Ponuda Tema

Katastrofa Koja Je Promenila Svet
Da Li Će Ponovo?

   Godine 1384. godine pojavila se pošast koja je usmrtila milione ljudi, ispraznila čitave gradove i sela, a Evropu uvela u novo doba. Može li se ova nesreća ponoviti?
    Trgovac iz Đenove iznenada je počeo da oseća neko čudno bockanje u udovima. Nekoliko časova kasnije savladao ga je neopisivi umor. On sluti da je došlo ono najgore, jer bolest koja već nedeljama besni u Đenovi, sada je dograbila i njega ...

 

    Obuzima ga samo jedna misao, a to je - bekstvo. Poslednjim snagama on je uzjahao konja i sa naporom se održavajući u sedlu krenuo jednom prijatelju u Pjaćencu. Kad je stigao, bio je potpuno iscrpljen. Fulko de la Kroče i njegova porodica unose ga u kuću i u krevet i ne znajući da zajedno sa njim unose smrt u kuću. Bolesnik se žali na nepodnošljivu glavobolju, a telo mu gori i sve teže govori.
    Sledećeg dana uočavaju se prvi čvorići veličine oraha u predelu prepona, dok su se kasnije kod nekih oni pojavljivali ispod pazuha. Oni izazivaju strašan i nepodnošljiv bol i pri najmanjem dodiru. Preko čtavog tela šire se plikovi i pege. Naročito je gadan i neprijatan zadah obolelog koji je kao miris pokvarenog mesa. Bolesnik pljuje krv, mokraća mu je crna, a srce jako lupa. Posle samo tri dana on umire u teškim mukama. Ovo gostoprimstvo je postalo zla kob Fulka de la Kroče i njegove familije. Tek što su sahranili svog gosta, umro je jedan član njegove prorodice. I u susedstvu se već čuju pritužbe na glavobolju i groznicu. Niko ne zna šta se dešava i šta će tek da ih snađe ...
    Kuga kruži Evropom. Prelazi sa čoveka na čoveka, sa sela na selo, sa grada na grad i niko ne zna kako da joj umakne. judi umiru u mukama i smradu, bez dostojanstva i bez utehe svoje crkve. Sveštenici su ili mrtvi il ise plaše da se približe umirućima i da ih ispovede. na ulicama gradova gomilaju se leševi za koje nema dovoljno grobara a ni mesta za sahranjivanje. Imućni uspevaju da velikim sumama nagovore najsiromašnije da sahranjuju mrtve. Međutim, novostečeno bogatstvo im je od male koristi jer posle nekoliko dana i oni leže mrtvi na ulicama.
    Bolest je toliko jeziva da se već govori o smaku sveta. Ljudi još ne mogu da shvate da je to stvarnost. Književnik Đovani Bokačo koji je doživeo epidemiju kuge u Firenci, gde je oko 50.000 ljudi, polovina stanovništva, tokom nekoliko nedelja postalo žrtva strašne bolesti, zabeležio je: 'I da nisam bio jedan od onih koji su to videli sopstvenim očima, jedva bih bio u stanju da u takvo šta poverujem, a još manje da opišem'...     Njegov savremenik Gabrijele de Musis, pravnik u Pjaćenci, proučio je 'maršutu' kuge i ustanovi da je ona izbila 1346. godine na istoku među Tatarima. U to vreme, prema kazivanju Musisa, vladala je velika napetost između Tatara i italijanskih trgovaca koji su se naselili na obali Crnog mora.
    Jednog dana došlo je do žestoke svađe između hrišćana i Tatara, a zapretio je i rat. Italijani, koji su bili u manjini, pobegli su u primorski grad Kafu - danas Feodosija. Jedan veliki odred Tatara krenuo je za njima i zauzeo položaje oko grada. Situacija je za Italijane postajala sve beznadežnija, ali onda se desilo nešto čudno - nekakva jeziva zaraza širila se među napadačima. Tatari su umirali kao muve. a vojske je toliko oslabila da je odlučila da prekine opsadu. Ljudi u gradu su likovali, ali prerano.
    Smrt je na kraju pronašla put i do njih samih, i to pre nego što su počeli povlačenje. Tatari su svoje mrtve izbacili katapultima preko gradskih zidina. Smrdljivi leševi zaraženi kugom padali su sa neba na Italijane. Žitelji grada su ih bacali što su brže mogli u more, ali to im nije ništa pooglo.Kuga se ubrzo raširala i među njima. Oni koji su mogli pobegli su brodovima prema Evropi.
    Iz Kafe, italijanski brodovi otišli su u Konstantinopolj i Kairo. Podmukla bolest išla je sa njima. Krajem 1347. zaraza je stigla u Mesinu, a odatle je otputovala, takođe brodom, u Đenovu, Veneciju, Marsej, Barselonu i druge primorske gradove. Trgovci su je odneli sa svojom robom u unutrašnjost kontinenta. Godinu dana kasnije, u aprilu 1348. godine, uvukla se u Firencu, a tokom juna stigla je u Pariz i London. Prešla je preko Alpa i opustošila južnu Nemačku. Sledeće godine krenula je dalje prema severu i istoku, sve dok u maju 1349. nije stigla do Bergena na jugu Norveške. Godine 1352. krug se zatvorio, kad je kuga stigla do Moskve, koja leži svega nekoliko stotina kilometara severno od Kafe.
    Najumnije glave Evrope pokušale su da odgonetnu uzrok bolesti. Lekari uglednog Pariskog medicinskog društva predpostavljali su da je ona bila u vezi sa neobičnom konjukcijom Saturna, Jupitera i Marsa koja se desila na južnom sazvežđu 20. marta 1345. godine. I položaj Marsa u sazvežđu Lava od oktobra 1347. do maja 1348. važio je kao mogući uzrok. Jedan lekar iz Monpeljea smatrao je da je posledica položaja Saturna na Južnom nebu bilo prerano sazrevanje letine, zbog čega je voće i povrće pripremano nezrelo, a to je dovodilo do ozbiljnog oštećenja probavnog sistema.
    Neke njegove učene kolege ukazivale su na razne zemljotrese, odnosno na mijazme, smrtonosne gasove koji su se oslobađali iz zemlje. Drugi su krivca videli u zatrovanim bunarima, a Jevreje kao glavne počinioce. Razlog za to mnogima je izgledao sasvim jasan: Jevreji su navodno planirali da potpuno iskorene hrišćanstvo u Evropi. Došlo je do nemilosrdnog progona Jevreja, pre svega u nemačkim zemljama. Podvrgnuti surovom mučenju, navodni počinioci su pod silom priznavali svoje zločine. Uvek se ponavljala priča kako su oni iz inostranstva nabavili vrećice sa otrovom i njihov zadržaj bacali u bunar. Kako je zapisao sveštenik Hajnrih Truhzes iz Konstance: 'Od praznika Svih svetih 1348. godine, svi Jevreji između Kelna i Sustrije bili su spaljeni, utopljeni, izbodeni noževima ili nadrugi način likvidirani, mladi muškarci i devojke, stari ljudi i svi ostali. Bila je to najstravičnija akcija uništavanja Jevreja do pojave nacizma.
    Uzalud se 5. jula 1348. godine papa Klement VI sa svojom proklamacijom 'Sicut Judeis' založio za prestanak progona Jevreja, jer histerična masa nije htela ni da čuje za to. Čak ni činjenica da su Jevreji umirali od kuge baš kao i hrišćani nije im ništa značila. Kad je jevrejsko stanovništvo iz Ravensburga pobeglo u tvrđavu kralja Karla, rulja je opkolila tvrđavu i zahtevala da joj se Jevreji izruče, što je na kraju i učinjeno. Uništavanje Jevreja nije donelo nikakvo olakšanje jer se umiranje i dalje nastavljalo.
    Neki su izbegavali plodove mora i začine sa istoka kao moguće uzročnike. Drugi su spaljivali tamjan i premazivali se aromatičnim uljima da bi se zaštitili od otrovnog vazduha. Bilo je i dosta flagelanata - bičevalaca koji su išli id grada do grada i šibali sami sebe kožnim kaiševima na čijim su vrhovima bili pričvšćeni ekseri. Kuga je, po njihovom mišljenju, bila bič božiji kojim je on kažnjavao ljude zbog njihove grešnosti.
    Prošlo je 550 godina pre nego što su naučnici identifikovali pravi uzrok zaraze. Bilo je to 1894. godine kada je jedna epidemija kuge besnela ujužnokineskim provincijama, u Kantonu i Hongkongu. Švajcarski mikrobiolog Aleksandar Jersen saznao je za to i otputovao u Hongkong da na licu mesta prouči krv obolelih. Tom prilikom je otkrio uzročnika, jednu bakteriju koju danas, u čast njenog otkrivača, zovemo Jersinia pestis. Gotovo istovremeno i nezavisno od njega, i japanski bakteriolog Šibasabura Kitasato, identifikovao je uzročnika. Mada je za kratko vreme uspeo da sačini vakcinu, strašna boleština je i dalje besnela, dok na kraju nije stigla i do Indije, gde je usmrtila milione ljudi.
    Epidemiolozi su ubrzo ustanovili da se sićušni izazivač kuge najradije nastanjuje kao parazit na buvi Xenopsylla cheopis. Ona živi u krznu sitnih glodara, kao to su pavoci i mrmoti. Kad buva ugrize, životinja se inficira i razboli. Pre nego što njen domaćin ugine, buva skače na najbliže toplokrvno stvorenje, pa tako i na čoveka. Bolest se javljala u tri oblika: u vidu kužnih čireva čija je smrtnost iznosila oko 60%, zatim kao brzodelujuća kuga pluća koja se prenosila zaraženim kapljicama i gotovo uvek završavala smrću, i kao brzodelujuća septička kuga koja je dovodila do trovanja krvi.
    Danas znamo da je posredi bila zaraza koja je zahvatila čitavu Aziju i Evropu i koja je oko 1335. godine izbila u pustinji Gobi, kao posledica pustošnih zemljotresa koji su doveli do velikih poplava i masovne gladi. Glodari koji su živeli u divljini i koji su u normalnim prilikama izbegavali ljude, pojurili su posle tih katastrofa u ljudska naselja tragajući za hranom. Među tim izbeglicama nalazile su se i životinje zaražene kugom. U Sibiru, Kini, Indiji i Persiji tokom svega nekoliko godina toj boleštini podlegli su milioni ljudi pre nego što je opasnost uopšte i doprla do svesti Evropljana. Koliko je ljudi umrlo kao žrtve kuge, to ne znamo, jer u tim vremenima niko nije vodio evidenciju.
    Najstrašnije kod te bolesti bilo je što se pojavljila iznenada i mogla je svakoga da pogodi. Bila je nepredvidljiva i nije postojalo ništa čime bi se čovek mogao od nje zaštititi. Ali, kako je došla, kuga je tako i prošla - preko noći. Što se tiče preživelih, oni su morali ustanoviti da njihovih žena, muževa, dece i prijatelja nije više bilo, podlegli su strašnoj bolesti. Neki su pobegli od kuće i niko nije znao da li su još živi. Više od polovine gradskih žitelja naprosto je iščezlo. onaj ko bi putovao kopnom nailazio je na sela bez ljudi, a na mnogim gazdinstvima nije više bilo nikoga ko bi hranio stoku u štalama ili nadzirao krave i ovce na pašnjacima. Bio je to kraj strogo uređenog feudalnog poretka.
    Hroničari izveštavaju o slomu tog poretka. Oni koji su preživeli zarazu, očigledno u nadi da će sve zaboraviti, strašno su se svađali i gložili oko imovine preminulih, ili su se besramno odricali vrline i živeli ne poštujući nikakve zakone. Gora od posrnulog morala bila je izmenjena privredna situacija. Svugde je nedostajalo radne snage. Ni seljaci ni žitelji gradova nisu obavljali svoje poslove, kao da su u svako doba računali sa smrću. Ukoliko su se radnici uopšte i mogli pronaći, uzahtevali su dvostruko ili trostruko veće nadnice nego ranije. Samo na jednom području nije došlo do poskupljenja - zamljišni posedi i kuće mogli su se kupiti za bagatelu.
    Veliko umiranje, kome su kasnije generacije dale naziv 'crna smrt', mnogi istoričari smatraju za jednu od najvažnijih epizoda u istoriji Evrope. Sa tom strašnom katastrofom srednji vek je neopozivo doživeo svoj kraj. Bilo je to kao da je kuga očistila teren da bi modrnom dobu načinila mesta. Svakako, dramatične promene nisu odmah bile sagledive. Ali ubrzo su se mogli raspoznati prvi znaci:
Budući da su mnogi učitelji latinskog poumirali, materinski jezik počeo je da sve više dobija na važnosti. Informacije i znanje, koje su učeni ljudi ranije rezervisali za sebe, sve više i više su postajali dostupni i običnim ljudima.
Osnivani su novi univerziteti, između ostalog u Pragu, Beču, Krakovu i Hajdelbergu. Izgradnjom nekog univerziteta podiže se ugled gradova i podstiče opšte obrazovanje
I kod žena se desilo nešto nečuveno: mogle su da postanu lekari, a i dobile su pravo da se pred sudom pojavljuju kao svedoci.
Oskudica radne snage dovela je do jačanja cehova. Srednji staleži, a time i građanstvo, sticali su sve veću moć.
Zbog velikog umiranja crkva je znatno izgubila na svom uticaju. Moglo bi se u neku ruku kazati: kuga je utrla put reformaciji.
    Danas smo svedoci da se nešto slično dešava u Evropi, ali i su svetu. Epidemija korona virusa ima sve šanse da izmeni čitavu sliku sveta, onakvog kakvog smo do sada poznavali. Tek kada se završi epidemija moći ćemo da tačno pogledamo šta je izazvala, ali jedno je sigurno - svet više neće biti isti.

   RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA