Dokumenti o Paranormalnom - No 39

    Verovanje da postoje ljudi koji se povremeno pretvaraju u vukove zajedničko je različitim kulturama širom sveta. Postoje zapisani slučavi iz prošlosti o osobama koje su demonske sile terale na ovo užasavajuće preobražavanje koje se, po pravilima, događalo noću i to za vreme punog meseca.

    Tako preobražena osoba dobijala je sva obeležja vuka, pa bi zavijajući napradao žrtve i proždirao ih. Rane koje bi za to vreme eventualno stekao, po povratku u normalno obličje bile bi vidljive i na njegovom ljudskom telu.
    Folklorno pamćenje mnogih naroda poznaje različita verovanja o tom kako se postaje vukodlak. Po nekima se vukodlak rađa proklet, po drugima on to postaje zahvaljujući izvesnom cveću čije ima nije sačuvano. Treći su pak verovali da je dovoljno piti vodu iz otiska vučje šape, jesti vučji mozak ili za vreme mladog meseca prekršiti neku crkvenu zabranu.
    Zanimljiva je i jedna stara francuska legneda koja kže da je sveštenik na nekog kriminalca bacio kletvu tako da je ovaj sedam godina morao da bude vukodlak.Verovanja da vukodlak može biti duh postojala su, ali su bila veoma retka. Jedan od onih koji je u to verovao bio je poznati alhemičar Paracelzus. On je verovao da se ljudi koji za života vode brutalan i bestijalan život mogu posle smrti vratiti kao duhovi vukodlaci.
    Tokom srednjeg veka verovanja u postojanje vukodlaka počela su da uključuju i ideju da se veština, ili prokletstvo, pretvaranja u vuka, stiče potčinjavanjem zlih duhova i sklapanjem ugovora sa nečastivim. To verovanje uključivalo je i ideju o prilično komplikovanoj crnomagijskoj ceremoniji koja je podrazumevala pravljenje magijskog kruga, vatru, ritualne zazive i na golo telo nanošenje magijskih masti, posle čega bi sledilo oblačenje oblačenje vučje koće ili samo stavljanje pojasa načinjenog od vučjeg krzna. Potom bi, po legnedi, trebalo klečeći čekati da se pojavi lično nečastivi koji bi grešniku darovao moć pretvaranja u vuka.

    Verovatno najpoznatiji primer ovakvog ceremonijalnog povukodlačenja jeste Peter Štob iz Bedburga. Po sopstvenom priznanju - koje je istini za volju dato posle veoma okrutnog mučenja, on je od svoje 12-te godine bio sluga nečastivog, koji mu je zbog toga podario magijski pojas načinjen od vučije kože koji mu je omogućavao da se transformiše u vuka. Peter Štob je, posle toga, dvadeset i pet godina terorisao okolinu najgnusnijim zločinima koji se teško mogu zamisliti. Ostalo je zabeleženo da je Štob pogubljen na veoma surov način, a glava mu je na ulazu u Bedburg, nabijena na kolac.
    Vukodlak nije po svaku cenu morao da bude ubijen. Smatralo se da vukodlak koji je to postao zbog ugovora sa nečastivim i samim tim bio zaposednut demonima, moiže biti izlečen egzorcizmom. Među katolicima je, pored toga, postojalo verovanje da vukodlak prestaje da to bude ako mu se neko tri puta obrati njegovim hrišćanskim imenom. U narodnom pamćenju ostala je sačuvana i pretpostavka da se vukodlak plaši tekuće vode. Ako ni to nije moglo da pomogne da se on izbegne, postojali su znaci koji su ljudima omogućavali da ga prepoznaju dok je još bio u ljudksom obličju.
    To su pre svega bile guste, nakrivljene obrve spojene iznad nosa, male uši postavljene niže nego što je to uobičajeno, izuzetno dugački srednji prsti na rukama, kao i natprosečna maljavost i to naročito u predelima tabana i dlanova. Krajnje sredstvo, ako ništa drugo na pomaže, da se ljudi oslobode vukodlaka, bilo je da se on ubije. To se moglo učiniti samo srebrnim metkom koje je prethodno posvećeno u crkvi.
    Postoje i legende, doduše veoma retke, po kojima vukodlaci nisu na strani zla, već na strani dobra. Tako su u Italiji vukodlacima nazivani ljudi koji bi u stanju transa napuštali svoja fizička tela i svojim duhovnim telima preuzimali obličja vuka, posle čega bi odlazili u podzemlje da se tamo bore sa vešticama. Ostalo je zabeleženo da je u XVII veku vođen proces protiv izvesnog Tiesija, koji je u to vreme imao oko 80 godina. On je na saslušanju svojevoljno posvedočio da je vukodlak. Tvrdio je da se zajedno sa ostalim vukodlacima svake godine, i to na dane svete Lucije. Pentekosta i svetog Jovana (u vreme sezonskih promena), spuštao u pakao da bi tamo vodio bitku sa vešticama. Veštice bi, po njegovim rečima, svake godine ukrale semenje i odnele ga u pakao ne bi li sprečile da izrastu usevi. Ako se vukodlaci ne bi spustili u podzemlje da povrate ono što je ukradeno, godina bi bila neplodna. u takvim bitkama vukodlaci su se borili gvozdenim šipkama, dok bi se veštice u tu svrhu koristile svojim metlama. Tiesi je tvrdio da mu je nos slomljen kada ga je u jednoj bici veštac Skeistan udario po njemu drškom od metle obmotane konjskim repom.
    Za sudiju inkvizicije Tiesijeva tvrdnja da vukodlaci, kao 'božiji psi' koji nečastivog sprečavaju da naudi ljudima, posle smrti odlaze u raj, kao i to da ruski i nemački vukodlaci vode bitke sa ruskim i nemačkim vešticama u nekakvim posebnim ruskim i nemačkim paklovima, bila je nedopustiva jeres. Ali, kako nije bilo moguće od njega izvući priznanje da je potpisao ugovor sa nečastivim, Tiesi je osuđen na svega deset udaraca bičem.
    Likantropija - kak ose stručno naziva nečije verovanje da se pretvara u vuka, zainteresovala je i moderne naučnike. Tako je R.Ajsler postavio antropološku teoriju koja je likantropiju povezala sa sadizmom i mazohizmom. Po njemu je prvobitni čovek bio vegetarijanac koji nije poznavao agresiju i rat, a pogotovo ne seksualno nasilje. Ali, promena životnih uslova, kao na primer ona koju je donelo ledeno doba, promenila je ovu idiličnu sliku. Čovek je morao da potraži nove izvore hrane, a to je značilo da je počeo da jede meso.
    Hladnoća ga je naterala da pokriva svoju golotinju, za šta mu je bilo potrebno životinjsko krzno. Takvu transformaciju životnih navika ostavila je krupne ožiljke u kolektivnom nesvesnom čovečanstva i izazvala pojavu sadomazohizma i osećanja krivice sa njim povezanog, iz čega je proizišao mit o vukodlacima.Na naučnom potvrđivanju ove teorije radio je američki psihoanalitičar dr Nandor Fodor. Mnogi snovi koje je on ispitivao kod svojih pacijenata pokazali su da transformacija simbolično predstavlja kriminalne i antisocijalne motive u čoveku.
    Današnja psihijatrija zastupa stanovište da je nečije verovanje da se pod određenim okolnostima pretvara u vuka jedan od simptoma paranoidne šizofrenije. Obolela osoba kod koej je prisutan ovaj sindrom u potpunosti uobražava da je životinja, ona zavija, pokušava da se hrani sirovim mesom, pa čak i trči na sve četiri 'noge'. Mnogi savremeni psihijatri smatraju da su navodni slučajevi likantropije, poznati iz narodnog predanja i raznih hronika, u stvari zapisi i sećanja na umno obolele osobe koje su halucinirale da se stvarno pretvaraju u vukove ili bar da im se zubi i nokti produžavaju.
    Da li su prihijatri u pravu ili ne, teško je reći. Činjenica je da legenda o vukodlacima i dan danas živi. Zna se da je 1930. godine jedan farmer u Francuskoj optužen da je vukodlak, a još nije bio objašnjen ni slučaj vukodlaka koji je 1946. u rezervatu Navaho indijanaca ubijao žene i jeo ih. Možda ipak nauka nije stvari razjasnila do kraja?

    Gaj Celisijus Sekundus, čije je književno ime bilo Plinije Mlađi, bio je ugledan državnik i advokat, koji je živeo od 60-113 godine i bio je pažljiv i odmeren hroničar svoga doba. U pismu svom prijatelju Suri, iz svoje poznate zbirke 'Epistole' koju je sam objavio, Plinije piše i ovo:
- U Atini je postojala velika i prostrana, ali zloglasna kuća. Tamo su se često kasno noću čuli zvukovi koji su podesćali na štropot metala.

    Kada bi to čovek pažljivo oslušnuo, zvučalo je kao da zveckaju lanci. Ispočetka se činilo da zvuk dolazi izdaleka, ali se sve više približavao. Neposredno zatim bi se pojavljivala fantomska prilika u obliku starca, jako mršavog i bednog, dugačke brade i čekinjaste kose, koji je tresao okovina na rukama i nogama.
    Stanovnici te kuće često su noću ostajali budni, jer ih je mučio strašan strah. Pošto im je na taj način bio ometan noćni mir, zahvatila ih je zlovolja, a to im je na kraju, što su duže bili podvrgnuti toj stravi, počelo ugrožavati i život. I danju je, mada se u to vreme sablast nije pojavljivala, sećanje na nju bilo tako živo da se ljudima činilo da je neprekidno imaju pred očima, pa bi užas ostajao i onda kada bi mu uzrok nestao.
    Iz toga razloga je kuća na kraju ostala napuštena jer su je se svi klonuli smatrajući da se u njoj ne može stanovati. Bila je potpuno prepuštena sablasti. Uprkos tome je, u nadi da bi se možda ipak mogao naći takav stanar koji ne bi ništa slutio o nevolji poveznoj uz nju, objavljeno da se kuća može kupiti ili iznajmiti.
    U to vreme je u Atinu stigao filozof Atenodor i pročitao je tu objavu. Začudila ga je izuzetno niska cena kuće. Nije dopustio da ga išta obeshrabri, čak ni onda kada je doznao za istoriju te kuće, već je još čvršće odlučio da je iznajmi. To je ubrzo i uradio. Kada se približilo veče, naredio je da mu ležaj dopreme u prednji deo kuće. Doneo je sveće i pribor za pisanje, a zatim je polsao sluge kućama. Kako bi mu duh bio zaposlen, a isto tako, da ne bi postao osetljiv prema neosnovanom strahu koji su izazivali nestvarni duhovi i slične pojave, filozof se fokusirao na pisanje. Prvi deo noći je prošao mirno, a onda, odjednom se začuo zveket lanaca. Atenodor uopšte nije podigao glavu niti je ispustio pero, već je, naprotiv, pamukom zapušio uši fokusirajući se još više na svoje pisanje.
    Zvuk se sve više približavao, sve dok nije odjeknuo na vratima i naposletku u sobi. Atenodor se osvrnuo i ugledao sablast tik pred sobom. Bila je tačno onakva kakvom su je opisivali. Stajala je pred njim i davala mu znake prstom. Atenodor joj je kretnjom ruke dao znak da pričeka, pa se ponovo zadubio u rad. Duh je, međutim, zazveketao lancima iznad njegove glave dok je filozof pisao. Iznerviran, okrenuo se i video kako mu sablast i dalje maše. Zato je uzeo svetiljku i pošao za njom. Sablast je polako išla ispred Atenodora, baš kao da ga sprečavaju lanci. Kad je stigao u unutrašnje dvorište kuće, sablast je najednom iščezla. Atenodor, koga je sablast neočekivano ostavila samog, označio je to mesto travom i lišćem.
    Atenodor je sutra otišao u upravu grada i zahtevao da se na tom mestu prekopa zemlja. Tako je i urađeno. Na tom mestu je pronađena hrpa kostiju obavijena lancima! Mada nije ustanovljeno kome je leš pripadao, kosti su sabrali i sahranili ostatke o trošku grada. Pošto je sablast tako sahranjena prema običajima, u kući se više nije pojavljivala.
    Plinije uverava da je priču verno preneo, a takođe objašnjava i zašto je to učinio, pa kaže: 'Vrlo me zanimna da doznam tvoj stav u pogledu duhova - veruješ li, naime ,da oni stvarno postoje i da imaju sasvim poseban lik ili se pri tome radi samo o pogrešnim utiscima što ih dočarava jako prestrašena mašta?' On sam otvoreno priznaje da je sklon da veruje u njihovo postojanje.
    Način na koji je filozof Atenodor reagovao na pojavu sblasti čini se kao možda prvi istorijski pokušaj parapsihološkog istraživanja. To jest, bar prvi koji je opisan i tako kao svedočanstvo sačuvan do današnjih dana.

    Jedne septembarske noći 1860. godine u australijskim vodama Tihog okeana, koje inače gravitiraju prema Antartiku, ribario je brod 'Hope' - Nada. Kapetan broda, Brajton, rutinski je optvorio brodski dnevnik i upisao datum 20. septembar, a ispod datuma je stajalo: 'Primećen kit, za kojim smo plovili satima. Uspeo je da nam umakne, a sada smo se sasvim približili jednoj ledenoj santi'.
    Ni taj dan se nije posebno razlikovao od ostalih. Pučina, gusti oblci i uzburkano more, pokriveno ledenim santama. Kapetan nije ni slutio da izveštaj za taja dan, koji je upravo uneo u dnevnik, neće biti konačan. Jer, svega sat kasnije bio je primoran da nastavi tekst: 'Santa kojoj smo se približili neočekivano je zaškripila, potmulo i kao da je slutila ne neku nesreću. bili smo udaljeni od nje svega nekih 100-tinak metara. A onda je to turobno škripanje preraslo u tutnjavu, kao da su topovske salve odjekivale u tihoj i ledenoj noći. 'Nada' je ipak na bezbednom odstojanju od ledene sante.
    Uznemirena tutnjavom, posada je izašla na palubu i posmatrala neobičan prizor. I najednom su svi primetili kako se ogromni ledeni masiv jednostavno prepolovio. Nekoliko trenutaka kasnije gromada je potonula u vodu. I kada je izgledalo da je opasnost od sudara nestala, čuo se jedan preplašeni glas. Bio je to mornar koji je drhteći rukom pokazivao na neki sablasni predmet koji im se neočekivano isprečio.
    Malo po malo, razaznavale su se konture jednog aventinjskog broda. Svi na palubi su stajali kao ukopani, a strah u ljudima je narastao pošto im se to sablasno plovilo sve više približavalo. Čak je i inače hladnokrvni i odvažni kapetan Brajton osetio ledeni znoj po celom telu. Nestvarni brod kao da je izronio iz potonule sante leda.
    Videlo se da je to zaista brod. Bio je sav pokriven ledom i snegom, jedra su mu bila pocepana i zeleđena, kao i užad. Trup mu je bio oštećen. Posadu 'Nade', međutim, najviše je zaprepastio prizor ljudi na ukletom brodu - na zaleđenoj palubi ležala su sedmorica mrtvih mornara. kapetan Brajton trudio se da aprikrije strah i bio je dovoljno pribran da shvati da mu je prva dužnost da smiri  preplaćenu i zbunjenu posadu. Naredio je prividno spokojnim glasom da se spremi čamac i odredio je nekolicinu mornara da odu do avetinjskog broda. I zaista, kapetanov glas je delovao ohrabrujuće na mornare.
    Doveslavši do brodske olupine, kapetan Brajton se trenutak premišljao da li da se popne na palubu. Nešto ga je gušilo u grlu, a kada se našao na palubi, video je da se ni on ni posada njegovog broda nisu prevarili - naokolo su zaista ležali mrtvi mornari. Njegovo zaprepaštenje bilo je još veće kada je otvorio kapetanovu kabinu i pred sobom vido čoveka sa perom u ruci, nagnutog nad brodski dnevnik. Kapetan Brajton zbunjeno je upitao svoga kolegu, potpuno nesvestan da se obraća mrtvom čoveku:
- Vaš brod ... Kako se zove vaš brod? Šta vam se to dogodilo?
    Međutim, čovek sa perom u ruci se nije micao, ostao je da nepokretno sedi za stolom. Kapetanu Brajtonu sada je postalo jasno da se radi o mrtvom čoveku. Pogledao je u dnevnik i video da aje ispod mrtve ruke stajalo napisano: '4.maj 1823. Već 7. dan kako smo bez hrane. Ja sam jedini koji je ostao živ'.
    Od tada, dakle, prošlo je 37 godina! Kapetan Brajton bio je u nedoumici - kako se moglo dogoditi da posle toliko vremena mrtva posada ukletog broda ne ispolji ni najmanji trag truljenja. U susednoj kabini nađeno je mrtvo telo kapetanove žene. I njeno telo, kao i svi ostali, bilo je fizički savršeno očuvano. Inače, brod se zvao 'Jenny' - Dženi i plovio je pod engleskom zastavom. Poslednji put isplovio je iz luke Lima u Peruu, pola ljudskog veka pre nego što je bio otkriven na svojoj poslednjoj plovidbi.
    U hronikama je bilo navedeno da je posada 'Nade' sahranila svoje mrtve kolege po starom mornarskom običaju, spustivši njihopva tela u more. A nekoliko meseci posle ovog neobičnog događaja, kapetan Brajton je, po povratku u Englesku, predao dnevnik ukletog broda britanskom Admiralitetu.

    Ovo osećanje je verovatno mnogima vrlo dobro poznato i mnogi su bili u ovakvoj situaciji: dolazite po prvi put na neko nepoznato mesto i odjednom ... da li je vetar doneo neki poznati miris ili je srce ubrzalo ritam, a u vašoj duši i podsvesti nešto počinej da se dešava i vi shvatate da ste nekada već bili ovde, jer sada lako i nepogrešivo prepoznajete okolinu ili predmete i stvari koje srećete u okolini.

    Godine 1935. u mnogim evropskim novinama pojavila se vest o amsterdamskom juveliru Klisu van Dongeu, koji je službeno otputovao u Antverpen i Briž i iznenadno shvatio da do detalja poznaje te gradove iako nikada u njima nije bio, čak ni u najranijem detinjstvu. On je mogao da ispriča, na primer, kako je izgledala jedna kuća pre 200 godina,a istoričari su potvrdili njegov opis.
    Francuska violinistkinja Filis de Obri, koja je živela u Velikoj Britaniji, dobila je angažman u edinburškom simfonijskom orkestru. Uzela je u najam neveliku nameštenu vilu u delu grada dse su parkovi. Pošto je od agencije unapred dobila album sa fotografijama enterijera i vrta, Filis je sa zaprepašćenjem konstatovala da su joj sve sobe i nameštaj do u detalje poznati. Čak joj je, ni sdama ne zna kako, bilo poznato koji su predmeti bili iz jedne sobe preneseni u drugu i gde su se ranije nalazili. Znala je čak da se veliki persijski tepih nekada zapalio od varnica sa kamina. Ali, onda se on nalazio u velikoj sobi na spratu, a sada je bio u prizemlju. Soba je bila podeljena zidom, na dve prostorije. Kada je violinistkinja pronašla vlasnicu vile, ova joj je potvrdila celokupnu informaciju. Razume se, pre ovoga Filis nije tamo bila nijednom, a njena intuicija nikada nije radila tako precizno.
    Ili, na primer, slučaj supružnika Berger, koji je podigao veliku prašinu u celom svetu. Oni su krenuli na putovanje sa 10-godišnjom ćerkom Peti. Razgledajući mali baltimorski gradić Pajskvil, devojčica se setila ulice kojom je nekada išla u školu i pokazala je humku na mesnom groblju pod kojom je bila sahranjena pre 70 godina.
    Šta je mišljenje vodećih svetskih psihijatara o 'već viđenom', čije proučavanaj je teško za eksperimentalno ispitivanje. Rezultati svedoče o tome da postoji nekoliko desetina teorija koje pokušavaju da ovo objasne. Jedna od njih je 'holografska'. Po njoj, celokupna informacija zapisuje se u našem mozgu u vidu holograma. Nezavisno od toga da liu smo videli deo ili celinu, informacija se zapisuje ukupno. Ali, teorije su teorije.
     Jedna žena opisuje svoj slučaj. 'Kada mi je bilo oko pet godina, bila sa poverena svojoj baki na čuvanje. Živeli smo u maloj drvenoj kući sa ruskom peći koju je trebalo ložiti dva puta dnevno. Na njoj je spremana i hrana. Jednom u predvečerje, kada se peć već dovoljno razgorela i baka stavila tiganj ispred otvora, ja sam pokušala da taj tiganj dohvatim. Bakina reakcija bila je udarac po mojoj zadnjici, posle čega me je ispratila u sobu, samu, iako je znala da se plašim da budem sama. Našavši se u sobi, bila sam već spremna da zaurlam od straha pred nadolazećim sumrakom, kada se dogodilo nešto neverovatno - ja sam prestala da budem ja! I još više od toga, sve oko mene se odjednom promenilo. Našla sam se u maloj čudnoj sobi. Umesto četvrtog zida bila je drvena ograda sa uskim stepenicama koje su vodile negde dole.
    Sav nameštaj u sobi sastojao se od drvene klupe levo od mene, veoma lepog rezbarenog sanduka na polukružnim nožicama pored prozora i nepoznatog mi drvenog predmeta - veliki točak pričvršćen za drveni štap sa pedalom dole. Ja sam bila devojka od oko 17 godina, u dugačkom plavom plaštu od platna domaće izrade, beloj bluzi, sa plavom mašnom oko glave i teškom svetlosmeđom pletenicom, vitka sa bujnim grudima. Osećaj, koji je bio, razume se, nepoznat petogodišnjem detetu. Uostalom, u tim trenucima mene je uznemiravalo nešto drugo. Tek što nisu došli da me prose. I strašno sam strepila da otac ne otkaže prosiocima. U mislima sam videla svog oca, koji nije bio ni malo sličan mome stvarnom ocu. Bio je to težak čovek u košulji, sa bradom, dugom kosom sa razdeljkom po sredini, koji je mračno sedeo negde dole za dugačkim drvenim stolom, sa šakama stisnutim u pesnice, položenim na sto. Majke nemam, umesto nje je dojilja, koja je sa mnom gore i sve vreme me sprečava da siđem dole ocu da bih još jednom pokušala da ga nagovorim da ne vraća svatove. Na kraju, ja pritrčavam prozoru i vidim kako našem pragu prilazi odjednom nekoliko niskih širokih saonica. Na prednjem stoji ON u kožuhu, opasan nečim crvenim. Krajičko oka sa zapazila okolni pejzaž - brežuljci elimično pod snegom, tu i tamo razbacana visoke trapezoidne građevine od brvana. To je sve. Osvestila sam se u našoj sobi na dva koraka od praga.
    Mnogo godina kasnije, u školi, kada smo u okviru tadašnjeg programa iz istorije prolazili 'bojarski način života', postalo mi je jasno da su građevine koje sam videla bili bojarski dvori, a predmet sa točkom u uglu - preslica. Ali, to nije sve. Moje preobražavanje toliko mi se dopalo i zainteresovalo me da sam se u toku sledeće tri godine svojski trudila da ga ponovim, delujući čisto intuitivno - na zalasku sunca pobegla bih što dalje od odraslih, sela ili legla u udobnu pozu i trudila se da 'odem onamo'. Još jednom mi je to pošlo za rukom. Ponovo sam bila ona ista devojka, tačnije žena, ali sada u drugim okolnostima. Zajedno sa dojiljom sam išla na pijacu. Osećanje neobične radosti ovladalo je mnome, jer sam ipak to bila ja. Prvi put sam izašla u svet u ženskoj odeći, pokrivene kose u štavljenom polukožuhu, sa našivenim krznima na rukavima. Rano jutro, početak tog proleća, napred, na brežuljku je hram iza kojeg se diže sunce i dugačka kamena zgrada uz hram. Sa leve strane je deo tezge pored koje se od hladnoće premešta sa noge na nogu neki smešan starac, ćelav, duge brade i veoma lako obučen - u belom rukom tkanu košulju do kolena, iste gaće i opanke. Desno je kameni beo zid ili ograda pored koje je gomila slično odevenih seljaka i poluraspregnuti konji. Na tome se završilo moje putovanje u prošlost. Više nikada, uz sav trud, nisam uspela da odem 'onamo'.
    A sada, neposredno o 'već viđenom'. Godine 1979. našla sam se u kući  prekrasne umetnice, koja tek što se vratila iz Novgoroda, gde je slikala. Ni do tada, a ni posle toga, nijednom nisam bila u tom gradu. Slike sam razgledala sa interesovanjem i odjednom sam osetila kako mi je jače zalupalo srce - videla sam poznato, veoma poznato mesto! Odmah su mi se u sećanju pojavila moja putovanja u prošlost. Sasvim nesvesno sam prozborila: 'Pijačni ... ne, Senski trg!' Umetnica mi je rekla: 'A, kažeđ da nijednom nisi bila tamo!?' Nastavila sam: 'Evo ovde, treba da bude crkva. Zašto je niste naslikali? A sa desne strane iza rama brežuljci sa dvorima, i još jedna crkva, bela kamena ...'
    Umetnica je rekla pogledavši me zamišljeno: 'Crkve tu nema, ali nekada je bila. Da ti nisi gledala Novgorodske arhive? Hram je bio izgoreo još u XIV veku, bio je drven, a građen je otprilike u XI veku. Ali kako je izgledao, ne zna niko...'
    Ja sam joj rekla: 'Ja sam znala i to veoma dobro. Istina, nisam nikome mogla o tome da pričam, već su me jednom smatrali ludom. I onda sam preduzela sopstveno istraživanje. Trajalo je oko 10 godina, a tih godina nije bilo lako doći do arhiva ni do vidovitih ljudi. Rezultat je ovaj - po nameštaju i predmetima koje sam videla prvi put, jedan profesor je događaj smestio u početak XII veka. Odeća je karakteristična za bojare tog vremena. Većina novgorodskih zemalja pripadala je tada bojaru Minihu, od koga su po celoj Rusiji krenuli potomci sa prezimenom Minjin. Dodajem da je Minjina, devojčako prezime moje majke.
    Zbog čega sam sve ovo ispričala? Čini mi se da je pojava 'već viđenog' čvrsto povezana sa onim što se u budizmu zove reinkarnacijsko sećanje. Ali, šta u stvari predstavlja to sećanje? Moguće su samo dve varijante. Ili je to stvarno ranija inkarnacija duše koja se manifestuje u sledećim uslovima: istovetne okolnosti, isti nivo emocionalnog uzbuđenja, kada se jačina talasa osećanja i njihova amplituda toliko podudaraju sa onim što se već dogodilo, do izlaza u nivo svesnog sećanja - sve do privremene zamene realne ličnosti sa ličnošću iz prošlosti.
    Druga varijanta je, da je pred nama pojava 'naslednog sećanja'. Uslovi njegovog pojavljivanja siti su kao i u slučaju sa reinkarnacijom. Po toj varijanti, oslanjajući se na lično iskustvo jedino mogu da tvrdim da se nasleđeno sećanje predaje po majčinoj liniji. Ali, kakav god bio odgovor, jasno je da se svaka informacija čuva u našem mozgu. Verovatno u onim milijardama njegovih ćelija koje za zvaničnu medicinu znače 'crna kutiju', zato što njihove funkcije nisu jane ni dana danas. U svakom slučaju, taj problem čeka sveoj prave istraživače.