se, izgleda, pokazuje kod nekih neurotransmitera uključenih u prenos nervnih nadražaja. Može se, isto tako, pretpostaviti postojanje na površini ćelija različitih receptora za isti proizvod - mogli bi se tako imati  prijemnici koji se koriste kod proizvoda u velikoj količini i drugi prijemnici za proizvode u maloj količini.
    Tako bi zakon sličnosti mogao delimično da nađe svoje objašnjenje u molekularnoj biologiji. Kažemo delimično, jer su homeopati odavno ustanovili da za neke proizvode taj zakon ne važi. Trebalo bi stoga ograničiti područje moguće primene zakona sličnosti.

3. HOMEOPATIJA I NAUČNA ISTRAŽIVANJA - Homeopati se većinom regrutuju među lekarima kojesve interesuje. Na taj način, u homeopatiji postoji autentično istraživanje već više od 200 godina. To istraživanje nije uvek koristilo dobra sredstva da bi došlo do cilja. Otkriće Hanemana bilo je daleko ispred njegovog vremena i trebalo je dugo da nauka dođe do oruđa kojima se moglo, na primer, pristupiti otkrivanju veoma malih količina supstanci pomiću radioaktivnih izotopa.
    Danas postoje legalna istraživanja koja se vrše u velikim nacionalnim istraživačkim organizacijama, a postoje i pozitivni rezultati koje kritičari homeopatije prećutkuju. Svi ti rezultati imaju jednu zajedničku crtu - oni pokazuju neočekivanu biološku aktivnost supstanci u velo velikom razblaženju.

    Šta se može reći na kraju, osim da su mišljenja i dalje veoma podeljena. S obzirom na zastupljenost, homeopatija je terapija današnjice a možda i budućnosti, jer ona stimuliše našu želju za saznanjem.
    Izvor: 'Galaksija'


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA