vrh
Meni

Hipnoza

   Opustite Se, Odlično Se Osećate. Jedni je se plaše ili je smatraju neozbiljnom i čak štetnom, dok se drugi zaklinju u njenu medicinsku delotvornost. Šta o hipnozi kaže nauka. Sunce, pesak i šum mora - jedno popodne kao stvoreno za uživanje i lenstvovanje. Međutim, dok mladić leži na leđima i predaje se svojim snovima, nož jednog hirurga prodire u njegovu nosnu pregradu.

    Plaža je samo plod uobrazilje, a sunce upaljena lampa - u stvarnosti čovek leži na tvrdom operacijskom stolu.
    Psiholog Harold Vejn je hipnotisanom pacijentu sugerisao da se, ugodno opružen, izležava na sunčanoj plaži. Zahvaljujući tome, on ne oseća nikakav bol i doživljava operaciju nosa bez primene anestetika.
    Ova scena iz Bolnice Valtera Rida u Vašingtonu nije baš uobičajena. Hipnotičke sugestije samo izuzetno se koriste prilikom nekog hirurškog zahvata - na kraju krajeva, postoje narkotička sredstva. Ali, ne podnose svi pacijenti podjednako dobro te medikamente, a ponekad ih se i plaše. U takvim slučajevima hipnoza može da posluži kao alternativa.

HIPNOTIČKI TRANS

  Kao terapeutsko sredstvo hipnoza je poznata već nekoliko hiljada godina. Koristili su je Sumeri, Egipćani i Vavilonci, a i antički Grci su je praktikovali u svojim lečilištima. Međutim, već tada je hipnozu počeo pratiti glas da je neozbiljna, od čega se ona ni do dan danas nije oslobodila. Dok se pacijentima sugerisalo verovanje da im se u hipnotičkom stanju obraćaju sami bogovi, u stvarnosti su to bili lukavi sveštenici, koji su koristili skrivene zvučne levkove.
  Neozbiljna, ponekad zastrašujuća, ili, u najmanju ruku, neshvatljiva - takva još i danas većini ljudi izgleda hipnoza. Hipnotizer, njegov opčinjavajući pogled i njegovi gestovi deluju isto toliko sugestivno koliko i prigušeni ton njegovog glasa. A hipnotisani, što dublje u trans zapada, utoliko više postaje bezvoljna žrtva koja se povinuje majstorovim naredbama. I, po mogućnosti, da se kasnije svega toga uopšte ne seća.
    Odmah da kažemo da nijedna od tih predrasuda ne odgovara istini. Ako je nešto kod hipnoze lišeno svake tajanstvenosti, onda je to hipnotizer.
    Opčinjavajući pogled? Sugestivan glas? Može i bez toga. Američki psiholog Martin T. Orne, na primer, hipnotisao je grupu ljudi posredstvom potpuno neiskusne osobe. Jedan radio spiker, kome je ta tematika bila strana, čitao je sa lista papira jasnim glasom odgovarajuća uputstva - i sve je funkcionisalo! Isto tako uspešno završili su i drugi pokušaji, pri kojima je izazivanje hipnotičkog transa bilo obavljeno pomoću telefona ili nekog drugog uređaja za reprodukciju zvuka.
    Da bi se stanje hipnotičkog transa postiglo brzo i jednostavno, pacijentova pažnja biva najpre usmerivana na neku određenu tačku. Pri tome je potpuno nevažno da li je posredi neko klatno, terapeutov prst ili bilo kakva proizvoljno izabrana mrlja na zidu.
    'Vi se sada osećate ugodno, vi uživate u tome što se ovde nalazite. Potpuno neometeni, potpuno opušteni, sve drugo je nevažno. Gledate i dalje vašu metu. Vaše oči postepeno postaju umorne, očni kapci postaju sve teži, i kad budete poželeli da zatvorite oči, onda ih zatvorite.'
    Mnogi ljudi, koji po prvi put bivaju hipnotisani, očekuju neku vrstu dubokog sna. Međutim, hipnoza je pre slična onom stanju koje čovek doživljava prilikom uspavljivanja, više nije budan, ali jop uvek ne spava istinski. U tom polusnu može da se pokreće, može da čuje svaki šum - i hipnotizerove reči.
    'Vaše telo je opušteno. Potpuno ste umorni i opušteni, umorni ... i opušteni. Možda već osećate kako vaše telo postaje sve teže. Ali vaša glava ostaje budna, potpuno jasno čujete moj glas. Sem moga glasa sada je sve nevažno, pa i automobil koji trubi na ulici, vas ne interesuje.'



TEHNIKA HIPNOZE

    Dok se te reči izgovaraju, pacijent je iznutra podeljen na dva dela, a da to ne doživljava kao protivurečnost. Jedan deo je budan i nalazi se u realnosti, a drugi deo tone sve više u onaj svet kojeg terapeut predočava.
    Pri tome, logično razmišljanje uglavnom se povodi za tim imaginarnim svetom. Kad se, na primer, mladić iz uvodne scene ovog teksta , zagrcnuo pljuvačkom tokom operacije nosa, hipnotizer je pronašao 'logično' obrazloženje, koje je zakašljalog pacijenta odmah umirilo - zapljusnuo ga je morski talas - na kraju krajeva, on se, u svojim mislima, nalazi na plaži.
    'Vaš mir je sada dubok, on sa svakim udisajem postaje sve dublji. Potpuno ste opušteni, potpuno mirni. Tonete sve dublje i dublje.'
    Izbor pravih reči je kod uvođenja u hipnozu isto tako drugostepenog značaja kao i hipnotizerov glas. U ranijim vremenima, dok su još bili osobe od neprikosnovenog autoriteta, lekari su mogli da izazovu stanje hipnoze čak i najobičnijom naredbom 'Sada zaspite!'
    Kad hipnotičko stanje bude dostignuto, sledi terapeutski deo seanse. Sada se uspavanoj osobi upućuju odlučujuće sugestije - a to su, načelno govoreći, uputstva da neku određenu stvar učini, odnosno dozvoli da joj se učini, ili da sebi veoma intenzivno nešto zamisli.
    Bojažljiv pacijent, na primer, treba da samoga sebe u nekoj svakodnevnoj situaciji doživi kao hrabru i snažnu ličnost; pušaču se sugeriše da će već pri samom pogledu na cigaretu osetiti gađenje; a astmatičar zamišlja da bez ikakvih teškoća može da diše.
    Ali, šta se dešava ako terapeut iz bilo kog razloga bude sprečen da ponovo izvuče pacijenta iz njegovog hipnotičkog stanja? Ovu bojazan, koja se uvek iznova čuje, naučnici su proučili kroz veći broj eksperimenata. Rezultat je: kad bi hipnotizer napustio prostoriju, hipnotisane osobe same su dolazile svesti - u proseku posle 17 minuta. Vraćanje iz stanja hipnoze odigrava se znatno brže od uvođenja - što, u skraćenoj verziji, ovako izgleda:
    'Sada ću brojati unazad, od deset do jedan. Kod 'jedan' vi ćete ponovo biti potpuno budni. Imaćete ugodna sećanja na ovaj doživljaj i osećaćete se savršeno dobro i sveže.'
    Posle buđenja mnogi pacijenti imaju osećaj da uopšte nisu bili istinski hipnostisani. A vreme provedeno u stanju hipnoze često izgleda kratko. Na primer, trajanje jednočasovne hipnotizerske seanse procenjuje se na dvadeset minuta.

TERAPEUTSKI REZULTATI
   
    Šta se zapravo tokom hipnoze desilo u organizmu pacijenta? Do kakvih je telesnih promena došlo u tom vremenskom rasponu?
    Zvuči začuđujuće, ali je tačno - neko osobeno i jedinstveno stanje hipnoze ne postoji. U svakom slučaju, brojna naučna istraživanja pokazala su da ne dolazi ni do kakvog jasnog odstupanja od drugih duševno - telesnih stanja. Istina, uočene su izvesne promene u moždanim strujama tokom hipnotičkog transa, ali one nipošto nisu jedinstvene.
    Da li neko meditira, da li je hipnotisan, ili se predaje nekoj drugoj vrsti opuštenosti - to se, objektivno, ne može ustanoviti. Štaviše, ne može se izmeriti ni koliko je duboko čovek utonuo u hipnotičko stanje, ili, možda, samo simulira.
    Zbog toga niko tačno i ne zna šta se zapravo dešava tokom hipnoze. Uprkos intenzivnim istraživanjima postoje samo ove ili one teorije. Ali nijedna od njih ne može fenomen sveobuhvatno da objasni. Ne zna se tačno kako funkcioniše - ali joj se određeni rezultati ne mogu poreći. Evo tri rečita primera:

    •  Psiholozi sa Tibengenškog univerziteta u Nemačkoj, dokazali su pre 12 godina da hipnoza može da otkloni strah pred polaganje ispita. Dvadeset i dva studenta, koji su se tokom jednog ispita osećali iznutra blokirani, otišli su posle tretmana hipnozom opušteno na sledeći ispit i uspešno ga položili.
 
    • Američki lekar Bernauer Njutn pribegao je hipnozi da bi pomogao pacijentima obolelim od raka. Kao dopunu uobičajenom medicinskom tretmanu, oni su živopisno zamišljali da se njihovo telo bori protiv tumora. Postotak preživelih bio je upadljivo veći od proseka.

    • Doktor Dabni Juin iz Tjulejna u SAD, u više mahova je pomoću hipnoze ublažio opekotine pacijentima. Jedan od njegovih pacijenata uspavao se na otvorenom prostoru i požalio se da je od jakog sunca zadobio teške opekline na nogama. U hipnotičkom transu trebalo je da zamisli kako naizmanično drži noge u veoma hladnom gorskom potoku. Rezultat je bio da je  pacijentu samo jedna noga otekla, dok druga nije. Pacijentu je voda postala 'suveiše hladna' - i prekinuo je terapiju.

     I migrena, stomačna nervoza, alergijsko crvenilo i tvrdokorne bradavice eliminisani su pomoću hipnoze. Taj spisak mogao bi se ko zna dokle nastaviti. Samo priručnik o hipnozi Hansa Kristijana Kosaka, sadrži 95 strana sa valjano dokumentovanim rezultatima tretmana hipnozom u medicini, psihoterapiji i stomatologiji.
    Uprkos tome, većina lekara još uvek gleda na hipnozu kao na sumnjiv terapeutski instrument. Na klinikama se ona gotovo i ne primenjuje. Nije naučno 'dokazljiva', pa se smatra da je neozbiljna.

HIPNOTISANI JE GLAVNI 'KRIVAC'

    Mada se fenomen hipnotičkog transa ne može objasniti, ipak je moguće dokučiti zašto on uopšte postoji. Tajna hipnoze leži u onome ko dozvoljava da bude hipnotisan.
  Ma koliko to paradoksalno zvučalo, hipnotisane osobe veruju da hipnotizer demonstrira neku svoju sopstvenu moć nad njima - a činjenica je da upravo verovanje i podavanje hipnozi omogućuje hipnotizeru da nad njima stekne moć. Kanadski psiholog Nikolas P. Spanos razgolitio je kroz veći broj eksperimenata tu ranjivu tačku hipnoze. Tako je, na primer, pred jednom grupom ispitanika izgovorio niz potcenjivačkih primedbi na račun hipnoze, posle čega je spremnost prisutnih da budu hipnotisani u znatnoj meri opala. Ali ako je hvalio metodu, postotak spremnih je u odgovarajućoj meri rastao.
    Uspeh i neuspeh hipnoze, dakle, leži u rukama 'žrtve'. Zato ni jedan čovek ne može da bude protiv svoje volje hipnotisan. Isto tako, nikoga ne možete hipnozom prisiliti da počini neki zločin. Istina, u prošlosti je zabeleženo nekoliko pojedinačnih slučajeva u kojima su okrivljeni tvrdili da su na zločin bili podstaknuti hipnozom - ali ni oni nisu delovali bez sopstvene namere. Tvrdnje 'Pa, bio sam hipnotisan' predstavlja dobro opravdanje. Jer, prema rasprostranjenom verovanju, hipnoza oslobađa od sopstvene odgovornosti. To u naročito velikoj meri važi za neobične prizore koji se viđaju prilikom demonstriranja hipnotizerske veštine na javnim pozornicama.
    Tipičan tok jedne takve predstave bi bio: Hipnotizer navodi dobrovoljce iz publike da na bini čine budalaste stvari. Muškarci trče na sve četiri tamo - amo, laju i reže, i izgledaju kao da ozbiljno veruju da su pas ili neka divlja zver. Jedna žena sa uživanjem grize glavicu crnog luka, zato što joj je hipnotizer sugerisao da je u pitanju sočna jabuka. Saradnici u takvim šuo programima nisu izvođačevi potajni saučesnici. Ali, zašto se, onda, izlažu poruzi posmatrača, zašto pristaju da im se ublika podsmeva?
    Sigurna je jedna stvar. Onaj ko ne želi da se pred mnoštvom ljudi ponaša na takav način, toga 'nijedan hipnotizer ovog sveta ne može prisiliti da to čini', kaže britanski psihijatar dr Kerolajn Šriv. Saradnici se tako ponašaju 'zato što imaju podsvesnu želju i nagon da pred publikom izigravaju budalu i lakrdijaša'.
    Povoljne okolnosti olakšavaju tu sklonost: hipnotizer biva predstavljen kao slavna ličnost; stav isčekivanja je kod svih prisutnih visoko naglašen; ostali, koji se takođe nalaze na bini, sudeluju u svemu tome - pa kako, onda, čovek da odbije zatraženu ulogu i ispadne jedini 'kvaritelj igre'? Pre nego što će izvesti dobrovoljne saradnike na binu, hipnotizer je jednim malim testom već izabrao najpogodnije kandidate: publika biva zamoljena da sklopi ruke, a zatim joj se izdaje hipnotička naredba da tako sklopljene ruke više ne rastavlja. Otprilike deset odsto prisutnih povinuje se tom nalogu i iz te sugestibilne grupe hipnotizer zatim bira svoje kandidate. Ti ljudi su ubeđeni da će svoje sklopljene ruke moći da rastave tek kad to hipnotizer bude od njih tražio.
    Međutim, priliko izdavanja takve naredbe hipnoza uopšte nije u igri. Štaviše, eksperimentima je dokazano da se u svakoj većoj grupi određeni procenat prisutnih naprosto tako povinuje sugestijama izvođača, ukoliko su ove u dovoljnoj meri učinjene uverljivima. To zvuči neverovatno, ali je istinito. Na primer, jedan profesor pokazuje studentima malu bocu, čiji sadržaj zatim prosipa preko komada vate. U pitanju je, kaže im on, jedna veoma značajna, do sada nepoznata hemijska supstanca. 'Ma koliko vam se njen miris učinio snažan i neobičan, ja se ipak nadam da nikome od v as neće biti suviše neprijatan'. Profesor zatim izjavljuje da želi ustanoviti kojom će se brzinom taj miris raširiti po učionici, i umoljava studente da mu to dadu na znanje odgovarajućim znacima rukom. Posle 15 sekundi nekoliko ruku u prvom redu podiže se uvis, posle 40 sekundi mirisni talas stigao je do kraja učionice. Neki studenti se žale da osećaju mučninu. Sadržaj bočice: najobičnija voda. Njen miris je bio fikcija, ali sugestija je bila realnost. Ovaj eksperiment je bio izveden na univerzitetima Majnc i Vajoming - sa istim rezultatom!
    Hipnoza, dakle, uopšte ne mora da bude u igri, sugestije same po sebi poseduju njenu moć. Odlučujuće pri tome je da dotična osoba u njih veruje i da je spremna da im se povinuje. A tada će biti podjednako moguća i isceliteljska dejstva i neželjena šteta - koji će, zatim, ponekad biti korišteni kao dokaz da je hipnoza 'opasna'.

VELIKA SAMOOBMANA?

    Tako je, na primer, pre 17 godina italijanska televizija prikazala jedan šou mađioničara Kazele. I on je rekao svojim gledaocima u dvorani da sklopljene ruke neće moći više da rastave. Tokom tog prenosa uživo svoje ruke je sklopio i osmogodišnji Đusto Durante sedeći ispred televizora u svojoj kući - i nije više mogao da ih razdvoji. Čak ni lekari, koji su rasplakanom dečaku ubrizgali injekcije protiv bola i grčeva, nisu ništa postigli, njegovi isprepleteni prsti grčili su se sve jače.
    Najzad, kad je televizijska emisija završila, policija je krenula u potragu za šou - hipnotizerom i pronašli ga tek posle ponoći. Za nepun minut Kazela je preko telefona oslobodio dečaka njegovih muka: 'Đusto, sada broji sasvim polako do tri'. I istog časa prsti su se rastavili.
    Ako se čovek, kao što je ovde prikazano, povinuje sugestijama i bez hipnoze - da li to znači da 'prava' hipnoza uopšte ne postoji?
   Neki naučnici zastupaju upravo tu provokativnu tezu. Po njima, hipnoza nije ništa drugo do igranje jedne uloge, u kojoj čovek saučestvuje zato da bi učinio po volji hipnotizeru, ilim pak, zato što sam to želi. Kako, inače, objasniti činjenicu da se ljudi čak i u budnom stanju pri prunoj svesti povinuju naredbama koje su im bile izdate pod hipnozom?
   Tako je, na primer, jedan psihoterapeut iz Minhena hipnotisanim učesnicima jednog seminara izdao naredbu: 'Kad večeras budete sedeli u restoranu 'Zlatno Jagnje' i kad ja tamo uđem, vi ćete podići vašu desnu ruku'. Došlo je veče, terapeut je ušao u salu - i veći broj ruku se podigao.
    'To se desilo nekako samo od sebe', odgovorio je jedan od učesnika na pitanje zašto je tako postupio. I dodao je: 'Naravno, mogao sam i da ne postupim tako.'
    To važi za celokupnu hipnozu. Čovek može da se suprotstavi nalozima i to i čini ako su nalozi za njega neprihvatljivi, ali u normalnom slučaju im se povinuje i dopušta da bude vođen - na onu stazu koja, jednom zacrtana, sve nezavisnije od svesti vodi u dubinu. A sve to zato što čovek poverava sebe hipnotizeru, i što zajedno s njim stremi istom cilju.
    Da li je sve to, možda, samo jedna velika samoobmana? Strogi kritičari tvrde da je baš tako. Ali, čak i u slučaju da oni imaju pravo, stoji činjenica: rezultati te samoobmane su neosporni i pokazuju da je ljudski um jedna velika misterija.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane