Duhovne Pouke Iz Knjiga - 22

    Iziđe sejač da seje seme svoje. I kad je sejao jedno seme pade kraj puta, te ga pogaziše i ptice nebeske ga pozobaše. Drugo pade na kamen, izniče i osuši se, jer nije imalo vlage. Treće pade među trnje, i trnje izraste sa njim te ga uguši.

    A četvrto pade na dobru zemlju te izniče i donese stostruki plod. Govoreći ovo povika: Ko ima uši da sluša - neka sluša. A njegovi učenici su Ga pitali šta znači ova priča: On im pak reče: Vama je dano da saznajete tajne carstva Božijeg, a ostalima se izlaže u pričama, da gledajući ne vide i slušajući ne razumeju. A ova priča znači: seme je Reč Božija.
■ Oni kraj puta - tis u čuli; posle dolazi nečastivi i uzima reč iz njihvih srca, da ne poveruju i da se ne spasu.
■ Oni na kamenu - ti, čim čuju, s radošću primaju reč, ali ni oni nemaju korena, neko vreme veruju, ali otpadaju u vreme iskušenja.
■ Seme koje je palo u trnje - ti su čuli, ali ih tokom života uguše brige, bogatstvo i životna uživanja, te ne donose zrela roda.
■ A ono na dobroj zemlji, ti su u dobrom i plemenitom srcu čuli reč, zadržavaju je i u strpljenju donose rod. (Luka 8:5-16)
    U današnjem modernom vremenu, prepunom svekolikih najmodernijih komunikacija, kao nikada do danas Reč Božja širi se svakodnevno ovim zemnim putevima, alim na žalost, sve je manje onih koji u dobrom i plemenitom srcu, zadržavajući Reč Božju, u strpljenju donose strostruki plod. Posle dve hiljade godina propovedanja Reči Božje, sve je manje istinskih hrišćana, sve je manje istinske i prave hrišćanske ljubavi, milosrđa, praštanja, trpljenja, krotosti i smirenosti, hrišćanskog dobročinstva.
    Reč Božja kod mnogih nazovi hrišćana - jer su oni to samo po imenu, a njihov život, vladanje, ponašanje i dela ni po čemu se ne razlikuju od ateista, bezbožnika i nevernika, u startu je ugušena svakodnevnim brigama materijalne prirode: šta će jesti i obući, brigom za što višim standardom i bogatstvom, provodom, nameštanjem i kinđurenjem.
    Od jutra do sutra samo brinemo kakve ćemo kuće i vikendice sagraditi, kakva ćem okola voziti i nameštaj u kući imati. Ako nas komšija, prijatelj ili rodbina u svemu tome nadmaši, mi se nerviramo, a od preterane sekiracije i stresova rano starimo i razbolevamo se, trčimo od lekara do lekara, da zdravlje svoje saniramo, ono koje smo sami narušili.
    Od preterane sekiracije za ovozemaljska blaga, sasvim smo zaboravili na dušu svoju i postupamo kao onaj bezumni bogataš koji je dušu svoju izjednačio sa telom svojim, pa je duši svojoj rekao: 'Dušo moja, jedi i pij na mnoge godine!'
    Ma koliko se molili Bodu, ispovedali i pričešćivali Telom i Krvlju Gospodnjom, ako je nama jedini cilj nagomilavanje bogatstva, i u njemu preterano uživanje, Reč Božja, ako i nikne u duši našoj, brzo će biti ugušena. Ploda i roda duhovnoga nećemo nikakvog doneti, jer veća ljubav naša za truležnim i prolaznim bogatstvom ugušiće našu ljubav za nepropadljivim blagom, jer gde je blago naše tu će biti srce naše. iako retko, ali reč Božija ipak padne na rodnu i plodnu zemlju, a to su oni koji ne samo što rado slušaju reč Božju, već sa radošću žive, u trpljenju podnose sve životne patnje i muke, sve trpe radi istine Božje i pravde Božje, te ih nikakvi vetrovi ne povijaju, jer oni ne žive samo za sebe, već za Boga i svoje bližnje.
    Vrlo često mi se žalimo, mi negodujemo, što oko nas ima mnogo više zlih nego dobrih, mnogo više sebičnih nego darežljivih, mnogo više nepoštenih nego poštenih. Mi uvek tražimo krivce kod drugih i samo drugih, a nećemo i ne želimo da ispitamo sebe i svoju savest, što smo mi posejali među svojim ukućanima, međusvojim susedima, među svojim prijateljima. jer svi mi sejači smo manje više svaki po pozivu svome i položaju u društvu. Svaka dobra ili loša reč ili delo, seme je koje će kad tad doneti plod svoj, a ono što sejemo to ćemo i žnjeti. Ako su deca naša lošija od nas, ako su mlađi lošiji od starijih, to jesiguran znak da smo mi bili lošiji od naših roditelja i naših starijih. Cilj nas koji idemo za Hristom nije samo da ne činimo zlo, već da svuda prednjačimo u činjenju dobrih dela, da u tome svemu budemo primer, jer nam je Hristos zapovedio da će nas svet po tome poznati, ako budemo ljubavi među sobom imali. Hristos je rekao: Vi ste vidjelo svetu... Tako da se svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca vašega koji je na nebesima. (Mat. 5:14-16)
    Daj Bože da mi očistimo dušu svoju od trnja i kamenja, od preteranih ovozemaljskih briga i nevolja, i da naša duša bude plodna zemlja kako bi donela stostruki rod i plod. Kako bismo svojim dobrim delima bili od velike koristi našim bližnjima, kako bi oni, videći naša dobra dela, proslavili sa nama Oca našega koji je na nebesima, kako bismo spasili sebe i bližnje svoje, spasli dušu svoju, to najdragocenije blago na ovom svetu. Jer Hristos reče: Šta vam vredi da sav svet zauzmete, a duši svojoj naudite. Kakav će čovek dati otkup za dušu svoju, taj dar Božji, dat samo čoveku, od večne smrti i večne propasti. Amin.
    Autor: Protojerej Borivoj Gruičić

    Neki dušebrižni domaćin, koji, pretrpevši u poslovanju štetu i zapavši u oskudicu, bi primoran da otpusti jednu od žena u službi. No, njemu se to nije nimalo mililo, ali drugog rešenja nije imao. Ne želeći da se o bilo koju ogreši, on, prethodno dobro porazmislivši, odluči da kušnjom ispita svoje radnice. Tako, povadivši iz vitrine srebrninu, on je donese u kuhinju i reče ženama da je očiste. Zatim se sakri iza pritvorenih vrata i stade osluškivati. One, budući upoznate sa situacijom u kojoj se njihov gazda našao – ali ne znajući za njegov naum, različito pristupiše poslu.
– Da čistimo srebrninu!? – govorila je prva sa neskrivenim prezirom i drskošću. – Hej, kuća mu se raspada, a on naređuje da mu glancamo suđe za ukras! Koliko sam ga samo puta čistila, već mi se ogadilo. Bolje da ga proda, da budemo svi mirni, ja ponajpre…
– Možda to suđe i jeste luksuz – nadoveza se smireno i bez roptanja druga, sa primesom brige u glasu – ali meni je ono posao donosilo. Ne daj Bože da ga gazda proda! Onda bi mogao da otpusti i mene… Šta bih mu koristila?
    Domaćin, čuvši to sve, vrati se u kuhinju i ženu koja roptaše otpusti, a ovu drugu, koja je cenila i poštovala i posao i poslodavca – ostavi u službi.

    Horhe Luis Borhes uvodi nas u lavirinte mogućih događaja. U Santjagu je živeo jedan kanonik koji je želeo da nauči veštinu magije. Saznao je da je niko bolje ne poznaje od don Iljana iz Toleda. I on tako krenu za Toledo. Istog dana čim je stigao uputio se kući dok Ilijana, koga zateče kako čita u jednoj odvojenoj odaji. Ovaj ga primi ljubazno i zamoli ga da sačeka ručak pre no što iznese razlog svoje posete. Uveo ga je u jednu veoma svežu sobu i rekao mu kako se veoma raduje njegovom dolasku. Posle ručka kanonik mu obelodani razlog i zamoli ga da ga obuči nauci o magiji. Don Ilijan mu odgovori kako on pogađa da mu je gost kanonik, čovek na dobrom položaju i velike budućnosti, ali kako se boji da ga njegov gost kasnije ne zaboravi.
    Kanonik obeća i zakle se da nikada neće zaboraviti dobročinstvo koje će mu učiniti don Ilijan i da će uvek ostati njegov dužnik. Pošto su se tako dogovorili, don Ilijan mu izloži da se magijske veštine mogu učiti samo na sklonitom mestu i uzevši ga za ruku, odvede ga u susednu odaju, na čijem se podu mogao videti ogroman veliki prsten. Prvo je rekao služavci da spremi jarebice za večeru, ali da ih ne počne peći pre nogo što joj on to kaže. Onda obojica podigoše prsten i spustiše se vrlo dobro isklesanim kamenim stepenicama sve dok se kanoniku ne učini da su sišli toliko duboko da je korito Taha moralo ostati iznad njih. Na dnu stepenica nalazila se ćelija, biblioteka i neka vrsta radionice ispunjene mađioničarskim alatkama.
    Razgledali su knjigu kad uđoše dva čoveka, donoseći pismo kanoniku. Bilo je od episkopa, njegovog strica, koji mu je javljao da je veoma bolestan i da kanonik mora da požuri ako hoće da ga zatekne u životu. Te vesti su bile veoma neprijatne kanoniku, sa jedne strane zbog stričeve bolesti, a sa druge strane što će morati da prekine studije. Odlučio se da napiše pismo sa izvinjenjem, koje je poslao episkopu. Posle tri dana stigoše ljudi odeveni u crno sa drugim pismima za kanonika, u kojima je stajalo da je episkop umro, da mu se bira naslednik i da postoji nada da će, milošću Božjom, to biti on. Stajalo je isto tako, da se ne trudi da dolazi, jer izgleda mnogo preporučljivije da bude izabran u odsustvu.
    Deset dana kasnije dospeše dvojica bogato odevenih štitonoša, koji mu se baciše pred noge, poljubiše mu ruke i pozdraviše ga kao biskupa. Kad don Ilijan to vide, on se pun radosti obrati novome crkvenom velikodostojniku i reče da se zahvaljuje Bogu što je čuo tako srećne vesti. onda ga zamoli da upražnjeno mesto kanonika dodeli jednome od njegovih sinova. Episkop ga obavesti da je mesto kanonika nemenio svome rođenom bratu, ali je rešio da mu učini dobrotu i da će zajedno otputovati za Santjago.
    Sva trojica krenuše za Santjago, gde ih dočekaše sa mnogo počasti. Po isteku šest meseci episkop primi izaslanika pape, koji mu je nudio položaj nadbiskupa u Tuluzu, ostavljajući mu pravo da sma imenuje svog naslednika. Kad don Ilijan to saznade, podseti ga na njegovo ranije obećanje i zatraži to zvanje za svoga sina. nadbiskup mu poruči a je biskupiju zadržao za svoga strica, brata svoga oca, ali da je rešio da mu učini dobrotu i da će zajedno otputovati za Tuluz. Don Ilijan nije imao druge do da prihvati ponuđeno.

    Sva trojica odoše za Tuluz, gde ih primiše sa mnogo počasti i bogosluženja. Dve godine tako protekoše i nadbiskup primi izaslanike pape, koji mu je nudio kardinalski šešir i ostavljao mu pravo da sam sebi izabere naslednika. Saznavši to, don Ilijan ga podseti na nejgovo staro obećanje i zatraži to zvanje za svoga sina. kardinal ga obavesti da je nadbiskupski položaj odredio za svog ujaka, brata svoje majke, ali da je odlučio da mu učini dobrotu i da će zajedno sa njim ićiu Rim. Don Ilijanu nije ostalo drugo do da i to prihvati.
    Pošli su sva trojica u Rim, gde ih primiše sa mnog opočasti, bogosluženja i litija. Papa umre posle četiri godine i naš kardinal bi jednoglasno izabran za papu. Saznavši to, don Ilijan poljubi noge Njegovoj Svetosti i podseti ga na njegovo obećanje i zatraži mesto kardinala za svog sina. Papa mu zapreti tamnicom, rekavši mu kako on vrlo dobro zna da je on samo čarobnjak i da je predavo magiju u Toledu. Nesrećni do Ilijan odgovori da će se vratiti u Španiju i zamoli ga za pomoć kako bi imao šta jesti na putu. Papa odbi. Onda don Ilijan reče glasom koji nije podrhtavao: 'Moraću, znači, sam da pojedem jarebice koje sam poručio za noćas'.
    Pojavi se služavka i don Ilijan joj izdade naređenje da ih ispeče. Na te reči papa se ponovo nađe u podzemnoj ćeliji Toleda, postavši ponovo kanonik iz Santjaga, i tako posramljen zbog svoje nezahvalnosti da nije prestajao moliti za oproštaj. Don Ilijan mu odgovori da je ogled dovoljan, ne dade mu njegov deo jarebica i otprati ga do ulice, gde mu požele srećan put, oprostivši se od njega veoma uljudno.

    Arapski istoričar El iksaki iznosi ovaj događaj: 'Ljudi dostojni poverenja pričaju,ali samo je Alah sveznajući i milosrdan i ne spava, kako je u Kairu živeo neki čovek imalac velikog bogatstva, ali tako velikodušan i plemenit da ih je sva pogubio, izuzev kuće svoga oca, tako daje morao raditi za svoj hleb nasušni. Toliko je radio da ga je jednog lepog dana uhvatio san pod smokvom u njegovom vrtu. Ugledao je u snu jednog potpuno mokrog čoveka, koji izvadi iz usta zlatan komad novca i reče mu: 'Tvoja sreća je u Persiji, u Isfahamu. Idi i potraži je.'
    Ujutro se on probudi, preduze taj dugi put i sukobi se sa opasnostima pustinja, lađa, gusara, idolopoklonika, reka, divljih zveri i ljudi. na kraju stiže u Isfaham. Noć ga zateče među gradskim bedemima i on se opruži da spava u drvorištu jedne mošeje. Uz mošeju se nalazila nekakva kuća i, odlukom Boga svemogućeg, izvesna lopovska družina pređe preko mošeje i uđe u tu kuću. Ljudi koji su spavali probudiše se od buke koju su podigli lopovi i stadoše da dozivaju u pomoć. Susedi takođe počeše da viču, oficir na straži dotrča sa svojim ljudima, i razbojnici pobegoše preko terase. oficir naredi da se izvrši pretres mošeje. Nađoše čoveka iz kaira i tako ga izmlatiše bambusom da umalo nije umro. va dana kasnije on dođe svesti u zatvoru. Oficir naloži da ga odvedu k njemu i upita ga:
- Ko si ti i odakle si?
     Čovek mu odgovori:
- Ja sam iz slavnog grada Kaira i ime mi je Muhamed el Magrebi.
    Oficir ga upita:
- Šta te je dovelo ovamo u Persiju?
    Čovek nađe da je najbolje da mu kaže istinu:
- Jedan čovek mi je u snu naredio da dođem u Isfahan,m jer je tu moja sreća. Evo me u Isfahanu, a sreća koju mi je obećao mora da su te batine kojima ste me tako dobro obasuli.
    Čuvši te reči, oficir se zasmeja toliko da mu se otkriše umnjaci i najzad progovori:
- Nerazumni i lakoverni čoveče, ja sam tri puta sanjao jednu kuću u Kairu iza koje se nalazi vrt, u vrtu sunčani sat, iza sunčanog sata maslina, iza masline izvor, a ispod izvora blago. Ja toj laži nisam poklonio ni najmanje vere. Ali ti, koji si pored mazge i sotone, ti si lutao od grada do grada verujući samo u svoj san. Da te više nisam video u isfahanu, uzmi svoj novac i gubi se!
    Ćovek uze svoj novac i vrati se u otadžbinu. Ispod izvora u svome vrtu - koji je sanjao onaj oficir - on otkopa blago. Tako ga Bog blagoslovi, nagradi i ushiti. Bog je velikodušan, i skriven.