Gestovi - Pokreti i Koji Vas Odaju

   Malo ljudi zna da pokazivanje palcem, okrenutim na gore ili dole, potiče još iz starog Rima. Taj znak značio je život ili smrt. Ukoliko bi gladijator u areni bio pobeđen, mogao je biti pošteđen ili ubijen. Na tu odluku uveliko je uticala publika položajem palčeva na rukama.

    Čovek ima neodoljivu potrebu da sebe izražava prostim telesnim radnjama i to je svojstveno svim civilizacijama i svim stepenima razvoja. Kakve sve oblike imaju te radnje i kako dolazi do toga da ih svaki pojedinac vrši? Čovekovo ponašanje nije nešto što teče slobodno ili kontinuirano. Ono je podeljeno na duge serije posebnih zbivanja, a svako zbivanje, kao na primer, uzimanje hrane, izlazak u provod, kupanje i slično, ima svoja posebna pravila i ritmove. U toku svog života, čovek prođe kroz milione takvih zbivanja, a svako od tih zbivanja je podeljeno na mnogo manjih zasebnih činova. U samoj osnovi ti činovi idu jedan za drugim u nizu: stav, pokret, stav, pokret. Vršimo ih nesvesno, sponatano i bez samoanaliziranja.
    Često su nam toliko bliski i toliko naši da i ne znamo kako ih vršimo. Na primer, kada čovek spoji šake i uplete prste, uvek mu je isti palac gornji, a opet isti donji - zavisno od toga da li je palačni levak ili dešnjak. Međutim, amlo koji čovek može da pogodi koji mu je palac gornji a koji donji, ako prethodno ne uplete prste. Ako pokušamo da promenimo položaje palčeva i dominantni palac stavimo ispod onog drugog, osećaćemo se čudno i nelagodno.  Ovo je samo jedan od primera, premda gotovo svaka telssna radnja odraslih ima karakterističan i utvrđen obrazac.


  Čovekove telesne radnje u najgrubljoj podeli mogu se svrstati u dve grupe: urođene i stečene radnje. kod ovih prvih - urođenih, u osnovi je predstava da je mozak genetski programiran slično kompjuteru i da pojedine reakcije vezuje za određene podstreke. Stimulans - umetak 'okida' reakcijski proizvod bez ikakvog prethodnog iskustva, to je unapred planirano i uspešno funkcioniše kada se ljudsko biće prvi put u životu sretne sa određenim podstrekom. Klasičan primer ovoga je dojenče koje reaguje sisanjem istog časa kada mu majka prenese grudi. Promena izraza lica dece, koja su rođena gluva i slepa (osmeh, mrštenje, tuga), ukazuju na to da je i u ovom slučaju reč o urođenim radnjama. Kod nekih radnji odraslih - podizanje obrva prilikom pozdravljanja, potreba za dodirom pri susretu (rzkovanje, tapšanje po ramenu), prisni fizički dodiri zaljubljenih i slično - argument je za tvrdnju da se radi o urođenim radnjama i to rade svi ljudi širom sveta bez obzira na stepen razvoja civilizacije, kulturu ili tradiciju.
    Gest se može definisati kao svaka radnja kojom se posmatraču daje neki vidni znak. Da bi neki čin postao gest, moraju da ga vide drugi ljudi i on njima mora da prenosi neku informaciju, bilo primarnu - mahanjem rukom da nekoga pozdravite ili zaustavite, bilo slučajnu - kijanje, kada otkrivate da ste prehlađeni. mnoge naše radnje su u osnovi nedruštvene radnje i tiču se problema brige o vlastitom telu. negujemo se, doterujemo, peremno, češljamo, protežemo ruke i noge, zauzimamo razne položaje radi odmaranja, prekrštamo ruke i noge, klečimo, nadlaktimo se pri sedenju i još mnogo toga - sve to radimo za sopstveno dobro i sopstvenu udobnost.
    Međutim, naši posmatrači dosta saznaju o nama iz tih naših ličnih radnji - ne samo informaciju da trčimo kada negde kasnimo ili zevamo kada nam je dosadno, nego i niz podataka o našoj ličnosti, trenutnom raspoloženju i slično. Povremeno postajemo svesni ovog emitovanja raspoloženja i prikazivanja ličnosti, pa se pokušavamo kontrolisati, ali ne uspeva nam uvek iporuka jasno izlazi na videlo. Samo jedan pogled na slušaoca u sali gde držite govor biće dovoljan da znate kome je dosadno predavanje a kome nije. opuštena tela slušalaca jasno ukazuju na dosadu.
    Od najvećeg značaja u svakodnevnim ljudskim odnosima svakako su izrazi čovekovog lica, jer čovekovo lici ima najsloženiji i najrazvijeniji splet facijalnih mišića, što omogućava tananost i raznovrsnost odražavanja unutrašnjeg stanja određene ličnosti.

    Ruke su takođe veoma važne, jer su se oslobodile svoje davnašnje uloge u kretanju i osposobile, pomoću svojih manuelnih gestikulacija, da daju znakove o mnogim promenama raspoloženja. Bilo kojoj vrsti da pripadaju gestovi, (ima ih šest: biološki, mimički, šamatski, simbolički, tehnički i šifrovani), oni šalju signale koji moraju biti jasni ako želimo da razumemo njihove poruke. Oni ne smeju da budu magloviti i neodređeni, nego naprotiv, čvrsti i oštri i toliko određeni da se teško mogu pobrkati sa drugim signalima. Da bi se to postiglo, oni moraju da razviju tipičnu formu i moraju da se izvode tipičnim intenzitetom, tako da uvek pokazuju gotovo istu brzinu, jačinu i opseg u svakoj prilici u kojoj stupaju u dejstvo.
    Mlataranje pesnicom, na primer, u znak pretnje, svugde se vrši na gotovo isti način i taj gest se lako razme, jer je njegova forma izražavanja razvila jedan tipičan intenzitet koji odgovara opštim pravilima. Varijante ličnih gestova svima nam daju individualan telesni stil. Svi se mi osmehujemo, ali neki od nas imaju super osmeh koji otkriva i zube i desni, dok se drugi smeše sa malom pukotinom između usana. Postoji i drugi tip varijante gesta, onaj koji egzistira zato što je specifičan gest prilično redak i što ne postoji verovatnoća da će biti pobrkan sa bilo kojim drugim gestom. Najbolji primer za to dodir uha, koji znači da je neki muškarac prilično feminiziran. Ovaj gest znači isto i kada se uhvatite za uvo da ga zavrnete ili povučete prema dole.
     Kod nekih drugih gestova situacija je mnogo složenija. Recimo, gest skupljanja prstiju jedne ruke u kupu okrenutih vrhom prema goe, što podseća na kesu sa novcem, ima funkciju da istakne neku tvrdnju izrečenu u razgovoru. Ovaj gest se može videti u svakoj zemlji na svetu - naročito kod političara, ali u nekim područjima su razvijene njegove specifične varijante. Na primer, u Grčkoj i Turskoj ta radnja znači 'dobro', u Španiji znači 'mnogo nečega', na Malti je nabijena teškim sarkazmom, u Tunisu u sebi ona nosi upozorenje 'polako, polako', u Francuskoj kazuje 'na žalost', a u Italiji, gde je ovaj gest uobičajen, obično znači razdražljivo pitanje 'Šta je, koji ti je đavo?'. Kada se čovek kreće od jedne do druge od tih zamalja, sigurno je da će se zbuniti, jer on tuđinski gest vidi samo kao gestikulacijsku varijantu svog sopstvenog i nije kadar da shvati njegovo drugačije značenje.

    Najpopularniji oblik gesta i davanja znaka je pokazivanje kažiprstvom. Sretne li vas neko na ulici i zamoli da mu pokažemo put do određenog mesta, učinićete to savršeno verbalno, ali nećete propustiti da reči propratite i pokazivanjem kažiprstvom. Ova je radnja svojstvena ljudima širom sveta, izuzev nekih zemalja gde je pokazivanje prstom tabu, pa se zamenjuje pokazivanjem rukom, pri čemu se trza glavom u potrebnom pravcu. Sve ovo neretko prati još i otvaranje  ili zatvaranje usta ili pućenje usana.
    U Grčkoj i Italiji postoji razrađena verzija pokazivanja kažiprstom - takozvano skakutanje kažiprsta: ispruženi kažiprst se pokreće u lukovima, kao da nešto preskače, a svaki preskok predstavlja jedan dan posle sadašnjeg, odnosno dana na koji se nešto kazuje. Ovo je vodički znak za vreme, a ne prostor, kojim se koriste ljudi kada se nalaze u situaciji da ne mogu govorom dogovoriti neki susret, sastanak ili tome slično. Malo ljudi zna da pokazivanje palcem, okrenutim na gore ili dole, potiče još iz starog Rima. Taj znak značio je život ili smrt. Ukoliko bi gladijator u areni bio pobeđen, mogao je biti pošteđen ili ubijen. Na tu odluku uveliko je uticala publika položajem palčeva na rukama - palac okrenut na gore ili sakriven u šaci značio je život, do je palac okrenutprema dole značio smrt. Stoga verovatno Italijani danas vrlo malo koriste gest uzdignutog palca, što u današnjoj verziji ima značenje: OK sve je u redu, fino, dobro ...
    Pored ove opšte upotrebe palca, postoji još jedna verzija pokazivanja puta njime, ali ona otkriva mrzovolju pokazivača i njegovu razdražljivost, pošto pitanje dolazi u situaiji kada pokazivač ima dosta posla, ili su mu ruke zauzete nečim drugim, pa vam na pitanje kuda - trzne nekoliko puta rukom na kojoj je uzdignut palac. Pored ovih znakova za pokazivanje puta, postoji još jedna kategorija znakova koji uvek pokazuju pravac do jednog jedinog cilja - do vas samih. To su obično znaci domahivanja, a znače jednostavno: hodi, dođi ovamo do mene ... Najčešće se taj znak koristi manifestacijom sa četiri sastavljena prsta, dlana okrenutog gore i laganim otvaranjem i zatvaranjem šake. U čestoj je upotrebi i dozivanje kažiprstvom, koji se polusavijen kreće kroz vazduh.

    Ako biste pitali ljude koliko postoji načina za signalizovanje reči Da i Ne, većina vi siguno odgovorila - po jedan način: klimanje glavom u zank odobravanja ili potvrde i odmahivanje u negativnom značenju. Drugi, istina, manje poznati pokret ali sa istom funkcijom je zakretanje glave na stranu. Glava se oštro okrene u jednu stranu i potom se vrati u neutralan položaj. ovaj gest znači Ne i koristi se u Etiopiji, a mnogo liči na dečije odbijanje uzimanje hrane. Njihanje glave, odnosno njeno ritmičko naginjanje čas na jednu čas na drugu stranu (levo, desno) kao klatno, upotrebljava se osim ovde kod nas i u Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Iranu i još nekim zemljama. Z mnoge Evropljane ovo bi možda značilo možda Da, možda Ne, međutim, u zemljam u kojima se upotrebljava znači više Da, nego možda.
    Zabacivanje glave je pokret koji se izvodi naglim trzajem glave prema nazad i opet njenim vraćanjem u prvobitni položaj. To je nešto kao obrnuto klimanje glavom i u područjima u kojim se upotrebljava (Grčka, Sicilija, Turska, Kipar) znači Ne. Da i Ne se još pokazuje i rukama. Roditeljsko upozorenje detetu da ne sme nešto da radi obično se vrši mahanjem kažiprstvom, a znači Ne, dok je kod severnoameričkih Indijanaca za Da u upotrebi spuštanje savijenog kažiprstva prema dole nekoliko puta - kao da kuckate kažiprstom po stolu.


    Kada se dva čoveka sretnu i pogledaju oči u oči, oni se istog časa nađu u konfliktnoj situaciji, jer istovremeno žele da se gledaju i da skrenu poglede na drugu stranu. Zašto? Pa, jednostavno zbog toga što direktan pogled u očiukazuje na veoma aktivna osećanja - ljubavi, neprijateljstva, straha i slično, dok skrenut pogled otkriva inferiornost, stidljivost, indiferentnu nadmoć ... Kako u osnovi postoje samo dve vrste gledanja nekoga - prema njemu i dalje od njega, ostavlja se pretećim znacima lica da objasne koja je od pomenutih emocija u pitanju, ljubav, strah, ljutnja ili nešto drugo.
    Posmatrate li oči jednog od svojice dovorljivih sagovornika, primetićete karakterističan ples pomeranja pogleda. Govornik počinje svoje izlaganje brzim pogledom na sagovornika, a zatim, kada mu misli već uveliko krenu, skreće pogled na drugu stranu. Kako se približava kraju izlaganja, on počinje sve češće da upućuje kratke poglede sagovorniku. Dok on to čini, sagovornik ga posmatra ali čim preuzme ulogu govornika, situacija se ponavlja. Naravno, ima i drugih varijanti koje se mogu videti. Na primer, brbljiv i opširan govornik ni sam ne može da dočeka kraj svoje priče, pa njegovi pogledi na sagovornika postaju sve češći i duži, jer 'žrtva' bi mogla da pobegne. Postoje ljudi živahnih očiju čija nervoza leluja između između narvozne pažnje (brzi pogledi na sagovornika) i nervozne potčinjenosti (pogledi u stranu). Međutim, ovo pomamno kretanje očiju tamo- amo stvara u sagovorniku nelagodnost.
    Isto tako mogu biti neugodna i duga piljenja, jer neposredno gledanje oči u oči ima jedan duboko prateći efekat, čak i onda kada se deca igraju ko će duže izdržati da se ne skrene pogled. ne potraje dugo pri ovim fiksiranjima, a nešto u nama škljocne i moramo skrenuti pogled u stranu. Naprosto, kao da osećamo da će nas to oko što pilji povrediti, a to osećanje povuklo je za sobom mnoga praznoverja, među kojima je najpopularnije ono o urokljivim očima.
    Sve u svemu, gestovi i govor tela zauvek će ostati isti, za razliku od jezika koji može vremenom da se menja usled raznih faktora. Jezik govora tela može vam biti veoma koristan ukoliko ga pravilno savladate i može vam pomoći u mnogim prilikama.