Enigma Telesne Privlačnosti

    Šta je to što u nama određuje ovakva mišljenja i da li je možda najtačnije objašnjenje istočnjačka mudrost koja kaže: 'Lepota je u oku posmatrača'

    Šta je lepota? Da li su supermodeli najlepše žene sveta, ili nam sve to sugerišu njihovi reklamni agenti i razna sredstva informisanja koja nam kreiraju mišljenje? I zašto su današnje 'ikone' lepote, tako blede i koštunjave u poređenju sa filmskim zvezdama iz prošlosti?
    'Savršene ličnosti' poturaju nam se pod nos svakog dana, a ipak u stvarnosti naši sopstveni izbori partnera možda su beskrajno udaljeni od tog njihovog ponuđenog ideala. Ako bi se od vas zatražilo da izvršite izbor između Pamele Anderson i Naomi Kembel, vi biste se verovatno opredelili za veselu, toplu i zanosnih grudi plavušu Pamelicu, a ne za visoku i elegantnu Naomi. Činjenica je, naime, da se muškarcima više dopada neko ko je topao i pristupačan, neka zvezda iz TV sapunice, TV voditeljka ili možda neka obična žena sa ulice - umesto aerodinamične i visoke Amazonke. Psiholog Dag Sendl, profesor estetike na Metropoliten univerzitetu u Lidsu, Engleska, smatra da i kultura i lična psihologija igraju svoje uloge u definisanju privlačnosti. Ne iznenađuje, zato, što postoje kako sličnosti tako i razlike u pogledu onoga što pojedine društvene zajednice širom sveta smatraju lepotom.


    Ukoliko pokažete fotografiju Kejt Mos nekoj gomili ljudi u Indiji, najverovatnije ćete videti kako oni reaguju prilično sažaljivo. Tipična reakcija tamošnjeg stanovništva bila bi: 'Zašto je tako mršava, da nije malo bolesna'?
    U Indiji modeli i fimske zvezde vole da budu malo punašniji. Pa ipak, po po mišljenju psihologa Sendla, postoje univerzalne norme u pogledu onoga što se smatra za privlačno, ali to manje stoji u vezi sa onim što imamo, a više je u vezi sa načinom na koji koristimo ono što imamo.
     Kako kaže Sendl: 'Postoje izvesni facijalni signali i telesni gestovi koji su univerzalni, a privlačnost je, kako izgleda, jedna uzajamna igra između kulture i onoga što je urođeno'.

    Da bi dokazali tu tezu, psiholog Monika Mur sa Vebsterovog univerziteta u Misuriju, SAD, provela je više od 2.000 časova u posmatranju ženskih manevara flertovanja u restoranima, barovima i raznim prijemima. Dok bi nas evolucioni psiholozi uveravali da su pažnju muškaraca najviše privlačile žene sa najsimetričnijim crtama lica ili sa najboljim proporcijama kukova, u stvarnosti su žene koje su privukle najveću pažnju bile one koje su odašiljale najveći broj signala.
    Ali, ma koliko da je dobar flert kadar da donese uspeh širom globusa, još uvek postoje ogromne razlike u pogledu društvenih ideala o lepoti između Zapada i Istoka, pa čak i između različitih perioda istorije neke određene nacije.
    U svojoj knjizi 'Traganje za ljudskom lepotom: Jedna ilustrovana istorija' Džilijan Robinson tvrdi da, bez obzira na to što je lepota prirodin način koji doprinosi razmnožavanju vrste, naše kulturno nasleđe a ne naši geni predstavlja faktor koji diktira naš ukus. Postoje bezbrojne varijacije onoga što se u pojedinim kulturama smatra za lepo i privlačno. Pločice u usnama i štapići provučeni kroz nos možda izgledaju neodoljivo pripadnicima nekih plemena na Novoj Gvineji, ali oni teško da bi povećali vaše osvajačke šanse ako biste pokušali da paradirate njima u Rimu ili Parizu.
    Najbolji primer prave patnje u ima lepote su žene iz plemena Padaung Long u Mjanmaru koje koriste mesingane prstenove da bi izdužile svoje vratove. Umetanje raznih ukrasnih privezaka u probušenu kožu popularno je kod nekih plemena, kao što su Masai u Keniji. Bušenje kože, noseva i ušiju postaje i sve unosnija industrija na Zapadu.
    U Vijetnamu je bleda koža sinonim lepote. Zbog toga, žene voze bicikle noseći duge rukavice, šešire i šalove da bi se zaštitile od sunca. Žene XVI veka nosile su suknje sa obručima da bi ima zadnjice izgledale što oblije i punije. Većina današnjih žena pala bi u očajanje ako bi im se otpozadi pojavila neka ekstra okruglina. Malje na licu (za muškarce) su gotovo obavezan rekvizit u nekim zemljama Srednjeg Istoka, jer se izjednačuju sa muškošću i muževnošću. Kako reče jedan naš komentator prenoseći fudbalsku utakmicu iz Turske: 'Na stadionu u Istanbulu samo policijski psi ne nose brkove'!

     Pripadnici plemena Tipal sa papua Nove Gvineje znaju kakva je moć ljudskog izgleda. Oni ne vole da ratuju, pa se zato prekrivaju maskama od blata da bi zastrašili neprijatelja. A popularne su i pločice ugrađene kroz usne i štapići probodeni kroz noseve.
    Piter N. Sterns, autor knjige 'Masna istorija: Telo i lepota na modernom Zapadu', kaže da možda i neki socio-politički faktori igraju određenu ulogu. U Americi pre Prvog svetskog rata sve veća potrošačka groznica i labavljenje ljubavnog morala doveli su do oštrih osuda i apelovanja na suzdržanost. Jedenje je bilo jedno od područja na kojima se mogla primeniti suzdržanost, pa je, kako kaže Sterns, samožrtvovanje kroz strogu dijetu služilo kao protivteža sve većoj slobodi koju su muškarci, a naročito žene, uživali na drugim životnim područijima. Izjednačavanje masnoće sa labavim moralom bilo je još više pojačano sredinom XX veka, kada su visoki životni standard i ponovo oživljena potrošačka groznica još jednom podstakli želju da se ugađa sopstevnom telu.


    Na naša shvatanja lepote možda utiču i ekonomska i društvena potreba. Na Zapadu, gde hrane ima u izobilju i gde je gojaznost ozbiljan problem (danak brzoj hrani i Mekdonaldsu), mi izjednačavamo vitko građeno telo sa dobrim zdravljem a samim tim i lepotom. U siromašnijim, manje razvijenim zemljama punije žene pobuđuju divljenje, verovatno zato što robusne žene izgledaju zdravije i bolje prilagođene da podnesu porođajne trudove (što reče moja ujna: 'Žena bez dupeta je isto što i selo bez škole'), a deblji muškarci smatraju se za muževnije. Istim ovim aršinima mogla bi da se objasni i pohotna golotinja na slikama iz doba Renesanse.
    Čak i unutar raspona od svega nekoliko decenija ono što je 'u trendu' ili van njega izgleda da se stalno menja. Tokom 1950-tih godina Bet Dejvis je smatrana za veliku lepoticu - sa njenim obilato nakarminisanim usnama, tamno zasenčenim očnim kapcima i izvijenim obrvama. Tokom 1980-tih stiže strože 'isklesan' izgled Bruk Šilds i Žaklin Bise koje su privlačile mušku pažnju, dok su muške 'ikone' kao što je Klint Istvud, imale snažne vilice i zapušten izgled.

   Danas bledunjavi Leonardo Di Kaprio teško može da se uklopi u ideal evolucionih biologa - krupnog i snažnog muškarca koji prosto kipi od muževnosti, ako što ni Kalista Flokhart, sa svojim malim grudima i bez oblina, nimalo ne liči na drevni ideal zemaljske Majke, ali, opet, njihova popularnost ne može da se porekne.
    Dag Sendl veruje da je u ljudskoj prirodi da traži promenu u idealima svakih nekoliko decenija, i da to važi kako za fizički izgled tako i za modu ili ukus u muzici. Kako on kaže: 'Moguće je da postoje prirodni ciklusi ovih ili onih ideala lepote koji dominiraju u nekom određenom društvenom miljeu. Kad se neki imidž prekomerno koristi on postaje suviše poznat i prestaje da stimuliše ili uzbuđuje, pa zato tražimo regeneraciju'.
    Društveni ideali oduvek su uticali na nas - zašto bi se, inače, žene XIX veka utezale u tako tesne korsete da su jedva disale? Danas nam se likovi 'lepih ljudi' emituju sa TV ekrana ili nam se osmehuju sa reklamnih panoa. Svi smo mi osetljivi na to - setimo se samo naših patetičnih nastojanja da se oblačimo po poslednjoj modi, ili mnogo časova provedenih u teretanama, sve radi lepšeg izgleda. Ni muškarci više nisu imuni na te uticaje. Kozmetičke kompanije već uveliko lansiraju kreme protiv starenja isključivo za muškarce, a dok se pre dvadesetak godina samo 10 odsto kozmetičkih hirurških zahvata obavljalo na muškarcima, danas taj procenat iznosi preko 25 odsto i u stalnom je porastu.
    Globalizacija industrije zabave dovela je i do sve većeg uzajamnog prožimanja i stapanja ideala. Žene iz Azije često nastoje da steknu što je više okrugle oči i bledu kožu. Praksa pripadnika primitivnih naroda da se ulepšavaju tetovažama ili stavljanjem prstenova i štapića u nos i uši prvi put je bila masovnije prikazivana na televiziji i magazinima na Zapadu tokom 1960-tih godina i u znatnoj je meri modifikovala naše razumevanje lepote. Danas je praksa tetoviranja i najneverovatnijih bušenja (sakaćenja) tela popularnija nego ikada.
    Ispada, dakle, da smo mi srećni što nas sa svih strana zasipaju zapadnjačk taj ideal - a u isti mah se okrećemo u suprotnom pravcu, tražeći jedinstveno ii imidži 'perfekcije' i što arčimo pozamašne svote novca u nastojanju da dostignemo neobično.
    Na kraju jedna istočnjačka mudrost koja kaže: 'Na svetu nema toliko ružne osobe, koja se neće svideti nekoj drugoj osobi', a i da se vratimo na početak teksta i zaključimo da je ipak, 'Lepota u oku posmatrača'.