Tajanstvene Epidemije Smeha

    U misonarskoj školi u zabačenom selu Kašaša na severozapadu Tanzanije, tri devojčice su 30. januara 1962. počele da se smeju nekontrolisano. U sledećih nekolikodana, sve je više učenika dobijalo iste napade. Kod nekih je smeh trajao par minuta, drugi su se smejali satima i satima sve dok ne bi pali u nesvest, pa bi nastavljali da se smeju čim dođu k sebi.

    Napadi smeha su se ubrzo proširili centralnim i južnim oblastima Afrike, javljajući se nepredikdo sve do danas. Poreklo i priroda ovih neobičnih 'epidemija' još uvek su predmet brojnih nagađanja. Do danas, naučnici nisu pronašli bilo kakav odgovor kojim bi se objasnila događanja i obim zahvaćenih područja 60-tih godina prošlog veka. Da li je to bila masovna histerija? Trovanje hranom? Zaražena voda? Infektivni agens? Ili je neko nešto testirao?
    Kada su započeli napadi smeha u Kašaši, svakog sledećeg dana je sve više devojčica bilo pogođeno onim što je lokalno stanovništvo prozvalo 'smehomanija' i 'masovno ludilo'. Neke od tih devojčica su postale veoma nervozne i sklone nasilju. Često su bežale kao bez glave, u strahu da ih nešto ili neko proganja. Druge su tvrdile kako osećaju da se nešto pomera unutar njihovih glava. Napadi su trajali i prestajali u roku od nekoliko dana. Nekada su trajali i duže od dve nedelje. Zanimljivo je da niko od odraslih osoba nije bio pogođan. Do sredine marta gotovo su dve trećine školske dece od ukupno 159 učenika, doživele bar jedan napad smeha. Sa školskim osobljem koje se bukvalno raspadalo od straha i učenicima u iščekivanju sledećeg napada smeha, nije bilo ni govora o učenju, pa je direktor zatvorio školu i učenike poslao porodicama u njihova sela. Izgleda da je većina devojčica uspela da se sredi i smiri za to vreme, pa je direktor ponovo otvorio školu 21. maja. Napadi smeha i plakanja su se ponovo javili. Do kraja juna škola je ponovo zatvorena, a u pomoć su stigli dr E.M. Renkin sa univerzitetskog koledža Makerer i lokalni medicinski referent p. Džej Filip, ubeđeni da postoji racionalno bjašnjenje. Njihov prvi utisak bio je da za napade treba okriviti virus koji bi bio u stanju da se širi kapljičnim putem, kad god neko od učenika kine.
    Na kraju krajeva, gotovo svaka žrtva je prethodno bila u kontaktu sa nekim ko je zapatio smejuću bolest. Renkin i Filip su počeli svoja istraživanja i otkrili da su vitalni znaci kod devojčica savršeno normalni, da nema groznice id a nema govora o bilo kakvoj infekciji.
    Na listi potencijalnih uzroka, drugo mesto je bilo određeno za nepoznatu zarazu iz vode. Epidemije čudnog ponašanja u tropskoj Africi često su uzazvane kontaminiranom hranom, na primer semenkama bilke Datura Stramonium u kukuruzu ili brašnu. Da je ta pretpostavka bila tačna, devojčice bi svakako ispoljile bar neke nagoveštaje trovanja: suva usta, proširene zenice i lošu koncentraciju pokreta. Ni jedan od ovih simptoma nije zabeležen kod žrtava. Bez obzira na to, Renkin i Filip su prikupili uzorke i poslali ih na analizu. Rezultati testova su bili savršeno normalni.

    Dvojica naučnika su tada verovatno počela da osećaju kao da taj neobični dečiji smeh ide na njihov račun. Ostalo im je još samo jedno moguće objašnjenje - masovna histerija. Ali, šta bi izazvalo histeriju takviog obima? Renkin i FIlip su čuli teoriju lokalnog stanovništva da je čudno ponašanje izazvala bomba koju su tih 60-tih godina popularno zvali bugabu. To je period kada su Amerikanci u južnom Pacifiku testirali hidrogensku bombu, pa je događaj privlačio veliku medijsku pažnju. Da li bi testiranj H-bombe moglo da kod učenika izazove tako veliki strah, da bi on prerastao u masovnu histeriju? Postojao je samo jedan problem. Slična medijska halabuka je bila prisutna i u drugim delovima sveta, ali tamo niko nije postao histeričan. Zašto se onda takva stvar događala samo u Africi? I što je još gore, zbog čega se manija širila tako brzo?
    Napadi smeha, plakanja i nasilja su uskoro počeli da se šire okolnim školama. Kada je škola u Kašaši prvi put zatvorenea, neki učenici su otputovali u svoje rodno mesto Nšamba na jugu. Tamo je par devojčica iz škole u Kašaši izazvalo napade smeha i plakanja. I ponovo su većina pogođanih bila školska deca. Simptomi su uskoro nestali, a život se vratio u normalu. U junu je smejuća bolest pogodila 50 učenica srednje škole za devojčice u Ramašeni blizu Bukobe. Lekari su primetili da se izbijanje bolesti čudno poklopilo sa povratkom devojčica koje su išle u školu u Kašaši, a čiji roditelji žive u blizini škole Ramašeni.
    Jedna od žrtava iz škole Ramašeni je zatim poslata kući u selo Kanjangereka. I sve se ponovilo, ali sa izvesnim razlikama - epidemija je pogodila i devojčicinu porodicu pa su svi počeli da se smeju nekontrolisano. Situacija je poprimila krizne proporcije, jer je sve više škola na severozapadu Tanzanije oko jezera Tanganjika bilo pogođeno epidemijom. Stanovništvo je počelo da veeruje kako napade smeha, plača i nasilnog ponašanja izazivaju duhovi mrtvih predaka.

    I baš kada se činilo da stvari ne mogu biti bizarnije nego što jesu, one su to i postale. U novembru 1963. se pojavila čudna bolest u nekoliko škola na severoistoku Ugande, duž granice sa Kenijom. U ovim novim epidemijama, većina učenika poticala je iz hrišćanskih i muslimanskih misionarskih škola. Psihijatar Bendžamin Kagva je posetio tu oblast. Ono što je video tamo, ličilo mu je na mešavinu uličnog festivala u Rio de Žaneiru i konvencije psihijatrijskih bolesnika. Do tog trenutka, manija se pretvorila u nešto blaži oblik kikotanja i jecanja. Evo opisa jednog od očevidaca: 'Oni koje je bolest pogodila trčali su besciljno naokolo i spavali napolju, kraj svojih porodičnih groboca. Gotovo je svako od njih nosio belu kokošku ili pile, ili mu je kosa bila ukrašena belim perjem. zbog očigledne svakodnevne hiperaktivnosti, svi su izgledali fizički krajnje iscrpljeni. Pri tom, već nekoliko dana nisu jeli čvrstu hranu. Bez izuzetaka, svi su se žalili na glavobolje i bol u srcu. Većina muškaraca je u ruci imala nož za obrezivanje, kojim su neprestano zasecali prsa kako bi ublažili bol'.
    Doktor Kavda je ustanovio da prva faza bolesti traje od tri do četiri dana. Smehomanija obično počinje na mahove, napdajući učenike gotovo u trenutku i bez upozorenja. Ovaj hrabri lekar je, na sopstveni rizik, izišao na ulice i posmatrao učenike i studente utonule u sve moguće oblike socijalnog ponašanja kako postaju nasilni, kradu i napadaju jedni druge. Bivali su uzrujani, odbijali da jedu, nisu prestajali da pričaju i uporno su tražili da puše cigarete. Ukratko, rušili su namerno sve školske zabrane i tabue. Kada su ih pritali zašto se ponašaju tako neobično, decu su tvrdila da slede naređenja svojih predaka.  Mnogi su govorili da vide vizije svojih mrtvih rođaka. Tokom druge faze, učenicu su postajali depresivni, veoma tihi i fizički veoma iscrpljeni. Iako je tu i tamo bilo naknadnih napada, posle nekolikodana učenicu su povratili svoje normalno ponašanje.
    U maju 1966. novi napad nekontrolisanog smeha i plakanja zahvatio je školu u Musomi na jezeru Viktorija u Tanzaniji. Četrdesetoro učenika je pogođeno, zbog čega je škola zatvorena na dve nedelje. Ministar zdrvlja  Čarls Mivali je ispričao: 'Bolest se širi među školskom decom poput šumskog požara. Posebno pogađa devojčice - jedna počne da se smeje nekontrolisano, a za njom počinju i ostale. Niko ne može da ih natera da prestanu, pa je jedini način da ih razdvojimo na nekoliko nedelja.


    Tokom 60-tih godina slične epizode bizarnog ponašanja među učenicima centralne Afrike su izazivale veliku zabrinutost. Četrnaestogodišnja devojčica iz misionarske škole u Gani se 10. juna 1967. požalila da joj je veoma toplo i da joj srce preskače. Postala je izuzetno uznemirena i odbijala je da jede. Uskoro se njena uznemirenost pretvorila u hiperaktivnost. Nedugo zatim, slične simptome počelo je da ispoljava više učenika. Mnogi su počeli da jecaju nekontrolisano, druge bi savladali smeh i kikotanje. Većina je pokazivala gubitak bilo kakvih inhibicija, postajući izuzetno pričljiva. Druga deca su ispoljavala neuobičajenu stidljivost, a neki su govorili da osećaju kao da im mozak ključa i žalili se na užasnu glavobolju. Opisujući bolove u srcu, pomerali su ruku duž čitavog grudnog koša.
    Desetog dana obolela su 60 učenika, pa su užasnuti administratori učinili jedino što su mogli - zatvorili su školu i poslali dcu kućama. Do tog trenutka, epidemija je poprimila neočekivani obrt i postala još dramatičnija, bar kada su u pitanju bili novi simptomi. Neke devojčice su odjurile u šikaru, a druge su počele da se penju po drveću. Neke su gađale kamenjem svakoga ko je pokušavao da im priđe, ostale bi ga zasipale uvredama i fizički napdale. Neke su svukle svu odeću sa sebe, pa su morali da ih vezuju kako ne bi trčale naokolo gole, druge su obukle odeću svojih drugarica i na sebe stavile sve moguće vrste ukrasa koje su pronašle. Neki su učenici odbijali hranu, a drugi su se prežderavali i mislili isključivo o jelu.
    Teorija je bilo na pretek. Džudžu ili crna magija bačena na školu, tvrdio je lokalni vrač a podržavala ga je jedna grupa. Možda je neko od učenika začaran, pa se kletva prenela i na druge učenike, smatrala je druga grupa. Neki roditelji su milsili da nevolje izaziva toplota koja isijava iz tla, podiže se i utiče da se deca čudno ponašaju. Jedna grupa roditelja imala je zanimljivu teoriju: škola je izložena napadu neke vrste spiritualnog uticaja, a učenici se koriste kao medijumi za duhove koji žele da nekako komuniciraju sa zajednicom.
    Obožavaoci predaka veruju da kada umre rođak, on i dalje nastavlja aktivni odnos sa živim članovima porodice. Preminuli su uz vas svakog trenutka tokom dana i noći, jedino što ih ne možete videti. Egzistirajući u nevidljivom, paralelnom svetu, mrtvi rođaci su najpoštovaniji članovi društva. Kada stvari krenu loše, živi rođaci obično ponude svojim precima skupe poklone u zamenu za duhovno vođstvo i pomoć pri rešavanju problema. Nije neobično da ljudi zapadnu u trans i kasnije pričaju kako su videli pretke koji su im ponudili rešenje problema. Mrtvi su posrednici za koje se veruje da komuniciraju ne samo sa svojim živim rođacima, već i sa bogovima.

    Stara verovanja teško umiru, ako se to ikada i dogodi, a konflikt nastaje kada se domaće stanovništov u okviru prevođenja u hrišćanstvo, suoči sa insistiranjem misionarske crkve da se odreknu predaka i prihvate obožavanje Biblije. Ipak, ta su tradicionalna verovanja tako duboko ukorenjena da opstaju uprkos svemu i ljudi im se često vraćaju u kriznim periodima. Tanzanijski teolog Gabrijel M. Setiloane opisuje stihovima sopstvena konfliktna osećanja nakon prihvatanja hrišćanstva i krivicu koja potiče od činjenice da je odabrao religiju koju njegovi preci sigurno ne bi odobrili: 'Mrtvi nisu mrtvi, oni su uvek kraj nas, odobravajući ili neodobravajući sve što radimo, oni nas grde kada pogrešimo...'
    I dok mnogi tvrde da sa priličnom tačnošću možemo da ukažemo na korene izbijanja histerije kao ventila nabujalog psihološkog konflikta između novih i starih religioznih verovanja, ostaje pitanje zbog čega smeh? Ako se pogleda istorijat religioznih obnova, primetan je čitav dijapazon čudnog ponašanja širom sveta: trzanje, drhtanje, skakanje, valjanje i još puno toga, dok članovi kongregacije bivaju uvučeni u emocionalnu mahnitost. Tokom religiozne službe ljudi postaju privremeno otvoreni za sve vrste sugestije i skloni su da imitiraju ono što vide. Ako neko počne da se smeje, verovatno će to učiniti i ostali. Na sastancima koji se odvijaju svake večeri, počinje da se razvija određena vrsta tradicije. Dve najveće religiozne obnove u centralnoj Africi, bile su karakteristične po izlivima smeha usled ushićenosti. Možda su učenici jednostavno oponašali ono čemu su prisustvovali u misionarskim školama ili na religioznim skupovima?
    Epidemije smejanja se i dalje sporadično javljaju u Africi. U martu 2000. godine, jedna srednja škola u Bocvani je zatvorena jer su učenici počeli nekontrolisano da se smeju, plaču i vrište. Školske vlasti su posumnjale u epidemiju malarije, ali su analize krvi učenika bile negativne. Seljaci su okrivili crnu magiju. Da li su i ovo ostaci agričke religiozne obnove.
    Da li su epidemije smejanja primeri masovno ludila? Naprotiv, takve epizode samo ističu izuzetnu raznolikost ljudskih verovanja. Ništa manje izuzetan nije ni uticaj koji verovanja mogu imati na izbijanje masovne histerije. Po psiholozima, to su pozivi u pomoć, pokušaji da se relativizuje stres. Delom ritual, delom histerija, to su kulturno prihvatljivi načini da se razreše problemi nastali u sukobu kultura ili generacija
    Međutim, ima i drugo gledište, puno ozbiljnije. Afrika je mnogo godina poligon za testiranje svega i svačega svetskim moćnicima sa Zapada. Virusi i razne epidemije gde humani zapad testira svoju medicinu, koju će kasnije bogato da unovči su svakodnevna pojava u Africi. S obzirom da simptomi koje su pokazivali 'zaraženi' u nekim situacijama umnogome podsećaju na osobe koje su pod jakim delovanjem nekih od novih droga, postavlja se logično pitanje: 'Da nije tamo testirana još tada neka od novih druga koja će kasnije preplaviti planetu i doneti bogatstvo njenim tvorcima'. U tom kontekstu, epidemije smeha definitivno nisu predmet podsmeha.