Duhovne Mudrosti - 21

    Moja baba je ljubila koru hleba kad joj ispadne iz ruke. Prekrsti se i poljubi. Cenila i poštovala svako parče. Tako su radili stari naši. Znali koja je muka kad nemaš, a hleb je svetinja i ne baca se olako. Ne bacajte, stavite ga u kesu i okačite na vidno.
    Uzeće neko kome treba.

    Pitali su jednom oca algebre Al Kvarizma: 'Šta je to čovek'?
On im je odgovorio:
- Ako je čovek smiren i moralan to je = 1
- Ako je šarmantan, dodaćemo mu jednu nulu, dakle, to je = 10
- Ako je uz to i bogat, dodaćemo mu još jednu nulu, dakle, to je = 100
- Ako je i plemićkog porekla, dodaćemo mu još jednu nulu, dakle, to je = 1000
    Ali, ako vrednost morala (1) kod tog čoveka nestane, onda su ostale samo nule, koje ništa ne vrede!


■ Mrziti sve ruže, jer si se ogrebao na jedan trn ...
■ Odustati od svojih snova, jer se jedan nije ostvario ...
■ Izgubiti nadu u molitve, jer jedna nije uslišena ...
■ Odustati od svojih napora, jer je jedan bio uzaludan ...
■ Okriviti sve prijatelje, jer te jedan izneverio ...
■ Ne verovati u ljubav, jer ti je netko bio neveran ili ti nije uzvratio ljubav ...
■ Odbaciti svaku mogućnost da budeš sretan, jer nisi uspeo u prvom pokušaju ....
    Zapamti da se uvek može pojaviti druga šansa, neki novi prijatelj, neka nova ljubav, obnoviti izgubljena snaga. Budi uporan i traži sreću u svakom danu. Siguran put k neuspehu je - odustati, a često budući uspesi dolaze preko sadašnjih promašaja. Nastavi se truditi, iz dana u dan, sve više i više! Uspeh neće izostati! 


    Neke osobe zadovoljavaju se sticanjem mađioničarskih sposobnosti pomoću kojih mogu da izvode stvari koje neki nazivaju čudima. Ali, takvi su se nasukali na pola puta i ne mogu dalje napredovati. Onaj ko je ostvario svoju suštinu, to jest, ko je sebe spoznao, oslobođen je taštine i gordosti koja nagoni na estradno ponašanje, kako bi se hranili divljenjem i strahopoštovanjem. Ostvarenost se iskazuje u smirenosti i jednostavnosti. Iz knjige 'Joga i sport' Selvaradžana Jesudijana prenosimo autorov doživljaj i prvu istinsku spoznaju čoveka, starog jogina, koji mu je prenosi svoja znanja.
    'Moj učitelj, na primer, nikada nije rekao nama, učenicima, kakvim sve moćima raspolaže. Jednom je sedeo u svojoj maloj kolibi duboko u šumi. Mi, učenici, bili smo na jednom proplanku ispred kolibe zabavljeni razgovorom. Odjednom, jedan mungos izađe iz čestara. Polumrtvo, jadno malo stvorenje vuklo se po zemlji i kada nam se približilo, videli smo da ga je ujela zmija. Njegov instink vodio ga je prema kolibi našeg učitelja. Jedva je uspeo da se dovuče do vrata, gde se zaustavio, previjajući se u samrtnoj borbi. Naš učitelj položi svoju desnu ruku na životinjicu i pade u trans. Izvesno vreme ostao je u tom stanju. Iznenada, mungos zadrhta, strese se i pobeže, zdrav i ojačan. Tada smo videli kakvim moćima je raspolagao naš učitelj.
    Ipak, ljudska radoznalost ne poznaje granice i mnogi traže upravo 'vidljivu' manifestaciju moći kao jedini dokaz da ta moć postoji. Ponekad, kada se čudo dogodi - mnogi shvate da nisu spremni da prihvate istinu stvarniju od bilo koje stvarnosti.

    U selu Lašcu bilo je nekoliko starih crkvišta. Na jednoj od tih porušenih starih crkava stajala su dva zdrava mermerna suba. Polakomi se na njih neki Ali-aga pa dođe da ih uzme da od njih napravi kapiju na svojoj avliji. Reknu mu seljaci:
- More, Ali-ago, nije dobro da uzimaš ove vakufske stubove.
- Zašto nije dobro? - vikne Ali-aga.
- Nije dobro, Ali-ago, zato što je ovo crkveno, a crkva je svetog Atanasija.
- Ništa zato - odgovori sa podsmehom Ali-aga, ja i sveti Atanasije smo braća.
- Kako to? - upitaše seljaci.
- Evo kako: Ilija i Alija su braća, a Ilija i Atanasije su braća, dakle, ja i sveti Atanasije smo braća. Pa ono što je njegovo i moje je.
    Seljaci se sklone pred silom i Ali-aga odnese mermerne stubove i napravi kapiju na svojoj avliji. Uskoro potom pođe na pazar u Bitolj i tu na pazaru u svađi sa nekim pogine. Prošlo je tako neko vreme, kad jednog dana dođe Amiš-aga, sin Ali-age, popovoj kući, gde se beše sakupilo više seljaka posle službe Božje.
- Otkud ti k nama danas, Amiš-ago? - upita ga stari pop Dimitrije.
- Nevolja me nagnala - reče aga. U svojoj kući nemam mira ni danju ni noću. Lupanje i trčanje potavanu i vuda po kući ne da nam mira. Ne možemo da spavamo. Dođoh da te molim za malo zejtina iz kandila da pomažem zidove kuće.
    Pop se zamisli pa mu reče:
- Imaš li sluškinju hrišćanku?
    Amiš-aga reče da ima. Onda mu pop poruči ovo:
- Daj joj neka nabavi ikonu svetog Atanasija, neka jke metne uz svoju sobu, pa joj kupi zejtina i kandilo i naredi da stalno gori pred ikonom.
    Posle nekog vremena Amiš-aga je došao da zablagodari popu i reče mu da mu je u kući zavladao mir otkako je počelo kandilo goreti nad ikonom.

    Mihailo Pupin je dominirao svaki skupom ljudi u kojem bi se našao, i to ne samo rečitošću i logikom nego celom svojom pojavom, celinom svoje impresivne i jake ličnosti. jednom mu jedna gospođa za stolom reče:
- Objasnite mi radio, gospodine profesore. Kako to da on prenosi glas na daljinu bez žica?
    Pupin joj odgovori:
- Pa eto tako, to je sasvim prosto. Prenosi se glas najpre elektrikom, pa vazduhom, pa opet elektrikom. Kao kad mi bacamo jabuku jedno drugom, iz ruke u ruku.
    Amerikanka nastavi:
- To je za mene ipak veliko čudo.
    Pupino joj odgovori:
- Nikakvo čudo, kao što nije nikakvo čudo ma šta od onoga što je čovek smisli i konstruisao.
    Gospođa se malo rasrdi i reče:
- Da, tako vi naučnici uvek! Nikakvo čudo! Međutim, za mene je čudo i radio i telefon i sve ostalo.
    Tada profesor Pupin uzdiže svoj kažiprst i upita je:
- Šta je ovo?
    Svi su se iznanadili takvom pitanju ne znajući šta Pupin smera. I radoznala gospođa ćutala je i gledala. A Pupin će:
- Ovo je prst profesora Mihaila Pupina. Vi kažete radio je čudo. A ja vam kažem da sve železnice koje jure sa kraja na kraj ovog kontinenta, svi telegrafi, telefoni, parni i električni kotlovi, teleskop mog prijatelja Edisona i sve veštačke naprave, kao i sva naša američka civilizacija skupa, sve to predstavlja jednu prostu i slabu detinju napravu u sravnjenju sa organskim sastavom i konstrukcijom jedno čovečjeg prsta. Ovaj jedan prst veće je čudo, gospođo, od svega što su ljudi sazdali u marici do sada. A šta tek da kažemo o čudu cele vasione? Nismo mi naučnici čudotvorci, nego Onaj koji je stvorio ovaj prst.

    Iz 'katmandua' Stevana Pešića prenosimo doživljaj Francuskinje Martin i njen bliski susret sa čudom tibetanskog lame.
    'Gurua je videla prvi put pre osam godina. Pred završetak studija, putovala je sa prijateljima kroz Indiju i proveli su mesec dana U Daramsali, gde se njen lama tada nalazio. Sve joj se to učinilo egzotičnim i privlačnim. Po povratku u Pariz zaljubila se u jednog studenta, živeli su zajedno nekoliko meseci, a on se onda zaljubio u drugu. Razočarala se, dosta joj je bilo Pariza, setila se Daramsale, sakupila novac i krenula u Indiju.
    U Daramsali je tada oko lame bilo desetak stranaca. Slušali su ga i nisu mu verovali. Tražili su čudo kao dokaz. Lama jednog dana isam povede reč o tome. Govorio je o čovekovoj potrebi za čudom, ali ono, rekao je, zavodi na stranputicu, nepotrebno je i opasno - čudo je ništa. Prisutni su se zastideli svoje dečje želje. Jedan od njih predloži da izađu u baštu. Prostorija u kojoj su se nalazili bila je zagušljiva i slabo osvetljena. Lama reče da ne moraju izlaziti odavde da bi stigli u baštu. Eto, ako žele, nastavio je, on može učiniti čudo, ne veliko, za to nije sposoban, već malo i pristojno čudo. Da prošetaju baštom, na primer, ovde je zaista zagušljivo.
    Neki se nasmejaše ovom. Znali su da lama voli da se šali, ali svi su, razume se, želeli da se nešto dogodi.  I dogodilo se. Svi su se odjednom našli u bašti ašrama, a da se niko nije pomerio smesta. Sedeli su u travi, a neki su šetali. Sunce je sijalo. Jedna vrana odlete sa drveta ispod koga se našla Martin. Nikada neće zaboraviti lepršanje njenih krila. Lama je takođe bio među njima. Prisutne obuze strah. Šveđanka histerično zaplaka. I tad se svi ponovo nađoše u onoj prostoriji i na svojim mestima. Lama reče: 'Vidite, čudo je nepotrebno i štetno. Činiti takozvano čudo mogu mnogi, uz nekoliko godina propisanih vežbi duha i tela. Ali, najveće je čudo ne činiti ga. To je zadatak istinskog čoveka'.
    Među učenicima su posle nastale duge i žučne rasprave. Neki su ceo događaj objašnjavali kolktivnom hipnozom i autosugestijom, što, kazala je Martina, nije isključeno. Najveća zabuna nastala je kad je neko od prisutnih pokazao grančicu koju je otkinuo dok su se nalazili u bašti. Optužili su ga da je tu grančicu imao uz sebe, ali to niko nije mogao da potvrdi. Sutradan je taj koji je doneo grančicu sa te čudnovate šetnje, otišao iz ašrama. Kazao je lami da nije sprem za ovo. Za njim su uskoro otišli i durgi. Ostalo ih je dvoje, Martina i jedan Nemac. Nemac je kasnije otputovao u Šri Lanku. Martin je zamolila lamu da joj bude guru: pristao je. Već je nekoliko godina sa njim, za to je uglavnom zahvalna čudu sa baštom. Ali, posle tog događaja nikada više nije tragala za čudom'.

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Ludi Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Mali Oglasi

Klik Bioritam Za Vas

� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu