Naslovni baner
Ponuda Tema

Манастир Хиландар

    Веза између неба и земље! Хиландар је српски манастир које се налази на северном делу Свете Горе - монашке републике са 20 великих манастира, смештеној на трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој. Манастир је неколико километара удаљен од мора. Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан великом средњовековном утврдјењу. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 метара, а широк скоро 75 метара.
    На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови. Крајем XII века византијски цар Алексије III Андјео дао је право великом жупану Стефану Немањи (у монаштву Симеон) и његовом сину монаху Сави (будућем Светом Сави), да на рушевинама некадашњег византијског манастира Хеландариона, подигну српски манастир у рангу царске лавре.
   Византијски цар је 1198. издао повељу Симеону и Сави којим се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују ’да Србима буду на вечни поклон.' Симеон и Сава су подигли, уз финансијску подршку жупана Стефана, будућег краља Стефана Првовенчаног, цркву посвећену Ваведењу Богородице, око које је образован читав комплекс градјевина: бедемски зидови, конаци, пиргови – куле (пирг Светог Георгија и пирг Светог Саве).Сава је 1000. саставио Хиландарски типик којим је одредјен начин живота монаха у манастиру.
    Српски краљ Урош И је 1262, да би заштитио манастир са копнене стране, подигао велики пирг – кулу Преображења изнад манастира. У том пиргу ће 1264. хиландарски монах Доментијан саставити Житије Св. Симеона, пошто је две деценије раније, у Кареји (1243) саставио Житије Св. Саве Српског. Краљ Милутин је 1303. на темељима старе, сазидао нову цркву Ваведења Богородице која је сачувана до данас, утврдио је бедемске зидове, и подигао нове конаке у комплексу. У време Милутина подижу се нови пиргови - куле, једна на путу од Хиландара ка морској обали, тзв. 'Милутинов пирг', друга на обали мора 'Хрусија' са црквом Св. Василија, задужбином Стефана Дечанског. Главни храм је живописан 1321, а у исто време осликане су трпезарија и гробљанска црква.
    У време цара Стефана Душана (1331-1355) Света Гора дошла је под његову власт, па су Хиландар, али и други светогорски манастири, били обасути богатим даровима. Цар Душан се у Хиландар склонио 1347-1348, од куге која је беснела на Балкану. Хиландар је, захваљујући даровима српских владара, располагао великим имањем – метосима у Поморављу, у Хвосну и око Пећи (данашња Метохија), у долини реке Струме, у околини Солуна и на самом полуострву Халкидику. Само на Светој Гори, посед манастира Хиландара захватао је петину њене укупне територије. Следећи примере владара, српска властела је такодје богато даривала манастир новим имањима (севастокреатор Влатко, велики војвода Никола Стањевић, деспот Дејан) или богато украшеним богослужбеним књигама и другим драгоценим предметима.
    Кнез Лазар Хребељановић је ктитор простране спољне припрате која је око 1380. сазидана уз западну страну цркве Ваведења Богородице, чиме је главни манастирски храм из доба краља Милутина добио свој коначни изглед. У комплексу манастира Хиландара, и око њега, зидали су, уз Немањиће, и други средњевековни владари, богати феудалци, црквени поглавари и многи приложници. Деспот Јован Угљеша је пред погибију у бици на Марици 1371, манастиру поклонио нова имања, а сматра се да је Тома Прељубовић платио око 1375, осликавање цркве Св. Архандјела. У Хиландар су се, узмичући пред Турцима, склонили многи световни и црквени великодостојници.
     После привременог губитка самосталности (1387-1403), Хиландар је је, заједно са Светом Гором од 1430. до 1912. био под османском влашћу. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали и руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи (Антоније, Јован, Максим), херцеговачки митрополит Симеон и београдски митрополит Симеон у XVII веку. Хиландарски монаси су у XVIII веку успоставили живе везе са Карловачком митрополијом и српским црквеним општинама у јужној Угарској и у Босни, док су Бугари такодје значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722 и 1776. У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју славјано-болгарску (1762). У Хиландару је у зиму 1765-1766 боравио Доситеј Обрадовић, који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XVIII века, манастиром престаје да управља игуман, већ се игуманијом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. (Игуман се поново бира тек од 1991).
    Хиландар је, после обнове Србије, повремено помагао и кнез Милош Обреновић (1820. и 1835), премда је већина монаха у манастиру била бугарске народности. Спор око управе манастиром решен је после посете краља Александра Обреновића Хиландару 1896. Краљевина Србија је платила манастирске дугове и монаси су поново могли да долазе из Србије и других српских крајева. Почетком XX века, манастир је поново имао већину српских монаха. Хиландар је, такодје, у пратњи премијера Николе Пашића, посетио и краљ Петар И Карадјордјевић.
    У манастирском комплексу налазе се градјевине сачуване од оснивања манастира, затим градјевине које су обнављане после разних пожара и најзад оне које су подигнуте у новије време, углавном у XIX веку. Манастир се налази под јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду (данашњем Истанбулу), а старањем манастирског братства, наше и грчке државе добро се чува, одржава и обнавља.

АРХИТЕКТУРА

Данашњу главну манастирску цркву – Ваведења Богородице - саградио је почетком XIV века краљ Милутин, на темељима првобитне цркве коју су подигли Симеон Немања и Свети Сава. У време кнеза Лазара, око 1380, уз цркву је саградјена припрата.
    Комплекс је оградјен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути висеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други пратећи објекти. Градјевине су зидане у византијској архитектонској традицији од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони израдјени од дрвета. Поред главне манастирске цркве у Хиландару се налази још 12 мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима значајне уметничке вредности. На главној цркви Ваведења Богородице има сачуване првобитне пластике, док је под у цркви украшен мозаиком изузетне уметничке лепоте.

ЖИВОПИС

    Сачувани живопис у комплексу манастира сведочи о високој уметничкој вредности сликара из разних периода. Најстарији сачувани живопис је с краја XIII века у капели на пиргу Светога Георгија (завршни радови 1981. године). С почетка XIV века је живопис у главној цркви (само у јужној певници очишћен од каснијег пресликавања из XIX века) и у тимпану изнад старе трпезарије.
    С краја XIV века је живопис у цркви Светих Архандјела. У XVII веку исликана је манастирска трпезарија (сликар Георгије Митрофановић), црква Светог Трифуна, капела Светог Николе и неке од капела уз цркве. У XVIII и XIX веку живописан је већи број капела. Изван манастирског комплекса сачуван је живопис из XIII века у пиргу на 'Спасовој Води' и из XVII века.
    С почетка XIV века је живопис у гробљанској цркви. У XVI веку настао је живопис у цркви Моливоклисији код Кареје, а у XVII веку у цркви Светог Трифуна поред самог манастира.

ИКОНОПИС

    У ризници Хиландара сачувано је око 500 икона насталих од XII до XIX века. Антологијску вредност имају: мозаичка икона Пресвете Богородице из XII века, икона Христа, икона Богородице, из друге половине XIII века, икона Богородице Тројеручице из XIV века и девет других икона из 'Хиландарског чина' које потичу из шездесетих година XIV века. Поред појединачних икона у свим црквама, параклисима и капелама, у комплексу манастира, као и ван самог комплекса, налази се већи број иконостаса насталиху XVII, XVIII и XIX веку.

РИЗНИЦА

    Ризница манастира Хиландара, библиотека и фондови садрже предмете непроцењиве уметничке и историјске вредности као што су рукописи, повеље, иконе, књиге, скупоцени предмети од злата, драгог камења, слоноваче, веза и др. Само рукописних књига у ризници које датирају из разних времена – од XII до краја XIX века, има преко хиљаду. Најзначајнији су Јевандјеље патриајрха Саве из треће четвртине XIV века, Романово јевадјеље из 1337, Изборно јевандјеље војводе Николе Стањевића, Беседа Јована Златоустог, исписана у Смедереву средином XV века, Апостол игумана Виктора из 1660. итд. Медју ретким штампаним књигама налази се неколико примерака из цетињске штампарије из доба Дјурдја Црнојевића: три Октоиха првогласника из 1494 и три Псалтира са последовањем из 1495, док из венецијанске штампарије Божидара Вуковића и његовог сина Вићенца, манастирска ризница поседује око тридесетак различитих издања.
    Велику уметничку вредност имају и друге драгоцености хиландарске ризнице: дуборезни диптих монахиње Јефимије, посвећен њеном рано преминулом сину Угљеши Деспотовићу, везена завеса за иконостас деспотице Јелене, у монаштву Јефимије (око 1400), завеса руског цара Ивана ИВ Грозног, са извезеним ликовима Христа, руских светаца, али и Св. Симеона и Св. Саве, итд. У манастирској библиотеци чувају се уз бројне рукописе на старосрпском и грчком језику, писани на пергаменту и хартији, укупно 367 повеља, од којих 172 повеље византијских царева, 154 повеље српских владара, неколико повеља руских царева и молдавских кнежева, око 150 примерака првоштампане српске књиге, турска документа и исправе, велики број драгоцених архивских докумената, бакрорезне и дрворезне плоче са којих су отискиване графике у бакрорезу и дрворезу у XVIII и XIX веку.
    Сачувани рукописи, богато украшавани и велике уметничке вредности, заједно са књигама и другим уметничким предметима представљају драгоцену градју за изучавање наше националне историје, историје уметности и културне историје српског народа.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA