Duhovne Priče - No 27

    Bio je građanski rat u Sovjestskom Savezu. Jedna devojka (J.P.) je stajala pored svoje kuće i u nju je nanišanio puškom jedan muškarac, seljak. Devojka je ustreptalo podigla ruke ka grudima i sa velikom verom i nadom vatreno se molila: 'Oče, svetitelju Hristov, Nikola, pomogni mi i zaštiti me!'

    I, odjednom seljak baci pušku u stranu i govori: 'Beži, odmah idi kuda hoćeš i na oči mi ne izlazi!' Ona je utrčala u kuću, uzela nešto stvari i otrčala na stanicu. Otputovala je u Moskvu. Prošlo je od tada nekoliko godina. Jednom se kod nje oglasilo zvono na vratima. Ispred sje stajao muškarac, mršav, koji je drhtao i bio sav u ritama. Pita da li tu stanuje J.P. Odgovaraju mu da tu stanuje i pozivaju ga da uđe.
    Kada ju je video, pao je na pod pred njenim nogama i plačući počeo da je moli za oproštaj. Ona nije znala šta da radi, počela je da ga podiže, govoreći mu da ga ne poznaje. On joj je tada rekao: 'J.P. zar me ne prepoznaješ? Ja sam onaj koji je hteo da te ubije. Podigao sam pušku, nanišanio i tek što sam hteo da pucam, vidim da umesto tebe stoji sveti Nikola. U njega nisam mogao da pucam.'
    I opet se svalio pred njenim nogama i nastavio: 'Od tada sam bolestan. Rešio sam da te pronađem. Pešice sam došao iz sela.' Ona ga je uvela u sobu, smirila ga i rekla mu da mu je sve oprostila. Nahranila ga je, preobukla ga u čisto. On joj je tada rekao da će sada mirno da umre. Nekoliko dana posle toga mirno je otišao Gospodu. Pred smrt se ispovedio i pričestio. Ona ga je oplakivala kao svog rođenog.

   Sin protojereja Zvezdinskog, Nikolaj, pošto se upisao na univerzitet, izgubio je veru, nije se molio niti je išao u crkvu. Uoči Božića majka mu je rekla:
- Da li bi pošao na bdenije? Sutra je veliki praznik.
    Ali, on joj je razdraženo odgovorio:
- Ja sam vam već rekao - nemam tamo šta da radim. Šta ću tamo dobiti u teskobi i zagušljivosti?
    Mati mu je žalosno rekla:
- Pazi, da te Bog ne kazni za takve reči.
    Te iste večeri pružio je ruku da dohvati nešto sa police i - vrisnuo od bola. Nije mogao ruku da pomakne. Bol pod mišicom se pojačavao i brzo je rastao otok. Te noći nije mogao da sklopi oka od bola. Ujutro je došao doktor i rekao da je to teška bolest, koja se zove pseće vime. Rekao je da treba sačekati dok otok ne sazri, da bi se moglo operisati.
    Nastupislo je vreme teških muka i besanih noći za njega. Nikolaj nije zaboravio kada je poela bolest. Nije sasvim izgubio veru i njegova savest se probudila, a uveče je zamolio majku:
- Daj mi noćas ikonu prepodobnog Serafima Sarovskog.
    U toku noći majku je probudio Nikolajev krik. Kada je mati ušla, videla je da sin sedi na krevetu. Krevet i pod bili su poprskani gnojem, a on joj je uzbuđeno ispričao:
- Meni je sada dolazio. Kod mene je sada bio prepodobni. Rekao je ako se ne pokajem i ne promenim način života, stradaću. zatim je dotakao moju bolesnu ruku i tog trena otok je prsnuo. Sada mi je ruka sasvim zdrava.
    Ono što je doživeo te noći, izmenilo je Nikolajev pogled na svet. Ostavio je univerzitet i upisao se na Duhovnu akademiju.


     Moj rođeni stric Ivan Aleksejevič Beljajev, bio je vojni lekar. Imao je duboku veru i spoljašnjost mu je bila zadivljujuće lepa. Trudio se da svakodnevno svrati u crkvu. Za vreme japanaskog rata 1905. godine, radio je u vojnoj bolnici. U njega se zaljubila mlada medicinska sestra, kći generala, prava lepotica.
    Ona mu je rekla: 'Ivane Aleksejeviču, ako se ne oženite mnome, izvršiću samoubistvo. Ne mogu da živim bez vas!' On joj je odgovorio: 'Pa, ja se ne spremama za ženidbu.' Na to mu je ona uzvratila: 'E, tada, ako je to vaša konačna odluka, mene neće biti među živima'.
    Čuvši ovo, on je napisao pismo svojoj majci: 'Ako se ne oženim njome, ona će se ubiti. Kako da izađem iz ovog teškog položaja?' Majka mu je odgovorila: 'Sažali se na nju. Vanja, oženi se njome.'
    Posle svadbe, on se u bolnici zarazio pegavim tifusom i umro. Kada su to saopštili mladoj koja ga je vatreno volela, ona je pala u očajanje i tugu. Jedno je sedela u sobi i iznenadno videla: ulazi njen muž - njen dragi Vanja. Zaboravivši da je umro, skočila je od radosti. Gleda, prišao je stolu, uzeo olovku, drži je ne tako kao mi, već vertikalno piše. Još jedan tren i on je nestao.
    Dohvatila je šta je napisao i uzviknula: 'Bože, ovo je njegov rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O, Bože, hvala Ti'. Evo šta je on napisao: 'Smrt je rođenje života, onog života, gde smrti nema!'

    Priča sveštenik O.I.: 'U gradu Jepifani, jedna gradska crkva bila je veoma stara. Rešili su da je sruše, a na njenom mestu da izgrade novu. Kada su srušili zgradu do temelja, pored nje su pronašli potpuno neraspadnutog pokojnika. Po liku i po odeći, očigledno je bio ovdašnji meštanin i sahranjen je, sudeći po pokrovu, ne tako davno, pre oko 50-60 godina. Počeli su da se sećaju ko bi to mogao da bude. Da li je neki veliki uglednik, koji je svojim delom stekao netruležnost, ili je bio toliki grešnik, kojeg ni zemlja nije htela da primi?
    Izneli su pokojnika iz zemlje, preneli ga unutra i počeli kod jepifanskih staraca da se raspituju o njegovom rodu, ali nikako nisu mogli da bilo šta saznaju. A pokojnik leži kao da je živ, isto kao da su ga juče u grob položili. Najzad su našli neku staricu koja ni svoje godine više nije brojala.
    Starci su pričali da je ona već bila stara i kada su oni još dečaci bili. Hteli su da je odvedu i pokažu joj pokojnika, ali ona nije pošla, iako je bila veoma čila i pri čistoj svesti. Ipak, primetili su da starica nešto prikriva, nije dorečena kada su se kod nje krsatko raspitivali. Primetili su i malo su joj pripretili. Ona im je tada rekla: 'Pa, kada je delo izašlo na videlo, onda i znajte - ako zemlja ne prima pokojnika, znači, to nije niko drugi već moj sin, da bi mu na onom svetu sve pusto bilo. Starci su je pitali zašto je tako nemilosredna prema njemu, a ona im je odgovorila: 'Zato što me on tukao, majku svoju rođenu, bez ikakvog milosrđa, celog svog anatemskog života i pre svog samog kraja tako me je situkao da mi je pletenicu kose celu iščupao. Ja sam ga onda i proklela, a on je, od mog majčinskog prokletstva izdahnuo na mestu. Kada su ga sahranjivali, ja sam mu pod glavu stavila svoju pletenicu da bi mu njome i sudili na sudu Gospodnjem da se i tamo s njega moje prokletstvo ne bi skinulo. Ako nađete pod glavom u jastuku pletenicu kose, onda znajte da je to on, moj krvopija.
    I, stvarno, pod glavom pokojnika, u jastuku su našli majčinu pletenicu. Tada je sveštenik parohije počeo a ubešuje staricu da oprosti sinu, da skine sa njega prokletstvo. Uhvatio  se sveštenik u koštac sa staricom i izmamio je osećanja u njoj, a ona je tada rekla: 'Pa, neka Bog njemu oprosti, i ja mu opraštam.

    Evo šta je ispričala svešteniku na ispovesti jedna devojka:
- Sa drugaricom sam se bavila spiritizmom. Jednom sam na seansi izrazila želju: 'Hoću da vidim zlog duha'.
    Tacnica mi je brzo odgovorila: 'Ako hoćeš da ga vidiš, pođu sutra u dva sata danju na Tverski bulevar kod spomenika Puškinu. Tamo ćeš sresti mladog čoveka u tamnom odelu'.
    Nisam se uplašila i u dva sata sam došla kod spomenika. Prema meni je prilazio mladi čovek u tamnom odelu. Uzeo me pod ruku i poveo me u pravcu reke Moskve. Tek što me dodirnuo, osetila sam neku ukočenost. Moja volja je bila paralisana. Nešto mračno je pokrenulo i pridavilo moju dušu.  Osećajući sebe u tom očajnom položaju, pokušala sam da se molim. Ali ni jedna molitva mi nije padala na pamet. Kao u magli sam išla i činila očajne pokušaje da se iščupam iz bespomoćnog stanja. Najzad, sa velikim naporom, uspela sam misaono da kažem: 'Gospode, pomiluj!'
    Odmah sam se prenula. Pored mene nikoga već nije bilo. Stajala sam na ivici ponora nad rekom Moskvom. Još jedan korak i upala  bih u reku. Velika je milost Božija!

    Zabolele su me oči. U početku nisam na to obratio pažnju, ali bol koji se pojačavao zahtevao je intervenciju lekara. Rekli su mi da imam trahom i da bolest zahteva dugotrajno i uporno lečenje. Prošlo je dva meseca bezuspešnog lečenja, a onda sam krenuo na daleki put u mesto svog službovanja, u Kostrumu. Vrućina i prašina postali su toliko nepodnošljivi i moje oči su se toliko razbolele i zagnojile da nisam mogao ni da pogledam u svetlost.
    Mogao sam da gledam samo onda kada mi je žena prala oči toplom vodom, ai tada samo kroz veoma tamne naočari. Otišli smo do obitelji prepodobnog Sergija Radonješkog, koja se nalazila na putu od Moskve do Kostrome. Moja žena je preložila da svratimo u lavru i provedemo u njoj jedan dan. Rekla je:
- Pomolićemo se zajedno, možda će Gospod po molitvama Njegovom ugodniku da ti pošalje isceljenje.
    Sve vreme dok je trajala večernja liturgija stajao sam kao nepomični kip, niti je bilo vere, ni toplog osećanja. Jednom rečju, molitve mi nisu padale na pamet. Iznenada sam iza jeromonaha koji je stajao pored moštiju, primetio metalna vrata i na njima otvor nepravilnog oblika. Kada se završila večernja liturgija, prišao sam i vidim ispod otvora natpis urazan u metalnoj polovini vrata: 'Ovaj otvor je nastao od topobskog taneta prilokom opsade Troice-Sergijeve lavre od strane Poljaka.
    Kao da me nešto sekirom udarilo poglavi - pa, ja sam Poljak, i katolik, a moj predak je učestvovao u ratovima Poljske protiv Rusije! Čak je moždfa i on sam učestvovao u probijanju ovog otvora u vratima pored samog uzglavlja prepodobnog Sergija. Bio sam kao van sebe. Moleban posle večernje liturgije je već počeo. Prišao sam gropu prepodobnog sav dršćući i uplašen, ali me uskoro prože neka naročita snaga i odvažno počeh da se molim sa plamenim suzama i gotovo u zanosu:
- Ugodniče Božiji, Ti si svetac, i ne možeš da me mrziš. Ti opraštaš i onome ko ti nanosi ili ti je nanosio porugu, ko je obeščastio tvoju svetinju, ko je prolivao krv tvoje braće, tvojih čeda po duhu. Evo ja pred tvojim svetim moštima, neprijatelj tvoj, neprijatelj tvoje Crkve, potomak tvog najgoreg neprijatelja, stojim pred tobom, molim te, molim se tebi za isceljenje moje neisceljive bolesti...
    Završio se moleban, poklonio sam se moštima propodobnog, pokrovom sam dotakao svoje bolesne oči. Kod svetog bunara žena me napojila svetom vodom i njom mi oprala zagnojene oči. Čudo isceljenja, koje sam ja tada čekao, nije usledilo, i ja, do izvesnog stepena rstrojen, opet sam pao u potpunu religioznu ravnodušnost. Te večeri smo otputovli u okolinu lavre, u Vitaniju. Vratili smo se u lavrovsku gostionicu kasno. Oči su me bolele više nego kada smo stigli, ali nisam kukao, smirio sam se i prestao sam da očekujem čudesno isceljenje. Ujutro me je probudilo kretanje u susednoj sobi. To je žena zagrevala vodu za mene. Ležao sam zatvorenih očiju, znajući iz iskustva a ih može otvoriti samo dugotrajno umivanje. Rekao sam joj:
- Hoćeš li brzo Mašenjka?
- Odmah evo, idem.
    Žena mi je prišla, umočila sunđer u toplu vodu i taman kada mi je njime dotakla očni kapak, moje oči se same otvoriše, savršeno zdrave, čiste, kao da nikada nije ni bilo moje strašne bolesti. Možete li samo da zamislite naše čuđenje i radost! Od tada me oči nikada više nisu zabolele. O ovom čudu nikome nisam pričao, a nekoliko godina docnije saznao sam od starešine Obitelji prepodobnog Sergeja, da je to samo kap u moru čudesa koja se izlivaju blagodaću božjom iz mošti čudotvorca.
    Prepodobni oče Sergije, moli Boga za nas!


    Monahinja Serafima priča: 'naša porodica je veoma poštovala oca Jovana Kronštatskog. jednom je moj otac, kada je već bio arhimandrit, u društvu dvojice prijatelja došao ocu Jovanu. Baćuška ih je dočekao veoma srdačno, mada se osećao veoma loše. On je dugo i živo razgovarao sa gostima, zatim je prekinuo razgovor i okrenuvši se mome ocu, rekao:
- Pamti dan trojice svetitelja!
    To je bilo njihovo poslednje viđenje. Uskoro je otac Jovan umro. Otac nam je ispričao o poruci baćuške Jovana i mi svom svi sa velikim strahom čekali dolazak dana trojice svetitelja - 30. januara po starom kalendaru, 12. januara po novom, jer smo bili sigurni da će toga dana naš otac da umre. On je i sam to očekivao i pripremao se za smrt. Ali taj dan je prošao srećno, čak je bio nekako naročito svetao i radostan, ali ot toga vremena otac je svake godine čekao svoju smrt na dan trojice svetitelja. Veoma se pripremao za taj dan i provodio ga u postu i molitvi.
    Prošlo je mnogo godina. Daleko do nas umro je naš otac, poginuo je tragično, kako se to uobičajeno kaže. I mi, bez obzira na sav naš trud, nismo mogli da saznamo ni datum njegove smrti, ni mesto njegovog groba. Mene, a naročito moju sestru, veoma je žalostilo to što ne znamo dane njegove smrti. I tako je sestra počela da se moli, ne bi li nam Gospod otkrio kada je umro naš otac. Ona je dugo molila, i najzad joj se u snu javio otac. Ušao je u sobu i kao da odgovara na davno postavljeno pitanje, rekao:
- Pa, naravno, na dan trojice svetitelja.


    Priča oca Sergija Sidorova, sveštenika iz sela kod Muramama:
-Živeo sam tada u Kijevsko-Pečerskoj lavri i bio prijatelj s njenim igumanom i blagajnikom. Bila su tada velika gonjenja Pravoslavne crkve. I jednom su me zamolili da im pomognem da skinu i sakriju u tajno skrovište čudotvornu ikonu Upenja Majke Božje, koja je visila nad carskim vratima u Uspenskom saboru lavre. Plašili su se da se neko ne naruga nad svtinjama u ta nemorna vremena ili da je ne ukrade, ili ne učini nešto još strašnije.
    Nas trojica smo skinuli ikonu, zamenili je kopijom i spokojno se razišli ka svojim kelijama. Pala je noć. Legao sam da spavam, ali san nije dolazio. Nekakv nemir mi je obuzeo dušu. Okretao sam se sa boka na bok i osetivši najzad da više nemam snage da ležim izašao sam u dvorište lavre. Noć je bila svetla, puna mesečine. Vidim, po dvorištu se kreće otac blagajnik. Ni njemu se ne spava, mislim i prilazim mu. On se obradova videvši me i reče: 'Zbog čega mi je na duši nelagodno, ne znam. Morao sam da izađem, u keliji me obuzima neka plašljivost.
    Šetamo tako zajedno, a nespokojstvo u meni sve više raste. Odjednom vidim, tiho se otvaraju vrata i izlazi iguman. Zaključili smo da se ni njemu ne spava. Iguman, videvši nas, brzo priđe. Na mesečini video sam da je uznemiren, čak kao da je nečim potresen. Reče nam: 'Kako je dobro što ste obojica ovde, jer sam pošao po vas.' Upitali smo ga šta se desilo. Iguman se naslonio na zi, teško je disao i počeo a priča:
- Strašno. Sada me je u snu posetila Carica nebeska i tako strogo rekla: 'Hoću da postradam!' Hajdemo, vratimo nazad na mesto čudotvornu ikonu, to je Njena volja.
    Ćuteći, zbunjeni i postiđeni, izvukli smo iz skrivnice ikonu i postavili je na njeno mesto.

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Novo Na Sajtu

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu