Naslovni baner
Home Dugme
Meni
Novo na sajtu
Kratke Vesti
Omiljeno na sajtu
Kratke Vesti Evropa
Kratke Vesti Balkan
Kratke Vesti Sport

Stvaranje Velike Globalne Valute i Središnje Svetske banke

   Još početkom augusta 2011. preko dve stranice novina osvanuo je veliki naslov 'Sjedinjene Države 24 sata do propasti'. Nikakvo iznenađenje za svakoga ko poznaje Plan u glavnim crtama – osim stvaranja svetske krize cilj je i uništiti najveće sile koje bi mogle biti prepreke centralizovanju svetskih vlasti.

Osmeh gore Osmeh na lice:  
    Pisalo je da je 2. augusta dan kada bi američka vlada mogla bankrotirati, odnosno prestati ispunjavati svoje obaveze ukoliko granica javnog duga, postavljena u kongresu na 100 odsto BDP-a ili 14.300 milijardi dolara ne bude podignuta naviše, i u kojem bi se kriza mogla preliti i na ostatak sveta'.
   Bilo je jasno da će se to upravo to i dogoditi jer je tako bilo i zamišljeno, nije to bilo nikakav iznenadni šok, barem ne za njegove tvorce. Sa strane je pisalo koliko je koji predsednik pridoneo dugu:
- Obama je stvorio dug od 2400 milijardi dolara od 2009. do 2011
- Džordž W. Bush (2001-2009) 6100 milijardi
- Bil Klinton (1993-2001) od 1400 milijardi dolara,
- Džordž Bush (1989-1993) od 1500 milijardi dolara
- Ronald Reagan (1981-1989) s 1900 milijardi dolara, a predsednici pre Ronalda Regana su natukli 1000 milijardi dolara duga. Grafikon je prikazivao enormno povećamne duga odmah sa stupanjem Obame zvanog 'Promena' na vlast. Promena je doista i bila, ali na gore. Ili na bolje, zavisno iz čijeg ugla gledate. U vesti su se iznosili stavovi svih strana, demokrata, republikanaca, Bele kuće, pokreta Tea Party, ali sve su to bili  samo nebitni međučinovi i igrokazi. Jer već koji dan kasnije eto nove senzacionalističke naslovne strane novina: 'Slom berzi – Amerikanci izgubili 2500 milijardi dolara u 24 sata'.
Sam tekst nas je pak obaveštavao da su svetske berze izgubile tu lovu u osam dana, a ne u 24 sata, ali zašto ne bi naslov bio što gori, zar ne? Naslovi danas prodaju novine.
    Uglavnom, pisalo je da je zavladala panika jer Americi, a i svetu preti recesija s dvostrukim dnom, od kojih drugo tek predstoji. Američki gospodarski rast je negativan, a činjenica da sporazum o povećanju limita duga obavezuje na dalje rezanje budžeta, odnosno manje novca u prometu takođe se nije doživljavala optimističnom. Na evropskim berzama, pisalo je u susednom tekstu, stanje je bilo manje katastrofalno, ali još nema mesta optimizmu jer i dalje ostaju duboki problemi evropskih država od kojih su tri već zatražile pomoć EU i MMF-a da mogu isplaćivati dugove (Grčka, Irska, Potugalija), ali veći je problem rast cene zaduživanja dveju zemalja članica eurozone, Španije i Italije.
    Pisalo je i da je evropski poverenik za ekonomiju Oli Ren izjavio kako 'EU radi dan i noć' kako bi se finalizirali detalji plana,  kojim bi se izbeglo širenje problema iz zemalja s periferije eurozone. Dalje je pisalo da su 'telefonske konsultacije' najavili španski premijer, nemačka kancelarka i francuski predsednik. Odmah se osećam bolje. Pokušavam zamisliti što bi zapravo bile teme razgovora tih troje bilderbergovaca. A možda se i jedni pred drugima prave?
    Novine su nas obavještavale o daljnim koracima prema uvođenju svetske valute i centralizacije vlasti. Naravno, kroz onu svoju čudnovatu prizmu teorije spontanog razvoja događaja. Naslov je bio 'Zbog EU poreza berze tonu, a franak ojačao'. Nadnaslov nas je obaveštavao: 'Angela Merkel i Nikolas Sarkozi razočarali ulagače'. Iznenađujuće. Kao i podnaslov: 'Osniva se vlada eurozone – činiće je šefovi država i vlada. Za predsednika je predložen šef Evropskog veća'.
    Ali, pisalo je pre teksta, 'iako sastanak u Parizu nije ispunio očekivanja, analitičari kažu da je učinjen veliki iskorak.' Pa jest, prema neizabranoj svetskoj vladi i uvođenju globalne valute. U tekstu je pisalo da su ulagači ostali razočarani dogovorom čelnika Francuske i Nemačke koji su izložili dugoročni politički plan čvršćeg intergiranja eurozone, ali nisu najavili konkretne mere za obuzdavanje dužničke krize. Već je iz te činjenice vidljivo koji su prioriteti tih ‘čelnika’ glavnih zemalja EU. Njih zanima integrisanje, a ni pod koju cenu rešavanje dužničke krize, koja im je baš i potrebna da bi sproveli integrisanje.
    Dalje je pisalo da su zbog tog odsustva ponuđenog rešenja odmah potonuli burzovni indeksi, cena zlata je narasla, a švajcarski franak ojačao, pa eto i drugog razloga zašto nisu ponudili rešenje. Posebno je loše odjeknula, pisalo je, najava poreza na financijske transkacije pa su neke banke izgubile oko 3 odsto vrednosti. Oporezivanje financijskih transakcija, nastavljalo se, stara je ideja, ali se pokazalo da ju je teško primeniti dok ne dobije širu globalnu podršku. A kako će to 'rešenje' dobiti 'širu globalnu podršku'? Tako što se se stvoriti 'problem' koji će potaknuti tačno takvu 'reakciju'. I na kraju, pitam se i to na čijim će se leđima prelomiti uvođenje poreza na financijske transakcije. Što vi mislite?
    Ronald Ernest Paul (Pittsburgh, 20. augusta 1935.) američki je političar, dugogodišnji republikanski kongresmen iz Teksasa, lekar, autor i bio je kandidat za američkog predsednika na izborima 2012. godine. Pretpostavlja se, nastavljao je tekst, da će porez (kojim bi se oporezivala svaka kupnja ili prodaja dionica ili valuta) biti namenjen fondu za buduće sanacije banaka. Nije baš zabavno pratiti kako se novcem građana financiraju sanacije banaka, dok građane niko ne sanira kad propadaju. No, to bi trebao biti jedan od signala prema većoj integraciji eurozone, ali sigurno je da neće proći bez otpora.
    Kao što je sigurno da EU nikad ne bi prošla bez otpora da se otpočetka otvoreno reklo kuda se stremi, no tu se vidi efikasnost metode ‘totalitarističkog šuljanja’ koje je jednako starom problemu o tome kako skuvati žabu u loncu, a da ona ne iskoči van. Ubaciš je u hladnu vodu i greješ je dok ne proključa, pa žaba bude kuhana, a da nije ni primetila.
    Naravno, porez na transakcije predstavlja se nužnim da bi se 'bankarska ekonomija stavila pod kontrolu', kako je rekao jedna porezni stručnjak za Guardian. Andrea Merkel i Sarkozi predložili su i ujednačavanje poreza na dobit u svim zemljama eurozone, te da bi zemlje eurozone još odlučnije trebale prionuti rezanju proračunskog deficita, a to uneti u nacionalne ustave. Časna reč, to im je ideja, proračun staviti u ustav.
    Analitičari su procenili da, iako nisu ispunjenja očekivanja ulagača, dvojac je učinio veliki iskorak prema stvaranju fiskalne unije, nužne za budućnost eura. Koga briga za budućnost eura. Ali, najavili su i osnivanje vlade eurozone, koja će se sastajati dva puta godišnje.Mora se priznati da i uz ovu koncentraciju medijske i političke moći 'Eliti' planovi ne idu uvek bez smetnje, što zapravo pokazuje kako je njihova struktura krhka. Naime, jedna druga vest iz tih dana obaveštavala nas je da je nova francusko nemačka inicijativa za osiguranje proračunske discipline u eurozoni naišla na 'mlaki odgovor nekoliko drugih članica i nije uspela uveriti tržišta u to da je dužnička kriza išta bliže rešenju'. Recimo, tradicionalna nemačka saveznica Austrija kritikovala je planove nemačke kancelarke i francuskog predsednika o uspostavi ekonomske vlade eurozone kojoj bi države članice prepustile suverenitet u pogledu ekonomske politike, a Irska je hladno reagovala na planove Berlina i Pariza o usklađivanju korporativnih poreza u nadi da će ih druge članice eurozone slediti. Početkom augusta, osvanuo je naslov preko dve stranice novina: 'Središnje banke pripremaju radikalne akcije, jer političari za njih nemaju snage.' Naravno, imaće snage, kada im banke daju deo kolača u vidu debelih svota novaca (Prim: The Conoplja News). 
    Zbog krize u SAD-u, po celom svetu počeli su se dogovarati, pisalo je, ministri i središnji bankari, ali 'šta su se dogovorili ostalo je skriveno jer, kažu, ‘na valutnim tržištima’ važno je iznenađenje.' Pravog iznenađenja zapravo nema. Klasika stoputa viđena u politici svetskih financijskih institucija dok su bacale u kreditno ropstvo i potom oduzimale zemlju i dobra zemljama Trećeg sveta tokom druge polovine XX veka.
    Iz spomenutih dogovora u tom je trenutku jedino bilo poznato 'da su razgovarali kako koordinirati akciju središnjih banaka jer one su poslednja linija odbrane u ovom trenutku', što, rečeno je, tvrde mnogi ekonomisti. Najavljivala su se i gubljenja kreditnog rejtinga Velike Britanije i Francuske. Jedan je kolumnist, pišući o financijskim i političkim događajima u Italiji, u podnaslovu svoje kolumne napisao: 'Državu je ‘preuzela’ Središnja evropska banka, a Italiju više ne tretiraju kao članicu G7, nego kao zemlju goru od Španije.' Radilo se o Berluskoniju, koji je već pre 'demontirao socijalnu državu, ponajprije obrazovanje, poskupivši istovremeno trošak politike, povećao dug (…) ne preduzimajući nikakve mere da rast stagnira.' A, to mu je bio i zadatak!
    Tekst je prenosio da je Berluskoni prvo govorio da neće berze diktirati politiku i da Italija ima zdrave banke i pozvao Italijane da ulažu u njegova privatna preduzeća koja, rekao je, dobro stoje. No, Italiju davi dug daleko veći od španskog (120% posto godišnjeg BDP-a, čije servisiranje kroz kamate odnosi 4 posto godišnjeg BDP-a i s BDP-om koji već godinama ne raste.) Potom su ga 'pritisli' kolege bilberbergovski pijuni Merkel, Sarkozi i Zapatero, a pijun bilderberga Obama ih je podržao, a predsednik Evropske središnje banke Trichet uputio je pisma španskom i italijanskom predsedniku koja su supotpisali guverneri središnje banke Italije i Španije (svako svom predsedniku), te su obe banke počele, svaka na svom tržištu, kupovati državne obveznice svoje države. Pa je Berluskoniju obećana podrška Francuske i Nemačke, ali samo ako odmah poduzme mere za koje tvrdi da nisu ni hitne ni nužne. Tada je, pisalo je, 'Berluskoni kapitulirao'.

    Da, baš. Kao da sve to nije bila samo predstava čiji se ishod znao od početka. Jer, kako je pisalo dalje, on je ubrzao sprovođenje nedavno usvojenog budžetskog manevra za godinu dana, obećavši rezultat već 2013. godine, što znači da će 'Italijani pljunuti, što kroz poreze i dadžbine, a što kroz gubitak poticaja i olakšica, istih 70 milijardi eura, ali ne u tri i po nego u dve i po godine'. (A jedva su ga nagovorili.). Da će menjati ustav i uneti u njega obavezu da proračunska bilanca mora biti uravnotežena. (Zgodna ideja, diktat banaka staviti u ustav, alim morate da radite onako kako vam nalože vaši finansijeri i gospodari).
    Skoro da nisam mogao verovati kad sam pročitao da se Berluskoni obvezao i to da će iz Ustava izleteti obaveza da se privatna ekonomska inicijativa 'ne smije odvijati u suprotnosti s društvenom koristi ili tako da šteti sigurnosti, slobodi te ljudskom dostojanstvu.' Neverovatan zahtev, koji zvuči potpuno nepotrebno u kontekstu situacije o kojoj je reč, a svakako prilično nehumano, osim ako ga se ne promatra iz perspektive urote protiv čovečanstva. Komentator je prenio zaljučak iz novina La Republica kojega je, pisalo je, ponovio i ekonomist Mario Monti, bioši evropoverenik s Berluskonijeve liste da 'Italijom više ne vlada Berluskoni, nego Središnja evropska banka po mandatu Berlina i Pariza.'
    Američka je kriza u augustu bila top-tema po biltenima Elite, a to su praktički svi, kako pisani tako i elektronički. Pod naslovom 'Drugu recesiju teško ćemo preživeti', na jednom je portalu pisalo Tweet da 'nova recesija, recesija s duplim dnom, neće izgledati kao prijašnja recesija. Izgledat će kao depresija'. Tu je pesimističnu prognozu u razgovoru za CNN izrekao Mark Zandi, glavni ekonomist Moody’s Analyticsa. Zbivanja na svetskim berzama za Zandija su bila povod da procenu rizika od nove recesije poveća na 33%. Pre samo deset dana, Zandi je rizik od nove recesije procenjivao na 25%. 'Ponovni ulazak u recesiju bio bi stravičan jer u nju bi u startu ušli oslabljeni i ne bi imali ni resurse ni snage da odgovorimo na negativna gospodarska kretanja' - rekao je Zandi. Što je, podsetimo se, i bio izvorni cilj stvaranja krize.
    Naime, pad berze kakav se zbio početkom augusta, pisalo je, ne mora sam po sebi značiti ulazak u recesiju – američke berze na sličan su se način srušile i 1987. godine, ali recesija je tada izbegnuta, ali ovoga puta probleme zadaju novi momenti poput  rušenje američkog kreditnog rejtinga od strane agencije Standard & Poor’s, koja sme davati bilo kakve procene, bez ikakve odgovornosti ako se pokaže da nisu točne. No, svojim će prognozama stvoriti stvarnost po želji Elite, što je i razlog zašto ih daje. Sve je to dobro tempirano. Nervoza iz SAD-a, pisalo je dalje, prenosi i na azijske i evropske berze, pa je 'sasvim jasno da bi recesija američkog gospodarstva za sobom povukla i eurozonu. Evropa ionako već balansira na rubu sloma i sve teže se nosi s dužničkom krizom u Grčkoj, Portugalu, Irskoj, Italiji, Španiji…'
    Postoji nekoliko razloga, govorio je tekst, zbog kojih bi druga recesija bila znatno gora od prve. Svetsko gospodarstvo danas je znatno ranjivije, u mnogo lošijem stanju, nego što je bilo 2007. godine. Čak i najveća svetska gospodarstva već su dobrano načeta problemom nezaposlenosti. Ulazak u recesiju s duplim dnom značio bi da će se na ulici preko noći naći još veći broj radnika. Velika gospodarstva, poput SAD-a, posledice zadnje recesije uspeli su koliko-toliko obuzdati ogromnim paketima državnih poticaja. Ovoga puta, međutim, ta opcija nije na stolu. 'Pre tri godine nismo ušli u depresiju samo zbog reakcije Kongresa i Središnje banke koji su upumpavali novac u privatni sektor. Ovoga puta to se neće dogoditi', kaže Dan Seiver, profesor financija na Sveučilištu u San Diegu. Dakle, vlade su svoju municiju ispucale, kako je i bilo zamišljeno.
    Početkom jula, pod naslovom 'Dramatična svedočanstva iz New Yorka: Ovde je totalna panika. Ulazimo u novu recesiju!', pisalo je da je Goldman Sachs, najveća financijska kompanija, i najveći parazit, objavila kako njihove analize pokazuju oko 35% šanse da svet utone u novu veliku recesiju (verovatno njihovi pravi šefovi takvim prognozama žele potaknuti da se to doista i dogodi što pre). Zar opet, naricao je tekst, a tek smo nekako preživeli slom svetske privrede, pa se u seni divljanja švajcarskog franka nadamo oporavku? Da, opet, jer to nije ‘opet’, već samo uzastopni koraci istog plana.
    A to su tako jednostavno napravili – samo su oglasili da je kreditni rejting najveće svetske ekonomije srozan. Stručni termin za ono što dolazi je double-dip, dvostruki uron, recesija bez oporavka nakon koje sledi recesija. O cilju svih tih akcija jasno je govorio još jedna naslov s news-portala s početka augusta 2011: 'Sledi nam novi svetski poredak: Amerika i dolar su pali. Oči sveta sad su uprte u Kinu'.
    Prvi put su SAD izgubili najvišu ocenu kreditnog rejtinga, a to je  kao gong koji je označio početak preraspodele svetske financijske moći. Jer svetom vlada ona zemlja čija je valuta u stvari rezervna svetska valuta, a do sada je to neprikosnoveno bio američki dolar. No, pozicija mu je poljuljana, pisalo je dalje, a 'nije jasno ko bi ga mogao zameniti. Euro se nameće kao opcija, no i on je u velikoj nevolji zbog dužničke krize u eurozoni'. Ključni odgovor, rečeno je, daće Kina koja ima 1,16 bilijuna dolara u američkim vrednosnim papirima. I evo nas već blizu cilja, koji je otpočetka bio manipulacijom navesti svet da prihvati globalnu valutu: 'Nakon snižavanja američkog kreditnog rejtinga Peking poručio kako svet sada treba novu globalnu valutu u kojoj će držati rezerve.'
    U drugoj trećini augusta novine su nas opet razveselile bombastičnim naslovima preko dve strane: 'Sledi nova recesija? – Slom velesila: Šanse da će eurozona i SAD potonuti narasle na 40%!' Očekivano, jer potrebno je uništiti SAD kao najveću svetsku silu, a to je ono što 'američki' predsednici sistematski rade već decenijama. Takođe, treba pokazati da eurozona nije sigurno rješenje, ali ne zato da bismo se vratili nacionalnim valutama i monetarnim suverenitetima, nego zato da bi se stvorila još veća nadnacionala država s globalnom valutom.
    Ovu procenu iz naslova dala je britanska analitička kuća Economist Intelligence Unit (EIU), a još kad je njen glavni ekonomist Robin Bew rekao da je povećan rizik raspada eurozone, odmah je jasno iz kojeg smera duva vetar i da navedene statistike zapravo nisu 'prognoze' nego nametanje slike kojom se želi zastrašiti i oblikovati javno mnijenje da se trgne malo, i zatraži već jednom da nadnacionalne institucije stvore veću ‘sigurnost’.
    Oglasile su se i druge institucije vredne svakog poverenja, poput američkih banaka Morgan Stanley i već spomenute banke Goldman Sachs (ovu potonju jedan je ekonomist svojevremeno opisao, mojim slobodnim rečima rečeno, lignjom koja je sela na lice planeta i siše ga), koje su snizile prognoze rasta globalnog BDP-a, uz pasku da je svet 'opasno blizu recesije'. Ako neko to zna, to su oni. Kao razloge su naveli dužničku krizu, veliko usporavanje rasta u Nemačkoj i slabosti američke ekonomije, a svima troje su na direktan ili indirektan način same pridonele.
    Najduhovitija rečenica teksta glasila se da je 'najnoviji razlog za brigu ulagačima dalo istraživanje američkog odelenja Federalnih rezervi u Filadelfiji koje je poznato po svojoj pouzdanost (to svakako, ali u svom radu za Iluminate), a upućuje da je SAD na korak od recesije'. Da i nije tako, ti bi vas dečki svakako nastojali u to uveriti. Naravno, pisalo je dalje, preplavljena lošim ekonomskih prognozama, 'tržišta je zadnja dva dana opet zahvatila panika, ulagači su krenuli u novi val rasprodaje dionica', a na udar su se posebno našle francuske, švajcarske, britanske i italijanske banke. Stišću dugmiće, a ljudi predvidljivo reagiraju. Najavom krize zapravo je stvore, prema staroj dobro isprobanoj šemi, a potom mogu jeftino pokupovati svetska dobra, kao što su to već puno puta napravili.
    Pušteno je još glasina s ciljem destabilizacije tržišta, sve na tragu ideje Edwarda Bernaysa da 'Elita' treba kroz medije stvarati vesti koje će usmeravati ljude da se ponašaju na određeni način. U tekstu o kojem je trenutno reč pisalo je ovako: 'Ionako loše raspoloženje ulagača dodatno su pokvarile glasine da banke imaju problema s likvidnošću. Ulagači ih sumnjiče da skrivaju koliko su doista izložene kreditiranju prezaduženih evropskih zemalja. Prema pisanju Wall Street Journala, američke federalne rezerve, koje nadziru poslove velikih evropskih banaka u SAD-u, tražile su dodatne informacije o njihovu pristupu novcu, čime vrše pritisak da povećaju zalihe gotovine'. U prevodu to znači - manje novca u opticaju - manji rast ekonomije. A sve kroz glasine, pa kroz 'informacije' u vlastitim oglašivačkim  glasilima, pa kroz određene poteze koji se shvaćaju kao poruke …
    Pisalo je još da se pojavila informacija da je 'jedna banka od Evropske cetralne banke posudila 500 miliona eura', što je stvorilo sumnju da su banke postale nepovjerljive jedne prema drugima, a dodatnu je nervozu uneo švedski financijski regulator procenivši da bi moglo doći do 'zamrzavanja' evropskog međubankarskog tržišta. Takođe, pisalo je, raširio se strah da bi neka velika evropska banka uskoro mogla propasti. Odgovara li iko za širenje ovakvih glasina?
    Dok sam to čitao, pitao sam se bi li uopće postojala svetska kriza da o njoj ne piše u novinama. Koje, evo, prema vlastitom priznanju, prenose samo glasine. Ali, time uslovljavaju naše ponašanje i misli. Recimo, u zadnjim je rečenicama rečeno da se čini da će se svet morati naviknuti na niske stope rasta, veću razinu nezaposlenosti i veliku borbu za svako radno mesto. Zvuči kao svet baš po meri Iluminata, pun prezaduženog i osiromašenog stanovništva u stalnom strahu za egzistenciju.
    Setimo se krize iz 1929. Svaki četvrti Amerikanac je ostao bez posla, pa se tako zbrojilo da se na ulici našlo oko 15 miliona ljudi ili 25% Amerikanaca. Prosečna nadnica pala je za čak 60%, a prihod od poljoprivrede 50%. Kako su klijenti banaka ostali bez prihoda, tako iste nisu mogle naplaćivati dugove, što je pak njih odvelo u bankrot, te je konačan rezultat bio 9 hiljada bankarskih bankrota i izgubljeno 140 milijardi dolara. Sve je to trajalo do 1933. godine kada je predsednik Huver pokušao uvesti mere, no bez većeg uspeha. Rukave je zasukao sledeći predsednik F.D. Ruzvelt koji je ideju nazvanu New Deal proveo u delo. Financiranje javnih radova, kao mere za pokretanje investicija, te povećano zaduživanje države. Tu je dakle sve počelo. A kriza je bila dio plana Iluminata i na drugi način, jer je u Nemačkoj loše stanje dovelo radikaliziranja političkog stanja i uspona nacional socijalizma. Kao i kod Sadama Huseina, bila je na delu taktika 'stvori čudovište'. Potom ga uništi u krvavom sukobu koji će ti poslužiti kako opravdanje za daljne planirane korake.
    Gotovo 80 godina kasnije svet je ponovno pogodila nova financijska kriza, pisalo je u jednom tekstu, a recesija koje se proširila iz SAD-a započela je u decembru 2007. godine, što znači da je već po svome trajanju premašila naftne krize iz 1973. i 1980. koje su trajale 16 meseci. I tako se nekako svet koprcao, pisalo je dalje, sve do dana kad je Standar&Poor’s smanjio kreditni rejting SAD-a. Standar&Poor’s nikome ne odgovara za krive procene, pa je tako odličan alat za namerno guranje sveta dublje u krizu. Ekonomist i nobelovac Nouriel Roubini je u Financial Timesu napisao: 'Pogrešnom odlukom (njena pogrešnost ovisi o tome iz kojeg se ugla gleda) Standar&Poor’sa da snizi rejting SAD-u u doba tako velikih tržišnih turbulencija i gospodarske slabosti samo povećava šanse od recesije s dvostrukim dnom i još većim proračunskim deficitima. Što je i cilj. Možemo li izbeći još jednu tešku recesiju? To bi se jednostavno moglo pokazati nemogućom misijom'. Od tih novina sam se i nadao takvom zaključku. Jer u U novinama se moglo pročitati i da  američka državna riznica smatra kako je prosudba Standard & Poors’a utemeljena na pogrešci. 'Prosudba ukaljana pogreškom od 2 bilijuna dolara dovoljno govori sama za sebe', kazao je glasnogovornik riznice u kratkoj izjavi.
    Sledeći planirani korak, centralizacija sveta, već je vidljiv jer, prema jednom tekstu: 'Kako bi izbjegli recesiju s dvostrukim dnom, skupina industrijski najrazvijenijih država sveta G7 obvezuje se na preduzimanje koordinirane akcije radi osiguranja likvidnosti i podrške funkcioniraju financijskih tržišta, stabilnosti i gospodarskom rastu, pišu ministri financija i guvernera središnjih banaka G7.'
    Čelnik Standard & Poor’s-a, David Birs je nakon smanjivanja kreditnog rejtinga SAD-a za Fox News Sunday izjavio: 'Snižavanjem rejtinga na AA+ želimo reći da je došlo do blagog pogoršanja u kreditnom rejtingu Sjedinjenih Država u odnosu na AAA. No, bazirano na dosadašnjem iskustvu ne očekujemo tako veliki financijski udar, primerice na povećavanje kamata…' Ne, uopšte ne. Tip baš lupa. Jer povećavanje kamata je glavna stavka koju svi predviđaju kao posledicu smanjenja kreditnog rejtinga. Posuđivanje novca postaće skuplje, oko toga niko ne dvoji.
    Charles Wypolosz, profesor međunarodne ekonomije na Graduate Instituteu u Ženevi i direktor Međunarodnog centra za monetarna i bankarska istraživanja rekao je sledeće: 'Mislim da je ovo snižavanje kreditnog rejtinga uranjeno i stvoriće probleme tamo gde već imamo više nego dovoljno problema. Nema načina da SAD neće reagovati, stoga je ovo smanjenje bilo nepromišljeno. Posledica će biti povećanje polarizacije tržišta. Zbog nesigurnosti, tržište će ulagati u sigurno, a toga je jako malo na svetu. Neće tako lako ulagati u rizična područja, a rezultat toga će biti usporavanje svetske ekonomije, a to pak znači da će vrednost imovine opadati… Pred sobom imamo vrlo loš krug.'  Dok nam onaj Birs lepilom maže oči govoreći kako njegova kreditna agencija 'ne očekuje veliki financijski udar' kao posledicu svog poteza.
    Charles Wypolosz je još rekao da je Evropa  u najgoroj situaciji, jer se 'pogreške čine kontinuirano poslednjih godinu i po dana.' Eh, kad bi to bile pogreške. 'Sada smo u situaciji', nastavio je, skoro doslovno koristeći iste reči kao i David Icke tri godine ranije, 'gde je opasnost tako velika da vlade ne mogu učiniti ništa. Italijanski dug je ogroman, španski takođe. Reč je o vrlo visokim sumama novaca koje vlade nemaju, a s time se ne zna snaći ni Međunarodni monetarni fond. To znači da samo jedna institucija može pomoći u ovoj situaciji – Evropska središnja banka. Ono što bi trebali napraviti jest garantovati za celokupni javni dug u eurozoni. To je vrlo lako napraviti, poput onda kada smo reagovali kada su bili problemi s bankama. Tada vlade jamče za sve bankarske depozite, stoga mislim da bi Središnja banka trebala učiniti isto. To će pomoći tržištu. Ako Evropska središnja banka na učini što treba, onda će Italija i Španija biti u istoj situaciji kao što je Grčka i Portugal. To znači da će morati tražiti pomoć, a biće vrlo teško osigurati sredstva koja im trebaju. Biće prisiljeni činiti radikalne rezove, što će pogoršati situaciju u tim zemljama, kao što vidimo da se događa u Grčkoj.'
    Za 'Elitu' opet situacija ‘win-win’. Ako središnja banka ne raguje, prema ovom mišljenju, kriza će se produbiti, što 'Eliti' svakako odgovara. Ako pak reaguje, onda će dalje ojačati svoju moć nad nacijama i državama. Najverovatnije je da će učiniti oboje, upravo ovim redom. U nekim je naslovima tih dana bilo sažeto sve: 'Snižen kreditni rejting SAD-u, Kina poručila: Potrebna nova globalna valuta za rezerve!', 'Kina traži uvođenje globalne valute', itd.
    Kineska državna novinska agencija Xinhua je krajem augusta objavila da 'Kina, najveći kreditor jedine svetske supersile, ima sva prava sada zahtevati da se SAD pozabavi sa svojim strukturalnim dužničkim problemima i osigura sigurnost kineske dolarske imovine. Trebala bi biti uvedena međunarodna supervizija oko pitanja dolara, a opcija bi mogla biti i nova, stabilna i sigurna globalna valuta za rezerve radi sprečavanja katastrofe koju je uzrokovala bilo koja zemlja'. 'Ako se SAD ne pozabavi svojim fundamentalnim problemima, mislim da bismo mogli ući u eru manje predvidljivih i nestabilnijih globalnih financijskih tržišta. Globalni regulatori moraće uz više koordinirati svoje poteze, a to ističe potrebu za novim okvirom u sklopu kojeg bi se ta koordinacija provodila', istaknuo je Cesar Purisima, filipinski ministar financija. Zamršenim jezikom želi reći da treba oformiti svetske financijske vlasti. Da ne biste pomislili da su nekakvi spontani i neočekivani događaji doveli do ovih predloga, pogledajte ovaj naslov: 'Strauss-Kahn: Potrebna stabilnija globalna valuta'.
    Vrlo aktualni naslov, ali ta vest potiče iz novembra 2009. godine. U njoj je pisalo: 'Postizanje veće globalne valutne stabilnosti je imperativ, istaknuo je izvršni direktor MMF-a na forumu u Pekingu'. Objasnio je, a Reuters prenio, da to znači da se svet ne može više oslanjati na valutu jedne jedine zemlje, kao što je činio od okončanja korištenja standarda u zlatu. Strauss-Kahn je tada ponovio svoj stav da nova globalna valuta treba biti nešto drugo od Specijalnih prava vučenja (SDR), obračunske jedinice MMF-a.
    A, pazite ovo: Pisalo je da je Strauss-Kahn tada, 2009. godine, izrazio bojazan da bi politička volja da se reformira svetski monetarni sistem mogla splasnuti ukoliko za godinu dana izblede vidljivi znaci sadašnje ekonomske krize. Hm, hm, dakle, opasno je ostati bez krize. Naglasio je da je polet za suradnjom već nešto manji, šest meseci nakon što je na londonskom samitu Grupe 20 najrazvijenijih zemalja sveta i privreda u naglom usponu (G20) postignut dogovor o neophodnosti promena, kako bi se osigurao stabilniji globalni financijski poredak. To je problem. Kad je ljudima dobro, ne žele diktaturu, pa čak ni onu koja se skriva iza izraza kao što su 'stabilniji globalni financijski poredak'.
    Da se vratimo u sadašnjost, recimo na početak septembra 2011, kad je bivši nemački socijaldemokratski kancelar Šreder (1998-2005) u razgovoru za nemački politički magazin Der Spiegel rekao: 'Trebamo Sjedinjene Evropske Države s jedinstvenom vladom'. Pravi sluga 'Elite', taj ‘socijaldemokrat’ Šreder, suvremenik Blera i Klintona, dakle onih koji su instalirani u isto vreme i s istim ‘levičarskim’ imidžima i blebetanjima o ‘trećem putu’. Pisalo je da je dao 'nekoliko hrabrih predloga', a iz njih je postalo i potpuno vidljivo zašto se toliko maše pretnjom da će se eurozona raspasti i da će projekt EU propasti, što je potpuno nerealno za očekivati kad se toliko dugo i zakulisno gradio. Pa nije to nekakav entuzijastički projekt dobronamjernih ljudi, pa eto, probalo se, ali se nije uspelo. Kako god. No, evo citata iz teksta:
    'U vreme kad se sve više spominje mogući raspad EU, a zajednička valuta visi o koncu dužničke krize, dok se kancelarka Merkel suočava sa sve većim nezadovoljstvom Nemaca koji smatraju da nemačka gospodarska lokomotiva ne može više za sobom vući vagone pune Grka, Španaca, i Italijana, on (Šreder) je izašao s idejom o poništenju nacionalnog suvereniteta evropskih država i - stvaranjem Ujedinjene Evrope po uzoru na SAD. Kakva originalna ideja!
    'Sadašnja kriza neumoljivo jasno pokazuje da ne možemo imati zonu zajedničke valute bez zajedničke fiskalne, gospodarske i socijalne politike.  Morat ćemo se odreći nacionalnog suvereniteta. Od Evropske komisije trebali bismo napraviti vladu koju bi nadzirao Evropski parlament. A to znači Sjedinjene Evropske Države', rekao je on i zauzeo se za fiskalnu uniju kakvu su već predlagali njegovi kolege slugani Sarkozi i Merkel već od iduće godine: 'Nemačka i Francuska poslale su snažan signal s planom evropske gospodarske vlade, ako je to ozbiljno mišljeno i dobije odgovarajuću vlast poput evropskog ministra financija'.
    U tekstu se raspravljalo o tome jesu li njegove ideje puka utopija ili nužnost da bi EU opstala. Zaključeno je – oboje, ali ja bih rekao – ni jedno ni drugo. To je tek veštačko stvoreni izbor vezan uz održanje nečega što niko nije htio i što nikome nije donelo išta dobra. Rečeno je da EU sve više liči na Jugoslaviju, u kojoj su bogati nezadovoljni time što moraju financirati 'nerazvijene republike' i davati im velik dio svog novca, a nerazvijeni su nezadovoljni time što nemaju standard bogatih u istoj zajednici. Rečeno je i da je činjenica da 'ovakva EU nije pomogla siromašnima, a euro još manje: samo im je omogućio da se povoljnije zadužuju nego što bi temeljem stvarne snage svoje ekonomije mogli. Euro je veštački podigao standard, ali smanjio konkurentnost tih zemalja. Kratkoročno, doneo je malo bolji život. Dugoročno, doneo je mnogo veću nezaposlenost. A, Nemačka već dugo žali za standardom kakvog su imali pre dvadeset ili trideset godina, i sve više proklinje i ujedinjenje Nemačke i naročito Evrope. Veliki deo Nemaca otvoreno zagovara povratak marke i izlazak Nemačke iz unije, što bi nedvojbeno donelo mnogo boilji standard Nemcima.'
    Rečeno je u tekstu da u takvoj atmosferi nepoverenja i tenzija Šrederova ideja zvuči gotovo kao hereza (herez; jeres; - u prenesenom značenju označava svojstvo osobe ili mišljenja koje je suprotno od ustaljenog i većinskog mišljenja sredine), ali da 'nije besmislena, i zapravo je dosta očita' jer je EU 'osnovana zato da bi mogla konkurisati Americi.' A zapravo Šrederova ideja nije hereza nego on kao glasnogovornik 'Elite' u pravom trenutku kroz medije plasira njihov sledeći korak, kako bismo ga i mi prihvatili kao nešto nužno. U tekstu je rečeno: 'Vreme je da se ili prekine s projektom, ili krene korak dalje i stvori delotvorna jedinstvena država.' Glasam za prekidanje projekta. Jer, pitanje je - u čiju će korist ta 'jedinstvena država' biti 'delotvorna'.
    Dalje je pisalo da su se evropske nacije dosta davno formirale kao takve, a u Evropi je, unatoč višedecenijskim naporima na suzbijanju nacionalnih identiteta i forsiranju regionalnih i nadnacionalnih, nacionalna identifikacija uvek jača od evropske. Razlozi su očiti, rečeno je - ne postoji razlikovni faktor koji bi Evropljane definirao kao zaseban entitet, nešto po čemu bi se oni razlikovali od svih ostalih naroda sveta i što bi bilo jedinstveno za njih. Evropljani nemaju svoj jezik, i to je prvi i osnovni problem ako želite stvoriti jednu naciju. U Evropi odavno postoji mogućnost zapošljavanja bilo gde unutar unije za svakog njenog građanina, ali u praksi Španija ima preko četiri miliona nezaposlenih. Teoretski, oni bi mogli tražiti posao u prosperitetnoj Nemačkoj - kad bi govorili nemački.
    Druga stvar koja ovu ideju čini pomalo utopijskom, rečeno je u tekstu (ja bih rekao – distopijskom) je što Evropljani ne osećaju povezanost s drugim Evropljanima na način na koji je osećaju sa svojim sunarodnjacima. Kulturne razlike unutar EU su ogromne, i Skandinavci stvarno imaju jako malo zajedničkog s Ialijanima, ili Englezi sa Slovencima. Evropske države imaju različitu istoriju, i na vrlo su različitim stupenima ekonomskog razvoja, što stvara dodatne tenzije. Najviše od svega, Evropljani ne dele zajedničku teritoriju - već svaki narod u EU ima vlastitu teritoriju na kom je domicilan, i već zbog toga je nemoguće kopirati američki model. Nadalje, uza sve pozivanje na 'evropske vrednosti', dan danas je posve nejasno koje su to zapravo 'evropske' vrednosti a koje nisu ujedno i univerzalne humanističke, i koje već nisu davno prihvaćene na celom zapadu. Ne možete širiti civilizaciju nitu uticaj jedne velesile ako zapravo i nemate nešto novo za ponuditi svetu. Hrišćanstvo je takođe navedeno kao preslaba poveznica, a i 'sama ideja da se ide na ujedinjenje samo zato da bi se konkurisalo Americi nekako ne obećava previše'. Ipak, ma kako na prvi pogled bila utopijska i suluda, pisalo je, ideju možda i ne treba odbaciti -  Evropa stvarno i nema nekog velikog izbora nego odlučiti hoće li ići u smeru potpunog ujedinjenja ili jednostavno napustiti projekt u koji je uloženo mnogo godina, truda i novca.
    Trebalo bi jednostavno napustiti projekt, koliko god ti neki dečki uložili godina, truda i novca. To je njihov projekt, a ne naš, za njihovu korist, a ne našu. Ali sve više imam neki osećaj da u konačnici ništa od toga zapravo neće biti važno, da će se stvari rasplesti na neki krajnje nepredviđen način.    Izvor: www.novi-svjetski-poredak.com, autor: Krešimir Mišak - Krešimir Mišak je autor izuzetne emisije 'Na rubu znanosti' čije epizode možete pogledati na YouTube-u
Vic Ovog Dana
Verovali ili ne
Jeste li znali ovo?
Ludi svet
MoLitva dana
Testiranje Refleksa
Mesec i Njegove Mene
Testirajte Reflekse