vrh
Meni

Govor Tela, Gestovi i Mimika

   Univerzalni jezik gestova i mimike stariji je a često i izražajniji od artikulisanog govora. Pokretima i držanjem tela čovek tačno iskazuje ono što misli i oseća... Kako 'pročitati' šta sagovornik misli i skriva? Kako prepoznati lažljivca? Kojim se gestovima iskuzuje simpatija i zainteresovanost, a kojim nedoumica, rezervisanost ili odbojnost? Zašto britanske stjuardese upozoravaju putnike u inostranstvu da budu oprezni prilikom gestikulacije?

 
      

    Dok većina gestova, sa manjim ili većim varijacijama, datira od najranijih vremena, dotle je, na primer, rukovanje relativno skorijeg datuma. Međutim jezik gestova, gledano u celini, star je koliko i čovečanstvo. Na primer, palac se koristio kako gde, kao znak odobravanja ili neodobravanja. Za taj gest znali su i drevni Rimljani - imperator je, na primer, palcem stavljao do znanja da li će, posle predstave u areni, gladijatorima biti pošteđen život ili ih opak čeka smrt.
    Škrgutanje zubima postepeno odumire, a što se pak tilče namigivanja, tu naučnici očigledno nisu jedinstveni. Holandski naučnik Jan Bremer smatra da tragova ovog gesta nema kod drevnih Grka.
    Dragoceni podaci o istoriji gestova mogu se naći u raznim priručnicima o lepom ponašanju. Takvih priručnika bilo je u srednjem veku čitava jedna poplava. Erazmo Roterdamski spada u red poznatih autora takvih priručnika. Po njemu, čovek od ugleda morao je da ima prepoznatljivo držanje, korak mu je morao biti odmeren, ni brz ni usporen, a glava uzdignuta. Prekrstiti noge znači nedovoljno poštovati sagovornika.
    Drevni Grci su pridavali držanju poseban značaj. Muškarac je trebalo da drži visoko uzdignutu glavu, u suprotnom slučaju moglo bi se pomisliti da je homoseksualac. U to vreme vladao je običaj da žene i deca ne gladaju sagovornika pravo u oči. Uostalom, sklanjanje pogleda u stranu, kao znak stidljivosti, skromnosti i pokornosti, spada u red najstarijih gestova. Jer, neodgovarajući pogled može naneti uvredu. Rukovanje je gest koji se pojavio mnogo kasnije, negde pred kraj XVII veka. Uveli su ga kvekeri koji, jednostavno, nisu hteli da se klanjaju ili skidaju kapu pred drugima.
    Gest je, s druge strane, bio svojevrsno ogledalo hijerarhije i čovekovog socijalnog položaja. Međutim, gestovi koji su se sačuvali sve do naših dana,svakako nemaju taj smisao, bar ne u onoj meri kao nekad.

ISTO, A TAKO RAZLIČITO

    Antropolozi su nam otkrili da su gestovi univerzalni jezi, koji je neretko u stanju da izrazi i ono što reči ne mogu. Druga je stvar, međutim, što pojedini gestovi nemaju isti smisao za sve ljude. To je nesumnjivo i razlog što u Britaniji pred poletanje aviona stjuardesa upozorava putnike koji lete u inostranstvo da budu oprezni kada gestikuliraju jer se može desiti da ne budu shvaćeni onako kako oni žele i da tako mogu doživeti neprijatnosti.
    Za Grka je, na primer, uvredljivo ako podignete ruku sa otvorenim dlanom u pravcu sagovornika. Jedan od najpoznatijih poznavalaca jezika gestikulacije, Englez Dezmon Moris, tvrdi da identični gestovi imaju sasvim različit smisao u raznim zemljama, a neretko i u različitim oblastima jedne zemlje. To je odraz istorijskih tradicija. Kao ptrimer, on navodi jedan od naj jednostavnijih gestova, onaj koji treba da znači 'da' ili 'ne'.
    Afrikanci i Azijati broje na prste ne onako kako to čine, recimo, u Parizu ili Vašingtonu. Japanac otvori šaku i počne da broji, savijajući prste: palac - jedan, kažiprst - dva i tako redom. Kada savije sve prste, onda suprotan proces - ispravlja mali prst - što znači jedan, domali - dva i opet sve do palca.
    Različit smisao ima i jedan prilično rasprostranjen gest. Kad spojite vrh palca i kažiprsta dobićete krug koji opet na različitim mestima ima različita značenja. Taj gest za Amerikance znači - 'o kej', za stanovnike francuskog Mediterana - obična nula ili ništa. Za stanovnike Tokija to je znak za - novac, dok Tunižani takvim gestom stavljaju do znanja da su spremni da ubiju!
    Kažiprst na čelu znači u Francuskoj - glupost, a u Holandiji - pamet. Kažiprst na podočnjaku znači za stanovnike Saudijske Arabije - uvredu, a u Firenci - znak udvaranja.
    Gestikulacija je dovoljna da prepoznate ljude, a da uopšte niste u kontaktu sa njima. Recimo, sretnete na ulici Engleza i Italijana. BIće vam odmah jasno ko je ko. Englez, ako i gestikulira čini to umereno, kada razgovara ne mlatara rukama, drži glavu uspravno, retko ljubi ženu u prisustvu drugih, retko aplaudira - pa čak i onda ako je nečim prekomerno oduševljen. S druge strane, Italijani su pravi kraljevi mimike i gestikulacije. Sušta suprotnost jednom Englezu.
     Kad Amerikanac ili Englez razgovara sa nekim, onda se i jedan i drugi strogo pridržavaju pravila da rastojanje između njega i njegovog sagovornika bude dužina jedne ispružene ruke. Hladnom Nemcu, opet, ni takvo rastojanje nije dovoljno, oni bi ga shvatili kao povredu njihove privatnosti. Drugim rečima, oni bi se povukli još za pola koraka. S druge strane, Italijan iili Saudijac će pokušati da se svom sagovorniku pribvliže što je moguće više. To, opet, u nekim sitacijama može dovesti do permanentnog približavanja i uzmicanja. Postoji još jedna primetna razlika u manirima, ovog puta reklo bi se, kontinentalna. Amerikanac će bez obzira na svoj socijalni položaj, a neretko i na situaciju u kojoj se nalazi, staviti noge na sto, a ruke za potiljak, dok tako nešto jedan Francuz sebi nikada ne bi dozvolio.
    Prsti označavaju razne simbole i tu postoji veliki broj varijacija. Među njih spada i znak 'V' koji je prvi uveo Vinston Čerčil za vreme II svetskog rata. Sada ga, međutim, koriste razni pobunjenici, na primer, avganistanski. Koristio ga je i bivši filipinski diktator Markos. Međutim, za razliku od njega, nekadašnja predsednca Filipina Korason Akino ga je, prilikom ceremonije stupanja na predsednički položaj upotrebila u bitno izmenjenom obliku: pomoću palca i kažiprsta, čime je izrazila svoju privrženost nacionalnim tradicijama i nezavisnosti zemlje.

ATLAS MIMIKE

    Pored jezika gestova, postoji, možda još izraženiji i jezik mimike. I on je, praktično univerzalan. Zahvaljujući njemu, Eskimi će se, na primer, lako sporazumeti sa australijskim urođenicima. Mimika je nesvestan pokret koji je, takođe, ponekad izražajniji od reči. To su signali koje emituju osećanja, pa i ona najtajnija za čije je izražavanje reč, jednostavno - nedovoljna. Mimika ima svoje genetsko poreklo. Kao jezik ona je starija od usmene reči. Kao takva, svojstvena je i mnogim životinjama, pre svega čovekolikom majmunu, mda je i tu smisao različit. Recimo, čovekov osmeh he za majmuna izazov, znak neprijateljstva i pretnje.
    Jeziku mimike nas nikad niko nije učio, shvataju ga čak i novorođenčad. Za njega su se naučno interesovali i psiholozi i psihijatri, mada prvi ozbiljniji pokušaj da se taj jezik naučno opiše datira tek od 1970. godine. Švedski anatom Karl Herman Jurtše možda je prvi koji je tak jezik sistematizovao. On je ispitivao fenomen mimike stojeći pred ogledalom i praveći razne grimase i pri tom pomno registrujući svaki pokret i svaku, pa i najsuptilniju nijansu - koji, opet, kao suma čine jednu izražajnu celinu. Pošlo mu je za rukom da otkrije '23 neutro muskulatorne funkcionalne jedinice' da bi na taj način sastavio čitav jedan atlas izraza, utvrđujući pri tom vezu između emocije i odgovarajućeg facijalnog mišića.
    Ovaj fenomen nastavila su da proučavaju proučavaju dvojica američkih psihologa, Pol Ekman i Uoles Frizen. Oni su razvili i usavršili švedski sistem, pa im je čak pošlo za rukom da izmere emociju na osnovu njenog izraza. Međutim sama procedura nije bila bezbolna. Amerikanci su u svoje lice ubadali tanke igle - elektrode i na taj način stavljali mišić u pokret. Danas je mimika lica postala prava nauka koja se koristi u mnogim prepoznavanjima stanja posmatrane osobe.
    Ova pojava se sve više istražuje i u Evropi. Naročito su zapažena istraživanja na nemačkom institutu 'Maks Plank'. Saradnici ovog instituta su skrivenom kamerom snimali mimiku prvobitnih ljudi - u Južnoj Americi, Africi, Australiji i na Novom Zelandu. Snimano lice nije primećivalo objektiv tako da su izrazi autentični , neneamešteni. Na taj način su nemački istrživači utvrdili da je jezik mimike urođen i - univerzalan. Čak i kod primitivnih ljudi, emocija ima svoje nijanse koje se nepogrešivo ogladaju u mimici. Primer: devojci sa Nove Gvineje daju kompliment. Njena se mimika pretvara u ceo jedan ritual. Ona se prvo milo osmehuje, a onda se kontakt očima prekida (stidljivost), nos se mršti a istovremeno ona tiho zatvara oči, osmeh nestaje. Zatim se onda oči ponovo otvaraju, osmeh se vraća i ona ponovo uspostavlja kontakt pogledom. Kada su deca u pitanju, svaka majka će moći da potvrdi da njeno dete već na samom početku života raspolaže bogatim arsenalom izraza i što je još važnije, ume da ih upotrebi uvek u svom interesu.
    Mimika odražava čovekovu suštinu. Zato joj se i u psihijatrijskoj dijagnostici pridaje sve veći značaj. Kad govori, čovek je mimički najaktivniji, tada mimika u samom procesu učestvuje sa 80 odsto. Međutim, kada sluša, ova aktivnost se smanjuje na svega 20 odsto. Naravno, i tu postoje varijacije. Tako je na primer, utvrđeno da je mimika čoveka koji boluje od šizofrenije najizrazitija i najintenzivnija kad govori sam sa sobom, a znatno manja kada razgovara sa drugima.

GESTOVI NAS UVEK ODAJU

    Razgovor šefa personala sa kandidatom koji se prijavio na konkurs za upražnjeno mesto završen je. Šef ustaje i nehajno pruža ruku i kaže u znakl  rastanka: 'Javićemo vam šta smo odlučili'. Dok izlazi iz kanselarije, kandidat ima neodređen osećaj da nije 'položio ispit' i pita se da li bi uopšte trebalo da čeka odgovor ili da odmah krene u potragu za drugim radnim mestom.
    Da se ovaj mladi čovek bar malo razumeo u 'body-language', to jest u izražajni govor tela, on bi već sa sigurnošću znao odgovor. Gestikulacija tokom razgovora, naime, ovako je izgledala: šef je na sasvim određen način prislonio desnu ruku uz obraz. Njegov srednji prst pokrivao je usne, a kažiprst je bio ispružen naviše prema desnom očnom uglu. U govoru tela ovo važi kao izraz veoma kritičke procene. Istovremeno, svoju levu ruku položio je preko prsa, a sem toga, izbegavao je kontak očima. Svi ti gestovi, uzeti zajedno, prenosili su mladom čoveku poruku: 'To što nudite ne dopada nam se, vi niste čovek koji nam je potreban'.
    Nekoliko nedelja kasnije, mladić je imao još jedan razgovor o zaposlenju, ali u drugoj firmi. Ovoga puta moga oje kod šefa personala zapaziti sledeće: tokom razgovora on se malo naginje napred i s vremena na vreme traži kontakt očima. I njemu je jedna ruka prislonjena uz glavu, ali kažiprst i srednji prst ne pokrivaju usnu i deo obraza prema oku, nego su blago naslonjeni na slepoočnicu. Pri rastanku, šef nekoiliko trenutaka čvrsto steže kandidatovu ruku pre nego što će kazati: 'Javićemo vam se šta smo odlučili'. Ovoga puta maldić je sa pravom bio optimista. Naime, šefova gestikulacija imala je značenje istinske zainteresovanosti za sagovornika, mada kritičke, a produženi stisak ruke pri rastanku signalizirao je podsvesno: 'Ostavili ste dobar utisak'.
    Slično kao u ova dva konkursna razgovora, mi se svakodnevno suočavamo sa desetinama situacija u kojima nesvesni govor tela i gestikulacija neke osobe mogu da nam odaju njene prave misli, osećanja i namere. Jer, odlučujući deo međuljudskog komuniciranja odigrava se bez reči. On se ispoljava kroz nesvesne gestove, ovakvo ili onakvo držanje glave, ruku i nogu, kroz rastojanje koje dotična osoba zauzima tokom razgovora, kroz kontakt očima, način rukovanja i slično. Onaj ko ume da razume taj nemušti ali veoma rečiti govor tela ne mora ništa nagađati. On zna na čemu je.

ŽENSKA INTUICIJA
   
    Jedan od vodećih istraživača na tom području, Albert Merabjen, tvrdi da je stvarni sadržaj saopštenja jednog čoveka drugom samo desetim delom verbalan, to jest, prenet kroz reči. Otprilike, 40 odsto on je vokalan, to jest, podsvesno prenošen specifičnim zvukom i modulacijom glasa. Ostalih 50 odsto sadržaja saopštenja prenosi se gestovima i držanjem tela. Samo pri daljem prenošenju činjeničnih informacija, izgovorena reč - onih 10 odsto - ima snagu verodostojnosti. Zato se prenošenjem svako saopštenje nužno deformiše.
    Nije u svakom pojedinačnom slučaju potrebno dugogodišnje proučavanje da bi se signali i gestovi tela naših sagovornika pravilno protumačili. Već i sama intuicija i moć uživljavanja odaju mnogo šta oštroumnom posmatraču. A u tom slislu žene su znatno obdarenije od muškaraca. Mnogo pominjana ženska intuicija čestio nije ništa drugo do sposobnost da se u deliću sekunde tačno uoče i pravilno protumače nesvesni signali ili pokreti sagovornika. Izučavaoci ljudskog ponašanja pripisuju to činjenici da žene - a posebno one koje odgajaju malu decu - prolaze kroz naročitu školu posmatranja. Dok dete nauči da govori, odnosno dok bude kadro da svoja osećanja i želje izrazi rečima, potrebne su najmanje dve godine. U tom međuvremenu majka je upućena isključivo na telesne signale svog deteta, izraz njegovih očiju i najrazličitije zvuke deteta. Samo ako ih pravilno protumači, ona uspeva da sazna šta dete zapravo želi. Na taj način, ona stiče sposobnost da uočava i najminimalnije gestove i pokrete - nešto što će joj tokom čitavog kasnijeg života biti od koristi. Tako, na primer, dok posmatra nesvesne gestove i govor tela svog muža, ona može razabrati da li se to poklapa sa njegovim izgovorenim rečima. Kad joj on, recimoo, objašnjava da se uveče kasno vratio kući zato što je morao da se zadrži na nekom važnom sastanku, ali pri tome gladi prstima svoju gornju usnu i izbegava kontakt očima, ona već treba da zna da tu nešto nije u redu. Zbog toga oženjeni muškarci retko kada uspevaju da uspešno obmanu svoje supruge, dok je obrnut slučaj vrlo čest.

KAKO PREPOZNATI LAŽLJIVCA

    Neko ko bi neku drugu osobu želeo da napadne frontalno i bez uvijanja, ali uspeva da se obuzda zahvaljujući 'civilizacijskim kočnicama', izaziva svog protivnika visoko izvijenom gornjom usnom i prezrivim smeškanjem: on mu 'pokazuje zube'. Vrlo slično čine i životinje.
    Prva reakcija većine muškaraca kojima se upravo približava neka lepa žena, ili žena kojoj se približava neki naočit muškarac, jedva da se razlikuje od onoga što u sličnim situacijama možemo zapaziti kod petlova ili golubova: brz gest šepurenja, samouvereno protezanje udova... Muškarac prstima dohvata prst kravate, dok žena prevlači ruku preko kose ili nešto 'ispravlja' na svojoj haljini ili bluzi.
    Međutim, dok gestove i nesvesne signale kao što su ovi mogu čak i laici lako da protumače, zato što imaju poreklo u našim prainstinktima, drugi telesni signali mnogo su  istančaniji i moraju stručno da budu odgonetnuti. Po čemu se, na primer, može zaključiti da neko ne govori čistu istinu, da nešto krije i da laže? Kod deteta se to u većini slučajeva može prilično lako razabrati: dok izgovara neku laž, ono nehotice prekriva usta šakom, ili pak obe ruke drži iza leđa - usta i ruke su, dakle, skriveni. Taj izdajnički gest, kažu istraživači govora tela, nije toliko očigledan kod odraslih osoba, ali se javlja: ruka, bar za trenutak prekriva usta, ili pak kažiprst gladi gornju usnu. To je kao da dotična osoba nesvesno nastoji da prikrije 'kapiju laži'. Naravno, ruka na ustima ne znači obavezno da osoba govori 'golu laž'. Ali, gotovo uvek to pokazuje da nešto prikriva.
    Doktor Dezmon Moris, jedan od vodećih stručnjaka za govor tela, izveštava o jednom testu tokom kojeg je glavni lekaf naložio grupi bolničarki da pacijentima serviraju ulepšanu (dakle - netačnu) sliku o njihovom zdravstvenom stanju. Pri tome se moglo zapaziti da je pretežna većina sestara doista makar za trenutak držala ruku na ustima lažući pacijente. I trljanje oka kažiprestom signal je da dotična osoba laže ili da prikriva nešto od bitne važnosti - naročito ako pritom gleda mirno sagovornika 'u prazno' ili u pod. Svrha oba gesta je, naime, da se osobi kojoj se kazuje neistina ne mora gledati u lice.
    Sasvim drugo značenje, naravno, ima situacija kad vaš sagovornik jednim prstom ili sa više njih podupre donju usnu ili grize nokte: takva osoba je pod unutrašnjim pritiskom i zahvaćena je osećanjem nesigurnosti. Ona bi htela imati neku vrstu garancije ili jasne dokaze da je ono što ste vi upravo rekli istina.

NE PRILAZITE!

    Sakriti se iza neke barijere uobičajena je reakcija za čoveka koji se oseća direktno ugroženim. Deca se instinktivno sakrivaju iz stolova, stolica i drugih komada nameštaja kad imaju utisak da im nešto preti. Dok dete postepeno odrasta i postaje ponosnijei samouverenije, ono više neće svoju strepnju tako otvoreno ispoljavati. Otprilike od šeste godine, umesto da se sakrije iza nekog predmeta, prekrstiće ruke na prsima, stvarajući neku vrstu štita. Dok mlada jedinka sve više stasava, odbrambeni gest držanja ruku na prsima postaće nešto labaviji, ali svejedno on ima značenje izvesne unutrašnje odbrane, rezervisanosti ili izolacije.
    Pravi alarmni signal, međutim, imamo kad neko drži prekrštene ruke na prsima a uz to i šake steže u pesnice: tako čovek stoji nasprav vas ne samo odbrambeno, nego i neprijateljski i agresivno raspoložen. Ako on pri tome i usne steže postajući crven u licu, onda se pripazite: samo još jedna pogrešna reč sa vaše strane i dotična osoba na vas će se obrušiti pesnicama. U takvim situacijama akutne napetosti preporučljivo je agresivno raspoloženom pokazati otvorene dlanove, prekinuti kontakt očima i suzdržanim glasom nastaviti razgovor.
    Žene koriste istančanije gestove nego muškarci. Kad žele da pokažu rezervisanost prema nekom muškarcu, one se uglavnom zadovoljavaju delimičnom barijerom ruku. Pri tome je jedna ruka prebačena popreko ispod grudi - njena šaka čvrsto steže lakat druge ruke. Žene, međutim, rado koriste i razne male predmete kao defanzivne signale. Tako, na primer, dok se na nekom slavlju približava nepoznatoj devojci, muškarac može zapaziti kako ona čašu sa pićem, koju je do tada držala u visini kuka, lagano podiže naviše i kao neki mali štit drži je ispred sebe.
    Kad starije gospođe vide na ulici kako im u susret dolazi neka poznanica sa kojom ne bi želele da se pozdrave, ili kad na nekom skupu ne žele da se rukuju sa nekom drugom osobom, one često čvrsto stegnu svoju tašnu ispred grudi kao barijeru.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane