Naslovni baner
Home Dugme
Meni
Novo na sajtu
Omiljeno na sajtu

Dosije Žegado

   Pre 170 godina Francuska je bila uzdrmana slučajem Elene Žegado, koja je bila optužena da je otrovala 26 osoba! Iznenadne smrti ostale su obavijene velom tajni čitavih 18 godina, sve dok se sud nije umešao zahvaljujući dvojici lekara koji su posumnjali da su njihovi pacijenti otrovani.

Osmeh gore Osmeh na lice:  
    Prvog jula 1851. godine, dva lekara iz grada Rena, doktori Pino i Bodoen, pred zamenikom istražnog sudje Liskutom, dali su sledeći iskaz: 'Moj kolaga i ja smo posumnjali u uzroke smrti Roze Tisije, jedne od domaćica gospodina Dinara. Obojica mislimo da se ovde radi o trovanju.
   Potom se dogodilo da lečimo drugu sobaricu iz iste te kuće, Rozaliju Sarazen, koja je umrla sa istim simptomima kao i prethodna žema. Sada smo čvrsto uvereni da se i u prvom i u drugom slučaju radi o trovanju. Iako nismo pronašli tragove trovanja u stomaku, uporno tvrdimo da se radi o trovanju.'
    Mladi zamenik istražnog sudije, kada je čuo ovu strašnu izjavu, nije gubio vreme i naredio ej da se obiđe kuća gospodina Dinaa. Sudski islednik je objasnio: 'Dve su sobarice umrle ovde u vašoj kući. Dva lekara koji su ih lečili sumnjaju da su obe otrovane'.
    Razgovoru u kući Dinar prisustvovala je i jedna druga domaćica. Kada je islednik prestao da govori, ona je počela da viče:
- Nevina sam!
 Ilednik, inenađen povika:
- Zbog čega ste nevini, niko vas ne optužuje. Kako se zovete?
- Elena Žegado - reče ona.
- Moliv vas da pođete sa mnom - naređuje joj islednik.
    Ovako počinje sudsko istraživanje protiv Elene Žegado. Ispituje se njena prošlost, a činjenice izbijaju na površinu nakon prvih istraživanja.
    Dinar je mukarac od nekih 50-tak godina. Profesor je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Reneu. Veoma je bogat i bije ga glas velikog ženskaroša, naročito od kad je postao udovac. Njegova kuća je stalna promenada atraktivnih domaćica. Sedmog novembra 1850. godine jedna od mladih sobarica gospodina Dinara umire u strašnim mukama. Loše stanje mlade devojke manifestovalo se stalnim povražanjem i užasnim grčevima. Lekari nisu mogli da objasne uzroke njene smrti.
    Mesto pokojne sobarice Roze Tisijej, preuzela je jedna druga sobarica, Frančeska Urio, takođe veoma lepa i izazovna. U kući je dužnost kuvarice imala Elena Žegado. Elena ima grubo, napaćeno lice, hladan i bezličan pogled. Odmah posle nedelju dana, nova sobarica Frančeska dobija iste simptome kao i Roza - povraćanje i grčeve. Mlada devojka traži da je odvedu kući. Verenik dolazi po nju i bez obzira što je njeno stanje veoma loše, kočijama je odvodi njenim roditeljima. Posle sedam dana Frančeska je bila van životne opasnosti.
    Posle Frnačeske dolazi Rozalija Sarazen. Rozalija ima samo 17 godina, krepka je, zdrava i jaka. Bila je primljena 15. juna, da vi već 1. jula bila mrtva. I ona umire u užasnim mukama. Doktori Pino i Bodoen, pogođeni čudnom sličnošću simptoma koji su usmrtili dve devojke, odlučili su da pokrenu istragu. Prilikom istraživanja sudije Liskuta, razotkrile su se užasavajuće okolnosti. Elena Žegado je lečila nepokretne bolesnike. Pripremala je lekove i služila napitke. Iskusna domaćica je pritvorena i pokrenuto je suđenje. Kada je stigao glas o njenoj optužbi u Pluine, njeno rodno mesto, digle su se i druge optužbe. Ljudi tvrde da je smrt u kućama, u kojima je radila Elena, obeležila njen put. Ne osvrćući se na energične proteste, sud je nastavio istragu. Cela njena prošlost je strogo ispitivana. Precizna istraživanja dovode do otkrića jedne zastrašujuće serije hladnokrvno, smelo, izopačeno naručenih zločina koji užasavaju.
    Elena Žegado se rodila u Pluineu, bretonskom selu, 28. aprila 1803. godine. Kao siroče, prihvatio ju je seoski župnik. Ostala je sa sveštenikom, starim pohotljivcem koji je zavodi čim je postala žena, sve do sedamnaeste godine. Posle toga prelazi u službu drugog župnika. Tu ostaje kao glavna služavka sve do svoje tridesete godine. Godine 1833. primljena je kao kuvarica kod Leona Le Drogea.
    U toj kući je umrlo sedam osoba. U roku od samo tri meseca na groblju su završili: otac i sveštenikova majka, tri njegove sestre, jedna stara tetka i jedna vrlo mlada nećaka vlasnika kuće. Svi umiru posle užasnih napada, praćenih povraćajem i grčevima. Svi su jeli hranu koju je pripremala Elena. Nad svakim lešom ona je plakala, očajavala, jaukala i urlala. Kroz suze bi šaputala - 'neće biti poslednji'...
    Tolike iznenadne smrti privlače pažnju sudske vlasti. Islednici odlučuju da izvrše autopsiju jednog leša, leša mlade nećake. Doktor Galzen, glavni u odeljenju, konstatuje težak poremećaj u kanalima za varenje i zapalenje creva. Drugi lekar, doktor Martel odmah sumnja na trovanje. Ali, Elena svojim ponašanjem pokazuje primerenu saosećajnost. Zašto je, svi se pitaju, morala da uništi svoje dobročinitelje?
    Elena Žegado napušta Gern i seli se u jedno malo udaljenije mesto, u naselje drugog sveštenika - Pjera Loroa. U roku od dva meseca umiru i ovde tri osobe: župnikova sestra i njegove dve mlade prisvojene ćerke, Luiza od 17 godina i Lucija od 15 godina. Devojčice, koje su pre dolaska nove kovarice bile izuzetno zdrave, počinju da propadaju i za samo nekoliko nedelja postaju mršave i blede. I one umiru u strašpnim grčevima i bolovima.
    Don Pjer je potpuno slomljen. Ostao je sam. Elena Žegado se nada da će ostati u njegovoj službi, pošto niko ništa ne sumnja. Obasipa ga velikom pažnjom. Ali, sveštenik je posle mesec dana otpušta. Jedna njegova rođaka u kuću mu je dovela devojčicu od 17 godina. Elena, besna, odlazi lupajući vratima i izgovarajući najstrašnije kletve. Pošto je provela tri dana u kući jednog sveštenika, trideset kilometara odatle, Žegago je pronašla smeštaj kod jedne pralje, udovice Mari Đovani Lebušer, koja ima dvoje dece. Mariju od 20 godina i Pjera od 30 godina. Sa njima je živela i stara baka. Pjer uspeva da pobegne, a njegov spas je bio u tome što nije hteo da uzme 'ukusnu hranu' koju je kuvarica želela da proba pošto je odbio njene ljubavne ponude.
    Elena napušta i taj dom, a pre nego što će da ode, kaže svojoj gospodarici: 'Bežim, jer se plašim da će me narod osuditi za sve ove mrtve. Bilo gde da odem, smrt je iza mene'.
    Elena Žegado je nastavila da luta od kuće do kuće. Od 1835. do 1845. služi u različitim kućama i iza sebe ostavlja zastrašujući broj mrtvih. Sudska istraga potvrđuje 23 mrtvih od trovanja. Elena se na kraju približava gradu Reneu. Pre nego što će biti primljena u službu kod gospodina Dinara, Elena je radila kao kuvarica u hotelu 'Irondel'. Zajedno sa njom u kuhinji je radila Pjerina Mase, lepa devojka od dvadeset godina, koja je bila ljubavnica konjušara Andrea.
    Mladoj devojci se nije dopala novopridošla kuvarica. Pravi joj neprilike, a Elena je svirepo tuče. Pjerina pokušava da se oslobodi ove napasnice i kroz jecaj je napada da joj je htela da preuzme ljubavnika. Žegado se pravi da želi da je umiri. Miri se sa Pjerinom i traži da joj oprosti.
 Dva dana kasnije Pjerina počinje da se oseća loše i u roku od nedelju dana bila je mrtva. Doktor Vensan Žio, koji je bio pozvan da joj pruži pomoć, bio je zaprepašćen iznanadnom i neobjašnjivom smrti mlade devojke. Rodila mu se sumnja, te je hteo da izvrši autopsiju, ali tome su se protivili devojčini roditelji.
    Petnaest dana kasnije, Elena počinje da radi kod gospodina Dinara. Ovde, konačno, iz profesinalnih razloga, dva doktora počinju da sumnjaju u Elenu Žegado, ženu koja je toliko godina činila zločine nekažnjena. Elena za vreme istrage sve negira i govori: 'Ne znam za arsenik, ni jedan svedok ne može da potvrdi da ga je video kod mene'. Poslata je na istragu pod optužbom da je otrovala 26 osoba i da je imala još 6 neuspelih pokušaja. Šestog decembra 1851. počinje prvo saslušanje u Reneovom sudu Asiz. Predsednik Bukli pokušava da je optuži, ali se ona uporno branila. Štampa izveštava da optužena govori oborenog pogleda, odrično, kao da se to uopšte ne odnosi na nju.
    Saslušavaju se i ostali svedoci, dok u sudnivci vlada mukla tišina. Svedoči udovica Kadi, čija je kći umrla sa 16 godina. Udovica izjavljuje da okolni svet govori čudne stvari o Žegado. Svi šapuću da ona ima takav stomak da od njenog daha umiru svi koji su u njenoj blizini. I sama je bila veoma iznenađena ovi mkomentarima. Jednog dana, videvši je kako izlazi iz ispovedaonice, nije imala hrabrosti da uđe u nju posle nje. Plašila se da je možda njen zadan ostao među rešetkama.

NEOBIČNA LOBANJA

    Jedan drugi svedok, Lusa Klošer, izjavljuje sledeće: 'Jednog dana videla sam Elenu Žegado kako ide ulicom, u društvu jednog vojnika. Kada sam to ispričala poznanicima, rekli su mi da ona nije bila u društvu vojnika, već u druištvu đavola!'
    U sudnicu je ušla majka Rozalije Sarazen. Izjavila je: 'Dva dana pre nego što mi je umrla ćerka, izjavila je - 'Prevarena sam, majko moja'. Ja sam joj odgovorila: 'Ljubomorna srca su spremna na sve'. Rozalija mi je prošaputala - Ne govori ništa, ne govori ništa, majko moja. Treba da umrem.'
    Frančeska Luarne, domaćica kojoj se poverila Žegado, izjavljuje sledeće: 'Elena mi je jednog dana rekla sledeće - 'Gospodin Dinar otputovao je sa Luizom, najlepšom i najmlađom za društvo. Sve ono šta ona uradi je dobro urađeno. A mene ostavlja ovde da trulim. Radi, radi, uvek mi govore, rođena si da radiš i da jedeš tvrd hleb. A, ona će pre mene da izađe odavde. Evo i njenog kreveta. Ja moram i da ga raspremam. Ona spava u sobi blizu gospodara, dok ja spavam na tavanu.'
    Nakon desetine iskaza, saslušani su i neki naučnici. Među njima je i dotor Isidor Sent Iler. Naučnik objašnjava svoju teoriju: 'Ljudske sposobnosti mogu se klasifikovati na sledeći način - Po osećanju pravde, religioznom osećan ju, socijalnosti, filozofskom duhu, osećaju ideala. Postoje oni koji ih sve poseduju i to su odabrane duše. Drugi poseduju neke, a neki nijednu. Elena Žegado ih je potpuno lišena. Zbog odsustva socijalnog duha, ljudska inteligencija će postati plen pohlepnih strasti. Dogodiće se da individua, da bi dosegla svoj cilj, uništi podjednako komad drveta, život miša ili ljudski život.
    Pre nekoliko godina, 1843. godine, na jednom važnom kongresu koji se održavao u Parizu, tvrdio sam ovo koliko i sada tvrdim. Jedan islednik koji je bio prisutan na tom kongresu, a imao je temu 'Moralni osećaj čoveka', hteo je da malo popriča sa mnom. Potom mi je pokazao skelet jedne lobanje neobične forme. Ja ne verujem u kranioskopiju (kranioskopija je medicinski postupak koji se koristi za proučavanje kostiju lobanje - kasnije je nazvan frenologija) kao pozitivnu nauku, ali ima slučajeva kada daje zanimljiva opažanja. Primetio sam da ta lobanja predstavlja samo životinjske sposobnosti - nagon i duh očuvanja. Potpuno je lišena ljudskih sposobnosti.
    Islednik mi je poverio da je reč o lobanji čoveka koji je ubio pet osoba jer je od njih doživeo neke obične uvrede. Ovaj višestruki ubica i sam je bio sin čoveka koji je bio osuđen na smrt zbog raznih ubistava.
    Glavni tužilac je ustao i rekao: 'Gospodo sudije, ne dozvolite da vas zavede ono što je izjavila optužena, a to je - 'Nemam šta da izjavim, samo sam krala. Osim ovoga, niko nema ništa drugo da mi prebaci. Moja predanost uvek je bila iskrena. Nikada nisam imala nameru da nikome naškodim. Volela sam i pomagala sve one za koje se tvrdi da su bili moj žrtve. Moja jedina greška je bila što sam volela i što sam suviše bila naklonjena mojim gospodarima. Nikada nisam osećala ljubomoru i prezir. Nikada nikome nisam dala otrov. Ne znam za arsenik, ne znam ni kako je napravljen, da li je bele ili crne boje. Nevina sam. Od ljudi optužena i napuštena od svih. Bog će me primiti i pomoći će mi.'
     Javni tužilac dovikuje: 'Ne dajte se prevariti ovim rečima. Kao mala Elena je pokazivala loše nagone. Bila je zločesta, nervozna, neljubazna, prevrtljiva i lažljiva. Njeno detinjstvo i njena mladost nisu bili tako teški kako ona to želi da prikaže. Nije joj nedostajala ni podrška manstira, niti dobre porodice u kojima je pre bila gost nego služavka. Ceo svoj život je koračala prema zločinu. Raskrstila je sa religijom i svim pozitivnim osećanjima neuništivom postojanošću pre gotovo pola veka, sve do momenta kada je optužujem.'
    Reč tada uzima njen branilac, advokat Doranže, koji je već unapred rekao da je njegov zadatak veoma tešak. On tvrdi:
- Postoji ovde jedna fenomen, jedna tajna, jedna od nedokučivih prirodnih tajni koja može biti dostupna čoveku da vidi, konstatuje, dodirne rukom, ali ne i da objasni. Fenomen je tako izuzetan u moralnim zakonima, kao i idioti u zakonima inteligencije i čuda u zakonima prirode. Ali, Elena Žegado je odgovorna pred ljudskom pravdom za sve zločine, koji su joj pripisani i o kojima sama odbrana govori istinu. Kada je učinila zločine, optuženica je posedovala tu mnoralnu slobodu bez koje tu ne bi moglo biti odgovornosti? Svi na moje zgražavanje viču sa vrata palate: 'Elena je čudovište'. Dakle, ova žena je jedinstveni slučaj. Elena Žegado u svojoj monstruoznosti prevazilazi sećanje na najmlađeg tipa ubice. Ne može joj se suditi kao ostalim ljudima. Ona ne liči ni na koga. Bar pravite razliku između sudbine, koju spremate njoj i one sudbine, koju biste odredili onom grešniku koji poseduje sve mentalne sposobnosti. Vi postojite između zatvora koji zatvara, da zauvek zaštiti društvo od grešnika i dželata koji javno ubija, da bi pokazao narodu da se ne sme ubijati. Lekari tvrde da je Elena Žegado izvršila zločine potpuno svesno. Ona po njima nije ni delimično ni potpuno mentalno blokirana. Po nauci, osuđena je rođena bez 'organa' svesti, kao što se drugi rađaju bez moći govora. Dakle, ova žena rođena je trovačica, kao što je mogla da se rodi gluva ili nema. Postoje dobre i loše prirode. Rađaju se više oni naklonejni dobru nego zlu. Bog će nam svima suditi svojim milosrđem i svojim sudom. On zna kako je rasporedio snagu i slabost. Božija vaga nije ista kao ljudska.
    Na ove reči branioca, glavni islednik dodaje:
- Moj učeni kolega nastoji da pronađe opravdanje za ponašanje optužene u odsustvu moralnog osećanja. Međutim, ja sam uveren da su svest i sposobnost razlikovanja dobra od zla kod Elene maksimalno izraženi. Advokat Doranže tvrdi da je Elena bila prepuštena sama sebi od detinjstva, da je kroz život prolazila sama, bez podrške i vodiča. Ovo nije istina, gospodine sudija! Elena je u detinjstvu bila okružena brigom i pravim uzorima. Uvek je bila nezadovoljna, okrutna prema svojim prijateljima i dobročiniteljima. Na zločine su je pokretale ljubora, interesi i težnje, želja da postane glavna služavka i odabranica konjušara su bedne u našim očima. Ali, one nisu takve u njenim očima. Treba joj možda sudite zato što je učinila više zločina od ostalih trovača? Da, Elena je monstrum! Došlo je dotle da su je poredili sa Kaligulom i Neronom. Da li su svi ovi primeri dobro izabrani? Da li je Neronu nedostajao moralni osećaj? Da li je bio monoman od rođenja - (duševni bolesnik koji je uvrteo sebi u glavu samo jednu bolesnu misao, fiks-ideju)? Ne! Njegovo carstvo imalo je momente velikog uspona. Pošto je upravljao svoim strastima, dozvoličete, navikao se na zlo, potisnuo je grižu savesti i postao je bruka i užas celog sveta. Između vrline i mane, Elena je izabrala slobodno mane, a potom i zločin. Dakle, mora da bude odgovorna zbog svog pogršnog izbora.'
    Tu ponovo branilac uzima reč i kaže:
- Želim da citiram, dva odeljka iz jedne knjige koja ne može da izazove sumnju kod janog tužioca, budući da je delo profesora Orfila, predsednika Fakulteta pshijatrije Univerziteta u Parizu. U knjizi su citirana mišljenja dva islednika monomanie. Jedan tvrdi: 'Ako je monomanija bolest i ako ova bolest tera ljude na zločin, ne postoji drugo sredstvo lečenja osim giljotine'. Drugi izjavljuje: 'Monomanija nije ništa drugo nego 'pronalazak' advokata kako bi izvukli svoje klijente i zaštitili ih od pravedno strogih zakona. Tako, ne proglašavajući ih krivim, proglašavaju ih ludim. Ova knjiga je napisana nekoliko godina ranije, 1826. Ali, od tada nije se napravio korak napred na ovom polju. Ipak, učeni profesor Orfila, u ovoj svojoj knjizi kaže: 'Apsurno je i nepravda je da Bog osuđuje osobu koja je počinila zločin u stanju monomanije'.
    Na kraju rasprave, predsednik suda Asiz kaže sudijama:
- Ako vam nije dokazano da je Elena Žegado kriva za svoja dela, oslobodite je. Ako sumnjate, razmotrite okolnosti pažljivo. Ali, ako je smatrate krivom, ako u njoj ne vidite oslabljeni duh ili slabost moralnog osećaja, izvršite nepokolebljivo svoju dužnost. Podsetite se, potrebno je da kazna bude proporcionalna krivici'.
    Posle sat i po, sudije donose smrtnu odluku. Predsednik pita:
- Elena Žegado, da li imate nešto da dodate onome što ste već izjavili?
    Optužena ustaje i izjavljuje:
-Ne, gospodine predsedniče. Nevina sam, svega sam svesna. Volim više ureti nevina, nego živeti kriva. Vi sudite meni, a vama svima će Bog suditi. Onda će videti gospodin Dinar, videći svi lažni svedoci da su ovde došli da me pogube'.
    Nekoliko minuta pre nego što će joj glavu staviti pod sekiru, Elena izjavljuje odlučnim glasom:
- Osuđujem Mari Dibo! Ona me je navela na put zločina. Ona me je savetovala, on je sukrivac'!
    Pisar i izvršilac kaznem jedini svedoci, ne daju joj pravo i sečivo giljotine spušta se na njenu glavu. Ali, glavni tužilac, kada je saznao za ono što je rekla trovačica pre nego što je umrla, hteo je da ponovo otvori posmrtnuz istragu. Nailazi se na trag Marije Dibo. Saznaje se da je savetnica i pomagač Elene Žegado siromašna, paralizovana starica, čiji život je bio uzor i celo selo ju je zvalo sveticom.
Vic Ovog Dana
Verovali ili ne
Jeste li znali ovo?
Ludi svet
MoLitva dana
Testiranje Refleksa
Testirajte Reflekse