vrh
Meni

Deca Anđela i Zemljanki

   Najnovija arheološka iskopavanja, ali i satelitski snimci, potvrđuju drevna, usmena i pisana, svedočanstva o rasi divova koja je nakada nastanjivala planetu. Brojne legende i predanja, ali i spisi koji pripadaju nizu starih civilizacija, govore o džinovima.
   O bićima ogromnih razmera koji su, neko vreme nastanjivali Zemlju. Po svim tim izvorima, oni su bili plod veza između, po jednima, takozvanih 'palih anđela' (onih koji su se pobunili protiv Boga i zato bili oterani sa Neba na zemlju), po drugima vanzemaljaca koji su stigli sa, najverovatnije Sirijusa, a po trećima bogova i božanstava - i žena ljudskog roda. A deca iz tih veza od očeva su bila nasledila ne samo džinovski stas, već i niz važnih znanja.

 
  

    Dakle, ti džinovi su se na našoj planeti pojavili tek nakon što su se ljudi na njoj ne samo nastanili, već i razmnožili. I neko vreme te dve vrste živele su ne samo jedna pored druge, već i manje više zajedno. O toj, u odnosu na ljudski rod neprirodno visokoj populaciji ima naznaka u predanjima koja su do danas opstala na svim kontinentima. Kao i u mnogim sačuvanim, otkrivenim i dešifrovanim pisanim dokumentima skoro svih drevnih civilizacija. Među njima i onih koje su, u najvećem broju slučajeva, nestale, a da još uvek nije razjašnjeno kako, zbog čega i što je najbitnije - kada. Istovremeno, još uvek nema sasvim pouzdanih indicija kada su to džinovi živeli na Zemlji.

PRENEOLITSKE CIVILIZACIJE
   
    Već pomenute legende i spisi koji govore o džinovima, njihovo postojanje smeštaju u neku izuzetno daleku prošlost ne samo ljudskog roda već i naše planete, iz koje su, samo nedovoljno jasna sećanja stigla do autora i predanja i pisanih dokumenata. Tu se nameće ključno pitanje koje glasi - kada se onda ljudski rod pojavio na Zemlji?
    Zvanična nauka danas tvrdi da se to odigralo nešto pre geološkog doba zvanog kao neolit - od kada i počinje istorija. Nasuprot ovoj tvrdnji stoji tvrdnja takozvanih jeretičkih arheologa i pristalica naučnofantastične geologije i paleontologije koji dokazuju da je i daleko pre neolita postojala ljudska civilizacija. I to ne samo jedna, već nekoliko njih koje su bile upoznate sa nizom znanja, uključujući i ona koja sada nazivamo magijskim i okultnim.
    Sve te civilizacije doživljavale su fazu uspona i fazu regresije, koja se završavala njihovim skoro potpunim uništenjem. Uz to, zagovornici ovakvog gledanja na istoriju ljudskog roda ukazuju na činjenicu da su najnovija satelitksa osmatranja otkrila da je zemlja, milionima godina unazad, bila pod uticajem 'bliskih susreta' sa nizom nebeskih tela, takozvanih aerolita. Svaki od tih susreta izazivao je kataklizmične promene na planeti. A one su, u većoj ili manjoj meri, uništavale ljudsku civilizaciju. Ono malo ljudi što bi kataklizmu uspelo nekako da preživi, bivalo je primorano da sopstveni razvoj, dakle i razvoj svoje civilizacije, počinje od nule. 
   
    Jedan od zastupnika ove hipoteze je i naučnik Herbiger koji ciklično razvijanje i uništavanje preneolitskih ljudskih civilizacija tumači - padom Meseca na Zemlju.

    Po njemu, naime, u dalekoj prošlosti, oko naše planete kružilo je četiri meseca. Tri od njih su se sudarila sa Zemljom, a četvrti je onaj kojeg mi sada vidimo. Pad trećeg, po Herbigeru, izazvao je otkidanje ogromne količine leda nakupljenog na Južnom polu. Ta gromada gigantskih razmera i isto tolike težine, kliznula je u more.
    To je izazvalo pojavu ogromnih talasa koji su se obrušili na skoro sve a ne samo priobalne delove kopna širom planete. I to je u stvari ostalo u svesti malobrojnih preživelihljudi kao spomen na Veliki potop. Na katastrofu koja je odnela i brojne ljudske žrtve i tada postojeću civilizaciju.
    A i pre potopa, bilo je još najmanje dve slične kataklizme. No spomen na njih nije niko uspeo da zadrži, moguće je da su očevici poginuli, ili su od jedne do druge, pa i do potopa, protekli milioni godina, tako da je svaki trag ove katastrofe nestao.
    Prema Herbigeru i onima koji dele njegovo mišljenje, prva, ili možda jedna od prvih ljudskih civilizacija na našoj planeti ponikla je 4,5 miliona godina pre no što je zvanična nauka potvrdila starost takozvanog, autora lopiteka, tačnije žene, nazvane Lusi, za čiji je ostatak kostura ustanovljeno da je star oko 80.000, ako ne i svih 100 do 120.000 godina.

