Duhovne Pouke - 4

     Nekada davno, ljudi i životinje su se sasvim dobro slagali. Komunicirali su jedni s drugima i živeli su u miru. Tada su životinje bile mnogo veće nego danas, u stvari, današnje životinje su samo senka onoga kakve su nekada bile. Zatim je nastupilo vreme kada smo mi ljudi zaboravili naše mesto i razbili sklad. Počeli smo se nekontrolisano množiti i počeli smo proizvoditi svo moguće oružje za uništavanje životinja. Osim za hranu, počeli smo ubijati životinje samo iz zabave. Mnoge smo takođe ubili iz čiste nemarnosti, nikada nismo zastali da razmislimo o posledicama svojih dela. Čak i dok smo koračali, nismo pazili gde ćemo stati i tako smo ubijali mnogo malih bića. Neki su ljudi išli tako daleko da su namerno ubijali male životinje samo zbog osećaja gađenja, ubijajući bezazlene pauke ili muve. Postalo je jasno da ljudi veruju da su najvažniji od svih stvorenja, i dok smo nastavili krčiti zemljišta i graditi gradove, izgledalo je kao da uskoro više neće biti mesta za bilo kog drugog da živi na Zemlji. Životinje su odlučile da preduzmu nešto oko tog ljudskog problema. Medvedi su se sastali odvojeno od drugih životinja. Veliki Beli Medved, predsednik Veća je upitao:
- U čemu je problem?
- Ovi ljudi; nasumično nas ubijaju
- Kako nas ubijaju?
- Lukom i strelom.
- Od čega su napravili luk?
- Luk od drveta rogača i tetive od naših creva.
Medvedi su odlučili da naprave svoje lukove da bi ubijali ljude. Takođe su uzeli drvo rogača, a jedan od medveda se žrtvovao da bi dobili materijal za tetive. Kada su napravili luk i strele, jedan je medved počeo da gađa. Mogao je nategnuti luk, no imao je problema sa izbacivanjem strele, smetale su njegove duge kandže, strele su letele izvan mete. Ostali medvedi, izbegavajući strele, povikaše:
- Stani, stani! Moramo nešto učiniti. Skratićemo ti kandže.
Nakon što su skratili medvedu kandže, mogao je gađati kao i svaki čovek. 'Sad će ljudi dobiti svoje, lovićemo ih, kao što oni love nas. Sve što moramo da uradimo jeste da skratimo svoje kandže.'
- Čekaj - reče Veliki Beli Medved - Kako se mi medvedi prehranjujemo?
- Penjući se po stablima da bi došli do meda, komadajući trula stabla da bi došli do insekata, kopajući zemlju u potrazi za glodarima i loveći ribu.
- Kako činimo sve te stvari?
- Sa našim dugim kandžama.
Medvedi su shvatili da će, ako odrežu kandže, umreti od gladi i odbacili su ideju o luku i streli i nikada više nisu došli do drugog rešenja. Sve ostale životinje su se okupile na zajedničkom većanju kako bi raspravljale o problemu s ljudima. Larva bube je predsedavala većem, uostalom, njena gmižuća i puzajuća vrsta najviše je stradala zbog ljudskih postupaka. Sve su životinje sedele u krugu, prenoseći 'govoreći štap' kako bi svi imali priliku za govor. Krastača reče:
- Nešto se mora učiniti. Ovi me ljudi preziru. Oduvek me udaraju i bacaju stvari na mene jer misle da sam ružna. Pogledajte samo sve kvrge od udaraca na mojim leđima.
Jedna od malih ptica reče:
- Iako sam premalena da bi pružila mnogo mesa, njihovi dečaci ubijaju moj narod i peku nas na vatri dok nam ne spale perje i noge.
Jedna za drugom, životinje su govorile o zločinima počinjenim od strane ljudi. Jedna jedina koja nije imala ništa za reći protiv čoveka je bila mala veverica, koja je bila premalena da bi se lovila za hranu i previše brza da se zgazi. Kada je progovorila u odbranu čoveka, druge životinje su skočile na nju i izgrebale su joj leđa tako da je dobila pruge koje veverice imaju i dan danas. Nakon što je utvrđeno da se nešto mora učiniti u vezi s ljudima kako bi spasili ostale kreacije, otvorili su raspravu o tome šta učiniti. Tada je konačno odlučeno da će svaki od naroda životinja preneti najmanje jednu bolest na ljude kako bi ih većinu ubila, a ostatak naučili poštovanju. Razne životinje koje su prisustvovale većanju dogovorile su se da će delovati sa svakom vrstom bolesti, od raka do menstrualnih bolova za žene. Kada je larva čula ovo poslednje, toliko se glasno smejala da se prevrnula i ostala je puzeći uokolo sve do danas.
Dakle, sve su se životinje razišle, svaka je otišla sa svojom vrstom kako bi razradile detalje šta će učiniti. Jeleni su se okupili u svom Veću, sa Malim Jelenom kao predsednikom. Oni su shvatili da su ljudi jadni i bedni jer žive samo od smrti drugih. Iz tog razloga, jeleni su odlučili da dopuste da ljudi i dalje ubijaju neke jelene svake godine, ali samo onoliko koliko im je potrebno za hranu, NIKADA za sport.
Nadalje, ljudski lovac, nakon ubijanja jelena, treba da pokaže poštovanje prema duhu jelena tražeći od njega oprost i nudeći mu odgovarajuću naknadu u duvanu. I tako će Mali Jelen, njihov vođa i onaj koji leči, brzo i neprimetno doći na mesto gde je jelen ubijen. Nežno će se nagnuti i upitati duh ubijenog jelena:
- Je li se ovaj lovac odnosi prema tebi s poštovanjem? Je li zatražio tvoj oprost? Je li ponudio duvan?
Ako odgovor  bude 'Da', sve je dobro, i Mali Jelen će otići svojim putem. No, ako je odgovor 'Ne', Mali Jelen će pratiti lovca do njegove kuće. Tamo će ga napasti s reumatizmom, kako nikada više ne bi mogao loviti!
Reč je poslata ljudskom narodu, a mi Cherokee, nismo zaboravili ovaj sporazum s jelenom. I tako, mnoge bolesti su došle na zemlju. Mnogo ljudi je umrlo. Neko vreme je izgledalo kao da nijedan čovek neće preživeti. Veliki gradovi su pali u zaborav i propali su. Biljni narodi koji su videli sve to, takođe su izabrali da zasedaju u Veću. Odlučili su da se sažale na nas ljude i svaka biljka je pristala dati od sebe barem jedan lek za ljudsku bolest. Sve što smo mi ljudi trebali da uradimo jeste da upitamo na uljudan način.

    Jednoga dana, miš je gledao kroz pukotinu na zidu farmera i njegovu ženu kako otvaraju neki paket. Kakva hrana bi to mogla biti? Pitao se Miš? Ali kad je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut. Trčeći kroz dvorište farme upozoravao je ostale vičući:
   -  U kući je mišolovka! U kući je mišolovka!
Kokoška, kvocajući i čeprkajući, podigne glavu i kaže:
-   'Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za vas, ali nema baš nikakve posledice po mene. Ja se zbog toga ne mogu uzrujavati.
Miš se okrene prasiću i vikne:
   - Mišolovka je u kući! Mišolovka je u kući!
Prase je saosećalo, ali reče:
   - Vrlo mi je žao, gospodine Miš, ali ja tu ne mogu ništa učiniti osim da se molim za Vas. Budite sigurni da ste u mojim molitvama.
Miš tada krene prema kravi:
   - Mišolovka je u kući! Mišolovka je u kući!
Krava reče:
   - Oh, gospodine Miš, žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.
Tako se miš vratio odbijen pognute glave u kuću kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom. Te noći začuo se čudan zvuk u kući – kao zvuk kad mišolovka uhvati svoj plen. Farmerova žena požurila je videti šta se uhvatilo. U mraku nije videla da je mišolovka uhvatila rep otrovne zmije. Zmija je ugrizla farmerovu ženu. Farmer je ženu brzo odvezao u bolnicu i kući se vratila sa temperaturom. Znamo da se temperatura lečila svežom kokošjom supom, pa je
farmer zaklao kokošku. Ali bolest njegove žene se nastavila pa su je došli posetiti prijatelji i komšije. Da bi ih nahranio i ugostio, farmer je ispekao prase. Farmerova žena, nažalost, nije se oporavila, umrla je. Došlo je puno ljudi na njenu sahranu, pa je farmer morao zaklati i kravu kako bi spremio dovoljno mesa za sve njih. Miš je to sve gledao s velikom tugom kroz svoju pukotinu na zidu. Zato, kad idući put čuješ da se neko suočio s problemom i misliš da te se to ne tiče, seti se – kad je jedan od nas ugrožen, taman bio i na kraj sveta, svi smo u opasnosti . Svi smo umešani u to putovanje zvano 'život'. Moramo paziti
jedni na druge i ponekad napraviti dodatan trud da ohrabrimo nekog od nas.
   I, zapamtite, naši životi se prepliću s razlogom...

    Kada sam zaista požeo voleti sebe, shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to naziva BITI VERODOSTOJAN.

    Kada sam zaista požeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću – iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa žak i onda kada sam ta osoba JA. Danas, ja to nazivam POŠTOVANJE.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugažijim životom i mogao sam videti da je sve što me je okruživalo – u stvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas, ja to nazivam ZRELOST.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima – uvek na pravom mestu, u pravo vreme i da se sve događa u tažno pravom trenutku, tako da sam mogao biti miran. Danas to nazivam SAMOPOUZDANJE.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vreme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i žinim to na svoj vlastiti nažin i u svom vlastitom ritmu.
Danas znam da se to naziva JEDNOSTAVNOST.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu, a dalje od mene samoga. U požetku sam to nazivao 'zdravi egoizam', ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOME SEBI.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, prestao sam želeti da sam uvek u pravu – tako sam manje grešio. Danas sam shvatio da se to naziva SKROMNOST.
Kada sam zaista požeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada, pak, živim samo za ovaj TRENUTAK U KOJEM SE SVE DEŠAVA.  Tako živim svakog dana i nazivam to ISPUNJENJE.
    Kada sam zaista požeo voleti sebe, spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboleti. Ali, žim sam požeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog saveznika. Danas ovu vezu nazivam MUDROST SRCA.
    Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvezde se ponekad sudare, pa i iz sudara nastane neki novi svet.
Danas, ja znam: TO SE NAZIVA ŽIVOT.

    Jednoga dana, jedna žena je zalivala svoj vrt, kada je ugledala 3 starca pred svojim vratima. Nije ih poznavala, ali im je prijateljskim glasom rekla:
- Mislim da vas ne poznajem, ali mi se čini da ste gladni. Molim vas uđite unutra i pojedite nesto.
- Starci su je upitali: Je li Vaš muž kod kuće? –  Ne - odgovorila je žena, nije.
- Onda moramo otići - rekli su u glas sva trojica.
   Naveče kada joj se muž vratio kući, žena mu ispriča šta se toga dana desilo.
- Sada im možeš reći da sam se vratio i pozovi ih nazad u kuću, neka uđu unutra - rekao je muž, i žena je otišla pozvati starce na večeru.
- Nažalost, ne možemo svi prihvatiti Vaš ljubazni poziv - rekli su joj starci.
- Zašto ne? - upitala je iznenađena žena. Jedan od staraca pokaza na jednog od njih i reče:
- Njegovo ime je ZDRAVLJE - A onda pokaza na drugoga i reče: - Ovom je ime USPEH. Meni je ime LJUBAV. Sada idi u kuću kod muža i zajedno donesite odluku koga ćete od nas trojice pozvati unutra. Žena se vratila u kuću i sve ispričala mužu. Muž presrećan reče:
- Super! Pozovi ZDRAVLJE da sa svim i svačim napuni našu kuću!
   Ona nije bila zadovoljna s njegovim predlogom i upitala ga:  - Zašto rađe ne pozoveš USPEH?
Razgovor između njih dvoje je slušala njihova kćer i sva oduševljena rekla: - Zar ne bi bilo bolje pozvati LJUBAV? Naš dom bi tako bio napunjen Ljubavlju!
Poslušali su savet njihove kćerke, muž je rekao ženi:
- Idi i zamoli Ljubav neka bude naš gost, neka uđe u kuću.
  Žena je izašla ispred kuce i upitala:
- Ko je od vas Ljubav? Molim vas neka dođe i bude naš dragi gost.
 Ljubav je sedela u svojim invalidskim kolicima i skupa sa njima se odvezla u kuću. Druga 2 starca su krenula za njom. Zaprepaštena žena je upitala zašto idu i Zdravlje i Uspeh, kada je ona pozvala samo Ljubav? Starci su u jedan glas odgovorili:
- Da si pozvala Zdravlje ili Uspeh, druga dva bi otišla. Zbog toga što si pozvala Ljubav i kuda god Ona ide, nas dva je sledimo!
     Tamo gde ima LJUBAVI, uvek dolaze ZDRAVLJE i USPEH.