Hologrami i sve o hologramima.

    

    Krajem šezdesetih godina prošlog veka fizičari su napisali prve lekcije u vezi s laserima. Reč je o istraživanjima s prikazima principa na kojima radi laser i o problemima da se laser, zbog prateće aparature, primitivno i grubo izrađen, primeni u praksi.

    Usledili su dokazi da su laseri primenjivi i da SAD planiraju njihovu upotrebu u 'ratu zvezda' – za uništavanje vojnih 'satelita ubica'. 
    Ipak, do sada najčvršći dokaz da su laseri 'savladani' stigao je iz Pariskog Univerziteta. Tim naučnika, predvođen profesorom fizike Alanom Aspektom otkrio je, 1982. godine, da elektroni i druge atomske čestice mogu, u određenim okolnostima, međusobno da prenesu informaciju trenutno i bez obzira na udaljenost. Nova teorija, o brzinama većim od brzine svetlosti (kada se nešto događa 'trenutno', to znači poništavanje svake brzine) dokazana je pomoću holograma, koji ne postoje bez lasera. Prema Aspektovoj teoriji, jedna čestica 'na neki način' uvek zna šta radi svaka druga čestica.
    Prihvatanje nove teorije ruši Ajnštajnov stav da ne postoji ništa brže od brzine svetlosti.
    Ukoliko je navedeno istina, na za ljude shvatljiv način – univerzum poseduje zapanjujuća svojstva. Putovanje većom brzinom od brzine svetlosti omogućavalo bi putovanje kroz vreme. Ali... Šta ako se sve već nalazi tamo gde bi trebalo tek da stigne?
    Prema istraživanjima Dejvida Boma, profesora s Londonskog Univerzitata, objektivni realitet ne postoji. Kosmos je prema njihovim istraživanjima gigantski hologram. (Hologram je trodimenzionalna fotografija napravljena uz pomoć lasera. Nastaje tako što se neki objekat prvo izloži laserskom snopu. Kada se objekat 'obasja' još jednim laserom, njegova svetlost odbija se od već odbijenu svetlost prvog lasera. Prilikom tog 'odbijanja' nastaje svetlosna pojava, koju je moguće snimiti fotografskim aparatom. Razvijena fotografija podseća na vrtlog isprepletanih svetlih i tamnih linija. Međutim, kada se film izloži laserskoj svetlosti – posmatrač vidi trodimenzionu sliku originalnog objakta). Eto novih izazova za astrologe, astronome i astrofizičare. Uostalom, zagovornici 'tajnih nauka' odavno tvrde da su planete neuporedive. Odnosno da samo Zemlja i Mars imaju sličnosti, jer sadrže fizički, astralni i mentalni nivo. Prema njihovoj teoriji druge planete imaju astralni ili mentalni nivo kao najniži. U vezi sa Zemljom i čovekom su samo one planete koje poseduju mentalni nivo, budući da čovek provodi najviše vremena na tom nivou.
    Dakle, prema kvantnim fizičarima priroda je samo najobičnija fantazija, ali za 'fantaziju' nije dovoljna trodimenzionost. Dejvid Bom je dokazao da, ukoliko se hologram jedne ruže prepolovi i potom izloži laserskom snopu – obe polovine sadržaće sliku cele ruže. Koliko god da se usitnjava hologram – svaki komadić filma sadržaće odgovarajuće umanjenu ali potpunu i originalnu sliku celine. U stvari, svaki deo holograma sadrži sve informacije koje i original objekta. Glavna osobina holograma je: celina u svakom deliću.
    Sve što je rečeno, u subjektivnoj starnosti, presudno zavisnoj od ljudskog mozga (svesti), znači da treba preispitati razumevanje strukturne organizacije svega postojećeg: ustaljenog reda, procesa i pojava u ljudima i ljudskom okruženju. Uostalom, jedan od osnovnih principa klasične nauke je analiza i sinteza. Pri tom, nije sporno da se analize, bilo da je reč o insektu, žabi ili atomu, zasnivaju na opisu delova nastalih njihovim rastavljanjem. Posle analize, posebno živih bića, stalno ostaje osećaj da postoji 'još nešto' nedostupno – nedovoljno saznato. Potpuno rastavljena žaba na sastavne delove, kada se sastavi nije živa.

    Razmišljanjem o hologramima ljudi će shvatiti da u univerzumu postoje stvari i pojave koje nije moguće podvrgnuti ustaljenom naučnom pristupu. Jednostavno, ako se rastavlja ono što je hologramski sastavljeno, neće se dobiti delovi, nego – manje celine. S obzirom na to da čovek zapaža čulima i da su oči za zapažanja izuzetno značajne, lako je zaključiti šta se događa u mozgu pri odlučivanju na osnovu lažnih predstava. Kada čovek ne vidi to što vidi, jer je čak i pipanjem saznao da to nije ono što je mislio; kada preda drugome fotografiju nečega što ni u prirodi pomnim gledanjem nije realano prepoznao, i kada viđeno pokušava da rečima dočara nekome ko zamišlja na svoj način, rezultat su iluzije, obmane, fantazije – neistine. Čoveku se čini da je nešto istinito i kada nije, jer on vidi i zaključuje na osnovu dela realnosti.     Prema Bomovom tumačenju Aspektove teorije čestice ne šalju informaciju – one je stalno poseduju. Deoba čestica je iluzija. Brzina razmene informacija ne postoji, čini se da je brža od svetlosti jer je već tu – na odredištu. One nisu posebnosti (entiteti), nego su različito doživljen odraz nečega što je na osnovnom nivou isto. Taj dublji, verovatno holografski nedeljiv nivo realnosti, čoveku je, za sada, nedostupan i stoga nepoznat. U tom smislu, univerzum je samo jedna projekcija, tj. hologram, a sve stvari su na nivou super stringova neraskidivo i beskrajno povezane. Bom smatra da su atomi azota u ljudskom mozgu u stalnoj vezi s česticama koje čine lososa koji pliva, sa svakim srcem koje kuca i svakom zvezdom koja treperi. I u takvom paradoksalnom kosmosu gde postoji dualnost čestica/talas jedino su nesporni energija, njeno 'kretanje' i uticaj. Čovek ih oseća emocijama i doživljava mislima – stvara predstave o njima, koje su ako ne stvarne, a ono delotvorne.
    Ukoliko postoji holografska, nedeljiva realnost, to znači da je shvatljivo što su ljudi energetski i sudbinama povezani, kao kod spojenih sudova. Kada se razume da je priroda pletivo bez šavova i rubova, jasno je što se ne mogu svrstavati i rangirati pojmovi kao što su Bog, duša, svest, psiha, misao, instinkt, zašto se prostor može meriti vremenom i zašto je sve relativno. Zagovornici postojanja 'jedinstvenog polja inteligencije prirode' slažu se da u tom polju (što je isto što i gigantski hologram) zajedno postoje (na istom mestu) prošlost, sadašnjost i budućnost.

    Prema Dejvidu Bomu, ali i prema teorijskom fizičaru Džonu Hegelinu, ljudi koji imaju odgovarajuće sposobnosti mogu da dosegnu osnovni nivo (superhologramski ili superstringski), iz kojeg izdvajaju scene i događaje, iz davno zaboravljene prošlosti. Oni, 'kada zatreba', i 'kada su primorani' mentalno poniru i u, uvek prisutnu, 'budućnost'. To polje je 'kosmička robna kuća svega što postoji', a čovek nikada neće saznati koliko je od ponuđenih artikala njemu namenjeno.
    Dejvid Bom nije jedini naučnik koji je zaključio da je univerzum superhologram. Možda je važnije što je do sličnog zaključka došao neurofiziolog Karl Pribram. On je, decenijama istražujući u Stanfordu zagonetku smeštaja memorije, zaključio da je ona smeštena u celom mozgu i da je mozak – hologram. Ranije su naučnici mislili da postoje centri za pamćenje i druge funkcije u mozgu. Sada znaju da se mozak ponaša hologramski i da tzv. preuzimanje funkcija od strane preostalih delova mozga (na primer, posle saobraćajne nesreće, kada se odstrani deo mozga) podseća na sitnjenje holograma ruže. Uostalom, Karl Lešli je, nakon eksperimenata na životinjama u vezi s orijentacijom, zaključio da preostali deo mozga, nakon odstranjivanja raznih delova iz različitih razloga, zadržava sposobnost posebnih i složenih radnji, kojima je prethodno bio naučen. To 'zadržava sposobnost 'podseća na pamćenje, budući da je povezano sa informacijama bez kojih se to ne bi događalo. A pamćenje je jedna od najvećih misterija univerzuma. Ko i šta sve pamti? Da li svaka materijalna čestica/energetski talas ili neki njihov skup/tok? Uostalom, neuronaučnici otkrili su da životinje (makaki majmuni) u delu mozga zaduženom za planiranje pokreta (premotorni korteks) poseduju 'ogledalske nerve'. Na tim nervima preslikava se svaki pokret, osećaj i osećanje posmatranog bića. Zaključili su da se 'zracima vida', preko 'misaone mreže', ulazi u 'duševne cipele', odnosno dušu, neke druge osobe. Tako se 'čitaju' misli. Ali te misli su ili u toku, ili negde smeštene – zapamćene.
    Naučnici smatraju da je ustanovljavanjem istine da (i) voda pamti potvrđena teorija o svesnom makro kosmosu i mikro kosmosu, odnosno o postojanju svesti u neživoj i živoj prirodi. Dakle, čudesni kosmos je harmoničan i besprekorno osmišljen do najtananijih segmenata. On nije harmoničan samo po oblicima materije nego i zbog neopisive povezanosti energija, informacija i smisla. Stoga, nije čudno što se sve češće pominje 'inteligencija prirode'.  Značajno je da postoji protok energije kroz makro i mikro kosmičke strukture. To znači da se energija nalazi na svim mestima i spaja sve predmete u kosmosu, a posebno one koji su bilo kada bili u kontaktu. Tu 'kosmičku vezu' najizrazitije je ustanovio američki lekar Albert Abrams (1863-1924) metodom lečenja na daljinu 'magičnom kutijom'. NJegovi savremenici mislili su da je magičar. On to i jeste, ali samo u najširem smislu te reči. Poznati lekar uspostavljao je vezu između testirane zdrave osobe, okrenute licem prema zapadu, i pacijenta, ili bilo kojeg uzorka, odnosno predmeta dobijenog od pacijenta (dlaka, nokat, pljuvačka, sperma, rukopis, fotografija...) kucanjem po telu, posebno po trbuhu, zdrave osobe.

    Energija se utiskuje u materiju a u njoj je 'pamti' voda, ili možda samo vodonik. Zato nije čudno što simbol, znak, slika, fotografije, pečat, ikona, krst... svi predmeti koji su bili u dodiru sa autorom (tvorcem) tih predmeta sadrže i nose prevashodno njegovu energiju. Energija svega što postoji odslikava se u potpunosti i svevremeno, te nije čudno da se ona može dekodirati u svakoj tački svemira u kojoj se bilo kada nalazila. Kada ekstrasens uzima predmet u ruke on prepoznaje i oseća ugraviranu energiju i informaciju. S obzirom na to da su misli informacije u energiji, one su prisutne u svim dodirnim predmetima i u okružujućem etru u stanju plazme.
    Masaru Emoto, predsednik Opšteg japanskog istraživačkog instituta nakon iscrpnih istraživanja navedenog fenomena izjavio je: 'Voda pamti, može da čuje, oseti sreću ili tugu, čak se i seća. Štaviše posprema u svoju 'memoriju' osećaje i informacije koje prima spolja'. U eksperimentu, poznatom javnosti, Emoto i saradnici napunili su vodom bočice a potom je puštena raznolika muzika. Vodu su zamrzli na minus 20 stepeni i fotografisali zamrznute kristale uvećane 200 do 500 puta. Rezultat je bio impresivan: kristali zamrznute vode koja je slušala klasičnu ili duhovnu muziku bili su pravilne i lepe strukture, a tzv. hevi metal je ostavio sliku haosa.
S obzirom na činjenicu da voda čini najveći deo ljudskog organizma saznanje o mogućnosti da voda pamti moglo bi da utiče na osnove daljih istraživanja i revolucionarna otkrića koja bi potvrdila da su krv i ostale tečnosti u organizmu nosioci informacija, bez obzira gde se nalazili.
    U tom slučaju mnogo toga prestaje da bude misteriozno, a magijska moć postaje jasnija. Naravno, otvaraju se još jedna vrata za manipulacije sa ljudima u misaonoj, duševnoj i mentalnoj sferi. Šta, na primer, misliti o savršenoj iluziji Dejvida Koperfilda i indijskih fakira, ili (ne)sposobnosti čoveka da se spasi od prevara i zabluda? Misaoni prekid ili spora reakcija na trik, ili...? Najveći uspeh u odgonetanju fenomena u višim sferama bilo bi saznanje da je tzv. pamćenje zasnovano na na komponenti vode – vodoniku, jer bi to bio povratak u tačku nastanka svega postojećeg. Takva pretpostavka nije nezasnovana. U aprilu 2003. objavljeno je da je Piter Jakobson, naučnik iz Evropske svemirske agencije, obelodanio zaključke najnovijeg istraživanja: 'Kad je nastao svemir postojali su samo vodonik i helijum'. On je samo potvrdio teoriju da su prethodne zvezde ostarile i nakon eksplozije rasule vodonik i novostvoreni helijum u univerzum. Onda se čitav proces ponovio. Vodonik i helijum su gravitirali zajedno dok temperatura nije postala dovoljno visoka da bi se stvorile nove zvezde i to je spajalo helijum, stvarajući tako element litijum, koji je vibrirao na sledećem, višem nivou. Svaka sledeća generacija zvezda stvarala je novu supstancu, sve do stvaranja širokog spektra osnovnih hemijskih elemenata. Jedno je u vezi sa opisanim sasvim izvesno – sve što se događa u 'fiktivnom svetu' vodi ka vodoniku i podseća na kosmičko pulsiranje: nastanak – nestanak – nastanak – nestanak... izviranje – uviranje – izviranje – uviranje...
    Izgleda da više nije sporno da čovek poseduje potisnute i (ne)skrivene mogućnosti. Naučnici sve češće objavljuju zaključke koji podsećaju da je to isto govorio Nikola Tesla: ljudi su električne životinje sa osetljivim magnetnim mozgovima. Očevidno je da energetska polja koja okružuju ljude protiču kroz ljude i njihovu živu planetu – tako povezuju čoveka sa kosmosom. U zonama sa torzionim potocima rezonantni receptori mogu se pretvoriti u generatore veoma snažnih izvora energije, a to presudno utiče na ponašanje čoveka i njegov život. Potvrđeno je da elektromagnetni izvori i pojave utiču na biosisteme – biljke, životinje i ljude na Zemlji. Promene u geomagnetnim poljima (skup nekoliko polja, poput meterikovog i anomalnog polja) utiču na Zemlju i sve na njoj. Osim toga, na čoveka utiču: telurske struje u morima i okeanima; niskofrekventne indukcione struje; lokalne magnetne anomalije; magnetni momenat Zemlje (na primer, utiče na zapreminu čovekove lobanje). Geomagnetna polja utiču na funkcionalno stanje velikog mozga i prilagođenost mrežnjače oka... Sva živa bića su morfogenetski povezana i nalaze se u jednoj vrsti rezonance. Jedna vrsta živih bića istovremeno raspolaže istim informacijama. Razmena tih informacija ostvaruje se bez kontakta. Veze kolektivnog pamćenja su nevidljive i još uvek mistične.
    Dokazano je da je hologram posebno mesto za informacije. Promenom ugla pod kojim laserski snopovi padaju na film, moguće je složiti nekoliko različitih slika, praktično na istom mestu. To je objašnjenje i za mogućnost mozga da uskladišti ogroman broj informacija na malom prostoru. Sposobnost mozga, da 'izvuče', i posle više decenija, potrebnu informaciju iz 'ogromnog skladišta', jasnija je, ako se prihvati da – mozak radi na hologramskom principu. Na primer, bilo ko da kaže, napiše ili pokaže reč 'zebra', nastaće, trenutno, asocijacija i biće uspostavljen niz: prugasta, crno-bele boje, slična konju, afrička životinja... Asocijacija, u ovom slučaju, nije ništa drugo nego 'snažna umna senzacija kojom se uspostavlja veza sa superhologramom', gde je 'uskladišten' svaki delić jedne informacije u vezi je s ostalim delovima informacije, s obzirom na to da je svaki deo holograma isprepletan sa svim ostalim njegovim delovima.
    Nikola Tesla je takođe tvrdio da pamćenje u klasičnom smislu ne postoji i da se informacije 'izazivaju' snažnim vizuelnim, misaonim i jezičkim asocijacijama. I sposobnost mozga, da preko čula u stvarni svet opažanja 'prevede' brojne frekvencije iz okruženja, (svetlosne, zvučne, toplotne i fizičke vibracije), logičnija je, ukoliko je mozak hologram. Naučnici su, u poslednjoj deceniji 20. veka, otkrili da je kod čoveka vizuelni sistem osetljiv na širi spektar frekvencija od do tada poznatog. Na primer, osim na svetlosne vibracije osetljiv je i na zvučne vibracije. Sem toga, čulo mirisa osetljivo je na tzv. kosmičke frekvencije, a i sve ćelije ljudskog organizma osetljive su na širok spektar frekvencija.
    Sve više naučnika veruje da je 'hologramska paradigma' najprecizniji model koji je nauka mogla ikada da dosegne. Sada je mnogo jasnije kako informacija putuje od uma do uma na velikim razdaljinama i otkud tolika 'raskoš' izmenjenih stanja svesti. Prihvatanje hologramske teorije omogućilo je naučniku Stanislavu Grofu, iz grupe naučnika 'Asocijacija Transpersonalne Psihologije', da protumači ishode regresija pacijenata poistovećenih sa skoro svakom vrstom razvojnog zoološkog stabla, čak i slučaj pacijentkinje koja se 'setila' da je bila reptil ženskog pola. Za one koji su prihvatili 'novo naučno stanovište' bilo je jasnije: kako su osobe koje nisu imale dovoljno obrazovanja, bile u stanju da u detalje opišu zoroasterske pogrebne rituale, ili neke scene iz indijske mitologije. Čini se da je sada lakše objasniti neke vrste kolektivnog i rasnog 'besvešća', slučajeve kada su pojedinci 'izvestili' o zapažanjima vantelesnih putovanja i o događajima iz svojih prošlih i budućih života. Grof je takva 'iskustva' nazvao 'transpersonalnim doživljajima'. Posle prihvatanja hologramske paradigme, on je primetio: 'Ako je um deo neprekidne celine, prirodno je što je povremeno u stanju da napravi upad u 'hologramski lavirint', u kojem se spaja sa svakim atomom, organizmom, prostorom, vremenom i svakim drugim umom koji postoji ili je postojao'.


    Ni zagovornici 'tvrdih nauka' nisu ostali imuni na hologramsku paradigmu. Kejt Flojd, psiholog na Virdžinija Intermont koledžu, preokrenuo je dosadašnje shvatanje svesti. On tvrdi da svest ne proističe iz aktivnosti mozga, nego da svest kreira mozak, kao i telo i sve ostalo što doživljavamo kao materijalne oblike. Ukoliko je u pravu, to znači da je svaki čovek lično odgovoran za sopstveno zdravlje mnogo više nego što to moderna medicina priznaje. Isto tako, na taj način je potvrđeno da se mozak menja i morfološki u toku učestalih meditacija. Možda je još važnije, što to znači da je tzv. povlačenje simptoma neke bolesti posledica promene svesti. Bolešću iznuđena promena svesti uslovljava, potom, promene u hologramu tela.
    U tom slučaju potpuno je prirodno što prof. dr Larisa Fotina (slika levo) predlaže lečenje mislima i što se sve češće primenjuju kontraverzne tehnike lečenja, kao što su vizuelizacije. Sve više naučnika veruje da realnost zamišljene slike nije ništa manja od realne 'realnosti'. I ovde je nezaobilazan svevremeni Nikola Tesla, jer navedeni stavovi podsećaju na način njegovog razmišljanja. On je stvarao misaone modele koji su jednako 'radili' pre i posle njihovog ostvarivanja. Neprirodne vizije i doživljaji postaju objašnjivi ukoliko je univerzum hologram. Lakše je shvatiti iluzije koje pred publikom izazivaju indijski fakiri i Dejvid Koperfild. U svesti ljudi je 'dogovorena realnost' i verovatno je ona istinita, zbog isprepletanosti umova i povezanosti svega. Tako se zna i šta jeste 'tamo' i šta 'tamo' nije. Koliko je samo napora (drame, insceniranja, pretvaranja, obmana, laži) učinjeno da se dovedu u zabludu oni koji znaju, o onome što svi znaju, i što se jednostavno 'čita u očima'. Votsonova iskustva nisu svakodnevna, samo zato što svest i verovanje ljudi nisu upućeni tako da svako zna da ima lično pravo menjanja 'tkanine' realnosti. 
    Ono što se čini realnim, podseća na grubo platno za autorske slike kakve ljudi žele. Ljudi su mađioničari. Sve je moguće, od savijanja kašike snagom volje, kojoj su osnova misli, do 'misaonog samoizlečenja'. Jungova teorija sinhroniciteta, neshvatljive 'slučajnosti sa smislom' i teorije o 'ispunjivanju želja' koje se ne ostvaruju, postaju jasnije kada se prihvati teorija o univerzumu – superhologramu. Na osnovu navedenog nameće se pitanje: Ukoliko je mozak hologram koji prima, bira i razvrstava vibracije i matematički ih pretvara u zapažanja, šta je onda – objektivna stvarnost? Možda je zaista reč o iluziji. Čini se da su ljudi živi 'prijemnici' preplavljeni svakovrsnim vibracijama koje pristižu sa svih strana. Oni izvlače vibracije iz superholograma i, u jednom od bezbroj kanala, pretvaraju ih u materijalnu stvarnost.