BIBLIJSKI NEFILIMI
   
    A jedna od tih drevnih, u cikličnim kataklizmama uništenih ljudskih civilizacija, po Bibliji, tačnije po njenom delu zvanom Postanje (6.2) ishodište je i Nefilima. Sinovima i ćerkama rađanim u vezi između 'anđeoske rase' i žena ljudskog roda.
    To su oni tajanstveni džinovi. Rasa poluljudi. Za njih, a na osnovu analize zapisa pisanih na drevnim srednje istočnim jezicima, Zaharije Sičin, svetski poznati stručnjak upravo za te jezike, tvrdi da su bili rezultat - ukrštanja ili biološkog susreta dve potpuno različite rase. S tim da su, po njemu, 'anđeli' u stvari bili vanzemaljci koji su radi nekog razloga, do Zemlje stigli iz vasione. Otuda i potiče legenda, prisutna u skoro svim svetskim religijama, da su 'anđeli' stigli sa neba.
    Zaharije Sičin ne spori da je biblijska jkataklizma zvana Veliki potop odista postojala i da je uništila najveći deo ondašnjeg čovečanstva. Ali za razliku od uglavnom religijskih predanja i pisanih dokumenata, on tvrdi da potop nije poslat da bi uništio Nefilime i 'pale anđele', već je bio posledica bliskog susreta Zemlje i nekog velikog nebeskog tela. I da su vanzemaljci na Zemlji o tome, od svojih sunarodnika iz kosmosa, na vreme bili obavešteni, uz nalog da napuste Zemlju, a da ljude i džinove- njihovu decu, prepušte sudbini.
    Upravo u nekoliko drevnih srednjeistočnih sačuvanih dokumenata Sičin je pronašao ne samo osnovu za ovu svoju tezu, već i za stav, jer tako stoji u tim spisima, da su vanzemaljci poslušali prvi deo dobijenog naloga, ali ne u potpunosti i onaj drugi. Naime, oni su u svoje vasionske letelice ukrcali nešto pripadnika Zinsudrinovog plemena i tako su ih spasli smrti. Kada se voda povukla, oni su svoje 'putnike' vratili na Zemlju, omogućavajući tako da ona ponovo bude nastanjena ljudima. Iz ovoga, mnogo milenijuma kasnije, ponikla je legenda o Noju i njegovom brodu.

KNJIGA ENOHOVA
   
    Na ovaj ili onaj način Noje je deo verskih tekstova ne samo hrišćanstva, već i drugih danas zvanih velikih religija. Ali on, pod razlilčitim imenima, kao i sećanje napotop, postoje i u predanjima velikog dela naroda koji su do skoro bili animisti, a to su i danas. Animizam (od latinske reči animus - duša, život) je verovanje da i nežive stvari poseduju mentalne procese slične onima koji se odigravaju u ljudskom biću, da sve poseduje dušu ili duh, uključujući životinje, biljke, stene, planine, reke i zvezde.) S tim da je kod njih došlo do simbioze verovanja u bogove i božanstva sa hrišćanskim monoteizmom. Uostalom, i u hrišćanstvu, naročito kada je reč o nekim od velikih praznika, jasno se uočava spajanje nekadašnjih paganskih verovanja i običaja sa religijom zasnovanom na Hristu i njegovom propovedanju. No, istovremeno sa legendom o potopu, u pomenutim predanjima i tekstovima nalaze se i pomeni na misteriozne džinove. O njima govori i takozvana 'knjiga koja ne bi smela da postoji', znana kao Enohova, ili na hebrejskom Hanokhova.
        Ova ličnost je takođe tajanstvena, jer materijalnih dokaza o njoj nema. Uz to, po predanjima on, ukoliko je odista i postojao, nikada nije umro, već ga je 'Bog uzeo sebi' nakon što je neko vreme proveo sa njim na nebu a pre toga je putovao svemirom sa vanzemaljskim bićima.. Ono što je takođe pod znakom pitanja je predanje da je Ehon bio sedmi po redu patrijarh u eri pre potopa.
    Njemu se pripisuje i više takozvanih apokaliptičnih tekstova pisanih u prvom veku pre Hrista, kao i pomenuta 'knjiga koja ne bi smela da postoji'. Ovaj naziv dobila je jer je iz ne baš sasvim jasnih razloga, milenijum, a verovatno i više, pod stalnom sumnjom od strane hrišćanske crkve. Otuda i, kako to ozbiljni istraživači tvrde, 'užas generacije teologa u susretu sa tekstovima iz nje', u svemu nalik 'užasu' koji kod njih izaziva i knjiga Postanja.
    Enoh, kada je reč o džinovima ne samo da ove pominje i opisuje, već i označava kao rasu nastalu spajanjem Zemljanki sa palim anđelima, ali na nekoliko mesta umesto anđela on pominje i vanzemaljce kao očeve ove rase. No, ne samo to. enoh je kategoričan, i anđeli, odnosno vanzemaljci, nisu bili samo očevi nove rase džinova, već su ljudima preneli i znanje o metalima i njihovom korišćenju, o obradi zemlje imnogo čemu drugom.
    Inače, ovu tajanstvenu knjigu otkrio je 1912. godine Robert Brus. Ta verzija bila je napisana na staroabisinskom (danas, staroetiopskom) jeziku. Brus i kasniji istraživači otkrili su i to da su nekadašnji etiopski ili abisinski monasi, čitav milenijum tu knjigu prepisivali i prevodili, pretpostavlja se, najverovatnije sa starogrčkog. No, do sada ostaje bez odgovora pitanje na kojem jeziku je bio napisan original sa kojeg je napravljen prevod i prepis na staroslovenski, jer je Enohova knjiga otkrivena i u toj verziji.
    Najzad, početkom 50-tih godina XX veka, kod mesta Kumran na obalama Mrtvog mora, pronađeni su takozvani 'svici' za koje je tek nedavno utvrđeno da su delovi upravo Enohove knjige, ali pisane na starojermenskom!

KIKLOPSKI KOSTURI

    No, sve ovo ipak ne bi bilo dovoljno da se ozbiljno prihvati tvrdnja da su džinovi u dalekoj preistoriji nastanjivali Zemlju, da na više lokaliteta širom sveta nisu pronađeni nepobitni dokazi njihovog postojanja. Reč je o njihovim kosturima ili delovima kostura.
    Tako je u Nevadi, u jednoj grobnici indijanskog porekla, pronađena nečija lobanja i nekoliko drugih kostiju, koji nedvosmisleno upućuju na procenu da je osoba koja je sahranjena bila visoka najmanje tri metra. U Engleskoj je otkopan kostur ljudskog bića koje je bilo visoko 2.80 metara, a slični kosturi otkriveni su na nekoliko mesta i na drugim kontinentima. A u Muzeju prirode u berlinu čuva se neobična lobanja i deo kostura bića koje je bilo visoko najmanje tri metra.
    Nauku posebno zbunjuje nalaženje, za sada, tri lobanje nekih humanoidnih bića, čija je unutrašnja zapremina (zapremina njihovih mozgova) čak tri puta veća od zapremine naših mozgova. Ovo je u suprotnosti sa svim poznatim i priznatim zakonima evolucije čoveka.
    Svi ovi arheološki nalazi dokazuju da je u praistoriji, na Zemlji, postojala rasa džinova. Ali, tek treba da bude tačno utvrđeno kada je to bilo. Ako je moguće i odgonetnuti kako su nastali, koliko su dugo njihovi koraci odzvanjali našom planetom i zbog čega su nestali. Međutim, dosadašnji nalazi zadaju ozbiljan udarac zagovornicima takozvane vasionske arheologije - oni koji zastupaju tezu da su očevi tih kikopskih humanoida bili vanzemaljci.
    Naume, do sada pronađeni ostaci džinova, tvrdi se, nepobitno dokazuju da su oni ipak, bili sasvim ljudskog porekla. A ovo, na svoj način, demantuje i teoriju o njihovom anđeoskom poreklu. Ali, kao što je već rečeno, neodgonetnuta tajna je odakle je došlo njihovo 'seme'?


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT