Grigorije Raspućin

    Iako je od vremena kada je Grigorije Raspućin bio jedna od najmoćnijih ličnosti ruskog carstva i lični savetnik, a i više od toga, cara Nikolaja II i carice Aleksandre, prošlo više od 90 godina, još se nije razjasnilo ko je on u stvari bio. I čime li je to i kako je toliko snažno uticao na krunisane glave Rusije, a i milione običnih ljudi.

    Jer, za neke je bio i ostao pravi svetac, a za druge veliki mag. Treći tvrde da je bio najobičnija varalica. Najekstremniji su oni koji su smatrali da je bio oličenje Mesije, i oni koji su tvrdili da je to nečastivi lično!
    Ali, krenimo polako u upoznavanje ovog više nego misterioznog čoveka. Grigorij Raspućin je rođen 1871. godine u selu Pokrovskom u jednoj siromašnoj seljačkoj porodici. Ako je verovati onima koji su ga znali u to vreme, od najranijeg detinjstva je bio sklon meditaciji i zatvaranju u sebe. Pokazivao je i sposobnost isceljivanja od raznih bolesti. Pričalo se da je bilo dovoljno samo da položi ruku na obolelo mesto kod ljudi ili životinja, a naročito konja i - oni bi ozdravili. Od tada, svi oni koji su dolazili u dodir sa njim uočavali su njegov ledeni, magnetski pogled koji je opčinjavao sagovornike. Danas ima istraživača koji pretpostavljaju da je raspolagao naglašenim hipnotičkim sposobnostima koje su mu omogućavale da kontroliše ljudi.
    Kada mu je bilo 12 godina, on i njegov brat, slučajno su pali u reku. Brat se udavio, a on je bio spašen. U bunilu, dok se oporavljao, izgovorio je jedno ime. Tu osobu je optužio da je odgovoran za brojne krađe konja, što se kasnije pokazalo kao tačno.
     Od tada je počeo da se širi glas o njegovim vidovnjačkim moćima, a taj glas ga je pratio do smrti.Čim je postao momak, okrenuo se alkoholu i neobuzdanom ljubavnom odnosu i za neko vreme nestao je njegov mistični oreol. Upravo tada je obelodanio kako je imao viziju 'hora anđela koji su pratili Bogorodicu'. Ona mu je, barem je tako on tvrdio, prenela Božju poruku da ga je 'On odabrao za posebnu misiju'.
    Verujući i sam u to, nekoliko godina kasnije, sa navršenih 30 godina, napušta ženu i dvoje dece i odlazi u manastir.Tamo dolazi u dodir sa članovima ezoterične sekte, koji su se nazivali histima. Oni su tvrdili da, posredstvom Duha Svetog, mogu da stupe u direktan kontakt sa Bogom. Takođe su tvrdili da se Hristos nakon raspeća, nekoliko puta reinkarnirao. Verovali su da se reinkarnirao još jednom, u vreme kada je Raspućin došao u manastir, i to u liku običnog seljaka.
    Mnogi pripadnici sekte bili su ubeđeni da je baš Raspućin taj novi Mesija. On je to i prihvatio bez pogovora, a takvo uverenje je i ohrabrivao i širio dalje. Tako je počeo da putuje širom Rusije.

     Njegovoj popularnosti doprinelo je i to što je tvrdio da 'u ime Boga' leči bolesne , ali isto tako da ume da priziva kišu u vreme suša. Ubrzo je manastir u blizini Pokrovskog, gde se vraćao posle obilaska Rusije, postao mesto hodočašća mnogih koji su dolazili po pomoć. Mnoge koji su dolazili u dodir sa njim uspeo je da preobrazi u verovanje hlista, i to mu je ubrzo donelo vodeće mesto u sekti.


   Raspućin je često sam sebe bičevao do krvi, sve radi 'očišćenja' grehova, a to je nametnuo i ostalim sledbenicima. A uz ovaj način, 'grešnicima' je nametnuo i neke druge surove medode pročišćenja grehova.
     A grešnice koje su od njega tražile da ih preobrati u 'pravu veru' i koje su htele 'pročišćenje', imao je poseban metod: pravo ljubavno nasilje, koje se često pretvaralo u prave orgije do zore. Mnoge od ovih 'iskušenica' dugo su, a neke i doživotno, nosile tragove Raspućinovog postupanja sa njima.
    Da ovo nije izmišljotina najbolje potvrđuju brojni dnevnici pripadnica plemstva koje su bile njegove 'iskušenice', a neretko su o svemu tome pisale sa oduševljenjem. Čak i delovi dnevnika mnogih plemkinja na carskom dvoru obiluju ovim sočnim opisima. Sudeći po svemu, i u ovome je, delimično, ležao razlog Raspućinovog velikog uticaja na plemstvo - a pogotovo na plemkinje. Zabeleženo je da su na storine njegovih sledbenika dolazile pred njegovu isposnicu i da je za mnoge samo to bilo dovoljno da budu isceljeni i pročišćeni.
     Do vrhunca moći Raspućin stiže vrlo brzo. Car i carica, koji su već čuli za njegove isceliteljske moći, a verovatno i za političke zadatke koje je obavljao u ime očuvanja apsolutističkog samodržavlja, pozivaju ga da dođe na dvor.

    Razlog je bio sledeći: prestolonaslednik Aleksej, inače bolestan od hemofilije, zbog pogoršanog stanja bio je prikovan za krevet. Nikolaj II i carica od Raspućina traže da im izleči sina, što njemu, uz pomoć nekoliko magijskih rituala i polazi za rukom. Carević ustaje iz kreveta, ali nije izlečen, nego samo 'isceljen'. Ipak, i to je dovoljno da car i carica počnu Raspućina smatrati svojim duhovnim savetnikom. Ubrzo se pokazalo da car nijednu odluku, uključujući i one najznačajnije, nije više donosio bez Raspućina.
    Da bi se ugledali na vladare i Rusko plemstvo takođe ga prihvata za svoga savetnika, što Raspućinovu moć još više širi i uvećava.
    Utičući na Nikolaja II, brzo je uspeo da nemali broj dotadašnjih dvorskih savetnika i visokodostojnika udalji od prestola, a tako i od moći i beneficija koje su do tada uživali. Uz sve to, Raspućin i sa plemkinjama nastavlja da primenjuje 'ljubavni način ispaštanja grehova i pročišćenja'.
    Obe ove stvari bile su dovoljan razlog da oni koje je udaljio od cara i oni čije je supruge i kćerke 'oslobađao grehova' počnu da planiraju uklanjanje 'nećastivog kaluđera'. U taj plan uključili su se i vojni vrhovi, kojima se Raspućin takođe ozbiljno zamerio jer se mešao i u unapređenja, postavljanja i još štošta drugo, što je do tada bilo pravo isključivo cara i vrhovnog komandanta armije, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča.
    Upravo zahvaljujući velikom knezu, Raspućinovi protivnici počeli su da utiču na cara da se Raspućin ukloni. Istovremeno su počeli da o njemu šire brojne glasine, sve u cilju da ga što više kompromituju.
    nikolaja II, a posebno carica Aleksandra, za koju je dokazano da je bila podložna ezoteriji - a možda i Raspućinovim metodama uklanjanja grehova, s početka su odlučno odbijali zahteve za njegovo uklanjanje. Međutim vremenom je car, za koga se znalo da je podložan tuđim uticajima, počeo da popušta i jednom prilikom je saopštio Raspućinu da bi bilo dobro da se 'za neko vreme skloni sa dvora'.
    Raspućin je to odbio sledećim rečima: 'Neću otići, jer zapisano je da ćete onoga dana kada više ne budem uz vas izgubiti i krunu i život'.
   Tvrdi se da su car i carica, uplašeni ovim , 'zamolili Raspućina za oproštenje i vratili su mu sva mesta savetnika, uz molbu da i dalje ostane sa njima na dvoru'. Od toga trenutka njegova vlast i moć postaju praktično neograničeni. I ostaće sve do njegovog ubistva.


    Istorijski je dokazano da je, nakon neuspelog pokušaja da bude uklonjen sa dvora, Raspućinov uticaj na cara toliko porastao, da je 'nečastivi monah' direktno delovao na potpisivanje ili nepotpisivanje sporazuma Rusije sa nizom zemalja, na pregovore Petrograda sa svetom i na brojne druge odluke vlade. A netreba ni spominjati njegov uticaj na smenjivanja ili postavljanja ministara, generala i drugih visokih službenika na dvoru.

    Dokazano je da je Raspućinov stav o neučestvovanju Rusije u ratovima nailazio na široku podršku naroda, što je uticalo na dalje jačanje njegove popularnosti. Tvrdi se da je upravo Raspućin odlučujuće uticao na Nikolaja II da Rusija 1912. godine ostane po strani tokom balkanskih ratova, iako je veliki knez Nikolaj Nikolajevič tražio da se vojnički pomogne borbi balkanskih naroda.
    Slično je pokušao i dve godine kasnije, na početku Prvog svetskog rata, ali bezuspešno. Jer, njegovi protivnici, iključujući i vojni vrh, tada su na Rapućina izvršili atentak. Ranjen je i smešten u bolnicu, pa nije uspeo da nagovori cara da ostane neutralan.
    Kada se oporavio, pred Nikolajem II izgovorio je sledeće proročanstvo: 'Rusija je ušla u rat suprotno Božjoj volji, i zbog toga će skupo platiti. Milioni seljaka ginu u tom ratu, dok generali nastavljaju da jedu, piju i da se bogate. Krv onih koji ginu neće se prolivati samo među njima, već će pogoditi i samog cara. Božja kazna biće strašna'.
    Da li je Raspućin u svojim vizijama video Oktobarsku revoluciju 1917. ili je čak za nju i znao? Da li je video pogubljenje carske porodica? Tek, sve su se njegove reči obistinile.
    Jedino što je Raspućin uspeo kada je Rusija već ušla u Prvi svetski rat, bilo je da 'obezglavi vojni vrh', uključujući i uklanjanje samog velikog kneza sa položaja vrhovnog zapovednika. Veruje se da je to bio njegov obračun sa svima onima koji su pokušali da ga uklone sa dvora i da ga ubiju.


    Naravno, oni na koje je Raspućin tada udario, nisu ostali bez odgovora. Grupa plemića i visokih oficira odlučila je da ga jednom za uvek sklone sa lica zemlje. Odredili su da ga ubije knez Feliks Jusupov.
    Ovaj je Raspućina 16. decembra 1916. pozvao na večeru. Raspući je prihvatio poziv, mada ostaje bez odgovora pitanje kako nije pretpostavio da mu je pripremljena klopka. Jusupov je hranu namenjenu Raspućinu otrovao, ali otrov na njega nije delovao. Tada knez, masivnim svećnjakom, udara u glavu Raspućina, i kada je ovaj pao, ispaljuje mu hitac iz pištolja u glavu.
    Telo mu je bačeno u reku Nevu. Dan kasnije, tvrdi se da je pronađeno među santama leda. Ali, tvrdi se takođe da to nije bilo Raspućinovo telo. Otuda i verovanje da je još jednom izbegao smrt i da su ga mnogi još često stretali.
    A sve do revolucije 1917. pa čak i nekoliko godina kasnije dok se sekta nije 'ugasila', pripadnici hista tvrdili su da je Raspućin među njima, kao da je živ. U prilog ove tvrdnje ide i činjenica da je lice tela pronađenog u Nevi bilo do te mere unakaženo, da je bilo nemoguće sa sigurnošću trditi da se stvarno radi o Raspućinu.
    Zahvaljujući i tome, mit o 'nečastivom kaluđeru' nastavio je da živi. Ostalo je i dalje pitanje da li je bio svetac, kako su mnogi verovali, ili čarobnjak, ili obična varalica natprosečne inteligencije. Neki i danas veruju da je bio veliki vidovnjak čije su se sve vizije tragično ostvarile. A bilo ih je i koji su verovali da je bio sam - nečastivi.


   U Carskom Selu, nedaleko od Sankt Petersburga, mesni etnograf Fjodor Morozov ispričao je za lokalne novine neke nove podatke o nekadašnjem zlokobnom starcu, Grigoriju Raspućinu. Smatrali su ga 'starcem' iako je ubijen kad je imao samo 45 godina.
  Prema izjavama Fjodora Morozova, Raspućinovo telo odvezeno je u Fjodorovsku sabornu crkvu u Carskom Selu, gde ga je opojao protojerej Aleksandar Beljajev. Zatim su pokojnika stavili u stakleni sarkofag i položili ispod oltara kapele 'Virubovski gradić', koju je još ranije svojim sredstvima podigla prilično poznata dvorska dama Ana Virubova. Kapela je izgrađena 1913. godine. Februarska revolucija odrazila se i na Virubovski gradić, pa je kapela bila zapuštena. Studenti Šumarsko-tehničkog fakulteta odneli su starčev sarkofag i na teritoriji svog fakulteta spalili mumificiranog Raspućina. Virubovski gradić, uskoro je izgoreo do temelja zajedno sa kapelom.
   Etnograf Fjodor Morozov nekoliko puta je pokušavao da snimi mesto gde je prvobitno bio sahranjen Raspućin, međutim, svaki snimak je bivao neznao kako 'osvetljen' i nijedna fotografija nije mogla da se razvije... Kao da Raspućin i devet decenija posle svoje smrti nekom silom deluje na tom prostoru...