vrh
Meni

Gde Je Zapisana Sudbina?

   Na koje su se načine naši stari dovijali da prozru budućnost? Narodno znanje koje je utkano u srž svakog pokolenja nemerljiva je i neosvetljena dubina u kojoj su putokazi pomešani i lako se može zalutati.
    Najgore prolaze radoznali, a neupućeni, oni koji žele da na brzinu, radi samo uobražene lične koristi, ovladaju znanjima koja su sticana hiljadama godina, koja su potpuno obavijena velom tajne.


KARAĐORĐE I SVETLE ZVEZDE

    Naš narod veruje da padanje zvezda u hrpama znači rat. Tako su za vreme rata sa Turcima 1876. godine, kada se vodila bitka oko Čemerna, na nebu padale zvezde. Tada su žene gledale u nebo, slušale kako gruvaju topovi i udarale se u prsa. Ali, kad na izvesnu kuću padaju 'luče', to jest, svetle zvezde, a naročito u vreme rođenja kakvog deteta, onda ono mora biti izvanredne sreće. Tako se tamo i danas veruje da su na kuću Petra Karađorđevića, Karađorđevog oca 'padale luče' i tako prorokovale šta će se desiti.
    Sa odlaskom bezbožnog vremena, svi smo, manje ili više, postali svesni praznine u kojoj smo gotovo pola veka živeli. Sada se klatno pomerilo na drugu stranu i došlo je do masovne pojave sujeverja inspirisanog strahom, do okretanja glave na onu stranu koja nam nudi 'brzo' spasenje. To je carstvo lenjih duhom koji su zadovoljni time da ih neko 'spasava', a da oni pri tome ne moraju ni prstom da maknu, osim da imaju deblji novčanik.
    Pojavilo se neverovatno mnogo proroka, vidovnjaka i iscelitelja koji su dočekali svojih pet minuta. Kao što svaka pokvarena roba donekle kompromituje i onu vrednu, pod sumnjom da su i oni doista Bogom darovani, iako se oni obično svojim sposobnostima ne razmeću. Jagma za 'spasiteljima' sastavni je deo kriznih i nesigurnih vremena. Tako je bivalo i ranije, a to ponajbolje saznajemo iz vrednog dela profesora Radovana N. Kazimirovića, kandidata bogoslovlja Kijevske duhovne akademije i doktora prava Tibingenskog univerziteta. On je u vreme procvata materijalizma posle Prvog svetskog rata imao snage da zaviruje u najtajanstveniji kutak duše srbskog naroda i da osvetli razna verovanja, običaje i obrede koji bi neosporno do danas mnogi bili sasvim zabravljeni. Iz njegove knjige 'Tajanstvene pojave u našem narodu' prenećemo neka davna verovanja koja neki danas, smatrajući se dobro upućenima, bez većeg udubljivanja izrabljuju kao misteriju prvog reda.
    Teško da se mlađi neće nasmejati 'gatanju iz plećke', koje ipak nije isplivalo u naše doba iz dubine vremena. Početkom XX veka bilo je sasvim uobičajeno da se sa pečenja odvoji plećka, obično od koze, ovce, ovna, a najčešće od jagnjeta i da se da nekome od 'nadarenih' da 'gleda' u plećku.
    A taj neko obično je bio domaćin kuće, najuglednija i najpoštovanija ličnost u seoskoj zadruzi. Ovo gatanje bilo je poznato još Indijcima, Vaviloncima, Grcima i nekim tatarskim plemenima. Kod nas je najrasprostranjenije bilo u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Lici.
    Čitanje plećke, ili kako to Crnogorci kažu - gledanje u pleće, uvek biva po plećki zaklanog brava, 'koji je soli kod domaćina zobao i u njegovom toru prenoćio'. Po plećki su Crnogorci predviđali vek domaćinu, zdravlje ukućana, grobove na muškoj i ženskoj strani, stanje rogate marve, napredak kuće, novac i još mnogo toga. Oni su bili u stanju da se glavu opklade da će biti onako 'kako plećke kažu'.
    Oni koji dobro umeju 'čitati plećke' razlikuju na njoj sledeće znake: krst, stub, raka, kolevka, kuća, seme, nosila, put, konjski udar, guvno, jaram... Gornji deo plećke sa naličja zove se krst, a donji stub. Znaci koji su na krstu tiču se hrišćana, a oni koji su na stubu - Turaka, jer je minare turske džamije u obliku stuba. Kada je ivica na krstu zaključena da se o kažiprstu plećka može obesiti, onda se smatra da će dom te godine biti sit, inače će da bude gladi. Ispod čašice sa one strane sa koje je plećka ravna postoje odista na nekim plećkama jamice kao da su iglom izbodene. Neke od njih zovu se raka, a neke kolevka. Ako su sve jamice tako nisko od čašice da se ne mogu dohvatiti palcem kada se poslednji gležanj namesti na kraj, onda raka i kolevka nije u kući, nego u rodbini ili selu.
    Čašica odozgo na plećki označava kuću. Tu se ogleda kakvoća kuće: što je čašica dublja, to je kuća praznija, a što je punija to je kuća bogatija. Ali ako u dnu čašice ima ubod, kao ubod od igle, znači da će domaćin umreti. Ako se taj ubod jedva vidi i iz njega se pomalja kao rosica ili suza, onda će domaćin, ili neko iz kuće, umreti tek kroz pola godine. Ako je ta rupica ispod kuće u dužini gležnja, onda ona kazuje smrt u familiji ...
    Gatanje po plećki našlo je izraza i u 'Gorskom vijencu', kada Knez Janko kaže: 'Divna pleća, a divno li piše!' Vuk Mićunović im tobož ne veruje, te pita: 'Šta će znati mrtve kosturine kako će se kome dogoditi?' Ali, njemu divno odgovara Vukota Mrvaljević, da baš on u njih više veruje nego svi drugi Crnogorci. Da je gledanje u plećku bilo dobro poznato i u južnoj Srbiji, vidi se lepo i iz priče Bore Stankovića, gde Ciganka osvetljena samo ognjem sa ognjišta čita Jovči kob iz oglodane kosti pileta.

TAJNE KNJIGA STAROSTAVNIH

    Velika i misteriozna moć pripisivana je našim knjigama starostavnim. Njihov značaj u formiranju narodne psihe bio je toliko veliki da ih je narod i opevao: 'U Marka su knjige starostavne. A on znade na kome je carstvo!' Knjige starostavne u našem narodu isto su što su i kod Turaka knjige indžijele, to jest, svete knjige. U pesmi 'Početak bune protiv dahija', starac Fočo uzvikuje: 'Ponesite knjige indžijele. Te gledajte šta nam knjige kažu. Šta će nama biti do pošljetka'.
    Reč starostavan označava u našem narodu nešto što je vrlo staro, od pamtiveka. To su knjige iz velike starine ukojima ima i proricanja budućnosti, u njima je zapisana mudrost koja je ponikla iz dubine duše naroda. U našim kjnigama starostavnim je: asketika - nauka o podvižavanju, postu i molitvanju, mistika - nauka o tajanstvenim pojavama u životu, zvezdočastvo - nauka o pogađanju sudbine po zvezdama i nebeskim znamenjima, medicina ...
    Knjige starostavne bile su u očima našeg naroda uvek tajanstvene i sudbonosne. Vrlo je verovatno da su naši stari svetogorski kaluđeri išli po narodu sa tim knjigama i pričali da su od velikih istočnih mudraca i da suzatim po njima gatali i proricali. U Hilandaru je u srednjem veku bila žiža celokupne naše kulture i psimenosti. Tu su se verovatno i javile prve proročke knjige koje su se po našem narodu širile.
    Od posebne su važnosti apokrifna proročanstva proroka Danila koje naša crkva nije priznala. Isto tako i 'Zbornik popa Dragolja' koji je negde 'zagubljen' baš uoči Drugog svetskog rata. Zbornik je pronašao 1879. godine u jednom selu blizu Skadra, Alimpije Vasiljević. Knjigu je napisao 'mnogogrešni rab Božji, presviter Vasilije, a zvani pop Dragolj'. Ona je, po rečima ruskog naučnika Mateja Sokolova, koji ju je proučio, prelazila iz ruke u ruku na 17 svešteničkih kolena.
    Knjiga starostavnih danas gotovo da i nema. One koje su se nalazile u Narodnoj biblioteci nestale su u plamenu za vreme bombardovanja Beograda 1941. godine, osim ako ih neko nije neposredno pre toga sklonio. Možda se po zabačenim, zaklonjenim selima Crne Gore i hercegovine još može naći po koja knjiga starostavna koja je nekim čudom ostala sačuvana.
    Gatanje i proricanje po knjigama starostavnim bilo je ovako. Onaj ko je želeo da dozna svoju sudbinu morao je sa sobom poneti zlatnu ili srebrnu paru, te nju spustiti na knjigu, to jest, na krst ili kotur. Na krstu i koturu postoje razni brojevi, ispisani staroslovenskom azbukom, a na kraju knjige obično stoji ukazanije, gde se gleda šta oni i označavaju i po tome se proriče sudbina. Brojevi i postupak gatanja, kao i sudbina koja je po tim brojevima ispisana, i jeste upravo 'ukazanije čisleno'.
    U kombinaciju se uzima isto tako i ime bolesnika kad se želi doznati hoće li ozdraviti ili umreti. Brojevi koji ističu iz slovenskih slova njegovog imena povežu se zatim sa brojem meseca, to jest, dana kada se bolesnik razboleo, to su takozvani mesečevi dani. Na primer, u 'Zborniku popa Dragolja' stoji: 'Ako se razboli prvog dana u mesecu, bojati se do trećeg dana. Ako ne umre, bolovaće 30 dana pa će ozdraviti'. Posle ovoga gleda se da li ostatak broja glasi na slova koja su nad ili pod krstom, ako je para bačena pri gatanju na krst. Ako je ostatak broja pao na slova koja su nad krstom onda će bolesnik ozdraviti. Padne li ostatak broja na slova koja su pod krstom onda će bolesnik umreti.
    Jedna takva knjiga se pred Drugi svetski rat nalazila u Semegnjevu, u svojini babe Jelene Božović. I na toj knjizi, kao i u 'Zborniku popa Dragolja' postoji kolut radi gatanja. Baba Jelena je kazivala da je ta knjiga starostavna iz Piščeva u Crnoj Gori i da su je njeni stari preneli za vreme bežanije od Turaka. Narod mnogo veruje ovoj knjizi i ona se čuvala kao najveća svetinja. Priča se da je po njoj pogođena sudbina obesnom Miloševom serdaru Jovanu Mićiću kome je rečeno da će od gladi umreti.

HODŽINA PROROČANSTVA

    Ono što su kod nas knjige starostavne, kod muslimana su to knjige indžijele, na kojima hodže i derviši i danas gataju na sličan način. Ako neko ode nekom čuvenom dervišu da mu pogađa sudbinu, on će ga obično dočekati skrštenih nogu i zamišljen. Pušeći on izbacuje debele kolutove dima. Pred njim se nalazi veliki okrugao mangal, a na njemu, kao na kavom pisaćem stolu, poredane debele knjige povezane u kožu.
    On vas pozdravlja sa 'Hošgeldum efendi' i podiže ruku od grudi do čela. Nudi vam mesto i vi sedate na ovnujsku kožu prema njemu. Zatim će vas upitati kakvu ste potrebu imali da dođete do njega i vi mu to kazujete. pošto vas pita za ime, on to beleži ljubičastim mastilom na jednu ceduljicu, zatim šapuće, računa, povlači poslednji broj i otvara debelu knjigu 'Juldiz kjitab' i iz nje vam čita sve o vašem dotadašnjem životu. Onda beleži još nešto ispod podvučenog rezultata i dobija novi čarobni broj. Tako on najzad dešifruje budućnost. Tu govori o onome što ima da dođe i daje vam savete šta treba da radite da biste izbegli opasnost.
    Najzad, derviš vas otpušta rečima: 'Sve smo ovo od Alaha, preko proroka, dobili mi njegovi sledbenici, a prava večita istina nalazi se kod njega, velikog Alaha'. Još će vam reći da nije njegova zasluga što on to zna, već njegovih pametnih prethodnika koji su mu to ostavili i zasluga knjiga, preko kojih se znanje vekova sačuvalo do danas,
    Pravo proročanstvo može biti samo od Boga. Samo je Bog sveznajuć. Zato se proroku kao čoveku nikad nije ni otkrivala cela slika budućnosti, već samo jedan izvestan deo. Apostol Pavle kaže: 'Nešto znamo i nešto prorokujemo' (Kor. 13, 9). Zato su i proricanja budućnosti bila uvek u skrivenom i simboličkom smislu. Proročanske reči uvek su u pupoljku, nagoveštene i tajanstvene, a da bi se ispunile treba da su istinite, za razliku od lažnih. Odista treba imati na umu da nisu sva proročanstva i čudesa od Boga, već da mogu biti i od zle sile. U tom smislu veoma su značajne božanske reči Spasiteljeve koje je uputio grešnicima i bezakonicima. Na dan Strašnog suda oni će mu prići rečima: 'Gospode, Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali i Tvojim imenom đavole izgonili i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili?' Ali On će im kazati: 'Nikad vas nisam znao. Idite od mene koji činite bezakonje!'
    Ali, kako da mi sada prepoznamo ko su pravi, a ko lažni proroci? Pa oni se samo odaju po svojim delima. Jer Gospod je rekao: 'Po plodovima njihovim poznaćete ih' (Mat. 7.15.20)
    Izvor: Treće Oko (Jul, 1996. godine)


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT